СРПСКА ФАНТАСТИКА
Јелена Ђ. Марићевић Балаћ
Филозофски факултет у Новом СадуЛИРСКО-ОНИРИЧКИ МОДЕЛ СРПСКЕ ПОСТМОДЕРНЕ ПРОЗЕ
(Ewa Stawczyk, Z imaginarium fantastyki: Liryczno-oniryczny model serbskiej prozy postmodernistycznej, Gdańsk: Wydawnictwo Uniwersytetu Gdańskiego, 2016, 226 str.)
Књига пољске слависткиње Еве Ставчик – У имагинаријуму фантастике: Лирско-онирички модел српске постмодерне прозе још увек није преведена на српски језик, али вреди указати на важност њене појаве. Књиге украјинске слависткиње Але Татаренко Поетика форме у прози српског постмодернизма (српско издање: 2013) и професорке са Јагелонског универзитета Силвије Новак-Бајцар Мапе времена: Српска постмодернистичка проза пред изазовима епохе (српско издање: 2015) представљају својеврсне синтезе о српској прози постмодерног доба. Научна студија Еве Ставчик говори о фантастици српске постмодерне прозе проблемски, са становишта примене лирско-ониричког модела. Самим тим, ауторка се определила да фокус истраживачке пажње буду превасходно романи Милорада Павића и Горана Петровића, који су објављени до 2003. године, будући да су дела двојице писаца парадигматична за овакав вид интерпретације.
У резимеу, као најважније, истиче се да је фантастика више правило него изузетак у постмодерној фикцији, те да у њој примећујемо и одбљесак стварности и њено потпуно одсуство. Посебно је истакнут лирски стил, негован под утицајем стваралаштва Хорхеа Луиса Борхеса. Главни елементи који издвајају овај стил били би лирски карактер и естетика сна. Језик је кључан фактор за примену модела, јер захваљујући њему ова врста прозе добија димензију фантастичног. Милорад Павић и Горан Петровић служе се језиком метафора, нагонећи читаоце да тај језик доживе буквално и дајући му тиме примесу фантазије. Фиктивни свет на тај начин постаје стварни свет за ликове књиге, књижевне технике сједињују стварност и фикцију, а чин читања постаје игра.
Сама студија шестоделно је конципирана, а наслови поглавља и мањих целина имановани су маштовито, управо инспирисани делима српских писаца. Између „Увода“ и поглавља „Уместо закључка“ исписане су четири целине:I Покушај дефинисања фантастике (W poszukiwaniu definicji fantastyki),
II Традиција фантастике у српској прози: Надреални реализам. Псеудофантастика средњег века; Први корак. Фантастика на раменима фолклора; Удар фантастике. Лабораторија маште XX века; Књижевни дизајн. (Ре)конструкције и (р)еволуције постмодерне фантастике (Tradycje fantastyczne w prozie serbskiej: Nadprzyrodzony realizm. Pseudofantastyka wieków średnich; Pierwsze kroki. Fantastyka w ramionach folkloru; Fantastyczny przewrót. Laboratorium wyobraźni XX wieku; Literacki design. (Re)konstrukcje i (r)ewolucje fantastyki postmodernistycznej),
III Унутрашња страна снова Милорада Павића: Онтологија снова; Иза затворених очних капака. Хронотопи сањара; Ониричка епистемологија. У потрази за Апсолутом, истином и језиком (Milorada Pavicia wewnętrzna strona snu: Ontologia snu; Za zamkniętymi drzwiami powiek. Senne czasoprzestrzenie; Oniryczna epistemologia. W poszukiwaniu Absolutu, prawdy i języka),
IV Алхемија снова Горана Петровића: Онирички космос. Молекули јаве и снова; Пејзажи могућих светова; Књижевно ониротворство. Језик као материјал сна (Gorana Petrovicia alchemia snu: Oniryczny kosmos. Molekuły jawy i snu; Pejzaże światów możliwych; Onirotwórstwo literackie. Język jako tworzywo snu).Књига се састоји од теоријске, историјско-књижевне и две аналитичке целине. За стручну литературу ауторка је одабрала радове: Предрага Палавестре, Александра Јеркова, Михајла Пантића, Саве Дамјанова, Але Татаренко, Јулијана Корнхаузера, Барбаре Чапик-Литињске, Марије Домбровске-Партике, Магдалене Дирас, Кристине Пиенијонжек-Марковић, Богуслава Желинског и Силвије Новак-Бајцар. Дискурс фантастике поткрепљен је литературом пољских научника: Витолд Островски, Ричард Хандке, Анжеј Згожелски; српских: Зоран Мишић, Мирољуб Јоковић; европским: Роџер Сајлос, Цветан Тодоров, Хелен Сиксу; америчким: Розмари Џексон, Герхард Хофман. Коришћене су методе: психоанализе (Фројд, Јунг), феноменологије (Хусерл, Ингарден, Изер), деконструкције (Дерида, Барт, Еко) и наратологије (Бахтин, Балцезан, Мике Бал, Долежал, Бужињска).
У уводном поглављу Ева Ставчик говори о проблему постмодернизације фантастике. Постмодернистичка књижевност подразумева широко схваћену фантастику. Нови тип фантастике, наиме, експериментизује с формом и неретко га одликује виртуозни стил, врло развијена варијанта ониричког, фрагментаризација нарације, постмодернистички књижевни колаж, специфичан језик. Проблем истинитости снова у тексту односи се, по дефиницији Жан-Пола Рихтера, на оно што назива нехотичном поезијом. То су лирски елементи ониричке фантастике постмодернизма. Поетичност и снови једнако су илузорни. Оксиморони и метафоричне структуре могу се, разуме се, пронаћи у поезији, иако метафорична ониричка проза чини заумни језик једним од својих главних надређености у творењу фантастичних простора и понекад брише поетскост прозе. Тиме је постигнута могућност двоструког читања текста, тј. две позиције нарације на једном месту.
Ауторка сматра да се на српску постмодерну прозу може применити лирско-онирички модел, позивајући се на Михајла Пантића и Тихомира Брајовића, који су прозу Милорада Павића назвали ониричком фантастиком, а Горана Петровића – поетском фантастиком или лирском фантастиком. Најистакнутији елементи њихових дела јесу тематизација сна и однос према језику, а затим и структура простора и времена, посебно изражена улога архетипова, поступак митизације, однос према прошлости, стилизација (на пример барокност и метафоризација језика, семантички паралелизми, упоредивост естетских елемената). Реч-кључ односи се на дела обојице аутора и може помоћи у интерпретацији кроз низ: сан – текст – свет. Остале детерминанте су: време (аспект вечности и бесмртности), језик (писмо, књига, речи), простор (борхесовски лајт-мотиви, лавиринт, библиотека). Прозу Немање Митровића није узела у обзир јер се он није декларисао као постмодерниста и стога што његова проза не спада у фантастику, иако јесте поетска (проезија, ритмичка проза).
Научница покушава да покаже еволуцију фантастичних тема и мотива, указујући на њихово порекло у фолклору и митологији и интересују је улога сна и улога језика у креирању и обликовању фантастичних хронотопа у литерарним делима – на тематском, стилском и мотивационом нивоу – а, такође, експлоатација онтолошких и епистемолошких димензија. Сматра да су најједноставније дефиниције фантастике дали сами писци. Борхес је, примера ради, рекао да је васцела књижевност фантастична, а идеја о реалистичкој литераутури лажна, јер је све што се читаоцу сервира увек фикција.
Покушавајући да дефинише фантастику, Ставчикова образлаже зашто мит, басне и бајке не спадају у фантастичку књижевност. Логика мита је бинарна и ти елементи имају метафоричко значење, али митологија није књижевна фикција. Специфична наративна структура мита, сагледана кроз становиште хронотопа, очигледно упућује на sacrum, а свето је узалудно тражити у фантастици. Лудизам је такође нешто што разликује мит од фантастике. Разлика између басне и фантастике је у томе што је стварност басне симболизована. Ауторка се позива на есеј „Од басне до science fiction-а“, Рожеа Кајое и утврђује да се у баснама ствара тип творевине у којој натприродни елементи не нарушавају конструкцију света стварности.
Фантастику, дакле, треба ограничити на посебну врсту нереалистичне књижевности, која би се одликовала фантастичком мотивацијом. Уз то, литерарна фикција, према Анджеју Згожелскјегом, може бити: миметичка, парамиметичка, антимиметичка, егзомиметичка, литерарна фантастика или метаконвенционална литература. Исти аутор дели фантастику на: Fantasy (херојску фантастику, фантастику магије, легендарну, дечју, хорор и сатиричну фантастику) и на Fikcja spekulatywna (спекулативну фикцију): утопију/ антиутопију/ дистопију; апокалиптичну и постапокалиптичну фантастику, те cyberpunk/ steampunk.
Када је реч о коренима српске фантастике, проналази се у средњем веку (тезу заступају: Сава Дамјанов, Предраг Палавестра, Зорица Ђерговић-Јоксимовић), будући да средњовековна српска књижевност представља мозаик хришћанства и локалног фолклора, старе словенске митологије, паганских обичаја и чуда. Парадигму чине житија, апокрифна литература и легенде о животима светаца.Чуда су омогућила непосредну интеграцију натприродних сила са реалним светом. Инсистира се на метафизичким аспектима стварности, сакралном свевлашћу и хришћанској етици. Међутим, како је божја моћ заправо „реална“ јер почива на вери, тј. на истини, онда чудо није права фантастика. Прави темељ српске фантастике био би можда у средњовековном псеудоисторијском роману о Александру Великом. Ради се о мотиву тамног вилајета, који симболизује свеукупно проклетство судбина, а који је, према Палавестри, типичан мотив граничних култура које се колебају између земаљског и небеског царства.
Прави почетак класичне фантастике био би епоха барока, од половине 18. века. Фолклорна традиција утицала је на развој романтичарске књижевности и тематски и преко фантастичких мотива. Чуда и чудесно губе мистични карактер, а свет постаје двополан. Дели се на сферу Бога и Сатане, међутим, и даље задржава морализаторско-дидактичан тон. Постаје популаран мотив сна, чија просторност омогућава сусрет са мистериозним. Парадигматичним писцем постаје Гаврил Стефановић Венцловић, чије дело је пример лудистичке традиције, окултизма, демонолошких мотива. Уз Венцловића, помињу се Атанасије Стојковић и Милован Видаковић. Стојковић је представник дидактичне фантастике, али и утопијских представа, мистичних и есхатолошких визија. Видаковић је представник фантастике са кључем.
У српском предромантизму и романтизму доминирају готске повести, пантеон демона, вампири, вукодлаци, виле, бића из гроба, питање живота после смрти, природе снова. У 19. веку, према Марији Домбровској-Партики, историја позајмљује место есхатологији, еволуција – етиологији и доминира тип немиметичке нарације. Реализам је изнедрио Илију Вукићевића, Стефана Митрова Љубишу и Милована Глишића. Проза Николаја Гогоља утицала је на српску, а његов модел фантастике је романтичарски према Радовану Вучковићу. Глишићева и Љубишина проза припадају ониричкој фантастици. Успостављају се релације између сна, обмане и халуцинације. Код Љубише, пак, доминирају елементи демонизације: вампири, вештице и враџбине. Пред крај 19. века успостављају се два типа фантастичке књижевности: фолклорно-реалистичка и фолклорно-неоромантичарска. Најпосле, помиње се Јанко Веселиновић, чија проза, са примесама бајки и легенди, нуди лепезу алегоричних парабола о времену и вечности. На концу је Илија Вукићевић, творац фолклорне фантастике, „реалистичког магизма“, тј . „реалних бајки“.
Прелом 19. и 20. века био би означен као ера модерне фантастике, која траје до седамдесетих и осамдесетих година 20. века. Као примери помињу се дела Растка Петровића, Станислава Винавера и Момчила Настасијевића. Растко Петровић сакрализује историју, десакрализује мит и пише прозу богату митолошко-апокрифним материјалом, фолклором, митовима, легендама, веровањима старих Словена, Библије, средњовековних хроника. Настасијевићево певање је специфично по језичко-немиметичкој маштовитости, препуној богатих метафора. Настасијевића одликује енигматичност и поетизација језика.
У другој половини 20. века ствара Миодраг Булатовић, чије дело одликује карикатуралност и гротескност ситуација, урођене деформације, делирична проза. Затим, ауторка указује на Филипа Давида, који ствара фантастику грозе, али далеко од традиционалног хорора и са елементима реалног сплетеним с елементима фантастике, те Данила Киша, код кога доминирају мотиви лавирита, круга, светлости, симетрије сна и смрти, фикције и документа, јаве и сна, те деградације и профанизације легенди. Пекић у роману Време чуда пише иронијске алегорије, мит прелама форму житија у Златном руну, док у Беснилу и Атлантиди имамо примере science fiction-a, утопије, антиутопије/ дистопије – тј. спекулативну фикцију. Најпосле, резимирају се елементи фантастике код Немање Митровића, Басаре, Миленка Пајића, Албахарија, Дамјанова, Писарева, Ћургуз Казимира, али и писаца Београдске мануфактуре снова: Живка Николића, Владимира Пиштала, Драгана Ђоковића, Србе Илића, Бране Недељковића, са опаском да аутори неретко посежу за инспирацијом у масовној култури, али негују и поетику лудизма.
Конвенција сна креира свет фантастике у прози Милорада Павића, дајући му своју симболику и тон. Издвајају се две позиције: о сну јунака кога сањамо, а који је сам текст и о две аутономне једнаке стварности, које се међусобно регулишу из самог свог материјала. Такође, као важно, издваја се запажање према којем се проток времена код Павића не одвија у једној димензији. У његовој прози фигуришу паралелне димензије времена, са различитим локацијама, али се у њима одвијају исти догађаји. У Павићевој прози честе су опозиције: време – вечност. У роману Унутрашња страна ветра имамо безвременску вечност и вечност времена. Постоји метафизичка симетрија између стварности јаве и снова. Митски мотив подвојеног живота јунака налик је борхесовском моделу подвојености.
Језик у Хазарском речнику постаје компилација божанских (временских) и људских (речничких) елемената.У сновима можемо да комуницирамо и са Богом и са демонима. У роману се експлицира да је на дну сваког сна Бог и Ефросинија Лукаревић признаје да је ђаволица, а име јој је Сан. Павић митологизује своје фантастичко-ониричке просторе, утапајући их у њихове личне архетипове и симболе. Сакрални елементи постају назнака за простор снова и у Звезданом плашту. Према Ериху Фрому, у сну краљевство коначности постаје замењено краљевством воље. Павић каже да у сну разумемо све језике јер говоримо прајезиком свих нас, живих и мртвих. Писац твори ониричке пејзаже, моделујући их надреалном стварношћу, чија структура постаје део наративне композиције. Пољски научник Еустахијевич пише о надреализму у књижевности и запажа да у нарацији надреалистичког писања доминира поетска орнаментика, која улази у структуру текста. Лиричност Павићевог језика усмерава његову прозу ка магичном реализму. Фантастичка својства представљеног света јесте да су реална само места на којима живе јунаци. Лиричност је константа Павићеве прозе, међутим, треба указати на различите језике поетских метафора.
Онирички космос Горана Петровића саткан је од архетипова. Анализа његових дела показује да писац примењује две методе ониричке стварности на рубу представљеног света. Прва се опире структури спацијалне нарације, описујући два простора у делу, обичан, тј. у свету реалистичне стварности, којим јунак хода, и који је паралелан простору сна. Друга метода је непосредна ониризација целог представљеног света, која подлеже немиметичким начелима, тако да читалац стиче утисак логике сневања. С једне стране, тај свет има карактеристику збира свих простора, а с друге је елитни и доступан тек инсајдерима. Петровић креира алтернативне стварности и одликује га онирички „реализам“. Те стварности постају примарне за јунаке.
Из романа Атлас описан небом, Ева Ставчик издвојила је мотив серпентине. Серпентина нема ни почетак ни средину ни крај и представља бесконачност, али и целину постојећег знања; првобитан облик вавилонске библиотеке и космичког палимпсеста. Језик Петровића је бајковит, мелодичан, беседнички, сановит и често се врши антропоморфизација, која је заменљива персонификацијом и анимизацијом. Стварност снова у Петровићевим делима подигнута је на ниво једнакости између стварности јаве и надреалности. И, у коначници, његова верзија лирско-ониричке прозе обогаћује модел који је развијао Милорад Павић.
У поглављу „Уместо закључка“ напомиње се да се модел лирско-ониричке фантастике можда може применити и на дела неких других српских писаца. Ауторка наводи и конкретне примере, којима би се евентуално требало приступити у даљим токовима овог типа истраживања. Ради се о следећим писцима: Бобан Кнежевић, Горан Скробоња, Зоран Живковић, Миливој Анђелковић, Васа Павковић, Илија Бакић, Иван Нешић, Адријан Сарајлија, Радмило Анђелковић, Слободан Шкеровић, Миомир Петровић, Мирјана Новаковић, Споменка Стефановић-Пулулу, Биљана Малешевић, Неда Мандић-Спасојевић.
Књига У имагинаријуму фантастике своју важност потврђује на три нивоа. Први је теоријски ниво, који ужим одређивањем и дефинисањем фантастике, прецизно успева да смести модел лирско-ониричког модела интерпретације у шири дискурс о фантастици. Кроз књижевно-историјски пресек српске књижевности, од средњег века до постмодерне, Ева Ставчик успоставила је традицијски низ на који се надовезују дела Милорада Павића и Горана Петровића, који значи континуитет фантастичке традиције у нас. И, коначно, аналитички сегменти откривају нове семантичке слојеве дела двојице писаца и упућују на нове могућности примене лирско-ониричког модела.
