SF ПРИЧЕ
Миливој Анђелковић
БЕТЛ КОСТЕ ЦУКИЋА
Године 1848, када је Коста Цукић докторирао у Хајделбергу, његово студентско картарошко друштво организовало је опроштајну партију преферанса. Избегли су позната састајалишта и фијакером се извезли до старе воденице коју је хер Ханс претворио у свратиште за све побегуље из града.
- Ми смо тежи случај - шалили су се са присенком туге. – Ти, Коста, бежиш из лепог студентског живота, нас то очекује... Одлазиш у тежи и, кажу, прави живот... Губиш, да би добио...
- Губим да добијем? Па то је “бетл” у преферансу! – сетио се Коста. – Изгубиш све штихове да би добио партију!
Хер Ханс је истрчао пред фијакер, одвезујући кецељу у ходу. Господа доктори економских наука најчувенијег немачког универзитета долазе код њега! Сместио их је у најлепшу собу, изнад потока и откочио воденични точак да се успорено окреће, добро подмазан да не шкрипи.
Вечера је весело прошла, уз црно вино, студентске пошалице и присећања. А онда је сто рашчишћен, весела лица су се уозбиљила. Почела је игра која је страст, унутрашње хтење и љубав, есенција живота. Само се чуло: - Даље! Игра! Могу! Дођем! Узми! Конра! Реконтра! Шта чекаш? Идем!
Пред поноћ, Коста се истегао на столици и у окну ухватио одраз свог убледелог лика. Иза зидова је гргољио поток запљускујући темеље зграде, чуло се хујање ветра а тешка сенка воденичног точка нечујно је клизила преко прозорских стакала, као видљиви одраз времена које непрекидно одлази и долази.
У том ванвременом тренутку у собу је опрезно ушао хер Ханс и наклони се. У руци је носио нов балон вина и велико огледало.
- Извињавам се младој господи. Био сам слободан да донесем вино и... огледало. Поноћ ће, млад Месец се подигао изнад крошњи. Треба да заробити у огледало да не пробуди водена бића...
Коста се насмејао и погледао другове, Они су се уздржано смешкали; неће сметати, говорио је њихов изглед.
Ханс се пропео на прсте, у огледало уловио месечев лик и углавио га међу греде. Соба је синула, сребрна месечева светлост разлила се по угловима.
Целе ноћи Коста је играо «бетл» - партије преферанса у којима побеђује онај ко не освоји ниједан штих. Губио је и добијао, ноћ је одмицала, Месец се кретао небом и побегао из великог огледала. Ту и тамо се чуо ситан смех и звиждукање, ноћ је хучала око воденице.
А тада се у одсјајима сребрнасте површине огледала појавише одрази руку саиграча и њихове карте. Коста их није јасно видео, али довољно да разазна да ли имају кеца, слике или остале карте. И он поче да добија, све до јутра. Када су изашли, Месец се крио уплетен у густо грање, прозирно-блед као истањено огледало.
* * *
Убрзо се вратио у Србију и на велика врата ушао у прави живот. Постављен је за професора економије на Лицеју у Београду, а у својој 25. години постао је и ректор. Студенти су га волели, а када је из њега проговорио глас деде – очевог поочима, устаничког војводе Павла Цукића, та љубав је прешла у обожавање.
- Државом мора да влада право и закон – говорио је са катедре. – Говор, писање и вера свачија морају бити слободни. Циљ државе мора бити «особно благостање појединог, посредством целости». У Европи, владарска апанажа је испод 9 одсто чистог прихода државе, а у Србији, овде код нас – читавих 9,43 одсто!
- Аух! – јекнули су студенти.
Био је то «бетл» у коме је олако испразнио све своје штихове да би брзо победио. Али је потценио друге играче.
- Младићу – позва га министар просвете. – Ми поштујемо твоју бујност и знање. Али професор треба да осветљава, а не да пали. Од сутра си секретар у попечитељству просвете.
- Ви гушите слободну реч и европску науку... – поче Коста Цукић, али га министар пресече.
- То је за твоје добро, Цукићу. Да се мало смириш. Ако овако наставиш – страдаћеш. Иди у родни крај, одмори се, па дођи...
Тако се Коста обрео у Карановцу где је рођен и у Крушевцу где се школовао пре Хајделберга. Стари другари одушевљено су га дочекали – млади, гневни доктор наука који зна шта треба Србији и не боји се да то каже. Коста је то пријало, али била је то губитничка слава. Где је грешка, питао се, зашто се судбина окомила на њега? Други причају неистине и много жешће критике, сутрадан се поклоне претпостављеним и – ником ништа.
Тада се сетио преферанса у воденици поред Хајделберга. Победио је јер није узео ниједан штих, у животу је покупио све «штихове» и – изгубио. Огледало хер Ханса га је преварило, отворило му је пролаз у свет који није смео да прихвати. Док је у њему био уловљен млад Месец све је још било у реду, али потом, када је видео карте саиграча...
Видео карте? Али, то је немогуће, одједном је схватио Коста. Да би се уловио Месец огледало се окреће нагоре. За карте и руке саиграча оно мора да буде усмерено ка њима, надоле! А те руке, и карте, он је видео! Нешто је померало огледало!
Сетио се ситног кикотања, хучања и звиждукања за које је мислио да је ветар, поток, воденични точак... Његов живот и судбина нису били само његови, још нешто је уплело своје тајанствене моћи.
- То је Сатанаилов ученик – објаснио му је Душан, другар из детињства. – Живим близу воденице и знам. Мој деда је био воденичар... Када су млински каменови стали, Сатанаило је отишао да нађе другу воденицу и оставио Саграила. То је недоучени шерет, смешно-ружан и безазлен, ако га се не бојиш. Све чује а одзива се на клетве, зарицања, клађење и нарочито на карте...
- Безазлен је пред јачим? – упита Коста. – Шта бива ако се неко поплаши?
- То може бити опасно. Туђи страх га подиже. Тада постаје јак, и све јачи.
- Ти га се, Душане, не плашиш?
- Више не. Деда ме је научио... Постоје три ствари којих се смртно плаши. Ја имам две, а ти ону трећу...
- Значи, можемо да организујемо партију карата у воденици?
- Ене, де! – зачуди се Душан. – Зашто тамо? Ево моје куће, па механа на улазу у село, па она у центру...
- Душане, хоћу да преокренем судбину. Да покушам да је надмудрим. Прво сам све добио, па изгубио. Сада ћу играти тако да изгубим партију да бих добио у животу. Играћемо “бетл”, научићу вас.
- И ти мислиш да ће шашави Саграило имати већу моћ од српског злопамћења? Да ће се заборавити твоје критике власти и самог двора?
- Кажу да је Правда слепа јер дела везаних очију – замишљено проговори Коста. – Ја мислим да она гвирне на једно око и понешто види. Ако је први пут видела моју картарошку победу, сада ће исто тако видети мој губитак – и у животу и у картама.
Душан у недоумици одмахну главом: – А ти настави да излећеш пред јаче, па ти ни четвороока Правда неће помоћи...* * *
После неколико дана, уочи ноћи младог Месеца, Коста, Душан и бивши лицејац Стеван отишли су у воденицу Душановог деде. Дрвена зграда се још држала, посивела и урасла у зеленило, велики воденични точак је био закочен и уроњен у грање нагомилано у потоку. Душанов пас, Гаров, неповерљиво је њушкао густу травуљину на некадашњој стази и повремено лајао на сенке. Каква разлика у односу на хер Хансову гостионицу, помислио је Коста. Иста као између мог положаја тада и сада...
Унутра се видело да је Душан припремио простор за госте. Чекао их је велики дрвени сто, углачан рукама које су се деценијама превлачиле по њему, велики свећњак и чврсте столице. Душан је из скривнице извукао балон вина и чаше, замирисала је Стеванова велика свежа погача и забубњали венци белог лука, понети да се нађу, уместо салате и за сваки случај.
Душан је Гарова увео унутра и везао га за стуб у зиду. Морали су да истрпе његов бесомучан лавеж и кидисање на високе таванске греде.
- Нањушио је Саграила – објаснио је Душан. – Сада није овде али призваће га лавеж, гласови и светлост свећа. Он се плаши црног пса, али ће ипак доћи да нам смета...
На сто су ставили две ствари које штите од Сатанаиловог ученика: велики нож који ће згодно послужити и за погачу а Коста је изнео књигу.
- Па то није Свето писмо! – разочарао се Душан.
- Није. Ово је «Законик грађански за кнежевство Србско». Написао га је Јован Хаџић на захтев Илије Гарашанина, а усвојила влада. Видиш, наш грб је на корицама, а у грбу имамо крст...
Тада се Коста сетио да је заборавио огледало. Изашао је пред воденицу и поред потока нашао олупану чинију. Испрао је, напунио водом – није пропуштала – и поставио на греду, поред прозора, уловивши млад Месец који је растао. Сачекали су да се смркне, начели погачу, насули вино, подсетили се правила «бетла» и упалили свеће: велика партија са судбином, Саграилом и Правдом могла је да почне.
Опет се чуло: - Даље! Игра! Могу! Дођем! Узми! Шта чекаш? Идем!
Иза зидова је гргољио поток запљускујући наплавине у јазу, чуо се хук ветра а тешка сенка воденичног точка непокретно је висила изнад њих као лош усуд који треба надвладати. Приучени играчи су се извештили и уходали, трудили су се да Кости увале понеки штих, он их у томе искусно потпомагао, тако да је узимао штихове и губио партију за партијом.
У неко доба Гаров се узнемири и подиже укрућених ногу; њушкао је ваздух и погледао газду.
Душан провери: нож и књига су били на столу.
- Мир, Гарове, мир – нареди му он и значајно погледа саиграче. Са крова се чуло шушкање, ситно кикотање и хукање, затим се све умири.
Наставили су игру по инерцији, више погледајући около и ослушкујући. Коста ситно запева, Стеван му се придружи, једино је Душан озбиљно држао карте и једним оком гледао пса. Погача је почела да понестаје, али је зато белог лука и црног вина било у изобиљу. Опићу се, погрешити и добити неку партију, уплашио се Коста.
Поново се зачуо ситан кикот и гребуцкање. Његове другове је вино почело да хвата, ништа нису чули, а све мање су видели. Сетио се чиније и дигао главу – била је тамо, али нагнута ка столу и њему. И даље је била пуна воде која се љескала, али је сада одржавала руке његових саиграча и карте у њима. Никада му није било лакше да победи, ма шта играо, али је морао да игра супротно свим правилима и да губи, губи, губи...
Све до јутра изнад стола висила је чинија пуна воде нагнута супротно свим законима гравитације, као да је прави свет са њене друге стране. Најзад запева први петао, по гредама и крову одјекну утишана трка и хук. Коста се из гласа, са олакшањем, засмеја. Нагнута чинија залебди као да тражи упориште између два света, расу воду по њима и са треском паде на под. Гаров се бесно баци на њу, Костини другови одскочише од стола.
- Шта се догодило? – нагло се отрезнише Душан и Стеван, стресајући капи воде.
- Готово је. Успели смо – објавио је Коста. - Изгубио сам све партије... Надам се да је то видео онај ко треба...* * *
После неколико дана Коста се вратио у Београд. Да ли је те ноћи са картама успео да преокрене судбину, колико је томе помогло «освећење» водом из чиније у којој се огледао раст младог Месеца, никада нећемо сазнати. Тек, историјски подаци казују да је после две године, 1853, враћен на катедру, а убрзо постао начелник у Министарству иностраних послова и члан Европске дунавске комисије, затим помоћник па министар финансија и, заједно са кнезом Михаилом, творац Управе фондова, прве српске банкарске институције и прве српске монете - динара. Упоредо је, пуних седам година био и министар просвете, а потом први српски амбасадор у Аустрији. Написао је тротомну «Државну економију» и уџбеник «Српска граматика», а «загледаност» у карте претворио је у први српски уџбеник преферанса и шифроване речнике за тајну кореспоненцију државе.
Године 1864. председавао је у «Друштву српске словесности», будућој академији наука Србије. Млади чланови су почели да предлажу да се за почасне академике изаберу Гледстон, Гривас, кнез Никола, Гарибалди...
- Ја не бих гласао за Гарибалдија – одговорио је Коста Цукић.
- Ни он не би гласао за вас! – одрезао му је млади Владимир Јовановић.
Цукић се наљутио и прекинуо седницу, а омладина је на рукама изнела Јовановића из сале. Оно што се њему догађало као младом професору, сада је било окренуто против њега. Тада се, вероватно, сетио партије карата у воденици и разумео - њена моћ је истрошена, а капље «месечеве» воде на њему коначно су пресахле.Миливој Анђелковић