SF ПРИЧЕ
KAMEN SVETLOSTI
Kada je Jug došao u Novu Oblast potraga za kamenom svetlosti je jenjavala. Izgledalo je da je već sve nađeno što je priroda stvorila: stotine i stotine upornih istraživača je prevrnulo svaki kamen, kopači su preorali tone i tone zemlje, avanturisti obišli plemena pokušavajući da im nekako izmame njihovog vekovnog zaštitnika - duha duge.
Za mesne šamane gorski kristal (SiO - vrsta minerala, providni kvarc) bio je božanski kamen svetlosti - odlomljeni komad nebeskog svoda koji vlasniku obezbeđuje inicijaciju i čini ga vidovitim. Verovali su da njegova prozirnost omogućava da se otkrije sličan, ali mnogo lepši svet; čistota je prizivala pomisao na okamenjenu božju suzu a sunčev zrak na njemu je stvarao čaroliju duge kojom se moglo, uz pomoć tajnih rituala, popeti na nebo i iz ovozemaljskog, vidljivog sveta dospeti u onaj gornji, nevidljivi.
Poneki primerak se još mogao videti u viđenijim juvelirnicama, među dijamantima i ostalim draguljima. Okupan svetlostima izloga, dijamant je bio bleštaviji, njegove uglačane površine i pažljivo srezane ivice su bolje reflektovale svetlost, ali je zato gorski kristal zračio nekom svojom, unutrašnjom, nebeskom svetlošću. Kako božanski kamen svetlosti štiti vlasnika i njegove ukućane, otklanja loše misli i upija negativnu energiju, on se povremeno mora čistiti. Osoblje radnje, na čelu sa vlasnikom, tada je organizovalo javne seanse njegovog čišćenja pod mlazom hladne vode i u rastvoru morske soli, a potom ga dva do tri sata izlagalo svetlosti punog meseca...
Na jednoj od tih seansi kojoj je prisustvovao, Jug se konačno odlučio: okušaće život samostalnog kopača. Nije baš očekivao da će naći gorski kristal: sa malo znanja, a dosta sreće i rada mogao se naći i poneki bolji komad poludragog kamena koji ima solidnu cenu...
Jug se lagano progurao u prvi red da pod svetlošću punog meseca još jednom vidi očišćeni kamen svetlosti. Veliki kristal je ležao na tamnom jastučiću nalik na zaleđeni vazduh, da nije bilo mekog unutrašnjeg sjaja bio bi takoreći nevidljiv. Jug se zagledao u njegove prozračne površine oblivene svetlošću punog meseca: unutra, u dubini kristala, nešto se događalo. On ugleda neko kretanje, nalik na ljuljanje mase, možda odraz okupljene gomile, za trenutak nazre i nečije umanjeno, radosno lice a zatim sve nestade u beskonačnoj, prozirnoj dubini kristala i Jug odjednom shvati: kamen svetlosti ne leži na jastučiću, on lebdi...
Prvi Jugovi kopovi nisu doneli ništa - privikavao se, družio sa drugim kopačima, učio zanat. A kada je pronašao (tačnije rečeno prepoznao u sivilu šljunka) prvi poludragi kamen osrednje vrednosti i hrpicu malih, gotovo bezvrednih, shvatio je da je učenje gotovo i da se treba okrenuti pravom traganju.
Zatim slede meseci jednoličnog, gotovo dosadnog rada. U noćima punog meseca Jug se izvlačio iz svoje kolibe i lutao po okolini, obeležavajući mesta gde je mesečina bila najjača i koncentrisana kao pod nekim sočivom. U sećanje mu se stalno vraćala slika lebdećeg kamena, uzdignutog iznad tamnog jastučića svojom sopstvenom, unutrašnjom energijom...
Metod se pokazao dobrim: na većini tako obeleženih mesta bilo je poludragog kamenja i Jug je ubrzo mogao da se potpuno opremi i krene u predele u koje ni domoroci nisu zalazili, tamo gde su se među zakržljalim žbunjem jedino mogle naći bele, kao uglačane lobanje i hrptenjače davno rastrgnutih i oglodanih životinja. Tu je i mesečina bila drugačija, punija i gušća, kao mleko. U noćima punog meseca pustara je postajala prozračna: predmeti oštro ocrtanih ivica su lebdeli na površini, udvajajući se ka novoj dubini koja se otvarala pod njima. Živim na tankoj crti između dva sveta, shvatio je Jug. Ali šta je onda tamo, sa druge strane?
Nešto od toga je otkrivao kopajući: prolaznost ovog sveta i budući izgled sadašnjeg. U jednom od svojih rudnika se i nastanio: tu je bio zaštićen od prejakog sunca danju i grabežljivaca noću, u stalnom dosluhu sa istraživačkim hodnicima koji su se, kao produžena čula, zrakasto protezali od njegovog staništa.
Prve kristale je tu i iskopao: mali i nedovoljno čisti, bez pune prozirnosti i sjaja, oni su više bili ohrabrenje nego otkriće. Izašao je napolje, pod zvezdano nebo, sa punom šakom kristala i pažljivo ih isprao: u staklenoj posudi njihova čistota se utapala u svetlost zvezda, a po dnu su plivale mrlje zatamnjenih delova...
Pravi, velik i čist gorski kristal otkrio je na kraju rudarskog hodnika, usred svetlucavog dna nekadašnjeg slanog jezera. Pod svetlošću lampe oko njega su treptale hiljade vatrenih iskri, a u središtu tog sjaja, usred mora plamenih jezičaka, video je gustu, prozirnu dubinu kristala, mesto gde se svetlost sažimala u sebe. Oslobodio ga je naslaga zgrušane soli, pazeći da alatkama ne zakači prozirne površine, među odbljescima sjaja na njima mnogo puta je ugledao fragmente svog umnogostručenog, umornog lica, kao da se ogleda u bezbrojnim komadićima velikog razbijenog ogledala...
Najzad je kristal bio otkopan, još jedan obazriv pokret i on je iz svog vekovnog ležišta skliznuo u Jugovu šaku, već izjedenu od soli. Seo je, naslonjen na zid hodnika i pažljivo ga isprao u rastvoru morske soli, osećajući pod prstima kako njegove površine dobijaju glatkoću leda a ivice postaju oštre poput sečiva. Ubrzo, u vodi se samo kristal i video - zamućeni talog je okružio čisto, prozirno jezgro preko koga su se širile meke senke.
Jug ga je pažljivo uzeo - bio je veći od svih koje je do tada video, potpuno čist i proziran kao vazduh. Okolo su treptale hiljade svetlucavih očiju kao podzemna zvezdana jata a u njegovim drhtavim rukama je bilo samo sunce, čvrst oblik ispunjen svetlošću i dubokim, prigušenim sjajem.
Sećajući se seansi koje je gledao, on ga pažljivo zamota u crni somot i iznese napolje, na mesečinu. Obliven gustom svetlošću punog meseca gorski kristal blesnu, u njemu su se otvarali slojevi neslućenih dubina. Jug se zagleda u njegove prozračne površine: kao i ranije, u gradu, video je da se ispod njih nešto događa. Slika je bila nejasna, meke senke su se dizale i spuštale, svetlosti smenjivale i tek kada se najveća senka strelovito uzdigla kao da će i njega da obuhvati svojim vrhom, on prepoznade: to su talasi, ljuljanje vode koja se diže i spušta, osvetljava i zatamnjuje svet. U pozadini se nazirao neki grad, kuće su se pojavljivale iz moćne vode, zvonici se pružali put neba. Poznati zvonici?
Ponet nevericom, Jug se naže nad prozirni sjaj kristala: nije bilo sumnje, pred njegovim začuđenim očima izranjao je njegov rodni grad, obasjan novom svetlošću kakvom ga nikad ranije nije video. A tada se iz talasa izdvoji ono isto umanjeno i radosno lice koje je već jednom video i Jug sa zaprepašćenjem prepoznade svoj lik iz davne, već zaboravljene mladosti. Lice se kroz prozirne dubine kamena svetlosti zagleda u Juga kao da ga zaista vidi, osmehnu mu se i nestade u bleštavom sjaju koji obasja kamen.
Jug se trže i izmače kristal, a svetlosti se prelomiše u snažan zrak koji se iz prozračnih prostora pustare u luku dizao visoko gore, ka nebu, tamo gde su zvezde postojano svetlele u nekom novom rasporedu, bleštavije i krupnije od svih gorskih kristala koje je do tada video. Kamen svetlosti je lebdeo u vazduhu iznad njegovih ruku a ispred njega je počinjala ulica, nalik na one koje je pamtio iz svoje mladosti. Jug u trenutku shvati: gorski kristal je otvorio prolaz u drugi svet koji se, do sada, kroz njega nazirao.
Opet je bio na nekom početku. Ali dok su u mladosti svi putevi bili pred njim, podjednako otvoreni i nepoznati, sada je zaista bio na onoj tankoj crti koja deli dva sveta, na samoj granici između ovozemaljskog, vidljivog i onog drugog, nevidljivog, tamo gde se prolazno dodiruje sa večnim i samo je od njega zavisilo kome svetu će se privoleti...Milivoj Anđelković