Amika.rs

SF ПРИЧЕ


Миливој Анђелковић
“БЕЛИ ШУМ” УЗВРАЋА УДАРАЦ

(«Бели шум» - антологија прича о телевизији, приредио Горан Скробоња, «Паладин», Београд, 2009)

Као прву књигу новог издавачког предузећа «Паладин», његов оснивач и власник, познати писац фантастике Горан Скробоња, приредио је зборник прича о телевизији. Књига је насловљена као антологија и даје тематски пресек савремене српске прозе на размеђи фантастике и њеног «главног тока». Уз више познатих и старијих писаца (Душан Кецмановић, Ђорђе Писарев, Васа Павковић, Горан Скробоња, Илија Бакић и аутор овог текста) зборник обухвата и неколико запажених прича мање познатих, млађих и младих аутора, као што су Петар Петровић, Дејан Стоиљковић, Јован Ристић, Павле Зелић и Марко Пишев.

Прво питање је, свакако, како је у овим причама представљена телевизија? Шта је остало од “кућног биоскопа” и “прозора у свет” који својим присуством у сваком дому неминовно посредује у стварању глобалне културе и смањену цивилизацијских разлика? Свака прича даје свој специфичан одговор, али се они могу уопштити у најмање три групе.

Неколико прича је написано из позиција гледалаца који, осамљени, болесни, угрожени… живот замењују екраном и чија егзистенцијална ситуација се битно мења у различитим фантастичним, пародијским или метафоричним кључевима.

Друга група су приче у којима се телевизија појављује као битан или успутан посредник у фантастичним збивањима, као канал за други свет који постоји, јавља се или намеће.

Трећа група је најзанимљивија: телевизија постаје креатор “пожељних” облика живота и организатор бројних “спектакала” који замењују живот. Њена комерцијализација, трка за гледаношћу која доноси профите и моћ, непрекидно тежи још невиђеном и уништава сваку интиму, умножавајући бизарности и суровости до језе и мучнине. Из студија она залази у свет да би га преуређивала. И то не телевизија као далека или анонимна институција већ оличена у продуцентима, директорима, уредницима и редитељима, монтажерима и сниматељима, људима из пренапрегнуте машинерије која деформише човека и претвара га у суперчип велике електронске немани која по сваку цену јури још невиђено.

“Народ жели истину, а још више бол”, каже једна личност ових прича. “То се гледа, и то је једино битно. Биће крви, обећавам”. То данас на телевизији свакодневно гледамо, и у документарном а још чешће у играном програму. У овим причама те тенденције добијају грандизне, застрашујуће, надајмо се ипак само фантастичне облике - до поенти које се завршавају пуцњима, мачетама, самоубиствима и мраком и на екрану – а онда дође следећа смена и машинериија наставља свој ход.

Занимљиво је да баш у овим причама, које имају жесток фантастичан и хорор замах, препознајемо елементе онога што видимо на малим екранима. Оне потврђују пророчанство чувеног писца СФ Артура Кларка, написано још 1962. године у “Профилима будућности”: „…надгробни натпис нашој раси исписан блештавим флуоресцентним словима требало би да гласи: Богови, ономе кога желе да униште, прво дају телевизију.“

Телевизија деценијама користи и прерађује књижевна дела, дајући самој књизи тек понеки минут. Зато би циклус ових прича могао да се назове и “Фантастика узвраћа ударац”.

«Бели шум» обухвата 20 прича 21 аутора различитих књижевних приступа и гласова – од бајколико-опорих текстова о садашњици и фантастици као метафори до класичних фантастичних и тврдих хорор приступа. Књига доноси нове теме и квалитетне приповедачке целине. Створена је нова генерација писаца која познаје телевизију и јавне медије изнутра – из деска, режије, монтаже, иза камере. Понеки део прича подсети на књигу снимања са паралелно монтираним фабулама, ту је и прича у форми ТВ програма, па римејк «Великог брата» и чувених квизова и ТВ емисија у новим, пародијско-фантастичним и хорор кључевима, затим прича у којој се осећа жесток рок-ритам као снажан унутражњи глас, па фантастична прича о легендарном периоду манчестерских бендова 80-тих година у којој су детаљи документарни, анти-утопија о интерактивној телевизији која је у службу продаје, подигнуте на ниво патриотског чина...

Ово су претежно урбане приче, пуне јаких и паклених сцена; на некима би изнад текста могао да стоји знак забране за млађе од 18 година. Исписане су савременим језиком града, неке и медијских жаргона, са ефектним деловима. Траже пажљивог читаоца који не клизи само по површини текста. Понека прича је недовољно комуникативна за писани текст, исписана у маниру књиге снимања која заборавља да је намењена читаоцу а не гледаоцу; или приче у којима оно што је описано добија и сувишно изричито именовање…

Фантастика и хорор
Већина прича у овом зборнику припада жанру фантастике са развијеним књижевним вредностима које надилазе жанровске стандарде. Оне доносе жестоку слику друге стране реалности, фасцинацију нарацијом и самом причом, згуснутост и градацију напетости и фантастичног пуну неизвесности. У тим причама узрочно-последичне везе и мотивација су ослабљени, заплет је увек посебан и нема хепиенда – то нису приче за опуштање и забаву. Фантастика има свој сопствени простор и време у коме се може само “бити”: “Моја слика не треба да значи већ да буде” – Хофман. Она тежи да преузме улогу реалности која се, у већој или мањој мери, “провиди” у тексту.

Неколико је прича у којима се фантастика, по унутрашњој логици развоја фабуле преводи у жестоки хорор, који тиме добија унутрашњу, књижевну мотивацију. То је конкретизација зла у огољеном виду, оном који тежи да се приближи природном, биолошком односу - као у природи у којој нема добра и зла већ нужности опстанка и задовољавања инстиката, који су такође у служби опстанка. Хорор није приказан као друштвено зло већ као афект и нешто метафизичко или митско, приближавајући се архетипу који, како то каже Јунг, “ослобађа јачи глас него што је наш и говори са хиљаду гласова.”

Уједно, ове приче отварају неколико питања од општијег значаја. Наиме, колико сужена мотивација личности у фантастичној, а посебно у хорор причи, ограничава књижевну слику личности и саму причу? Фантастика је потреба да се искаже скривено и неисказиво, да се приближи апсолутном. И лепота је неисказива и апсолутна, вероватно одатле долази онај цитат Рилкеа који каже: “Лепота је само почетак ужаса”. Ту «лепоту» – слику скривеног и тежњу ка апсолутном исказује хорор, ако имате живце и желудац да га издржите. Међутим, Бош, Бројгел, Блејк су могли да насликају ужас и да се одмакну од слике. Шта да ради писац који својој хорор фабули треба да подари и добар крај?

Недостатак разноврсније мотивације и свођење приче на зло, страх и ужас последица је ослабљених узрочних веза у настајању фантастичног – ако су те везе развијене фантастика ће нестати у корист образложене узрочности. Међутим, та једносмерност и суженост мотивације у хорор причама појављује се на крају као слабост ликова и фабуле. У “Белом шуму” аутори таквих прича најчешће спуштају тензију текста и догађања враћају у познати свет: у психијатријску установу, као освету унука, повратак пред телевизор, људски зној на челу, лик на снимку, ископавање вампира… Укидање или смањење узрочно-последичних веза, које је услов за фантастичну и хорор причу, исказује се на крају текста као недостатак фабуле који слаби уверљивост приче и поверење читаоца.

Како је садашњост прогутала будућност
Имао сам то задовољство да пре 30 и нешто година будем награђиван на конкурсима “Андромеде” и да ми у оба алманаха са награђеним СФ причама буду објављени текстови. Велики тиражи остварени још у претплати изазвали су интересовање јавности за, тада код нас нови, жанр научне фантастике. Најчешћа примедба која се чула била је: мало науке, много фантазије.

Данас таква примедба никоме не пада на памет. Наука је у међувремену уронила у фантастику микро и макро светова и постала “шаманска” вештина за посвећене, загледане у све даље и најчешће тамне перспективе. Вера у будућност, коју је ширила и СФ, у међувремену је нестала. Самопроглашен је “крај историје” и “врхунац развоја”, достигнут је “најбољи друштвени систем” са чаробном батином профита која све саморешава, прогрес човечанства је разврстан у заблуде просветитељства у коју је поверовала генерација 1968. и ниједна више. Проценат је координираним акцијама притисака и нових идеологија надвладао Прогрес.

Научна фантастика са својом вером у будућност и човека више није актуелна. Читалац своју егзистенцијалну ситуацију много пре “препознаје” у делима фантастике прожетим несигурношћу, неизвесношћу, страхом, ужасом… Проблеми живота “сада и овде” потиснули су бриге о даљој будућности и перспективама људске расе. Садашњост је прогутала будућност.

Фантастика са својим специфичним простором и временом, посебно креираним у свакој причи, одговара овим временима “лебдеће” садашњости која тежи да буде замена за будућност, па и за вечност. Она се рађе чита и више пише, па није чудно што се у “Белом шуму” тек неколико приповедака бави будућношћу. Примедба која би се данас могла изрећи гласи: Много страхова и ужаса садашњости, мало будућности.

Објављено у часопису «Савременик» број 170-171/2009.

Šta fantastika donosi književnosti

Šta je vrednost većine priča, odnosno šta fantastika i “Beli šum” donose književnosti kao svoju posebnost?

1. Žestoku sliku druge strane realnosti, težnju ka apsolutnom i strah i užas u njegovom traženju – to je ono što, po Branimiru Donatu, “druge vrste i oblici književnosti ne mogu”.

2. Fascinaciju naracijom, fabulom, samom pričom, što je do skora bilo potisnuto u književnosti. Zgusnutost i gradacija napetosti i fantastičnog drži neizvesnost i goni na čitanje kao u danima kada smo otkrivali knjige i književnost.

3. U fantastičnim pričama uzročno-posledične veze i motivacija su oslabljeni, nema racionalnog pogađanja šta će se dogoditi, zaplet je uvek poseban i nema hepienda – ovo nisu priče za opuštanje i zabavu, ni “knjiga za pod jastuk”.

4. Fantastično i opisivanje fantastičnog nema poređenje u stvarnosti – ono postoji samo u priči i jeziku, tako da se “opis i opisano ne razlikuju”. Fantastika ima svoj sopstveni prostor i vreme, svoje likove - u njoj se može samo “biti”. Ili kako je to formulisao Hofman: “Moja slika ne treba da znači već da bude”. Ona u potpunosti preuzima ulogu realnosti i postaje nova realnost.

5. Fantastična slika je jeka nekog smisla iza nje i njegovog izvora; kroz nju se, u većoj ili manjoj meri, “providi” realnost.

 

BELI ŠUM - izdanje "Paladin" Beograd

SADRŽAJ:

Predgovor

Petar Petrović – NE MENJATE KANAL
Adrijan Sarajlija – HRONOVIZIJA
Darko Tuševljaković – ANĐELI NA ARHITEKTURI
Oto Oltvanji – VEČNO TEHNIKOLOR MLAD
Vladimir Lazović i Ivan Nešić – TABERNAKUL OD RUŽINOG DRVETA
Vesna Ilić – TVMORFOZA
Đorđe Pisarev – MOJ DRUG BOG
Ilija Bakić – STATISTI
Vasa Pavković – ŽIVOT NA MARSU
Spomenka Stefanović Pululu – DANILO
Ranko Rajković – KONZUMENT
Vladimir Kecmanović – BAJKA
Dejan Stojiljković – DRUGA STRANA PONOĆI
Dejan Ognjanović – KO KOSI A KO VODU NOSI

Ivana Milaković – ŠTA SVE MOŽEŠ S LEŠOM KADA SE DOSAĐUJEŠ
Milivoj Anđelković – POSLEDNJA POBEDA KIRA VELIKOG
Jovan Ristić – BARBARA I PRIJATELJI
Marko Pišev – DIREKTAN PRENOS
Pavle Zelić – MESO NAŠE BRAĆE
Goran Skrobonja – DO POSLEDNJEG

O piscima

* * *

Beli šum je zanimljiva i provokativna tematska zbirka. Kvalitet priča je neujednačen, ipak je to 20 autora, različitih shvatanja i iskustava.

Medjutim, bar polovina priča iskazuje solidne književne vrednosti, a poneke i preko toga. Ni ostale nisu za potcenjivanje, ali su ostale nedovoljno ostvarene, razvučene ili nedorađene.

Tih deset priča koje preporučujem posebno su obeležene.

<> <> <>

Beogradska izdavačka kuća “Paladin” poznata po godišnjim tematskim antologijama žanrovskih priča domaćih autora fantastike, nedavno je (jun 2014) objavila još jedno slično izdanje pod nazivom “Nova srpska pripovetka”. U izboru 34 najbolje pripovetke objavljene u dosadašnjim Paladinovim antologijama je i pripovetka Milivoja Anđelkovića "Poslednja pobeda Kira Velikog".


Amika.rs