Amika.rs

Драган Милосављевић, Танјуг - НАЈРОБИ - РИМ - ЖЕНЕВА ...


Pаx Italianа

Рим, 1992.

Није се ни осушило мастило на одлукама западноевропске уније и НАТО, овереним на Хелсинкију 2, да се озваничи могућност војне интервенције на трећу Југославију, а у италијанском Министарству одбране зазвонило је на приправност.
Министар одбране Салво Андо, 10. јула пре подне затражио је од начелника Генералштаба Доменика Корћонеа и заповедника поморских снага Мариа Вентурионија да се прихвате стега повереног Италији.
Земљи која се граничи са Југославијом (декларацијом Уједињених нација забрањено је да у било којој улози интервенише на територији суседа), европска безбедност и сарадња поверили су улогу жандарма – засад.
Италија је, на миг Америке, а уз тешко постигнуту сагласност четвороугла Вашингтон–Бон–Париз–Лондон, промовисана у координатора операције блокаде Отранта и црногорске обале, како би се „дословно спровеле мере ембарга из резолуције Савета безбедности“ о сабијању рогова Србији и Црној Гори.
Та операција је, како је прва јавила италијанска агенција АНДКРОНОС, започета 11. јула уласком два италијанска брода у међународне воде Јадрана, „надомак путева за барску луку, где треба спречити упловљавање танкера са нафтом“. Очекивало се, јављали су ови извори, да у међувремену стигну бродови НАТО, међу њима и грчка крстарица и делови флоте Западноевропске уније. У претходној посети Јадрану, која је нагло прекинута 3. јула, боравио је носач хеликоптера „Иво Џима“, а Отранту се приближио, како су јавили италијански извори, носач авиона на атомски погон, „Саратога“.
Само што су у италијанској штампи отиснути џиновски наслови да „Италија на челу две флоте блокира Србију“, а тријумфализам као пенушави шампањац покуљао са страница већине дневника, РАИ је јавила о „новој офанзиви Срба у Босни“, који неће да се уплаше, мада су заратили са целим светом.
Нико не налази за потребно да објасни да „сецесионистички Срби“ (у Босни) по сваку цену хоће да остану у ономе што је остало од Југославије, а да слободољубиви и фундаментално кроатоцентрични преостали становници БиХ инсистирају да се ставе под заштиту произвођача банана држава.
Иначе, на Апенинима међу новинама које држе до свог угледа, као што је Кориере дела сера, упозоравају да Италија, прихватањем улоге заставника „pax americanа“ у Медитерану, практично мења своју спољну политику. Од првобитне, из хладноратовског времена, „очувања мира у свету“, „према истицању сопствених интересних сфера у Јадрану“. Штавише, овај лист је у уводнику, уочи папиног одласка на боловање, пребацио Светој столици да је „Буш победио Садама, а придобио Ватикан“. То друго је било више него лако. „Очито да је Ватикан оценио да Хрватска завређује један рат“, констатује цинично Коријере дела сера.

Еутаназија

РИМ, 1992. ТАНЈУГ

У Риму се са пуно гнева на рачун „српског варваризама“ навија за „балканску олују“.
„Гвоздена песница“ удружених снага НАТО и Западно-европске уније требало би да обави следеће задатке:
– прокрчи сувоземне коридоре од Сплита, према средишту Босне, затварајући српске снаге у џепове без логистичке подршке Београда.
– очисти околину Сарајева, а затим и друге стратешки важне тачке од српског тешког наоружања и тако донесе баланс снага, олакшавајући отпор муслимана и ојачавајући дејство „хрватских ослободилаца“ у Босни.
– неутрализује, уколико се покаже као неопходно, српске аеродроме и саобраћајна чворишта, одакле се пружа помоћ Србима у Босни.
– ослободи све „концентрационе логоре“ у којима су, према тврдњама италијанских медија, „српски зликовци и нацисти“.
То је пројекција дефинитивне пресуде Србима, својевремено употребљених од Черчила на два фронта, четничком и партизанском, а награђене за допринос савезницима стварањем авнојевског монструма. У тој држави Франкештајну добили су улогу трупа без глава и руку.
Сада госпођа Тачер, позната још као „гвоздена леди“, позивајући се на истог тог Черчила који је Србе похвалио због 27мартовског објављивања рата, проглашава Србе „нацистима чије градове треба бомбардовати и тако зауставити рат“.
Са пуно истинског сладострашћа, цела једна информативна машинерија земље, која се својевремено подала фашизму Мусолинија, прихвата да пише нову историју новог светског поретка у коју Срби улазе као „нацисти, варвари, истребљивачи других народа“.
Све то има двоструки циљ једног лицемерја, узгајаном на Апенинима кроз историјске наслаге, а уз благослов цркве. Тиме се, пре свега, доказује сопствено очишћење од фашистичког греха, а притом још баца у засенак чињеница да је на тлу „Босне, моје дивне, миле, лепе, гиздаве“, без икакве примедбе од стране Запада, никла још једна мини Хрватска, наравно, католичка.
Управо иза све те силе папске анатеме на Србе не прикрива се чак ни план Ватикана да се у Лондону пре свега и само разговара о „српским освајањима у Босни“, да се Срби натерају на значајне уступке.
За сада се губицима баве фоторепортери, камермани и добротворне организације, у којима хиљаде невероватно добро плаћених функционера живе од страхоте једне Африке, Балкана, и нових жаришта, где ће бити испробана југословенска формула од малих прљавих ратова међу етничким заједницама.
Ватикан ће у том сценарију добити могућност утицаја на Санџак и Косово. Загреб преко Туђмана, предлажући протекторат УН над Босном, поручује Милошевићу да, што се њега тиче, подела је ок, али уз услов да Београд коначно призна независност и осамостаљеност делова авнојевског монструма.
Шта од Лондона очекује Београд, можда би било препотентно писати из Рима. Бар засад, не бомбардовање саобраћајних чворова аеродрома.
Можда ће власт Србе и убедити у исправност својих процена ако иоле буду добили нешто у рату у коме „нису учествовали“. У медијском рату у коме „нису учествовали“ Срби су изгубили све. Они више нису небески народ, већ их васколико човечанство сматра „народом пакла“.

Срби на обалама Ле Мана

Женева, 1994.

О нама као свемирским бићима, тешко разумљивим и опасним, већ пету годину разговарају у Палати нација – у Женеви.
За већину политичара и новинара историја Балкана је почела онда када су, привучени мирисом рата, први пут зачепркали његову утробу, негде после 1991. „И шта кажете, Срби су били уз Тита. Па како то када је био Хрват“, једно је од уобичајених питања са којим се неизбежно сусрећете у таквим разговорима. Слушају и, рекло би се, све разумеју и о Косову и о Колубари и о Јасеновцу. А када седну за писаће машине механички понављају рефрен да су Срби дошли у Босну као агресори.
Каже један од виспренијих и боље обавештених, Грк пореклом, Аустралијанац Џон Зорокостас. „Православац сам, али журим у 21. век. Морате се ослободити тих историјских чаура у које сте се стисли и пловите у прошлост. Ако не пожурите, неће бити ни кредита, ни развоја. Свет се већ уморио од Балкана“, објашњава. „Велики рулет врти се са великим добицима у Азији. Кина је постала суперсила уравнотежена и економски и политички, оно што бивши СССР никада није успео“. Али упркос саветима и на обалама Ле Мана, Срби су, верни традицији, склони деобама. До раздора унутар себе! Једна половина Србина тако гласно призива монархију, а друга после треће чашице, жали за Брозовом Југославијом.
За намернике, неупућене у све финесе простих и проширених деоба Србаља, резултати њихове неутољиве потребе да матичну идеју и њен ток претворе у делту рукаваца, спрудова и вирова, виде се најјасније у кафанама женевским.
У граду Калвина, који од скора није више престоница протестанизма јер га наново освојише, овога пута без мача и проливања крви, лукави католици (приливом гастарбајтера из Италије, Шпаније и далеке Латинске Америке), Срби, сви одреда православци, укључујући ту и незалечене комунисте, виђају се недељом и натпамећују у одабраним језгрима.
Београдски Срби најредовније; остали ту и тамо, долазе у руску цркву. Недељом пре подне. То здање са шест прекрасних златом опточених кубета запањи намерника, који се, шетајући старим женевским градом, израњављен у души и оку, оштрином готске строгоће, одједном насупрот прочеља националног музеја, нађе на платоу баш испред лепотице.
А црква изграђена, кажу, пре непуних 150 година бела као невеста под златним калпаком. Код оних што у души трепере православљем, измами сузу. Неодољиву жељу да уђу и прекрсте се. Понеки, гледајући у страну како то други чине, ураде то први пут.
Срби који редовно долазе, крсте се другачије од осталих. Док се Руси крсте уз дубок наклон, а многи и целивају тло или икону; то чине и као зифт црни Копти – православци. Срби су препознатљиви у сваком погледу. Пре свега, већина на недељну литургију долази пред крај. Заређају ту негде око пола дванаест или чак касније, види се да су са Богом на ти.
Муњевито се прекрсте пар пута, али већ гледају у страну ко је стигао, неки већ чаврљају и уговарају састанак у кафани. Биће опет речи „зашто не узесмо Бихаћ“ и „јесу ли се Срби договорили“. А већина мисли и жели да верује да јесу.
Пре него што је служба готова, ето их напољу у порти, претресају уводна политичка питања. Посебно „хоће ли нас Руси још једном продати или не“. На излазу порте дебела аљкава жена која тврди да је представник Арканових тигрова и има печат и канцеларију (једном недељно прима), тражи прилог „за наше Србе у Босни“. Једна Рускиња ставља пластичну канту готово испуњену петицама и двојкама, сто франака. Познати шахиста, Србин, добацује уз кикот осталих „ал ће бити добар ручак данас“.
Сви се слажу међу Србима, макар да су раздвојени у разна удружења, Српски културни клуб „Срби са Мајевице“ и Светски савез Срба (који, како сви они тврде, у Женеви има само ген сека, генералног секретара Мишу Милошевића, али не и следбеника), да нешто око скупљања помоћи не штима. Али, опет, ништа се не мења. Свако тера на своју страну. А они упорнији и вичнији, ту је и Коло српских сестара, сами организују конвоје, терају до одреднице, најчешће Бања Луке.
Прича се код Мише Петровића, нашег Крагујевчанина, који држи најлепшу кафану на тргу, главном боемском стецишту Женеве, да су велика богатства неких „приљежних“ Срба, скупљача, никла некако у време када су се посветили помагању браћи. Од прилога који нису сви завршили тамо где је требало. Зато Срби женевски више на стављају на гомилу већ све чешће сваки оправи два пута недељно. Из Женеве једном Драган, а други пут „Јоги“. Па, равно у свој крај. „Молим лепо, ево помоћи, дајте записник, печат“. Па назад, и у порти: „Mолим вас, погледајте предато, све у реду“.
Миша кафеџија који у своју узгајивачницу коња крај Крагујевца доводи расна грла из најбољих штала у Енглеској, а све од пара из кафане (у коју отмени Срби слабо залазе), седи са Витом Бркићем, родом из Бугојна, кога Срби женевски прогласише балијом, и усташом за сваки случај, Хрвати за четника, а муслимани и за четника и за усташу. Па му каже Србин Миша: „Дођи ти код мене у Крагујевац, где ти је избегао буразер. У Крагујевцу нико не сме да те пипне“. Витов отац, Србин, изгубио је главу „под тајанственим околностима“ када су почетком деведесетих кренула „немила догађања у Бугојну“, а мати Швабица фолксдојчерка из Баната, далеко раније већ напустила је породицу и отворила кројачки салон у Женеви.
Вито, омален, хитар на речима и језику, прави се пред Мишом и вели: „Не може мени нико ништа ни Алија, ни Слоба, ни Туђман. Ја сам Босанац православац“. Вито однекуд тврдо верује, мада му закрвљени Срби, Хрвати и муслимани из својих женевских ровова нуде противдоказе да „у Босни не би било русваја да су о свему одлучивали само Босанци“, у које упорно и даље гура и православце и католике. Разуме Миша кафеџија Србин из Крагујевца и ову логику. Не би данас имао кафану у коју залази васколика боемија, од женевских сиромаха до парајлија који воле да буду виђени. И Момо (Капор) и Брана (Црнчевић) овде су говорили о усудима васколиког српства.
Не види се на Миши, осим ако се не завири у дно мозга да ли га дира што женевска српска елита све ређе залази код њега. Мада је по уверењу ројалиста. „Не дао Бог“, каже Вити Бркићу, који како признаје „нема куда већ да остане у Швици“. „Не дао ми Бог да оставим кости у овој земљи и овом граду на обали Ле Мана. Још којег потомка Нижинског (славни ждребац) да купим па да се вратим тамо где ме ујутро буди песма хиљаду славуја“. Заиста, Срба се и нађе у Женеви и њихов језик разазна ту и тамо (редовно уз слатку псовку и помињање мајке), али славуји макар и да их има не чују се, у земљи где кукавице сваки сат гласно певају, како им је већ предодређено.
Па ипак, избегли Срби, а и Миша ће вероватно, остају у Женеви, мада им поред многих других ствари недостаје и умилно славујско појање. Издељени, чемерни, сваки у потрази за својим парчетом неба и сунца које лепше грије, а које је тамо негде близу срца. Али, на другој страни од срца, већ су се угнездили ледени Алпи. Оној у којима Дучић као отелотворењу швајцарског духа пише у својим успоменама из Женеве у књизи „Градови и Химере“.
Дучић лепотицу Женеву није љубио на растанку од својих студентских дана, овај град, који не воле ни данашњи Срби женевски, али остају.
Тамо, кажу, мислећи на остатак Југославије, „тамо су чудна времена“. Биће да су у праву, јер признати се мора: са врхова Алпа, поготово када нема измаглице, боље се види. Ваистину је тако, рекао би Брана Златоусти.

Из књиге ДНЕВНИК СРПСКОГ ЖУРНАЛИСТЕ


Amika.rs