SF ПРИЧЕ
УНУТРАШЊИ ПОГЛЕД
Старешина храма изгледао је баш како је очекивао: стар, спечен од службе, подозрив. Критички га је одмерио и одмах позвао да види храм. Млади сликар је почео да прича где је и шта радио, али старешина само одмахну руком:
- Све то знам. Добро си радио, млад си. Зато сам те и позвао.
Храм је био осликан, осим на средини левог зида. Ту је белина малтера вређала око, после лепоте и сјаја осликаног празнинa je понор у којем све нестаје, као у пени вртлога.
- Шта желите, оче, да овде насликам?
- Шта да насликаш? То канони налажу, синко. Погледај, па ми сам кажи.
Погледом је прешао зид и све сазнао. Увек мени припадну такви, мање важни послови, помислио је. Јесте да је ово највећи храм у покрајини, али остаци су увек остаци...
- Видим – прихватио је невољно. – Насликаћу. Бићете задовољни.
Старешина се одмакао за корак, као да жели да га боље види:
- Нећу бити задовољан – одрезао је. – Нећу копије онога што си до сада видео. Нећу чудовишта, страшна, опака и опасна, као у другим храмовима.
Он стави длан на зид.
- Хоћу да овде насликаш праву аждају. Моћну, злу, страшну. Достојног противника светих ратника.
- Али, оче... Како? Никада је нисам видео...
- Ни ја је нисам видео. Али, када је насликаш, одмах ћу знати да ли је права или није.
- Не знам како... Па аждаје не постоје...
- Хоћеш да кажеш да свете књиге лажу? Да су се свети ратници борили са сенкама непостојећег? Да ти знаш више него што пише у канонским списима?
- Како онда да је насликам?
- Зар није свети Августин рекао да све што постоји, постоји у човеку? Да се све може видети унутрашњим оком? Е, па синко, откриј га, улови свој унутрашњи поглед па ћеш сазнати! Погледај те свете очеве око тебе: као да су живи. Сељани тврде да они излазе из храма. Хоћу такву аждају, да је ноћу виђају у околини!
Млади сликар је неколико дана скицирао, мењао, брисао и почињао поново. Урањао је у себе да одатле извуче чудовиште, али у њему га није било. Можда ће се појавити када будем старији, као старешина. Њега плаши оно што осећа у себи...
- Иди у испосницу – одлучио је старешина.
- Оче – супроставио се сликар – ја вама верујем. Али ви познајете себе. У мени чудовишта нема.
Стари монах се претећи загледа у њега: - Има га, младићу. Свака мисао која није из љубави дело је духова зла. Они су невидљиви, док им ми не подаримо тело. А ти си то управо учинио. Један се шета између нас.
Сликар се збунио: - Нисам хтео да вас увредим, оче.
Подигао је очи и видео кошчат, заковитлан прст: - Врати се у самог себе синко! Твоја истина је у теби!
Одвели су га у испосницу, далеко у планини. Плитка пећина, кржљаво растиње, видици затворени окомитим зидовима клисуре. Као да је у затворској ћелији. Нисам се улагивао матором, мислио је. Кажњен сам због зла које он носи у себи. У мени тога нема.
Данима је утучено зурио у зид пећине и приметио како се ту стварају фантастични облици. Сенке нечег непознатог. Крупњале су и добијале наказне облике.
Шта ми је оно стари злотвор рекао? - покушао је да се сети. Нешто повезано са овим што се догађа?
Сутрадан, зид је био празан. Обично стење, прошарано пукотинама камених слојева.
Доста је било, одлучио је. Нека стари покварењак нађе себи другу жртву и мајстора.
И он пође да то каже свом непријатељу. Испред храма наиђе на велику поворку са црним заставама. Сачека да прође и упита монахе шта се догодило.
- Сахранили смо старешину храма – рекоше му. – Из планине је дошла страшна аждаја и растргла га.Миливој Анђелковић