ПРОМОЦИЈА РЕВОЛУЦИЈЕ
ЛУКА ПРОШИЋ: РОМАНИ МИЛИВОЈА АНЂЕЛКОВИЋА
Миливој Анђелковић припада српском књижевном свету, он је то по својим романима, причама и радио драмама, али и по учешћу у њему, у студентским демонстрацијама 68. и каснијим, различитих усмерења и опредељења `91, `96 и `97.
Код мене су два романа овог писца, «Савршени злочин» /1999./ и други под насловом «Промоција револуције» /2008./ Поред ова два, М. Анђелковић је написао и «Осмех Византије» /2003/, други /по редоследу настајања.
Први и трећи роман односе се на догађања из новије српске историје: демонстрације и бомбардовање Србије 99 је добило своју романескну форму. У роману «Савршен злочин» прикупљена су реаговања и осуде бомбардовања Србије од стране НАТО пакта. До тих реакција М. Анђелковић је долазио објављујући текстове на Интернету, реаговања и осуде су међу собом су размењивали обични људи, али и познате личности, историчари и научници како из Србије, тако и из Европе, Америке и других делова света.
О томе шта је савршен злочин, постоји различита мишљење, једно од њих је да је такав злочин неизводљив. Међутим, постоје и они који верују у то, планирају га и изводе, а њима вероватно припадају и они који су планирали и извели бомбардовање Србије. И о томе се може водити опуштен разговор, као и о свему другом. Али, у сваком оправдању тог подухвата НАТО пакта налази се монструозно уверење да се може извести савршен злочин. Или уверење о томе да савршен злочин и није злочин, да злочин може бити и без злочинца, мада постоје његове жртве.
Све те интернет-поруке, коментари и осуде које је Миливој Анђелковић одабирао и уградио у овај роман, своју суштину имају у апсурду у који је доспео цивилизовани и напредни, али до краја аморални и цинични свет Суштина тих порука водила је и М. Анђелковића у грађењу овог романа.
У трећем роману, «Промоција револуције» имамо романескну форму реалних демонстрација које су у току друге половине 20. века избијале у Србији. Пре свега, то је `68. која је планула и као рефлекс студентских демонстрација из других европских земаља. Оне су биле протест не само против политичких режима, већ и позив на /"утопијску"/ промену друштва, али све је остало само на протесту и позиву. Ти студентски покрети и протести, и други видови демонстрација, постављају поново питање револуције: да ли је она могућа, и како би била могућа у другој половини 20. века? Све социјалистичке револуције су изведене у првој половини 20. века, сем неких мањих и кубанске ревољуције, на почетком друге половине истог века. И све су биле крваве. У роману «Промоција револуције» Анђелковић говори о блокади града на примеру таксистиа који блокирају улице својим возилима, и то је запањујуће и задивљујуће приказао у овом роману. Али, он и протесте студената и демонстрације означава као револуције.
Међутим, једно од питања јесте и то да ли је револуција могућа после оних које су изведене? Јер наступило је "доба слике света", наиме доба технике, које је страхотно и по својим техничким и по уништавајућим моћима. Несумњиво је да је техника доступна свима; научна сазнања не могу се држати у тајности, или могу само до одређене мере; а свака мања или већа држава данас може доћи до тих сазнања као основе за производњу оружја. Чак се и појединци могу се домоћи оружја за масовно уништавање; тиме се и сам појединац променио, очигледно је да су промењене његове снаге. Старогрчка идеја о томе да је појединац смртан, а род бесмртан сада је промењена, па је и род постао смртан а сви могу бити зависни од једног појединца. То је, наравно, паклена визија.
Из таквог стања мора се тражити излаз. Маркс је нудио комунизам и револуцију да се то друштво изгради. Хајдегер је сматрао да нису више могући ни метафизика, ни наука, а ни техника као њихов крајњи и завршни продукт. Здрав разум (који је Хегел осуђивао) упуђује нас на то да смо на прагу тих потрага. Или ћемо се одрећи здравог разума, као код Хегела, а онда долази "време умирања", како би то рекао Добрица Ћосић.
Оба Анђелковићева романа наметала су ми оваква размишљања. Наравно, то не значи, да другим читаоцима не намећу другачија. Али, снага ових романа и њиховог аутора јесте у томе да нас изазивају и пробућују.
Још нешто што је изузетно код ових романа а то је њихова форма. Сви бисмо се сложили да је роман форма у којој могу бити обухваћени и други књижевни облици, а у најширем смислу и наука и филозофија. Међутим М. Анђелковић у своје романе уграђује и "интернет-форме", како би се то условно могло назвати, а то је одређујуће за његове романе. То се види и у «Савршеном злочину» а посебно у «Промоцији револуције». Уграђена су различита политичка и друштвена догађања различитих времена. Писац ових романа их гради као снажну целину прожету и идејним усмерењем и позивом.