Драган Милосављевић, Танјуг - НАЈРОБИ - РИМ - ЖЕНЕВА ...
КАКО НИСАМ СПАСАО ЈУГОСЛАВИЈУ
Најроби, 1986.
У хладовини терасе обрубљене модрим џакарандама мој колега, Словенац, огласи се после дуже, тропском врућином натопљене паузе:
„Драгане, Југославија ће се распасти. Све ће почети на Косову. Ви Срби, изгубићете и Војводину“.
„Можда ћемо пасти у провалију али ћемо повући све, па и вас, са собом“, чујем себе, како у једном даху изговарам у очи, осенчене дебелом диоптријом дописника „Дела“.Било је то јадно јуначење, некакава беспомоћна пизма са моје стране, уместо захвалности за доста исцрпну шему следа догађаја о којима словеначка колонија, директори представништава у Најробију, предвођена амбасадором Словенцем, свакодневно дебатује о будућности независне дежеле.
У међувремену, баве се уносним шверцом угандске кафе, егзотичног крзна из Танзаније, проблематичним трансфером нафте, где наплаћују високе одштете у „случајним“ пожарима, продајом оружја произведеним у СФРЈ, које никада није плаћено испоручиоцу из Србије, и шверцом дијаманата за који користе безбедност дипломатске поште.На моје одбијање да у емисји ТВ Нови Сад „Од вашег дописника“, нападам српски „Енергопројект“, ангажован у Кенији на изградњи друге по величини насуте бране у свету Кијамбере, проглашен сам за непријатеља интереса Словеније.
Сад ми постаје сасвим јасно зашто је директор ТАНЈУГ-а три пута обарао конкурс за дописника у Најробију, на коме сам у првом кругу имао 20 гласова, а у трећем однос је био тек 11 према девет у моју корист.
По задатку, рушили су ме, уз најдубље резерве према мојој политичкој подобности, ко други него моји СРБИ. Та дружина од самог почетка своје каријере у ТАНЈУГ-у понудила се за улогу батлера хрватских, словеначких, босанских и црногорских политичких лобија.Мој Словенац, жели да ми се одужи за моју несебичну „поделу“ информација са њим.
Свакодневно му стављам на располагање тикер за целу Африку. То је моја привилегија као дописника ТАНЈУГ-а у афричкој централи далеко најбоље обавештене агенције на црном континенту.
Управо зато што ми враћа противуслугом, препричавањем плана о распаду СФРЈ, знам да је упозорење тачно. А дан раније из кенијске престонице отпутовао је амбасадор СФРЈ у САД, један од оних високо позиционираних Срба који је преживео чистке после 1974. и наставио да истрајава на Титовом путу. И то на можда најбољем видиковцу, у амбасади у близини Беле куће. Тамо се увелико радило на разарању Југославије О томе сам, уверен да откривам сензацију, јавио за билтен ТАНЈУГ-а.У очекивању реаговања из централе, добио сам на увид снимак аматерске камере масакра недужних житеља саване, током дипломатске српско словеначке „агресије“. Лешевима је напуњен читав камион. Гледао сам видео-запис бившег шефа љубљанске полиције.
Пијани ловци имали су крваве руке до лаката, а у рукама су држали одсечене главе животиња. Њихово церење пред камерама веома је наликовало самртном грчу антилопа којима су пресекли гркљане.
Полицајац остаје полицајац, чак и као директор банке, а шта бива са новинаром који за тајне канале открива „топлу воду“. Јер ја сам, како споменух, написао извештај за ТАНЈУГ са доста прецизним тајмингом најављеног парања Југославије. Са проценом о могућем словеначком сценарију побуне рудара на Косову, планираном формирању паралелног система школовања и власти.Неколико месеци касније, на аеродрому Џомо Кенијата, тадашњи директор ТАНЈУГ-а, сав црвен од беса, саопштава ми оцену мог двогодишњиг дописничког мандата: „Јесмо ли ми тебе послали у Африку да будеш некакав јебени Зорге? О каквом распаду Југославије булазниш? Пиши оно што ти је посао. О Африци, несврстаности. Вратићемо те за три месеца ако наставиш овако!“
ЦАНКАРЈЕВ ШАЛТЕР ЗА ЖАЛБЕЉубљана, 1992.
„Хало, Москва“, добацује ми младић. Акробатски дрско, потпуно усправљен, балансира на пак-трегеру бицикла, док његов пајташ, жустро окрећући педале, у налету погађа средњи од три моста који чврсто окивају Љубљаницу.
Са транзистором марке „филипс интерконтинентал“, лежерно, сунчам се на тезги за продају разгледница и сувенира. Слушам најновије вести о збивањима од Дрниша до Сребренице.Недеља је, па је и око Тромостовја пусто. Тек на другој страни, одмах преко мутно зелене реке, коју прекрива скрама пластичних флаша, грана, картонских кутија и најлон кеса (хеј, Словенци, где вам је екологија), стотинак људи. Не разилазе се већ сат, окупљени око трија, који себе прати на гитарама. Новчанице већ препуниле ивице футроле за виолину. „Тамо далеко, далеко крај мора“, пева трио. Дежелцима нека сета на лицима. Из много испружених руку (грана окованих мразом), падају новчанице. Као заостали листови. Међу јајоглавим алпинцима угласте босанске лобање и црномањасти људи који делују некако збуњено и затечено. Вероватно из Београда.
Препознајем неке од путника који су заједно са мном аутобусом ЈАТ-а (или Рас транса), двадесет сати, претходну ноћ и већи део дана, савлађивали растојање између Београда и Љубљане. Мада сам се одмах истуширао у хотелу, на мени је још задах дежмекастих мађарских цариника, беле коже, румених образа и злих очију. Док су нам махали испред носа нашим црвеним пасошима, бљували су пакосно нешто на свом језику. Од свега сам разумео – пичабо. Псовање матере подносили смо небески достојанствено, као и претходно једносатно чекање пред царинарницом из које се нико није удостојио да се појави. Успут, у Баји, оставили смо у коми једног од двојице шофера кога је покосио трабант са мађарском регистрацијом. Сипао је из кантице гориво у пресахли резервоар, у мрклом мраку, док смо цвокотали у олупини коју ЈАТ назива суперкомфорним возилом са ТВ, WЦ-ом и стјуардесом.
На мађарско-словеначкој граници изнова мувања, па одузимања пасоша, па нови пичабо, куповина виза за дежелу (20 марака), и старији путник добија инфаркт. Сазнаје: „Не може назад у Словенију да подигне заостале пензије јер, истекао му је пасош“. Нови пасош не може да добије јер се одлучио за српско држављанство и напустио Словенију. Издвојен из групе од петнаест новинара, који службено путују у Љубљану на Округли сто, блокиран је Жељко Вуковић, херој, дописник „Борбе“ из Сарајева. Са БиХ пасошем нема уласка у Словенију. Чак и уз потврду да си позван од стране владе.
Господина X, који је провео радни век у Словенији и не може да прими пензију ни у Београду ни у Љубљани, остављамо у коми, у болници у Идрији. Уплакана супруга, којој још није истекао документ, препушта га лекарима и одлази да покупи толаре и претвори их у марке.Филм путовања кроз Мађарску прекида нова мелодија „Хајде Като, хајде злато, хајде са мном целер брати“, пева трио, па „У тем Сомбору“ и „Фијакер стари“… Млада девојка, очито члан бенда, нуди ми касету са староградским песмама, а ја јој, снебивајући се, објашњавам: „Не треба, знам све то напамет. Хоћете да се уверите“? Они су из Сарајева, састав се зове „Далмација“. Певам са „Далмацијом“ надомак Тромостовја, дежелци одушевљено пљескају, још мало спектакла за толаре. Албанци покушавају да нас надвичу, нудећи свеже мандарине, „домаће, из Хрватске“. Мучки, прикраде се грч. Пресече глас. Као шугави пас побегнем преко, одакле сам и дошао.
Мало више, улицом која води према хотелу „Слон“, нова група и нова музика. Трио „Мачу Пичу“, ритмови Перуа. Један дере по бубњу од јареће коже, други продувава свираљке, налик малој оргуљи, а гитариста има на глави капу у фичок (шпиц) од ламине длаке.
Музике са Анда и Балкана повремено се мешају када их подухвати ветрић и поигравајући се уплете у кике, а дежелци, гурајући испред себе колица са бебама или држећи за руке недораслу дечицу, показују потомцима у осунчано недељно поподне разна ЧУДА. „Је л' да смо сви испали блесави?“ – пита ме увече са већ готовим закључком портир хотела „Лев“.
Пошто као и сваки странац добијам за нешто мање од сто марака једно спавање и доручак, покушавам да пре но што започнем своју службену мисију, опипам пулс града. Сви сјајно разумеју српски, а многи, објашњавајући где је Цанкарјев дом и говоре српски без сувише приметног акцента. Само ће готово сваки започети са „Знате, ово је сада друга држава“. „Знам“, кажем. Веома су задовољни и свеже обријани мушкарци у скијашким ветровкама и педантно нашминкане жене и девојке и продавци новина који моје обраћање доживљавају као неку врсту узбудљиве егзотике. Шансу да покажу да говоре бар још један страни језик. Све је некако неприродно чисто, цигарете су у киосцима, у излозима лепо аранжирана роба, али углавном бофл, техника из треће руке. Нема „сонија“ и „филипса“ него неки ориони, камакрауни. Нико не виче девизе, ни лорда, лорда.
Да пут у (ДЕЗ)информативни пакао није поплочан само суровом логиком етничких ратова, већ и „добрим намерама“ њихових спољних инспиратора, осведочујем се чим сам засео за округли сто „Национализам и криза независног новинарства“. Игром случаја, или вољом цинизма новосветске политичке стратегије, скуп новинара из бивших југословенских република и покровитеља из међународних организација одржава се у згради у којој су на таласу националне еуфорије кренуле неке од најуспешнијих идеја о рушењу бивше Југославије – Цанкарјевом дому. Одлучено је након дводневног заседања, управо овде, у посебној резолуцији: Љубљана ће ускоро постати седиште координационог центра који ће преко надлежних институција новог светског поретка усмеравати политичке притиске на „режиме који гуше људске и професионалне слободе новинара“. Идеја је, када се то преведе на практични језик (разјашњава се у кулоару), да Љубљана буде нека врста шалтера за жалбе на коме ће независне новинске организације, претпоставља се да режимске то неће смети, указивати на драстичне и масовне повреде и права на слободну и независну реч и интегритет припадника „седме силе“ (без истинске моћи). Из излагања покретача иницијативе, председника Међународне федерације новинара, Јенса Линдеа, генералног секретара ове организације, Ајдина Вајта и председника Међународне федерације новинских издавача, као и Алана Модуа (директора УНЕСКО за питања комуникација), може се разумети да је у питању „хуманитарни пројекат“.
Већ кроз третман делегација, што је озваничено и понуђеном завршном резолуцијом организатора скупа, ставља се до знања да је за међународне организације, укључујући ту и УНЕСКО и Црвени крст и Савет Европе, Косово држава, то јест, да није више у саставу Србије и Југославије. Да би то уверење било до краја потврђено, брину делегати „угњетених независних новинара“ из „државе“ Косово, председник Савеза независних новинара Косова Јозеф Феризи и некадашњи директор Радио и Телевизије Косово Аги Маља. Према њиховом исказу, који је и једна од кључних тачака резолуције, „српски окупатор је завео информативни геноцид на Косову“. Албанци, којима је „ускраћено право да чују информацију на сопственом језику“, предлажу као прелазно решење да „Радио-Загреб обнови емисије на албанском, како би уз Радио Тирану знали шта се догађа у свету и остатку Југославије“.
У кулоарима од веома опрезних словеначких колега сазнаје се да истински слободних медија у дежели нема, да је (про)Кучанов многохваљени независни лист „Република“ заправо „новина“ која окупља „пресвучене бољшевике“. Због духовитих и веома поткрепљених дискусија неуморног Чичка, који овде доказује пуну симболику свог презимена, а из којих је савршено јасно да се у Хрватској независно новинарство не може бранити јер, у ствари, и не постоји, да га тек треба стварати, притужбе независних синдиката из осталих бивших република губе у набоју. Мада су засноване на широкој лепези проблема. О све тежем положају листова и недељника у име „Борбе“ говорила је Гордана Логар, у име недељника „Време“ Петар Луковић. Тај родоначелник новог псовачког стила у новинарству парадира ходницима и уваљује странцима своју биографију преведену на четири језика.
А резолуција, без много проблема, усваја се уз интервенцију Гордане Логар да је Косово „још званично у Србији“. Заиста је строга.Нико у Цанкарјевом дому, а Цанкар је, гле контрапункта, био против страног мешања у словеначке ствари, не пита коме ће се пожалити народи, у овом случају српски, који је за наредно столеће често чудовишно лажним оптужбама сатанизован и проглашен за балканског и светског парију. И то од стране и независних и зависних новинара, чланова међународне федерације новинара, која би да брине о достојанству и материјалном положају југословенских припадника свог јата, али притом не спомиње да су они тек незнатни проценат оних које је (не)објективно новинарство и Си-Ен-Ен синдром лишио свих људских права, „борећи се против остатка комунизма“. „Подићи ћемо споменик Милошевићу што нас је отерао из Југославије“, подсећам се да су ми рекли.
Можда се и не шале. Споменик Едварду Кардељу, који је Словенију извео из Југославије још пре него што се тога ико сетио у Београду, стоји крај Цанкарјевог дома. Едвард у бронзи и иза њега гомила људи растопљених физиономија, који симболизују безличну идеолошки просвећену масу. Творци резолуције, господин из УНЕСКО-а и остали саопштили су ми да их сходна збивања у земљама где треба увести новинарска права не занимају. Штета, могли би сазнати да ће пријаве против злих српских, хрватских и осталих режима контролисати бронзани Словенац. Или то можда и знају, а „тако треба“.
На повратку из дежеле, бољи аутобус, али је цена осамдесет марака (од Београда у динарима четири пута мање). Прошло је без „пичабо“. Моје црногорске колеге, пале са руководећих положаја у РТ Титоград, „Побједи“ и другде оклизнућем са Жуте греде, уверавају ме: „Ниједног српског Црногорца неће примити. Нека вам га забибере до краја, сами сте то тражили“. Од Љубљане до Београда сазнајем, уз педантно набројане доказе, које смо све зулуме ми Срби починили својој браћи, од краља Николе до намерног занемаривања луке Бар.
„Знате ли ко су у ствари Срби?“ – питам их, изненада, док мељемо километре на прилазима Батајници. „Црногорци који нису успели у животу“.
Излазим на надвожњаку, опрхван мрачним слутњама.Драган Милосављевић
Белешка о аутору
Драган Милосављевић се родио и школовао у Београду
где је дипломирао на Правном факултету 1965. године. У
новинску агенцију Танјуг примљен је 1969. године. Добит-
ник је годишње награде агенције „Саша Веселиновић“ за
најбољи текст „Ветрови промена“, послат из Мадрида 1973.
Био је дописник из Африке у Акри и Најробију, одакле
је засновао ексклузивну сарадњу са Политиком, НИН–ом,
Дугом, Међународном политиком и Временом (Загреб).
Са лица места први у свет послао је извештаје о пуче-
вима у Гани 1979, револуцији у Либерији 1980. и о паду
Милтона Оботеа у Уганди, Кампала. Био дописник из
Рима 1992. и Женеве 1994/95.
Током дописничког мандата у Најробију 1986, снимио
је ТВ репортажу „На пољима смрти Уганде“, коју је ТВ
Сарајево прогласила 1987, у оквиру емисије „Хоризонти“,
за документарно остварење године. Своје путописе обја-
вио је у књизи „Харматан – писма из Африке“ (Плато).
Порука књиге је „све нам се већ догодило у Африци“. Та
тематика неоимперијалног похода глобализма обрађена
је у књизи „Дневник српског журналисте – балканизација
Африке, африканизација Балкана“ (Пешић и синови). По-
том је књигом „Галоп тројанског коња“ заокружена анализа збивања у Ср-
бији од 2000. до августа 2016.