Amika.rs

ВРТОВИ ВАВИЛОНА – роман о уметности невидљивог (2015)



Чедо Недељковић: Вртови Вавилона – одгонетање невидљивог

Ко у овом роману тражи кохерентан садржај и континуиран романескни ток неће га наћи, али ће осетити необичну, напету, загонетну атмосферу у којој делују у стварају необични уметници - превратници и изузетну маштовитост коју понекад треба и обуздавати. Доживеће климу у уметничким круговима и уметности уопште у Пикасово време.
Миливој Анђелковић је у поднаслову свој роман „Вртови Вавилона“ одредио као Роман о уметности невидљивог чиме је читаоцу нагласио да уметници виде и оно што се не види. Сам аутор је видео много више од нас читалаца
У овом роману је много минулог рада. Аутор је толико упућен не само у сликарске токове него и у карактеристике сликарске уметности и технике великог Пикаса и његових савременика (Брака и других), у прожимање поезије и музике и њихове међуутицаје тако да би му на томе могли позавидети и многи критичари који се професионално баве овим областима. Познаје и сликарски занат. Утицај кубизма на развој уметности, савремени живот, чак и ратну технику студиозно је дао кроз изванредан есеј о сликарству пун занимљивих детаља.
Вртови Вавилона, то је савремен роман да савременији не може бити. У њему је пуно Гугла, електронике, фантастике. У том модерном калеидоскопу, уз Пикаса, Брака, Аполинера..., нашли су се Ерик Клептон, Ђорђе Балашевић, Бора Ђорђевић, Пучини, Бах, Клод Дебиси... Текстове песама аутор користи да појача атмосферу на којој инсистира. И језик је савремен, згуснут. Има ту и ироничног односа према званичном садашњем општењу (Заплашена је што је принуђена да контактира са отписаним. Српски би било да разговара).
Роман је, у ствари, интелектуална расправа о сликарству која почиње питањима и одговорима о Миловановићевој слици Плава врата), а у његовом средишту је крими заплет о непознатим сликама Пабла Пикаса и разматрање о карактеристикама његовог сликарства. Овде се поставља и питање о копијама слика чувених уметника које су толико верне и убедљиве да их прави аутори потписују као своје. Однос уметника према таквим творевинама Анђелковић бравурозно даје крозу танану мисаону анализу.
Тако, у једној приватној галерији у Ђенови Пикасо налази колекцију својих слика са властитим потписом које он није насликао. „Потези кичице били су његови, облици разломљени па сажети у нову реалност онако како је он то радио... Неке је, безмало, препознавао – слике из париског атељеа које су остале недовршене – јер то није стигао, није могао, није смео,...? а сада су пред њим завршене коначне.“ Следи део који приказивач мора дословце да препише: Најзад (разгледао је) платна о којима још ништа није знао, али је био сигуран, осећао је, да су то варијанте његових будућих слика. Синтеза, ритам и разиграност до граница слике и света, отварање простора и покретање времена у коме престају сва правила и васпоставља се нова реалност аутентичне зачуђујуће истине, оне коју наслућујемо у најтишим понорима бића и ствари. Ово личи на извадак из есеја врхунског стручњака за сликарство, а није него је Анђелковићево минуциозно запажање и изванредно претакање мисли у речи и реченице. Пикасо за те слике фалсификате каже истражитељима да нису фалсификати. Готово да човек помисли да је постајала дуга и тајновита мисаона и емоционална веза између два талентована ствраоца, да су се мисли, осећања и сликарска технологија преливале из једног човека у другог.
Почев од маестраланог описа сликаревих (Пикасових) подстицаја и инспирација пуног лиризма, треперења, прозрачне пређе, свитања и младога сунца, писац нас води кроз невероватно студиозно проучене и приказане мене и периоде у Пикасовом сликарском опусу. Тешко је издвојити најилустративнији део у коме је приказан уметников напор да „продре кроз облик предмета и кожу бића до његових дубина, до оне зачуђујуће истине која се крије на дну ствари“. А тамо уметник није наилазио на радост. У живом наративном тону аутор приказује уметников пут до откровења које је стигло када је видео маску Фанг из Габона која му је помогла да сагледа свет какав јесте, а не каквим га већина види, да пронађе његову четврту димензију. Слика као да полако настаје пред читаочевим очима.
Открити ону невидљиву суштину као да је лајтмотив јунака овога романа. Пикасо не би био то што је био када би остао на достигнутом. Он је уметник који трага. Он ће наћи радост у човеку и приближити се до људске суштине чувеном сликом Радост живљења .Аутор се пита зашто је дуговеки уметнок који је створио изузетно богат сликарски опус (око десет хиљада слика) само на неколико приказао весеље, лепоту живота, радост, осмех.
Шта је уметност је питање свих питања у овоме роману на које Пикасо одговара реченицом уметност је лаж која нас приморава да прихватимо истину. А функција уметности је да открива непозанато. Због тога Пикасо „није постао салонски сликар, није се определио да лагодно живи као занатлија на гласу него је трагао за непознатим“. Читав овај роман је расправа о улози уметности спакована у занимљиву али расточену и мозаичну фабулу. У тој расправи писац, велики ерудита, се позива на Томаса Мана, Умберта Ека, Иву Андрића, Бергсона, Гијома Аполинера, Леонида Шејку. Андрић тражи прави завичај и земљу остварења пошто нам овде нема трајног боравка и становања. Бергсон тражи невидљиву стварност која баца своју сенку далеко у прошлост. Аполинер то тражење казује у стиху: „Ми хоћемо да вам прибавимо пространа / и необична подручја.“ Сви траже ново, невидљиво и непознато. На питање шта је уметност и која је њена функција много је одговора, а Раул Дифи, алудирајући на уметност, каже да је природа само једна хипотеза.
Основни облици казивања у овом роману су питка нарација и необичан дијалог. Писац често користи историјски аорист (букнуше на сунцу, друм заокрете, Пикасо се брзо окрете,девојка диже главу), да подигне динамику казивања. Дијалози су карактеристични по томе што учесник дијалошке размене изговори по две три речи, каткад реченицу као подстицај саговорнику који се такође служи крњим реченицама. Сечени су као измењиви филмски кадрови у којима уместо почетка и завршетка често имамо три тачке. Читаоцу се остваља да заврши мисао (...и то те сада интересује? После толико година? Безначајно, а ја имам толико... Добро... Добро...). Он уме да користи неке пикантне податке из интимног живота уметника чиме голица читаочеву радозналост (Пикасо је Полу Елијару био интимни пријатељ толико близак да је Елијароовој супрузи Нуши повремено нудио – и од ње добијао – љубавна задовољства). Пишчева хиперболизација је инветивна и симпатична (Ни сви соларни ветроови, ни силе гавитације и магнетизма не би могли тако да промене атмосферу колико поглед и само један полуокрет Елине дуге косе). Његова поређења су необична, а понекад и нелогична (хладна као покварени аутомат за кафу).
Одељци су кратки и пуни детаља од којих су неки и сувишни, оптерећују роменескну конструкцију због чега пада емоционална тензија (набрајање које све књиге има Пеђа у својој библиотеци). Неке мисли се понављају као на пример у одељку Оно што је видљиво (чији почетак помало личи на уметнички манифест) и у коме су сасвим сувишна размишљања о ставовима Дарвина и Карла Попера, као и расправа о невидљиивим објектима и стелт технологији. Део у коме писац каже да је све постао невидљиво оружје – политика, економија, право, техника, технологија, историја и дневна информатика... делује као политички плакат. Интеријери су му упечатљиви и у функцији су основне мисаоне линије, а пејзажи лепи, необични, али каткад предуги и разбијају романескни ток. У тежњи за оригиналношћу он понекад уме да падне у ирационално (Поглед њених смеђих очију носио је у себи замишљену, надземаљску запитаност над светом сенки које лебде у тами несавршености око њих).
Анђелковић је писац пребогате маште па се понекад у својим маштаријама толико занесе да читалац мора да се помучи да би похватао смисаоне везе као, на пример, у последњем поглављу Вртова Вавилона.
Дате замерке никако не умањују целовиту вредност овога романа. Пред собом имамо књигу даровитог и надасве широко образованог писца – оригиналну, савремену, провокативну, мисаоно богату, медитативну, врло колоритну, језички разноврсну. Она је и врло захтевна – тражи посвећеног читаоца шире културе.

Чедо Недељковић

 

СЛОБОДАН ИВКОВ: УМЕТНОСТ ВИДЉИВОГ, НЕВИДЉИВОГ И ОНОГ ТРЕЋЕГ - Миливој Анђелковић: Вртови Вавилона, самостално издање аутора, Београд, 2015.

Пред нама је најновији, изузетно комплексан роман књижевника Миливоја Анђелковића (Београд, 1940), за који, поред осталих запажања, указивања на карактеристике и оцене који ће ускоро уследити, важи да му је можда највећа вредност у томе што је аутор успео да ТОЛИКО мноштво запрепашћујућих идеја, концепата, могућих алтернатива и својих успутних опсервација, уз узгредно конзистентно вођење радње са не малим бројем ликова - одржи на окупу и доведе до краја.
Премда, код овог писца се у погледу Краја, а поготово евентуално дефинитивног, ништа и никада не зна поуздано. Присетимо се само претходног остварења Насељавање Византије ("Тардис", Београд, 2012)! Сви ми који пратимо фантастичну књижевност, а поготово опус овог ствараоца, сматрали смо да је објављивањем у штампаној форми три године раније, овај роман, који је настајао на интернету - коначно заокружен. Но, ткиво остварења се отело контроли и наставило је да расте на Мрежи, све до данашњих дана...
Пред нама је сада, у ствари, један трактат о уметности, првенствено о сликарству, али и о другим, понајвише ликовним стваралачким дисциплинама, завијен у заводљиву обланду романа потраге, можда пре романа детекције, при чему је мекгафин неухватљив, или се изненада мења, па га можемо назвати и мутирајућим мекгафином.
Такође, унутар либрета је прикривена и (ауто)расправа писца на две доминантне теме (а има их и више узгредних): о односу уметника и његовог дела, те о односу оригинала и копије, то јест о природи оригинала. Неки делови романа су жанровски готово чисти есеји (на пример: комплетна поглавља, као и успут расути пасажи о животу и делу Пабла Пикаса.
Ако смо добро разумели нашег књижевника, и он се залаже за уметничко дело, као од стране ствараоца публици предочену визију суштине, а не тежњу да оно буде (само) прича о варљивим облицима свакодневног.
Поднаслов "Роман о уметности невидљивог", за оне упућене, очигледно полази од Лиотаровог става да се "садашња уметност састоји од испитивања недоречених ствари и ствари које су невидљиве". За оне друге, који од прозе очекују акцију или течни наратив, ту је прича о београдском новинару Петру/Пеђи, кога пријатељ са студија историје уметности Марко/Макса/Max, ангажује, а потом и злоупотребљава да му, за нову галерију коју у Београду отвара, из Италије, под маском редакцијског задатка, илегално донесе дела Пикаса - за која нико није сигуран да ли су оригинали.
Наиме, сигурно је да их је нацртао/насликао извесни Дино Вентере, у време радње романа већ мртав, широј јавности мало познати, наводно осредњи сликар, али ни сам Пикасо својевремено, када их је први пут видео у једном италијанском музеју, није знао шта је ту по среди.
Једна од многих драгоцености овог романа је и то што је, у ово наше помодно, литерарно скоројевићко време, оснажено паланачком памећу, доба у којем се канда још од Нушића, Стерије и Домановића ништа није променило, када се "атменијим" и "ентелигентнијим" сматра позиционирање ликова у фенси-иностранству, радња смештена у наш главни град; штавише, толико прецизно да, на пример, током само једне јурњаве колима ка Косанчићевом венцу, препознајемо до у детаље дорћолске улице.
Потом, иако је по мишљењу овог читаоца, роман Вртови Вавилона, у односу на хипер-брзи претходни Насељавање Виз@нтије, једна скоро стишано-сакрална, смирена, лирски интонирана, скоро реалистичка прича (јер, све је релативно код Миливоја Анђелковића!), нагло почиње проза тока свести, кошмар, слободно асоцирање, импровизације са густо сабијеним и помешаним симболима (на пример, током церемоније бирања Мастера), конфузија јунака и галиматијас споредних и слепих путева, који се, опет нагло, смењују са салонском атмосфером, скоро као код Пруста, да би на крају изнова експлодирали у један фантазмагорични ватромет - ма шта ватромет - у пандемонијум! Сретали смо нешто слично и у француској научној фантастици. На пример, у романима Ренеа Баржавела Неопрезни путник или Мишела Жерија Неодређено време.
Улажење ликова у слике, и стапање са њима, тек је само један од примера међудимензионалних трансфера.
Још када приметимо да чувено оркестарско дело Клода Дебисија Поподне једног фауна постане, што унутар романа, што на попису коришћених композиција на крају књиге, Пре подне једног фауна, морамо да укључимо све наше радаре. Да ли је то пишчева скривена индиција да се налазимо у само мало фазно помереном алтернативном универзуму, у којем је скоро све исто, само је мало другачије, или је писац направио случајну грешку? Сваки читалац нека закључи и о овоме донесе оцену сам за себе.
Али, тек после комплетно прочитаног дела!
Иначе, невезано са овим, увек постоје велики ризици када писац постаје сам свој критеријум и издавач, као што је то овде случај. С једне стране, јесте, нема ниједног наведеног имена уредника, рецензента или лектора, али, с друге стране, нема ни назива издавачке куће која би стала иза објављеног дела и одговарала за евентуалне пропусте. Већина аутора, неретко сасвим оправдано иритирана некомпетентним, површним, последњих година комерцијализацији све више окренутим уредницима и издавачима, сања о оваквој позицији.
Крај Вртова Вавилона је, само да издалека, за оне који роман још нису прочитали, одредимо координате, те да не откривамо епилог (да не "спојлујемо", како се то сада модерно каже), крај је нешто између окончавања типичног Фелинијевог раног дела (поготово неснимљених остварења инспирисаних својим сновима, односно сценарија која је индиректно ставио на увид јавности посредством илустратора Мила Манаре, а није их снимио због свог сујеверја), краткометражног филма Маје Дерен "Поподневне замке", доминантне атмосфере из "Слике Доријана Греја" Оскара Вајлда, као и радње неких епизода ТВ серија Доктор Ху и Зона сумрака. Присећамо се ту и сплина америчке ТВ серије Џ. Џ. Абрамса "Изгубљени" ("The Lost"), нарочито са краја последње епизоде.
Има у овом фасцинантном лавиринту, сачињеном од мора идеја, и много више од претходно поменутих референци, цитата, парафраза, загонетки и индиција, али нека их свако, надајмо се са задовољством сам открива. Најважније: када интелигентан читалац књигу једном узме у руке - тешко ће се одлучити на то да је испусти!

 

АЛЕКСАНДАР ПИРОЖКОВ: ТАЈАНСТВЕНА ЛЕПОТА НЕВИДЉИВОГ, ОНОГ ШТО СЕ СЛУТИ (Миливој Анђелковић: Вртови Вавилона)

“Вртови Вавилона” су шести роман познатог књижевника Миливоја Анђелковића, творца првог српског интернет романа.
Овај необичан, захтеван и потупно нетипичан роман бави се откривањем невидљивих порука које шаље уметничко дело.
У роману је управо тај чин стварања перфектно и веома детаљно и уверљиво приказан, тако да читаоцима изгледа да и сами непосредно присуствују Пикасовом стварању нове слике. Као да се налазе баш тамо испред Пикасовог платна.
Речима се слика не може потпуно описати, “јер свака слика говори хиљаду речи”. Ипак, Анђелковић је у томе успео, јер је користио речи које су у себи имале своју унутрашњу енергију и које су на читаоца деловале на већ поменутом подсвесном нивоу.
Детаљно разрађујући идеје које је поставио у својој претходној књизи есеја о уметности и интернету “Тринаесто сазвежђе”, Анђелковић води читаоца кроз безбројне лавиринте невидљивих симбола, са одлично урађеним заплетом, атмосфером и невиђеном енергијом која зрачи из сваке странице овог романа.
Нижу се сцене налик сну, као што су посета кафеу “Мост светог краља Луја “, у коме обитавају ликови са слика, или из тајанствених романа.
Маестрално је написана завршна сцена маскенбала у коме се појављују сатири, Панови са фрулама, кентаури, арлекини, лепе и мистичне жене, ликови који као да су управо сишли са платна највећих сликара савремене умтности. Та сцена је готово архетипска, библијска. Све врви од боја и музике која употпуњује нестварни амбијент.
Улазак у Чесму са четири лава је путовање у фантасмагорични свет у коме живе душе уметника, које и даље стварају иако су сви они већ одавно у физичком свету умрли. Велики уметници, као богови живе у свом делу и кроз своје дело и настављају да преносе своје ванвремене поруке.
Међутим, ова сцена маскенбала би могла и да се протумачи као слика савременог света у којој сви људи носе одређене маске и тако се приказују осталима. Значи, лажно, неискрено. Само малобројни, они најхрабрији, не носе маску и своје емоције јавно показују, као главни јунак Пеђа.
“Вртови Вавилона” су роман који има неколико нивоа радње који се одвијају у различитим временима.
У првом нивоу, у стварности, Макс, Пеђа и Ела трагају за невидљивим у непотписаним Пикасовим сликама.
Други ниво је посвећен Пикасу и времену у коме он живи и ствара, као и потрази коју сам Пикасо организује за “својим” сликама, односно сликама које је насликао Дино Вентере.
Трећи ниво је низ фантасмагоричних догађаја, који представљају искорак из стварности, као што су догађаји у кафеу “Мост светог краља Луја”, као и последња сцена маскенбала.
Четврти ниво радње се догађа унутар чесме четири лава, где и даље сликари стварају своја непревазиђена дела, а Пеђа и Ела доживљавају љубавно испуњење.
Пети, завршни ниво је унутар саме слике коју је Макс поклонио Пеђи, а у коју се овај склања да би се спасао од “људи у сивом”.
Овај роман комбинује стварне документе, уметничке слике, реч и музику стварајући својеврсни синергизам свих ових уметности, што је био вековни сан сваког уметника.
“Вртови Вавилона” су роман који ће читаоца снажно обухватити, понети у фантасмагоричне светове уметности и невидљивих симбола и неће га пустити све док књигу не прочита. А то је карактеристика само великих романа.
(изводи из приказа)


ДАНКО СТОЈИЋ: РОМАН ИДЕЈА (Миливој Анђелковић: Вртови Вавилона - роман о уметности невидљивог)

Миливој Анђелковић (1940) је плодан и оригиналан прозни писац, наклоњен изражајном експерименту . Владислава Гордић Петковић, позната теоретичарка књижевности која се специјалистички бави интернетом, утврдила је да је дело М. Анђелковића "Савршен злочин" (1999) први српски интернет роман. Први наш визуелни електронски роман, "Насељавање Византије" (2012), такође је дело овог писца.
"Вртови Вавилона", роман којим се овде бавимо, сведочи о Анђелковићевој ерудицији и склоности ка стварању оригиналних теоријских система.
Писац доноси закључке везане за кубизам, преломан ликовни правац спочетка XX века, чији су главни протагонисти Пикасо и Жорж Брак. Да би доказао своје тезе, српски књижевник уводи читав низ наших и страних сликара и стваралаца уопште.
"Вртови Вавилона" баве се уметношћу невидљивог и наш романсијер-есејиста доследан је у доказивању разних теза.
Наш писац говори о виртуелној илузији. Реч је о новој стварности скривеног и непознатог, о освајању невидљивог. Авангардни уметници су стварали свет не онакав какав видимо, већ какав мислимо. Анђелковић сматра да је наш свет почео да личи на кубистичке слике. Поткрепљен новинским чланцима, овај писац говори о невидљивој армији и о томе да је ратна камуфлажа наводно дело кубиста; по Анђелковићевом схватању, то је велики парадокс кубизма.
Писац се позива на великог физичара Макса Планка, који тврди да ми никада не можемо доћи до непосредног сазнања о стварном спољном свету; ми можемо да схватимо само фрагментарне делове стварности.
Служећи се чињеницама, Анђелковић доста далеко иде у доказивању разних теза, што би се могло и оспорити, али овај књижевник и мислилац уједно страствено и методично нас уверава о постојању невидљивог света, од древног до данас.
На крају књиге он даје попис музичких композиција које су суштински утицале на њега, при томе мешајући класичну музику с популарним хитовима. Он то чини без икаквих предрасуда, мада се током целе књиге бави врхунском уметношћу.
Анђелковић ниједног тренутка није стерилан; књижевни израз му је оплемењен и надахнут.
Овај критички осврт пишемо с циљем да читаоца загрејемо за оригиналне и смеле идеје нашег књижевника, као и за његово маштарско дело уопште. Такође нам је стало да се садашње и будуће генерације историчара књижевности заинтересују за овог прозног писца-есејисту и ставе га у неке анале.
(изводи из приказа)

 

ДР МИОДРАГ Д. ИГЊАТОВИЋ: РОМАН О УМЕТНОСТИ НЕВИДЉИВОГ

Миливој Анђелковић: „Вртови Вавилона – роман о уметности невидљивог“, www.amika.rs, Београд, 2015.

Аутор овог заиста необичног романа упутио је своје главне јунаке (Ела, Макс, Пеђа) у праву авантуру да, попут Аријадне продену чаробни конац смисла кроз лавиринт уметности! Поднаслов који указује да ће то бити „роман о уметности невидљивог“ већ је прва питалица. Мада се по типу поетике могу се препознати контуре Умберта Ека (код њега Библиотека, овде Галерија) и динамика крими-повести, ипак „Вртови Вавилона“ расцветавају плодни полен естетичко-документарног који потврђује оно што нам изгледа немогуће . Овај уметник романескног приповедања склон је да нам „подвали“: да роман ишчитавамо следећи живот његових јунака који су ипак „споредни ликови“ јер одмах иза рампе су, ни мање ни више, него ингениозни Пикасо, Брак, Аполинер, док су „мизансцен“ готово сви они без којих би тешко могли и разумети шта је то (и шта је чини) та магија – уметност!

Зато нам је Миливој означио правац кретања: трагаћемо, уз поменуту медијаторску тројку и друге учеснике, у мистичним операцијама тражења „невидљивог“ и то следом реалних догађаја и докумената (датираним, па и фотокопираним и пренетим у роман)! Вешто, да нема приговора! Одведени сте у зачарану шуму где је мајсторство овог, да се нашалимо, „кримића“, управо у одгонеткама о „уметности невидљивог“ и то у уметности која је баш строго намењена „оку као најплеменитијем чулу“ (по Да Винчију, „Трактат о сликарству“).

Генијални Да Винчи је супремисао сликарство над поезијом (Лесинг, Лаокон), да не помињемо музику и друго. Али у томе и јесте могућност која баш произилази из „невидљивог“. Лесинг се у Лаокону ругао натуралној укочености и немоћи слике и њеног „тренутка“ у експонажи, карикатурално наводећи примере уцртавања текста у уста насликаних јунака или ономатопејичног у том „невидљивом“. Миливој је зато изградио, кроз полифонију естетског, заводљиву променаду. Зашто не поверовати Ф. Ничеу „да права значења заправо и не постоје“, и да постоје „само, и то бројне, интерпретације и - мноштво перцепција“! Или, овде чешће помињани Гијом Аполинер, као и Пикасо и Брак, родоначелник кубистичке поезије, који то чине „по принципима умножавања истовремених реалности“. Или, пак, Лиотар који тврди да се „савремена уметност састоји из испитивања надреалних ствари које су невидљиве“...

Сижетирајући, како би рекао Н. Хартман, потку за свој роман Миливој је изворно, а и изузетно функционално, уметао у наративно ткиво романа разнословне и разнобојне утканице профилишући грандиозне „сенке“ управо корифеја „вечите Модерне“ (попут Пикаса, Брака и других). Створио је – то је и жанровска иновација, а и поетолошка врлина – слојевит роман. Неколике „фолије“ теку паралелно. На пример: док се трага за ауторством, било са потписом или најчешће без њега, зарања се и у најдубље, готово мистичне онтолошке дубине, па и у само суштаство, у битак уметности.

Модерна уметност је почела управо с кубизмом. „Вртови Вавилона“ разматрају те модере „игре“ око „ауторства“ (непотписивање слика од стране Брака и Пикаса), мистификације потписа, ко су „анђели и ђаволи“ у свеопштем кермесу на чудественој сцени с библијским мизансценом којим се роман завршава; ко су „сиво-платинасти“ прогонитељи, где престаје фантасмагорија, а где, опет, реалност и метафизика, видљиво где се утапа у невид, да ли је слика ушла у наша чула или смо ми „ушли“ у слику, како отворити Миловановићева „Плава врата“, а како помоћи захтевној контеси да за превољену кћер „скине“ огрлицу са Веласкезове слике...

„Вртови Вавилона“ изванредног интелектуалца, ерудите и прокушаног уметника речи Миливоја Анђелковића, заплениће сваког доброг читаоца. То је права, чак пребогата „трпеза“ од духа и знања за оне читаоце који траже одговоре зашто је и то „немогуће могуће“, јесу ли сви облици, сва физика чула то суштаство. Или – зашто па није могућно – да жена има три лица и зашто сатима велики зналац материјалног, Пикасо, испитује обредну маску неког примитивног племена, и какве се суштинске тајне, невидљиве и уопште недоступне, скривају у – Галерији?
Да завршимо парафразом баш Аристотеловог списа О драмској поезији. Поред осталог, мудри Страгиранин, не свакако без разлога по први пут и то поводом уметности употреби атиподне речи ВЕРОВАТНО и МОГУЋЕ. „Није вероватно – записа он – да постоје људи с роговима, али зашто не би било могућно?“ А и пре Аристотела постојали су пола људи – пола животиње, девојке – рибе и слично. То МОГУЋЕ је родно тло уметности. Овај роман пажљивим читаоцима, и оним без нагомилане ерудиције, биће, због књижевне вештине овог писца и вешто конструисане арматуре, заносна лектира! (изводи из дужег текста)

 

ВРТОВИ ВАВИЛОНА – роман о уметности невидљивог (2015), шести роман књижевника Миливоја Анђелковића, кроз приче о животу уметника открива оно што древни списи одувек тврде, а савремена наука управо сазнаје – да постоји и други, невидљиви свет.

Наведене чињенице у роману, уметничка дела и догађаји су документарни: од Виле Мистерија у Помпеји, преко познатих слика и прича о њима, до Пикасовог открића камуфлаже и стварања нано-бића; остало се управо догађа.

Роман ВРТОВИ ВАВИЛОНА се протеже у будућност и има четири краја. Илустрован је сликама и документима око којих се развија фабула, а хит песме и музика класика у њему део су атмосфере видљивог и невидљивог света.

Откриће серије непознатих слика Пабла Пикаса у Ђенови и петнаест слика Милана Миловановића, нашег познатог импресионисте, несталих после изложбе у Женеви 1918. године. «Вртови Вавилона», почетак је акционе радње и сазнања да кубистичко освајање простора кроз умножавање перспектива има далекосежне последице.

Роман ВРТОВИ ВАВИЛОНА се темељи на документарним догађајима од 1914. године до данас, од открића камуфлажних униформи у Првом светском рату креираних по предлогу Пикаса, по угледу на одећу његових харлекина. Тај први корак у освајању невидљивости затим је примењен на топове, бродове, авионе... док невидљиве армије нису постали медији, економија, хуманост, комуникација, култура, образовање...

Личности романа, поред књижевних ликова новинара, младе жене-кустоса и галеристе, су и: Пикасо, Аполинер, Милан Миловановић, наш познати импресиониста, Франсоаз Жило и Дора Мар (Марковић), две жене из Пикасовог живота и други, у документарним ситуацијама и поводом познатих слика из светске и наше историје уметности.

Догађа се у Београду, Антибу, Ђенови, Паризу, Сремским Карловцима...

На крају романа је списак хит песама и композиција класика које сенче поједина поглавља од Клептона, Вондера... преко Дебисија, Сатија... до савремене диско музике на завршној сцени маскенбала.

Роман има 240 страна, са десетак репродукција слика и копија докумената.


КОМЕНТАРИ

Aleksandar Pirozkov

Sa velikim zadovoljstvom sam procitao u Savremeniku Vasu pricu o Pikasu, iz neobjavljenog romana Vrtovi Vavilona.
Veoma je detaljan prikaz Pikasovog stvaralackog cina, tako da citaocima izgleda da i sami tome prisustvuju.
Odlicno napisano, veoma uverljivo. Kao da i sam stojim pred tim platnom, koje Pikaso stvara.
Pefektne su slike koje ilustruju nastanak portereta G. Stajn.
Stvarno ste fenomenalno to povezali.


Елеонора Лутхандер

Омаж књизи "ВРТОВИ ВАВИЛОНА“ Миливоја Анђелковића

НЕБЕСКИ КОЛАЖ

Као птицa гранчице
у наше интернет гнездо
Амика свија слике

Елеонора Лутхандер

 

Maja

Hvala, knjiga je stigla, na prvi pogled veoma zanimljivo stivo i veza sa muzikom.

 

Иван Т. Брковић:

Knjigu citam gde je otvorim, od pocetka ali i iz sredine, pa onda nekoliko stranica
pre kraja, pa pletem pomalo i za svoj racun ono sto jos nisam procitao, kao da se i se-
cam tvojih davnih tekstova i tvoje price o Pablu koji je koristio i ocevo i majcino prezime
pa se na kraju opredelio za italijansku stranu.

Posebno mi se dopala ona rec, potpuno
nova,ali u izvanrednom saglasju sa tekstom, kombinovana rec od dve tako ceste reci,
u kojoj si ne samo pokazao njihovu bliskost u prirodi, nego si u jeziku uveo i novi entitet
nebomore ili morenebo, ne samo kao njihov prelaz jednog u drugo, nego naprotiv gubitak
svake granice medju njima, kao da u nebu mozes da se kupas a u moru da letis kao sto
rade neke ribe...izvanredna kombinacija za "visoki horizont". Jednostavno ali pruza se u
svim pravcima, pravo iskusenje za citaoca, tako da horizont pocinje da se dize i spusta,
kao da je i on sam podlozan mesecevim uticajima, ljuljuska u barci srpskog jezika i umet-
nosti...

Da te dalje ne davim, kao sto sam vec rekao, knjiga i ja se lepo druzimo, greje
prste i razgaljuje dusu. Kada sam ti napisao ono o Amika veratnetu, nisam imao pojma,
da ce se sajt pojaviti na kraju krajeva, zasluzeno kao izdavac, knjige koja striktno govoreci,
ne pripada tvom sada vec mnogo poznatijem periodu internet knjizevnosti. Ona je u nul-
toj poziciji u odnosu нa njega. Kraj na pocetku ili mozda pre kao faza koja se ponavlja,
kao kod Pikasoa. Kubizam je zavrsen ali je stalno prisutan u njegovim slikama na ovaj
ili onaj nacin
.

Žan Kokto u svom dnevniku, prema Sebaldu, kaze ovako: " Nevidljivo mi izgleda
kao privid elegancije." I kucajuci prvu rec odjednom mi se otvori nova
stranica na internetu pod naslovom " Nevidljivo carstvo novi svjetski pore-
dak" sa vise od 10 000 rezultata.

Ko je odgovoran za sinhronicitet novog zemaljskog carstva sa Koktoovim duhom elegancije? I sa tvojim vavilonskim terasama, vodiskocima, perivojima na Kosancica Vencu? I spomeni-
kom Milankovicu? Tvoj roman od pocetka nagovestava, sa onim esejem
o Pikasou, i scenom u kafeu Most sv.Luja, tour de force zadnjih nekoliko
poglavlja, da se zavrsi sa krescendom, ceo orkestar likova ucestvuje u
njemu, nevidljivo vri, realno stvarno jedva odoleva i na kraju sve je u ne-
koj liniji koja cikcak odvaja, ili drzi zajedno dobro i zlo, lepo i ruzno, viso-
ko i nisko, uz vanrednu magiju pripovedanja.

Bajka ili alegorija, ili prikrivena satira? Ko danas mari za ruzicasti period P. ili racune Milankovica o polozaju zemlje prema suncu? A to su svetiljke koje neprekidno gore mada
ne rade na sunceve baterije vec na nesagorljive duhove koji poput kineskih
novogodisnjih lampiona plove po svakom vremenu oko nas.
Misleci o tvojoj rucnoj kameri sa kojom si se uputio medju sav taj svet,
izgleda mi da ona iznenadnim uglovima, krupnim planovima preuzima i
ono sto sto stoji iza kadrova: ne-vidljivo nije nevidljivo, nego vidljivo
pod odredjenim uslovima, O = 1, jednacina koju mnogi matematicari vide
kao kraj matematike. Ali proza je nesto drugo, njene granice su daleko
jos od toga da budu istrazene, a pronalasci njenih autora polako krce put
ka novim vidicima. Kao sto i ti radis skoro celi zivot.


Ивана Милаковић:

Poslednji ulov iz 2015.
Pošto sam lenština, tek sad pišem.
Elem, ljubaznošću autora, u decembru sam dobila Vrtove Vavilona Milivoja Anđelkovića. Hvala!
Otkriće nepoznatih slika Pabla Pikasa. Nalaženje slika Milana Milovanovića koje su nestale posle izložbe u Ženevi 1918. Istorijski likovi. Umetnički proces. Slike sa tuđim potpisom (koliko je uopšte bitan?). Kamuflažne uniforme kreirane po predlogu Pikasa. Kamuflaža, nevidljivi svet božanskog, plus vulgarna nevidljivost onih koji nam svima zagorčavaju život i izopače sve čega se dotaknu. Misteriozni nestanci. I, u svemu tome, novinar koji delom istražuje, a dobrim delom bi da zbari zgodnu žensku. (Da ne spojlujem više nego što već jesam; kome sve ovo zvuči zanimljivo, knjigu je moguće nabaviti kod autora).

Aleksandar Pirozkov:

Sa velikim zadovoljstvom sam pročitao Vašu knjigu "Vrtovi Vavilona". Od srca Vam čestitam na odlično vođenom zapletu, atmosferi i energiji koja zrači iz Vaše knjige. …

Nekako sam imao i neki mali zazor od Vaše knjige, kao da sam predosećao da će me neki snažan talas potpuno ponerti i potuno okupirati.

A tako se i desilo. Kada sam je uzeo u ruke, proćitao sam je za dva dana! Samo sam se time bavio, naravno vraćajući se na neke stranice i više puta.

Scena karnevala je maestralno napisana i veoma je filmična.

Postoji i šesti nivo Vašeg romana, koji nisam pomenuo, jer bi me to malo odvuklo u drugu stranu.
To je pesma "Postoje" G. Apolinera koju ste i Vi izdvojili kao posebno poglavlje, a koja je veoma značajna ne samo zbog poslednjeg stiha, već i kao umetnički manifest protiv rata.

Takođe u taj nivo romana bih izdvojio i Peđinu pesmu sa istim naslovom, koju on ne završava, jer ga sustižu progonitelji.
Ovo sam napisao samo za Vas, a u prikazu bi trebalo dosta toga da objašnjavam i ko je Apoliner i čime se sve bavio, pa sam od toga odustao.

Slobodan Ivkov

Kao što sam Vam već napisao, moglo bi povodom Vašeg romana još da se piše i piše...
Verovatno će neko drugi to i učiniti, i iskoristiti ga kao sjajan povod za neki opširniji prikaz, ili njime isprovociran zaseban ogled. Slojevit je, prepun "podteksta" i simbola, koji čine lavirint otvoren za beskrajna tumačenja.



Amika.rs