SF ПРИЧЕ
Миливој Анђелковић
“БЕЛИ ШУМ” УЗВРАЋА УДАРАЦ
(«Бели шум» - антологија прича о телевизији, приредио Горан Скробоња, «Паладин», Београд, 2009)Као прву књигу новог издавачког предузећа «Паладин», његов оснивач и власник, познати писац фантастике Горан Скробоња, приредио је зборник прича о телевизији. Књига је насловљена као антологија и даје тематски пресек савремене српске прозе на размеђи фантастике и њеног «главног тока». Уз више познатих и старијих писаца (Душан Кецмановић, Ђорђе Писарев, Васа Павковић, Горан Скробоња, Илија Бакић и аутор овог текста) зборник обухвата и неколико запажених прича мање познатих, млађих и младих аутора, као што су Петар Петровић, Дејан Стоиљковић, Јован Ристић, Павле Зелић и Марко Пишев.
Прво питање је, свакако, како је у овим причама представљена телевизија? Шта је остало од “кућног биоскопа” и “прозора у свет” који својим присуством у сваком дому неминовно посредује у стварању глобалне културе и смањену цивилизацијских разлика? Свака прича даје свој специфичан одговор, али се они могу уопштити у најмање три групе.
Неколико прича је написано из позиција гледалаца који, осамљени, болесни, угрожени… живот замењују екраном и чија егзистенцијална ситуација се битно мења у различитим фантастичним, пародијским или метафоричним кључевима.
Друга група су приче у којима се телевизија појављује као битан или успутан посредник у фантастичним збивањима, као канал за други свет који постоји, јавља се или намеће.
Трећа група је најзанимљивија: телевизија постаје креатор “пожељних” облика живота и организатор бројних “спектакала” који замењују живот. Њена комерцијализација, трка за гледаношћу која доноси профите и моћ, непрекидно тежи још невиђеном и уништава сваку интиму, умножавајући бизарности и суровости до језе и мучнине. Из студија она залази у свет да би га преуређивала. И то не телевизија као далека или анонимна институција већ оличена у продуцентима, директорима, уредницима и редитељима, монтажерима и сниматељима, људима из пренапрегнуте машинерије која деформише човека и претвара га у суперчип велике електронске немани која по сваку цену јури још невиђено.
“Народ жели истину, а још више бол”, каже једна личност ових прича. “То се гледа, и то је једино битно. Биће крви, обећавам”. То данас на телевизији свакодневно гледамо, и у документарном а још чешће у играном програму. У овим причама те тенденције добијају грандизне, застрашујуће, надајмо се ипак само фантастичне облике - до поенти које се завршавају пуцњима, мачетама, самоубиствима и мраком и на екрану – а онда дође следећа смена и машинериија наставља свој ход.
Занимљиво је да баш у овим причама, које имају жесток фантастичан и хорор замах, препознајемо елементе онога што видимо на малим екранима. Оне потврђују пророчанство чувеног писца СФ Артура Кларка, написано још 1962. године у “Профилима будућности”: „…надгробни натпис нашој раси исписан блештавим флуоресцентним словима требало би да гласи: Богови, ономе кога желе да униште, прво дају телевизију.“
Телевизија деценијама користи и прерађује књижевна дела, дајући самој књизи тек понеки минут. Зато би циклус ових прича могао да се назове и “Фантастика узвраћа ударац”.
«Бели шум» обухвата 20 прича 21 аутора различитих књижевних приступа и гласова – од бајколико-опорих текстова о садашњици и фантастици као метафори до класичних фантастичних и тврдих хорор приступа. Књига доноси нове теме и квалитетне приповедачке целине. Створена је нова генерација писаца која познаје телевизију и јавне медије изнутра – из деска, режије, монтаже, иза камере. Понеки део прича подсети на књигу снимања са паралелно монтираним фабулама, ту је и прича у форми ТВ програма, па римејк «Великог брата» и чувених квизова и ТВ емисија у новим, пародијско-фантастичним и хорор кључевима, затим прича у којој се осећа жесток рок-ритам као снажан унутражњи глас, па фантастична прича о легендарном периоду манчестерских бендова 80-тих година у којој су детаљи документарни, анти-утопија о интерактивној телевизији која је у службу продаје, подигнуте на ниво патриотског чина...
Ово су претежно урбане приче, пуне јаких и паклених сцена; на некима би изнад текста могао да стоји знак забране за млађе од 18 година. Исписане су савременим језиком града, неке и медијских жаргона, са ефектним деловима. Траже пажљивог читаоца који не клизи само по површини текста. Понека прича је недовољно комуникативна за писани текст, исписана у маниру књиге снимања која заборавља да је намењена читаоцу а не гледаоцу; или приче у којима оно што је описано добија и сувишно изричито именовање…
Фантастика и хорор
Већина прича у овом зборнику припада жанру фантастике са развијеним књижевним вредностима које надилазе жанровске стандарде. Оне доносе жестоку слику друге стране реалности, фасцинацију нарацијом и самом причом, згуснутост и градацију напетости и фантастичног пуну неизвесности. У тим причама узрочно-последичне везе и мотивација су ослабљени, заплет је увек посебан и нема хепиенда – то нису приче за опуштање и забаву. Фантастика има свој сопствени простор и време у коме се може само “бити”: “Моја слика не треба да значи већ да буде” – Хофман. Она тежи да преузме улогу реалности која се, у већој или мањој мери, “провиди” у тексту.Неколико је прича у којима се фантастика, по унутрашњој логици развоја фабуле преводи у жестоки хорор, који тиме добија унутрашњу, књижевну мотивацију. То је конкретизација зла у огољеном виду, оном који тежи да се приближи природном, биолошком односу - као у природи у којој нема добра и зла већ нужности опстанка и задовољавања инстиката, који су такође у служби опстанка. Хорор није приказан као друштвено зло већ као афект и нешто метафизичко или митско, приближавајући се архетипу који, како то каже Јунг, “ослобађа јачи глас него што је наш и говори са хиљаду гласова.”
Уједно, ове приче отварају неколико питања од општијег значаја. Наиме, колико сужена мотивација личности у фантастичној, а посебно у хорор причи, ограничава књижевну слику личности и саму причу? Фантастика је потреба да се искаже скривено и неисказиво, да се приближи апсолутном. И лепота је неисказива и апсолутна, вероватно одатле долази онај цитат Рилкеа који каже: “Лепота је само почетак ужаса”. Ту «лепоту» – слику скривеног и тежњу ка апсолутном исказује хорор, ако имате живце и желудац да га издржите. Међутим, Бош, Бројгел, Блејк су могли да насликају ужас и да се одмакну од слике. Шта да ради писац који својој хорор фабули треба да подари и добар крај?
Недостатак разноврсније мотивације и свођење приче на зло, страх и ужас последица је ослабљених узрочних веза у настајању фантастичног – ако су те везе развијене фантастика ће нестати у корист образложене узрочности. Међутим, та једносмерност и суженост мотивације у хорор причама појављује се на крају као слабост ликова и фабуле. У “Белом шуму” аутори таквих прича најчешће спуштају тензију текста и догађања враћају у познати свет: у психијатријску установу, као освету унука, повратак пред телевизор, људски зној на челу, лик на снимку, ископавање вампира… Укидање или смањење узрочно-последичних веза, које је услов за фантастичну и хорор причу, исказује се на крају текста као недостатак фабуле који слаби уверљивост приче и поверење читаоца.
Како је садашњост прогутала будућност
Имао сам то задовољство да пре 30 и нешто година будем награђиван на конкурсима “Андромеде” и да ми у оба алманаха са награђеним СФ причама буду објављени текстови. Велики тиражи остварени још у претплати изазвали су интересовање јавности за, тада код нас нови, жанр научне фантастике. Најчешћа примедба која се чула била је: мало науке, много фантазије.Данас таква примедба никоме не пада на памет. Наука је у међувремену уронила у фантастику микро и макро светова и постала “шаманска” вештина за посвећене, загледане у све даље и најчешће тамне перспективе. Вера у будућност, коју је ширила и СФ, у међувремену је нестала. Самопроглашен је “крај историје” и “врхунац развоја”, достигнут је “најбољи друштвени систем” са чаробном батином профита која све саморешава, прогрес човечанства је разврстан у заблуде просветитељства у коју је поверовала генерација 1968. и ниједна више. Проценат је координираним акцијама притисака и нових идеологија надвладао Прогрес.
Научна фантастика са својом вером у будућност и човека више није актуелна. Читалац своју егзистенцијалну ситуацију много пре “препознаје” у делима фантастике прожетим несигурношћу, неизвесношћу, страхом, ужасом… Проблеми живота “сада и овде” потиснули су бриге о даљој будућности и перспективама људске расе. Садашњост је прогутала будућност.
Фантастика са својим специфичним простором и временом, посебно креираним у свакој причи, одговара овим временима “лебдеће” садашњости која тежи да буде замена за будућност, па и за вечност. Она се рађе чита и више пише, па није чудно што се у “Белом шуму” тек неколико приповедака бави будућношћу. Примедба која би се данас могла изрећи гласи: Много страхова и ужаса садашњости, мало будућности.
Објављено у часопису «Савременик» број 170-171/2009.
Šta fantastika donosi književnosti
Šta je vrednost većine priča, odnosno šta fantastika i “Beli šum” donose književnosti kao svoju posebnost?
1. Žestoku sliku druge strane realnosti, težnju ka apsolutnom i strah i užas u njegovom traženju – to je ono što, po Branimiru Donatu, “druge vrste i oblici književnosti ne mogu”.
2. Fascinaciju naracijom, fabulom, samom pričom, što je do skora bilo potisnuto u književnosti. Zgusnutost i gradacija napetosti i fantastičnog drži neizvesnost i goni na čitanje kao u danima kada smo otkrivali knjige i književnost.
3. U fantastičnim pričama uzročno-posledične veze i motivacija su oslabljeni, nema racionalnog pogađanja šta će se dogoditi, zaplet je uvek poseban i nema hepienda – ovo nisu priče za opuštanje i zabavu, ni “knjiga za pod jastuk”.
4. Fantastično i opisivanje fantastičnog nema poređenje u stvarnosti – ono postoji samo u priči i jeziku, tako da se “opis i opisano ne razlikuju”. Fantastika ima svoj sopstveni prostor i vreme, svoje likove - u njoj se može samo “biti”. Ili kako je to formulisao Hofman: “Moja slika ne treba da znači već da bude”. Ona u potpunosti preuzima ulogu realnosti i postaje nova realnost.
5. Fantastična slika je jeka nekog smisla iza nje i njegovog izvora; kroz nju se, u većoj ili manjoj meri, “providi” realnost.
BELI ŠUM - izdanje "Paladin" Beograd
SADRŽAJ:
Predgovor
Petar Petrović – NE MENJATE KANAL
Adrijan Sarajlija – HRONOVIZIJA
Darko Tuševljaković – ANĐELI NA ARHITEKTURI
Oto Oltvanji – VEČNO TEHNIKOLOR MLAD
Vladimir Lazović i Ivan Nešić – TABERNAKUL OD RUŽINOG DRVETA
Vesna Ilić – TVMORFOZA
Đorđe Pisarev – MOJ DRUG BOG
Ilija Bakić – STATISTI
Vasa Pavković – ŽIVOT NA MARSU
Spomenka Stefanović Pululu – DANILO
Ranko Rajković – KONZUMENT
Vladimir Kecmanović – BAJKA
Dejan Stojiljković – DRUGA STRANA PONOĆI
Dejan Ognjanović – KO KOSI A KO VODU NOSI
Ivana Milaković – ŠTA SVE MOŽEŠ S LEŠOM KADA SE DOSAĐUJEŠ
Milivoj Anđelković – POSLEDNJA POBEDA KIRA VELIKOG
Jovan Ristić – BARBARA I PRIJATELJI
Marko Pišev – DIREKTAN PRENOS
Pavle Zelić – MESO NAŠE BRAĆE
Goran Skrobonja – DO POSLEDNJEGO piscima
* * *
Beli šum je zanimljiva i provokativna tematska zbirka. Kvalitet priča je neujednačen, ipak je to 20 autora, različitih shvatanja i iskustava.
Medjutim, bar polovina priča iskazuje solidne književne vrednosti, a poneke i preko toga. Ni ostale nisu za potcenjivanje, ali su ostale nedovoljno ostvarene, razvučene ili nedorađene.
Tih deset priča koje preporučujem posebno su obeležene.
Beogradska izdavačka kuća “Paladin” poznata po godišnjim tematskim antologijama žanrovskih priča domaćih autora fantastike, nedavno je (jun 2014) objavila još jedno slično izdanje pod nazivom “Nova srpska pripovetka”. U izboru 34 najbolje pripovetke objavljene u dosadašnjim Paladinovim antologijama je i pripovetka Milivoja Anđelkovića "Poslednja pobeda Kira Velikog".