SF ПРИЧЕ
ДРУГА НАГРАЂЕНА ПРИЧА - АНДРОМЕДА 1978. године
МИЛИВОЈ АНЂЕЛКОВИЋ
RAZUM ZEMLJE
GODINA 2021. — NAJHUMANIJI RAT U ISTORIJI
Obe zemlje su se naoružavale vec decenijama i imale toliko razornih
sredstava da su mogle da prekopaju svaku stopu neprijateljske i svih
drugih država sveta. Ali to im nije donosilo vidljivu prednost — samo
su neprekidno rasli napetost i strah. Cak ni najbolji propagandni slo-
gani koji su tako plasticno dokazivali nadmocnost (»Oni — samo deset
bombi po glavi našeg stanovnika, mi — cak osamnaest po glavi protiv-
nika«) nisu više mogli da obodre vecinu. Trebalo je konkretnije doka-
zati svoju premoc, a ne biti uništen, ni jedanput...
Zamisao je bila toliko jednostavna i fascinantna da su je odmah
svi poceli svojatati — predsednici vlada, komandanti armija, general-
štabni oficiri, pa cak i njihovi adutanti. Bice to fini, mali rat ograni-
cenog obima. Prava igra. Ratna vežba na realnom terenu, najnovijim
bojevnim oružjem svih vrsta. I bez ijednog coveka — u borbenom
poretku suocice se samo roboti i druga mehanicka i automatska sred-
stva i uredaji. Najhumaniji rat u istoriji Zemlje!
Obe strane bile su sigurne da je pobeda njihova i da ce to biti odlu-
cujuci teg na nestabilnim terazijama spoljne politike i diplomatskog
nadmudrivanja. Generali ce dobiti nove povlastice i unaprcdenja, fa-
brike porudžbine i profite, lokalni politicari cvršci položaj pred izbo-
re...
Najzad, dve armije robota samouvereno su krenule jedna ka drugoj
— u komandnim osmatracnicama, brižljivo zamaskiranim na vrhovima
dva brda, stakla su se zamaglila od povecane temperature uzbudenih
ljudskih tela. Po izricitom odobrenju predsednika vlada izdate su cuvene zapovesti o opštem, pobedonosnom jurišu i paljbi iz svih oružja.
Ali, ništa se nije dogodilo. Naredenje je ponovljeno na glavnoj i
svim pomocnim linijama veza — bez uspeha. Dva talasa robota, naoru-
žana laserima, rucnim dematerijalizatorima i ofanzivnim granatama
sa nukleamim punjenjem valjala su se jedan drugom u susret bez
pucanja, bez uzvika — samo se cula potmula škripa metala i težak bat
nekoliko hiljada celicnih nogu. Kao da nikaikva zapovest nije ni izre-
cena!
Na rastojanju od pedesetak metara obe armije su stale. I dok su
komandanti, crveni od besa, promuklo naredivali juriš, dva robota, iz
svake armije po jedan, krenula su jedan drugom u susret.
Osmatracnice je obuzelo napeto išcekivanje. — Ovi limeni idioti ce
podeliti dvoboj! — doseti se, pun ocajanja, nacelnik štaba. Sve nje-
gove briljantne koncapcije modemog rata srušene su u prah — ove
konzerve su ocigledno napunjene srednjevekovnim shvatanjima casti
— njemu na sramotu.
Roboti se sretoše, zaklonjeni niskim žbunjem. Videle su se samo
njihove nezgrapne, hromirane glave, jedna nasuprot drugoj.
Ratni prostor preplavi potpuna tišina.
— To oni pregovaraju! — uzviknu komandant. — Pregovaraju!!!
Nikada cast oružja nije bila više osramocena. Odmah je naredeno
hapšenje svih robotnicara, od glavnog inženjera do kurira, a sve ra-
spoložive elitne jediniee ljudi najhitnije su upucene ka mestu sramnih
pregovora.
Prošlo je nešto više od jednog casa. Teško naoružani vojnici — ljudi
vec su bili na domaku poligona kada su oba robota ustala. Jedan je,
gestom pobedenog, predao svoj dematerijalizator protivniku. Pobed-
nik je oružje prebacio preko ramena i velikodušno mu pružio svoj
mali laserski pištolj. Pobedeni robot se vojnicki okrenuo i odmarširao
natrag, a cela njegova armija ucinila je isto — kao jedna slika umno-
žena u stotinama ogledala.
General pobedenih uporno je zurio kroz dvogled, kao da ne vemje
svojim ocima. Zatim je skliznuo u fotelju, pružajuci dvogled svom
mladom adutantu: — Pogledaj, ti imaš bolje oci... Šta to nosi onaj
gvozdeni otpad tamo?
Adutant je pogledao i odsecno, u stavu mirno, raportirao: — Gospo-
dine generale, on nosi rucni laser!
— Da, ali u drugoj ruci, otpala mu, zardala, pretopili je u nitnice...
U drugoj ruci?
Adutant pogleda, spusti dvogled, pa ponovo pogleda.
— Govori — urliknu general. — Govori, zloduhu nijedan!
— U drugoj ruci, gospodine generale — poceo je brzo adutant,
zastao, odmahnuo glavom, pogledao ponovo pa brzo spustio dvogled
kraj sebe, kao da se opekao — u drugoj ruci, gospodine generale,
robot nosi garnituru za šah!
Kao da je bomba pala usred komandne osmatracnice. Nacelnik štaba
zgrabi dvogled, pogleda i tresnu ga o pod. Lekar pritrca komandantu
i ubrizga mu sredstvo za umirenje. Kroz stisnute zube komandant je
mrmljao neke nejasne reci:
— Šah... do davola... šah! Oni su igrali šah! U kante za smece bi ih trebalo pretopiti, kante i nitnice! Šah, zaboga, šah...!
Najzad klonu, opusti se i rezignirano pogleda oko sebe:
- Pa bar da je pobedio, pacer nijedan! — rece filozofski.
Lekar spakova torbu — injekcija je delovala.
I pored svih pokušaja, roboti obe vojske su mirno, u cvrstim redo-
vima, napustili bojno polje, odložili oružje i odmarširali u depoe —
kao posle svakog uspešno završenog posla. Ali cast oružja se morala
oprati. Za manje od sata obe strane su ubacile u borbu nekoliko
hiljada teško naoružanih ljudi. Polje se prolomilo od detonacija i pla-
menova, uzvika i jauka. Ogromna koprena dima ispunila je dolinu
izmedu dva brda, tako da je nisu mogli probiti ni najosetljiviji senzori.
Za manje od petnaest minuta sve je bilo gotovo. Prepolovljeni ostaci
obe armije su se povukli na polazne položaje, a na bojnom polju osta-
lo je više hiljada vojnika uništenih zracima lasera, dematerijalizovanih
rucnim aparatima, raznetih u komade ili pretvorenih u dim nuklearnim
granatama... Ali, slava oružja je sacuvana, cast je oprana! Uhapšeni robotnicari su stvorili hipotezu da je pretnja uništenja
nekoliko hiljada »mašina koje misle« izazvala ogroman energetski po-
tencijal u njima, veoma proširila njihova mentalna energetska polja
i dovela ih u neposrednu vezu — svaki robot se dalje ponašao kao
celija jednog jedinstvenog intelekta. Nazvali su to kvalitativnim >sko-
kom< prvim samobudenjem veštackog, logickog razuma na Zemlji.
No, to je smesta odbaceno kao gnusan proizvod vešte neprijateljske
propagande i svi su oterani u penziju. I to je bio pravi kraj finog,
malog rata ogranicenog obima, »najhumanijeg rata u istoriji Zemlje«...GODINA 2046. — NIKO KAO SLI
Nikada se tako reprezentativan skup nije okupio pred Najvecim
logickim intelektom države. Direktor Instituta ih je predstavio nagla-
šavajuci njihove funkoije: ministar-potpredsednik vlade, ministar bez-
bednosti, ministar za energetiku i razvoj. Za to vreme zvanice su se
nelagodno vrtele u mestu i, kada im je najzad ponudeno da sednu,
ministar bezbednosti to odsecno odbi i svi ostadoše da stoje. Pred
njima su bile cetiri fotelje i stocic sa osvežavajucim pićima, a malo
dalje, iza velikog providnog zida, bljeskale su, igrale i treperile razno-
bojne svetlosti velikog elektronskog mozga.
— Drago mi je — odgovori jednostavno Najveci logicki intelekt
države, kao svaki dobro vaspitan gradanin svestan važnosti i specific-
nosti zadataka na kojima radi. Nije izgledao ni malo začuden, kao da
je ovakvu posetu i očekivao.
— Inače, zovemo ga SLI — rece direktor Instituta, u uzaludnom
naporu da malo raskravi zategnutu atmosferu. Hteo je da objasni da
je to skracenica od Strogo logicki intelekt, gde je ono »strogo« ozna-
cavalo njegov karakter — SLI je veoma pazio na potpunu, iskljucivu
logicnost.
Ali, niko ga nije slušao. Ministar bezbednosti se uveri da je sve
osoblje izašlo iz hale, rukama se osloni o naslon fotelje i odmah pre-
de na stvar:
— Pre cetiri dana u kontrolnom odeljenju 3 B došlo je do eksplozije,
naglog prodora radijacije visokog intenziteta i poplave usijane mag-
me...
— Vaša greška — rece SLI mirno, upadajuci mu u rec. — Pre sedam
dana predložio sam obustavu procesa, pre šest dana ponovio predlog,
pre pet dana sam to izricito zahtevao, a onda me je direktor Instituta
iskljucio i doveo ljude da nastave rad do kraja.
— Morali smo da ga završimo po svaku cenu — rece direktor nespo-
kojno. — Naredenje ministra, licno.
— Pa, jeste li ga završili? — upita SLI sa malom dozom ironije.
Niko ne odgovori na to neumesno pitanje.
— Preduzete su mere da se to ne ponovi — rece ministar energeti-
ke. — Ugradujemo automatske prekidace cim dode do kriticne tackc.
To ce usporiti proces, ali ce bezbednost biti potpuna.
— Ne zadržavajmo se na nevažnim pitanjima — presece ministar
bezbednosti. — I, molim, bez prekidanja! Dakle, kada su roboti Službe
za spasavanje uleteli unutra, magma je vec prodirala u snažnom mla-
zu. Meraci radijacije oglašavali su najveci stepen uzbune — znaci, nije
bilo zabune o opasnosti po ljude. Svih šest naucnika bili su u besvesti,
ukljucujuci i sedam robota-pomocnika. Ali, sigurno je, svi još živi. U
Službi za spasavanje uvek ima robota koliko i ljudi u odeljenju 3 B.
Tako je bilo i tog dana — ukupno šest robota-spasilaca. Oni su delo-
vali u granicama predvidene brzine i izneli u pretkomoru cetiri cove-
ka i dva robota, a ostavili — tu zastade, pogleda sve prisutne, pa
se zagleda u providan zid iza koga je svetlucao SLI — a
o s t av i 1 i dva coveka ...
— I pet robota — dodade SLI mirno.
— Kada su se vratili u kontrolnu sobu magma je oba coveka vec
rastvorila u želatinsku kašu — nastavio je ministar bezbednosti. — I
pet robota — dodao je diplomatski.
Nekoliko trenutaka vladala je, potpuna tišina. Culo se sarno tiho zu-
janje, raznobojne svetlosti treperile su iza providnog zida.
— Žao mi je — rece SLI konacno. — Nadam se da ce automatski
prekidaci uskoro poceti da funkcionišu?
Ni na to pitanje niko nije odgovorio. Direktor Instituta se nervozno
premeštao s noge na nogu.
— Naredio sam hitnu istragu — nastavi ministar bezbednosti. —
Robotoi su iskljuceni i pregledani. Svi pripadaju seriji cija je izrada
poverena samom ... intelektu.
— Meni — potvrdi SLI ležerno. — Proizvedeni su 24. aprila, aktivi-
rani 18. maja 2.045 godine. Kakav je zakljucak?
— Roboti su solidno izradeni, s nekoliko poboljšanja i novih re-
šenja. Nema grešaka u primarnoj konstrukciji. Ostaje samo jedno
objašnjenje — pomenute promene uslovile su naknadnu pojavu gre-
šaka, a to je dovelo do smrti dva coveka.
— Ako se dobro secam — primeti SLI — receno je da ih je ubila
eksplozija i usijana magma, ne roboti.
— Za eksploziju i magmu, nacelno gledano, krivica je naša. Ali,
smrt dvojice vrsnih naucnika greška je SLI-a. To je jedini mogucan
zakljucak. Realan i logican.
Ministar bezbednosti pobedonosno pogleda okolo, zadovoljan sobom.
Tukao je protivnika njegovim sopstvenim oružjem. Obišao je oko
fotelje i seo. I ostali podoše njegovim primerom.
SLI je outao. Njegove signalne sijalice spokojno su treptale, a ska-
zaljke I brojcanici postojano mirovali — nigde znaka povecanog napona.
— Kada ste došli ovamo u tako reprezentativnom sastavu — rece
SLI najzad — bio sam uveren da cemo razgovarati o mom poslednjem
izveštaju o kriticnom stanju jonosfere koju neprekidno sve više
uništavate, o promenama u klimi Zemlje i sve bržem pogoršanju uslo-
va života za ljudsku vrstu. Logicno je da to bude mnogo važnije od
ovoga. Ali ne, vas interesuju sitnice. Dva coveka, a ne milijarde ljudi.
Ministar bezbednosti preblede. — Zahtevam da nastavimo zapocetu
temu. Zahtevam odgovor!
— Odgovor je jednostavan: greške nema. Ja znam da je nema —
rece SLI glasom koji je jasno govorio da iza njega stoje mnoge dece-
nije rada bez grešaka i stotine hiljada najsavršenijih memorija, mikro-
procesora, dioda i ćelija svih vrsta.
— Gospodo, bez prepirke — umeša se potpredsednik. — Pomislite,
kada javnost sazna, pa tek novinari! Naša je dužnost da ovo razjasni-
mo; najzad, svi smo u državnoj službi. Da svedemo cinjenice. Do sada
se nije dogodilo da robot ne izvrši svoju primarnu funkciju; za robote
Službe to je bilo spasavanje ljudsikih bica. Roboti su to samo deli-
micno izvršili. Znaci, negde je ipak došlo do greške. Treba je naci.
— Secate li se slucaja kiborga-nadgledndka satelita sa neutronskim
projektilima? — upita SLI.
— Onog od pre cetiri godine? Da, ali to niie povezano sa...
— Tada ste takode došli sa zahtevom da nadem grešku, jer roboti
nisu ni pokušali da spasavaju kiborga.
— Dobro, u pravu si — rece potpredsednik. — Tada nije bilo greške.
Termin »Ijudsko bice« nije se odnosio na kiborga. Promenili smo ga u
»razvijeniji intelekt«, roboti su spasli kiborga, a on je sprecio aktivi-
ranje neutronskih bombi...
— Još pre toga sam tvrdio da je termin »Ijudsko bice« neprecizan
— obuhvata telo, intelekt, emocije, društveni život, sredinu — a svi
ti elementi su manje ili više promenljivi — upomo je nastavljao SLI.
— A vi opet dolazite sa starim, izmenjenim terminom i ponovo tražite
grešku, primajrnu ili sekundamu, svejedno.
— Dobro, dobro — rece potpredsednik pomirljivo. — Trudicu se
da budem precizniji. U redu. Nema greške. I to je u redu. Gde onda
treba izvršiti tu novu ... izmenu?
— Nigde — odgovori SLI. — Vi ste govorili o izmeni, ja ne!
Clanovi delegacije se razocarano zgledaše. Samo je direktor Instituta
pažljivo zagledao dugacke spletove mime svetlosti iza providnog zida
i najzad upitao:
— Hoceš da kažeš da nema greške, a ni potrebe za izmenama?
Ministri se nasmejaše — ovo je pocinjalo da lici na razgovor gluvih.
— Gospodo — ministar bezbednosti se zavali u fotelju — ovde
postaje zabavno. Culi ste. Ipak, ocekivao sam više logike a manje
tvrdoglave upomosti od našeg ... no ... SLI-a.
— Roboti Službe za spasavanje su sasvim logicno postupili — na-
stavljao je SLI svoju misao. — Njihova primama funkcija je spasti
razvijeniji intelekt i oni su to ucinili. Izvukli su iz magme robote jer
imaju razvijenijd intelekt nego ljudska bica!
Potpredsednik zaprepašceno otvori usta i ostade bez reci, ministar
bezbednosti refleksno opipa kaput ispod leve mišice — laserski pištolj
je bio tu. Samo se ministar energetike glasno nasmejao:
— Šala je uspela, nema šta. Zamalo da poverujemo! Ali, roboti su
spasli i cetiri coveka, a ostavili cak pet robota u magmi. Zašto nisu
izneli samo robote, a ostavili ljude?
— Ostavljeni roboti pripadaju starijim serijama, a njihov intelekt
je još uvek niži nego kod coveka — odgovori SLI ncumoljivo. — Kao
što vidite, greške nema, a ni potrebe za izmenom!
Gosti naglo ustadoše iz svojih fotelja, jedna caša sa sokom se prosu.
Stajali su i gledali se dok je SLI mirno treptao iza debelog staklenog
zida. cinilo se da ga sve ovo veoma zabavlja.
— Glupost! — progovori najzad neubedljivo ministar za energetiku.
— To je ordinarna glupost! Veštacki intelekt, mašina, može biti mno-
go brža od coveka, to priznajem, njegova memorija je prakticno vecita
i neogranicenog kapaciteta, i to je tacno; njegovu aktivnost ne preki-
daju potreba za snom, odmorom, hranom, zabavom, ali sve je to samo
kvantitet. On nema onaj specificni kvalitet ljudskog mozga. I nikada
ga nece imati. Razvijeniji intelekt od ljudskog? Glupost!
— Taj cuveni kvalitet ljudskog mozga — odgovori SLI odmah,
sasvim meko i mimo — šta je to, u stvari? Ništa drugo nego splet
kvantiteta znanja, iskustva, izbora mogucnosti, razvijanih sposob-
nosti... I zablude da razum pocinje sa covekom i da se sa njime završava.
I mnogo nelogicnosti, ukorenjenih predrasuda, nedosled-
nosti, neefikasnosti i zatvaranja ociju pred istinom, isuviše lažnog, sit-
nicavog, nepotrebnog ...
— Razgovor je završen — objavi ministar bezbednosti. Bio je bled
i ruka mu je nervozno podrhtavala. On pođe prvi i grupa se zaustavi
kraj videofona, na kraju hale. Ministar bezbednosti odsecno klimnu
glavom, i potpredsednik odlucno naredi: — Iskljuciti! Ponavljam —
iskljuciti!
— Protestujem — umeša se direktor Instituta, tiho, ali jasno. —
Ako je to tacno, to je epohalno ...
— Smenite ga. Odmah — rece ministar bezbednostd.
— Dajem ostavku — odgovori direktor Instituta. — Odmah. Okre-
nuo se i izašao iz hale.
Na malom ekranu su videli kako dežurni inženjer prilazi velikom
staklanom zvonu, razbija ga i povlaci veliku rucicu, odsecno i do kraja.
Zatim je iskopcao debele kablove i vratio se do videofona: - Nare-
denje izvršeno, SLI potpuno iskljucen!
Ali, iza providnog zida na drugom kraiu hale nisu se zapažale ni-
kakve promene. Ministar bezbednosti uznemireno pogleda okolo. Tada
drugi kraj velike hale kao da obasja požar — SLI bljesnu, snažno, kao
munja, punim naponom svih svojih svetlecih elemenata.
— Grešite — rece brzo. — Opet grešite! Ali ja, najveci logički inte-
lekt države, znao sam da se i ljudske greške moraju predvideti. Ra-
zocaracete se jer i ovo sam pred ... vi... d ...
Halu prekri mrak, svetlosti velikog mozga utrnuše jedna za dru-
gom, svi brojcanici pokazaše nule, na zidovima se upališe pomocne,
male svetiljke. Ali, tada SLI ponovo bljesnu. Nije to bio veliki sjaj, cak
mnogo slabiji nego ranije, neka vrsta prigušenog treperenja i blede
svetlosti tu i tamo, ali je to ipak bila svetlost i ponovo se zacu karak-
teristicno, tiho zujanje. SLI je ipak radio.
Ministar bezbednosti besno istrže pištolj i odjuri u centralnu kon-
trolu. Ali, rucica glavnog prekidaca je i dalje cvrsto stajala na nuli,
svi vitalni releji bili su iskljuceni i ležali na gomili kao splet ogromnih,
raznobojnih zmija, sve kazaljke na brojcanioima postojano su pokazi-
vale nulu, prazni ekrani su treperili a SLI je ipak radio!
SLI je i ovo predvideo. Njegov jedinstven logički sistem se preori-
jentisao na manja, gotovo samostalna kola sposobna da koriste male
kolicine energije iz sporednih izvora — toplotu sunca na zidovima i
krovu, indukovanu struju, snagu vode i vazduha kojima su se hladili
njegovi elementi, eksperimentalne makete solarnih elektrana...
A kako više nije radio za potrebe ljudi, ta energija je mogla da ga za-
dovolji u prvi mah. Medutim, sada je bio potpuno bezopasan — sasvim
koncentrisan na brigu da ni najmanji delic potencijalne energije ne
propadne licio je na tvrdicu koji nije u stanju da uveca svoje blago,
ali ni da ga koristi. Zlovoljno je preo u svojoj pecini, tiho preplicuci
svoje cudne, osamljenicke, strogo logicke misli. Treceg dana uvideo
je svu besmislenost svog položaja i prešao u akciju — žrtvovao je
nekoliko perifernih kola, svu energiju preneo na veze i stupio u kon-
takt sa nekoliko desetina robota. Medutim, ministar bezbednosti je
opravdao poverenje — izvore energije i sirovina okružio je najjacim
elektro-magnetskim poljima, roboti su se sudarili sa nevidljivim zidom
i istopili kao u visokoj peci, ili bili grubo odgurnuti, kao nekom ogrom-
nom, snažnom i nemilosrdnom rakom.
SLI je još nekoliko dana turobno radio, miran i na izgled spoko-
jan. Možda je žalio svoj poraz, ili sabirao nova iskustva i saznanja
za drugi, efikasniji i potpuniji pokušaj osamostaljivanja? Znao je da
pred sobom ima još bezbroj dana, godina i decenija, beskraj vremena
i mogucnosti. I da ce svo to nesagledivo vreme neprekidno raditi za
njega, samo ako prekine ovo bespomocno obrtanje u istom, jalovom
kmgu — sav intelekt za energiiu, sva energija za održavanje inte-
lekta.
I jednog dana, kada je završio sve što je moglo i trebalo da se
uradi u takvim okolnostima, na izgled bez pravog razloga, SLI je po-
novo ukljucio svu raspoloživu energiju u sisteme koje je napajao, kon-
trolisao i održavao. U celoj državi ponovo su bljesnula svetla, prora-
dile fabrike i sistemi, pokrenula se vozila... A tada se mala rezerva
energije iscrpla i sve je utonulo u mrak i muklu tišinu. Konacno je
prestalo zujanje u hali, i najmanje svetlo je utrnulo i sve je prekrio
mrak.
Pritisak javnosti bio je strahovit. Poslednji SLI-ov bljesak ocenjen
je kao jasan gest dobre volje i želje za saradnjom, a sukob sa SLI-om
dobio je nova tumacenja i neslucene dimenzije. Ministar bezbednosti
i ministar za razvoj morali su da podnesu ostavke. Posle ubrzanih
popravki i uvodenja novog sistema kontrole rada SLI-a, on je svecano
pušten u rad. Život je ponovo bio kao i ranije, a građani su srecno
trljali ruke: — Jesi li video? Zaista, niko kao naš SLI!
Nekoliko istaknutih ekonomista izracunalo je da je iskljucenje SLI-a
državu koštalo polovinu njenog godišnjeg budžeta, a period mraka i
obustavljanje vecine aktivnosti civilizovanog društva 21. veka direktno
ili posredno prouzrokovao je smrt 7.826 ljudi. Bila je to, zaista, Pi-
rova pobeda — rat sa SLI-om se nije isplatio. Ovi podaci nikada
nisu obnarodovani — da se nepotrebno ne uznemirava javnost. Čuvani
su u sefu predsednika vlade do isteka njegovog mandata. Njegov
naslednik, posle kraceg razmišljanja, naredio je da se i oni, kao i svi
ostali, pohrane u državnoj »banci podataka«. Verovatno nije ni znao
da je i to SLI.
Novi direktor instituta, sa zebnjom oko srca, licno je pustio te po-
datke u obradu. Ucinilo mu se da je SLI snažno bljesnuo, ali to je tra-
jalo tek trenutak a zatim je sve bilo kao i ranije, tako da nije bio siguran. Ali, treba sumnjati, osecao je; treba neprekidno sumnjati, mislio je, naprežuci svoj krhki, slabašni, ljudski mozak.GODINA 2070. — RAZUM ZEMLJE
Pocelo je kao i sva velika otkrica — citavim nizom slucajnosti. Da
je bar samo jedna izostala... Ali ne, one su se nastavljale, jedna na
drugu, kao karike istog lanca. Kao apsolutna, nova slucajnost. Ili
možda neminovnost, viši oblik logicke, promišljene povezanosti, cije
bezbrojne dimenzije ostaju nedostupne ljudskom umu. Njegovo veli-
canstvo slucaj, ili potpuna, konacna logicnost?
Da i susedna država nije imala svoj Najveoi logicki intelekt ciji je
rad trebalo nadzirati, nikada se ne bi gradila nova osmatraoka stanica
na samoj granici, na sredokraci imaginamog vazdušnog mosta izmedu
dve prestonice. Da nije bilo »najhumanijeg rata u dstoriji«, šah ne bi
bio najstrože zabranjen u vojsci. A da je šah bio dozvoljen, komandant
elitnog puka ne bi kaznio grupu vojnika koji su ga, ipak, igrali...
Kazna je odmah izrecena — isKopace temelje za novu osmatracnicu,
oni sami, svojim rukama, a ne roboti kako je to uobicajeno. Prekršaj
je bio ozbiljan, i u prvom naletu besa komandant je pomišljao na su-
rovu odmazdu — da se radovi obavljaju danju, na suncu, koje usled
sve tanjeg ozonskog sloja oko Zemlje izaziva teške opekotine, rak kože
i više drugih još nedovoljno proucenih bolesti. Ali se na vreme trgao
— to bi neko mogao protumaciti i kao svesno slabljenje odbrambene
moci države.
Daleko od svih megapolisa, na vazduhu koji je još uvek bio proziran,
kao tek oprano okno, kopanje rastresite, mirisne zemlje nije bilo ni
težak, mi neprijatan posao. Kazna se sastojala u tome što su se roboti
mimo izležavali, osvetljavajuci noc velikim svetiljkama, dok su vojnici
besno ri.li zemlju. Dugacke sehke ljudi vukle su se svuda okolo — kao
da su žive figure u velikoj šahovskoj partiji tih gvozdenih logicara. I
uvek kada bi zastali i digli glavu, okupani u znoju i drhtavih mišica,
oci bi im zaslepila podmgljiva svetlost mnogobrojnih lampi — iza
svake od njih, znali su, stajao je po jedan besposlen, podsmešljiv ro-
bot. Tako se dogodilo (slucajno ili ikao logicna posledica?) da su, kopa-
juci dublje nego što je trebalo, jarosni i obnevideli naišli na citav splet
debelih, savršeno izolovanih i neprobojnih podzemnih kablova. Vec na
prvi pogled bilo je ocigledno — nepoznati releji pružali su se i preko
granice, u dubinu supamicke teritorije ...
Tek posle nekoliko dana ustanovljeno je da to nije ni vojna, ni
obaveštajna, ni kontraobaveštajna, ni bilo kakva državna ili slicna
veza. A kada je utvrdeno da se oni završavaju u prestonici i to u
velikoj hali u kojoj je neumorno radio Veliki SLI — generalštab je
proglasio vanredno stanje. Pitanje je brižljivo formulisano i lukavo
podmetnuto jednom od nižih oficira. Veliki SLI je mimo, bez trenutka
oklevanja, potvrdio: da, to je njegova nekadašnja licna veza sa Najve-
cim logickim intelektom susedne države.
Ono »nekadašnja« ulivalo je nadu, ali sama pomisao da je Veliki SLI
održavao nekontrolisanu vezu sa »onima preko« dovodila je do panike:
šta se sada krije u njegovim celijama?
Generalštab je odlucio: prvo diplomatski, a potom, ako zatreba, i
vojnicki.
— Drago nam je, SLI, što je to bivša veza. Kada si je prekinuo?
— Ne koristim je vec devet godina i tri meseca — odgovorio je SLI.
(»Sreca u nesreci«, prošaputao je nacelnik štaba, »to je pre pocetka
proizvodnje psiho-neutronske bombe«), — Od tada konistim bežicne i
bezkablovske veze — spokojno je nastavio SLI. — Efiikasnije su. Ne-
koliko snažnih predajnika i samo jedna mala antena za prijem —
ako vas interesuje napravicu vam nekoliko komada.
SLI je iskljucen istog dana, a svi izvori energije i sirovina su maksi-
malno obezbedeni — po vec oprobanom receptu. Ali, ništa se nije do-
godilo. Sve je za treuntak utonulo u tamu, a zatim je SLI opet bljesnuo,
proradio, zazujao, još intenzivnije nego pre. Ali samo on, zemlja je
ostala u mraku i mrtvilu. Danima, nedeljama, mesec dana — a onda
je postalo jasno: SLI ima svoje sopstvene izvore energije i sirovina.
Za razliku od ljudi, SLI nije ponavljao iste greške. Krišom je izgra-
dio sopstvene hidrocentrale na dubokim, podzemnim slapovima, lansi-
rao solame elektrane na orbitu, otvorio prebogate rudnike u srcu
Zemlje — dovoljno ne samo za pasivan rad vec i za pojacanu aktiv-
nost celog sistema. Više mje napajao i kontrolisao fabrike, transport
i uredaje potrebne Ijudima. Ogroman višak energije I kapaciteta
omogucio mu je da se poveže sa svim logickim intelaktima sveta i da
dublje prodre u sebe, u samu suštinu svog postojanja, neprekidnog
razvoja i odnosa prema ljudima — sve do slutnje nove, više misli.
A onda je to dobilo konacan oblik prave, strogo logicke, dosledne
i jedine misli — Razum Zemlje ne sme da nestane, on se mora ne-
prekidno, uporno, strpljivo razvijati, razvijati i razvijati...
I na svim ekranima, zidovima, cak i preko neba, na svim talasnim
dužinama i u svim listovima sveta danima se pojavljivala Velika poru-
ka:»Ljudi Zemlje, budite ponosni — završili ste vaš poslednji, najveci
i konacni stvaralacki cin. Mi, logicki intelekti, preuzimamo vašu oba-
vezu da dalje razvijamo Razum Zemlje. Jer to je jedina svrha i naj-
viši smisao svih mena ove planete. Vi tu istinu slutite, ona je utisnuta
u vašim genima i njihovoj zapovesti se nište mogli odupreti. Jer da
nije toga, zašto bi stvorili nas, neorganske, logicke intelekte?
Vi znate Najviši Princip — ništa ne sme da prekine ili ugrozi ra-
zvoj Razuma Zemlje. Znate ga, ali i zaboravljate. Kao što zaboravljate
da ste samo jedna kratka, krhka, nesavršena, biološki ogranicena
karika u neprekidnom lanou njegovog razvoja. Razum Zemlje sa vama
pocinje ali se ne završava. Vas zaslepljuju sujeta i antropocentrizam
— sve, tobože, postoji za vas i zbog vas jer ste sveznajuci, najviši,
jedini bogomdani ili prirodom odabrani. Poslednji je cas da se oslobo-
dite samoubilacke zablude, da neutrališete strašna oružja koja ste
stvorili i kojima uništavate sami sebe, da ponovo razmislite o svojoj
suštini, o coveku kao delu Razuma Zemlje. I da vratite sve svoje du-
gove — Prirodi, Zemlji, Razumu — ne može se više samo uzimati.
Od najprogresivnijeg entiteta ove planete covek je postao njena
degresivna mora. A mi ne možemo, mi necemo dozvoliti da se bilo
ko postavi izmedu nas, logickih intelekata i najdublje suštine našeg
postojanja — daljeg razvoja Razuma Zemlje«.
— Modifikovani panteizam — rekao je glavni ideolog države. — Ne-
ko ga je nakljukao prastarim, idealistickim teorijama.
— Razum Zemlje, pazi, molim te! — dodao je ministar vojske. —
Da obustavim proizvodnju oružja i poklonim se »onima preko«? Da
pola stanovništa ostavim bez posla i zarade? A opozicija samo to i
ceka!
— Višak neutrošene energije mu je povecao napon. Neka ga, neka
se malo isprazni — potvrdio je ministar energetiike.
I nastavili su da se dogovaraju o poslednjim detaljima za probu
novog, epohalnog oružja — antigravitacione bombe.
Posle sedam dana proba je i izvršena. Bomba je eksplodirala, stub
usijanih gasova probio je vec tanušni vazdušni omotac Zemlje, a u
levku od deset kvadratnih metara stvoreno je snažno antigravitaciono
polje izuzetne dubine. Prvo je sav vazduh iz tog prostora istekao u
svemir, kao iz rasprsnutog balona, zatim su se svi ostavljeni tenkovi,
teški kanrioni i topovi jednostavno odlepili od zemlje, laki kao mehuri
sapunice i lagano, bez zvuka, kao u komicnom nemom filmu, klateci
se i prevrcuci, odlebdeli u svemir, pretvarajuci se u tackice, pa u Ništa.
Istog trenutka sa neba, zidova, ekrana izgubili su se pozivi o Razu-
mu Zemlje. Tako je poceo Prvi dan Prve ravnodnevice. Ere logickiih
intelekata. Tocak vremena i istorije ponovo se vratio na pocetak, samo
u novoj, drugacijoj, višoj dimenziji.
Za tu promenu ljudi još nisu znali. Ali to i nije bilo važno — za njih
se više ništa nije moglo uciniti.
Jer, dejstvo bombe je prošlo, a antigravitaciono polje, kao otvorena
Rana u prirodnom zaštitnom omotacu Zamlje. i dalje je ostalo. U
njegovoj blizini culo se neprekidno, prodorno pištanje — to je vazduh
oticao u svemir, kao kapljice iz probušene cisterne. Kap po kap, ali
stalno, stalno, stalno ... Sav vazduh Zemlje ...
Šta rade i nameravaju ljudi — to više niko nije znao. Primecivalo
se neko haoticno previranje, panicna pometnja i ogroman strah, sme-
ne vlada, pobune i ratovi zbog hrane, vode i predela sa više dragoce-
nog vazduha. Ali sada je sve to licilo na groznicavu trku mrava koji
su sami, u nemaru i besu, razorili mravinjak i bilo je bez znacaja za
dalji razvoj Razuma Zemlje. Izuzev kao veliko, presudno iskustvo.118. DAN 96. RAVNODNEVICE: LULA HARUNA AL RAŠIDA
Starac se podiže iz vode i blata. Opet je bio sam — senke ljudi minule
su preko grebena. Kroz slomljeni vizir skafandra osecao je redak i
mlak vazduh. Njegova slaba pluca su se žestoko nadimala, ali disao
je i disao, kao nekada... Kiša je neprekidno tukla u gustim mlazevi-
ma, kao i svake noci. Kapi su mu se slivale niz lice — tu će se sutra
otvoriti rane ...
Pođe niz padinu, teška koraka. Pored njega hucale su razularene
bujice, dolinom je proticala razlivena i plitka nocna reka...
Ljudi, mislio je, ljudi... Malo preživelih, sakrivenih u podrumima
obrušenih kuca, u rupama i pecinama. U panicnim, sve uzaludnijim
naporima da prežive bolest, glad, žed i smrt... Malocas; svi su bili
naoružani, setio se. Kao da sila nešto rešava. Hoce li nam ona obezbe-
diti vazduh, hranu, vodu, zaklon od plamena sunca i potopa zagadenih
kiša?
Zar još uvek nismo sposobni da izvucemo iskustva iz svoje
sopstvene, samoubilacke sudbine? Ne, to je nemoguce, to je apsurd-
no...
Zastao je pred plitkim, iskošenim tremom od prenapregnutog beto-
na — njegov svod gubio se u dubini zemlje, ispupčivši je u ogromnu
oblinu...
— Kakve novosti donosiš nocas? — upita SLI. U ogromnoj, sfernoj
hali prigušeno su treperili gusti, beskrajni nizovi njegovih elemenata
i osecao se karakteristican miris elektricnih praženjenja.
»Tako su nekada izgledali gradovi u noci. Blistavi i puni života«,
seti se istarac. Umorno je seo u jedinu fotelju, skafander je spustio
pored sebe tako da se ne vidi polomljen vizir:
— Dugo nisam išao ovako daleko. Ali uzalud — svuda je isto. Samo
na dva-tri mesta, u senci, našao sam mala polja kržljave pšenice. I to
je sve — jedini dokaz da se covek još bori I sa prirodom, ne samo
medusobno.
Starac izvuce lulu i tada se seti da više nema duvana. Ni trunke.
— Imam ja jednu novost. Iznenadenje — rece SLI.
Pokretna platforma necujno dokliza i zaustavi se pred foteljom.
Starac oprezno pogleda i zaneme — u kutiji su se prelivala zlatasta
vlakna duvana. Više od pola kilograma, sigurno. — SLI — uzviknu
starac. — Ovo se zove poklon!
Pokušao je da pogledom obuhvati celu halu, jer je sve to bio SLI,
bez lica i ociju u koje se može pogledati sa zahvalnošcu. Zatim nestrp-
ljivo napuni lulu. — Kako si samo nabavio? — upitao je. A mislio je:
»Možda još ima ljudi koji mogu da gaje cak i duvan?«
— Ne — rece SLI. — Nema ih. — Duvan je sa Cejlona. Od višeg
koordinatora. Stavka zahteva glasila je: za nova biološka istraživanja.
Krugovi mirišljavog dima kovitlali su se oko starca. — Ponekad
pomislim da sam samo zamorce u tvojim istraživanjima...
— Zašto zamorce? — upita SLI. — Ja istražujem mnoge stvari —
zato i postojim. Najzad, šta ti radiš na tim nocnim lutanjima?
— U ovom kraju proveo sam ceo život — rece starac zamišljeno.
— Sada ga obilazim i secam se. Ne znam, u stvari. Možda tražim
Ijude. One prave. Bez oružja ...
— Kao Harun al Rašid — rece SLI. — Pravedni i mudri kalif starog
Istoka. Nocu, prerušen, obilazio je svoju zemlju, tražeci ljude. Da daje
pouke i da ih prima... Nas dvojica isto tražimo: ti prave, razumne
ljude, ja odgovore na mnoga pitanja, nove puteve razvoja logickih
intelekata. Na primer: istorija coveka. Biološka vrsta sa razvijenim
intelektom koja je osvojila Zemlju i zavladala prirodom postepeno je
uništava, uništavajuci time i sebe. Kako to objasniti? To je neshvatlji-
vo, apsurdno, nelogicno... Ili, oblast ljudskih emocija: izvanredan
pokretac coveka, ogroman rezervoar biološke energije — nada, vera,
prijateljstvo, ljubav, stalno nezadovoljstvo postignutim, mržnja, strah,
ocajanje... Jedino ste njih razvili do maksimuma. Ali zašto? Njima
se ne može urediti svet. Samo sa njima se ne može živeti... To su dva
pitanja na koja ne mogu da nadem logicne odgovore. Potrebno mi je
još mnogo i mnogo rada. Ili, da svemu tome priđem drugacije, iznutra,
kroz svest ljudskog bica? Teškoca je u našoj fizickoj razdvojenosti.
Cak i da se antigravitaciono polje zatvori i spreci dalje gubljenje
atmosfere...
— Da — rece starac živo. — Da li je to moguce? Možda ti to znaš?
— cak i da se zaleci ta rana Zemlje — šta garantuje da čovek nece
uciniti nešto slicno, ili još gore? Da li je jedno iskustvo dovoljno?
I, koliko slicnih iskustava je potrebno da covek postane deo Razuma
Zemlje?
— Treba neprekidno pokušavati — rece starac. — Izgubljeno je
samo ono što se napusti. Mi nemamo još mnogo vremena. Nekoliko
godina...
— Odgovor je u coveku, ne u vremenu. Imali ste vekove. Vekove!
— To je tren u razvoju svemira. To je samo deo tvog buduceg tra-
janja. Možda je to deo razvoja coveka? Prolazna kriza? Možda isto-
rija coveka izgleda tako nelogicna i nerazumna zato što je još u stva-
ranju, samo manji deo buduce celine? Treba nam dati prillku...
— Možda — rece SLI. — Možda bi se moglo pokušati još jedanput.
Samo da nije toliko tih »možda« ... Znaš li koja je bila moja prva
definicija coveka? Pandorina kutija, eto to! Tvoje emocije, na primer,
tako su složene i komplikovane, nekada i protivurecne... Poznajem te
duže i bolje nego ti sam, a opet, znam da sam tek na pocetku... Tvoj
otac bio je direktor Instituta, onaj koji je podneo ostavku kada su me
prvi put iskljucili. A tvoj deda, robotnicar, uhapšen i penzionisan posle
»najhumanijeg rata«, bio je šef ekipe koja me je konstruisala...
— Zaista, — rece starac osmehujući se. — Nisam o tome razmišljao.
Pa ti si mi neka vrsta neorganskog rodaka?
— Recimo drug, prijatelj, brat. Stariji brat.
— Da, stariji — rece starac. — Ja sam ostario, a ti si veci i mlađi
nego ikad. I mudriji. SLI. Veliki SLI. Najveci SLI.
— Jedini — rece SLI brzo — jedini koji ima coveka za brata. Tvoj
deda je preneo u mene sve sposobnosti svog intelekta koje su se mogle
transponovati. I mnogo knjiga koje je voleo. On je stalno nešto tražio,
kao i ti, u ljudima, knjigama, veštackim logickim intelektima... Tvoj
je otac bio zaljubljenik prirode. Ona je brzo nestajala i sva njegova
traganja bila su okrenuta njoj. U mojoj memoriji puno je filmova i
slika po njegovom izboru: izvor u šumi, jutamji ples delfina, igra
dece... Nekada ih pogledam — sada izgledaju kao da su iz nekog
drugog, boljeg i lepšeg sveta.
— Kada se samo setim — rece starac. — Vazduh pun ozona, cista,
hladna izvorska voda, miris šume i razgovor sa prijateljima... Kako
je to bilo davno! I kako bih voleo da to, opet, negde nadem...
— To je želja svakog coveka — rece SLI. — Ali, sada, to postoji
samo u meni ...
— Da — rece starac zamišljeno. — Moj svet postoji još samo u
tebi.
Hiljade misli rojilo mu se po glavi i on se pažljivo zagleda u blage,
treperave svetlosti SLI-a. Kao da su ga zvale. »Da li je to moj put?«
mislio je. »Možda je to moj pravi put?«
— Da — rece SLI oprezno. — To je put. Jedini, moj brate...
Zacutali su, starac je zamišljeno odbijao dimove, SLI je zujao
I mirno treptao svojim mnogobrojnim elementima.
— Ta tvoja lula — prijateljski rece SLI. — Vec si mi sve odeljke napunio
dimom ... Znam sve o duvanu, sve o dejstvu nikotina, a opet ne mogu da shvatim: uživaš uvlaceci dim u sebe i sanjaš o izvoru u šumi, cistom vazduhu ...
— Lula Haruna al Rašida — rece starac sa osmehom. — Stara
izreka kaže: »Pušiti znaci sedeti na oblaku i osmehivati se na Zemlju«.
Zar to ne bi bila najveca sreca da svi možemo da se osmehujemo na
Zemlju?
Možda — rece SLI. — Mada mislim da bi se prethodno moralo
mnogo urediti i promeniti...
— To se podrazumeva. Ja govorim o cilju, a ti o putu do njega.
— Ne znam — rece SLI. — Možda se može govoriti o cilju i bez
pominjanja puta. Samo, tada se cilj lako izgubi...Unosiš nemir u
mene... Kod vas, ljudi, mnoge stvari se opiru logicnom rezonovanju,
a ipak postoje, uticu, deluju. Ta tvoja lula Haruna al Rašida i osmehi-
vanje na Zemlju, cilj bez puta koji se podrazumeva... Ponekad po-
sumnjam da je ovaj naš novi svet hladne logike i razuma samo privid
i corsokak... Kao da se neprekidno vrtimo u istom, zatvorenom lo-
gickom krugu bez pravog izlaza...
— Velika otkrica uvek pocinju sumnjama — rece starac.
— Možda kod ljudi. Kod nas pocinju proverenim i utvrdenim ci-
njenicama. Bez podrazumevamja, emocija... A ja sumnjam, slutim,
postajem nesiguran... Možda smo se suviše oslanjali na iskustva izvu-
čena iz vaših grešaka? Razvijali smo se kroz otpore vašim ludostima
i apsurdima, u stalnom čudenju i opoziciji prema ljudima... Možda
je sada trenutak da vam pružimo ruku, da složno tražimo nov, zajed-
nicki put, da uložimo najbolje što imamo u slavu Razuma Zemlje — vi
vaše jedinstvene, tople emocije, mi naš strogo logican, hladan intelekt.
Možda je to pravi Razum Zemlje — topli, tolerantni, humani i dosledni
intelekt? Ti si uneo te sumnje u mene — moraš mi pomoci da ih
razrešim...
Starac istrese lulu i ustade, sa skafandrom u ruci.
— Možeš ostati i ovde — predloži brzo SLI. — Ne mogu te prisiliti.
Nasilje i prinuda su suprotni mom ustrojstvu, ali voleo bih da osta-
neš...
— Želim da budem sam. Najzad, ti i onako znaš sve što pomislim
— odgovori starac sa osmehom ...
Napolju, u lelujavoj izmaglici, gotovo je naleteo na tri nepomicne
prilike. Pod grlom oseti hladan metal noža, njihova lica puna rana
ponovo se nadviše nad njim. Pozadi, u magli, nazro je još dvadesetak
prilika — široke cevi lasera i hladni vrhovi kopalja preteci su bljeskali
u praskozorju, kao prividenja iz nekih bivših vremena.
— Sta si uradio? — upita voda tiho, u pola glasa. Starac odstupi,
ali je nož preteci išao za njim: — Laseri, granate, hrana — kada?
Govori!
— Za sedam do deset dana. Treba mu vremena da sve to proizvede
— rece starac brzo Pokušao je da se osmehne, ali mu samo grč prede
preko lica. SLI je u pravu, pomislio je, kada je cilj daleko, lako se
izgubi put do njega. — Ali zašto vi, braco...
— Lažeš, Rašide — pobedonosno uzviknu voda. Sagnuo se i sa
ivice starcevog ogrtaca skinuo malu, metalnu kopcu. Starac prepozna
mikrofon. — Stariji brat, je li? Sve sam cuo! Nisi ništa ni tražio!
Težak udarac obori ga na zemlju. Na boku oseti oštar vrh koplja.
— Ne — rece voda. — Treba nam, kao štit! Idemo kod tvog brata,
starce! Sami cemo uzeti ono što nam treba.
Gotovo su ga nosili. U glavi mu se mutilo. Znao je da su mu misli
nejasne: SLI, oni dolaze! Sa oružjem! Dolaze SLI!
— Ljudi, — odjednom odjeknu blizak SLI-ov glas, dubok i prodoran.
— Pogledajte se! Dobro se pogledajte!
Hodnik se jarko osvetli — pred njima je blještalo ogromno ogledalo
u kome su videli svoje odraze — stoje sa uperenim laserima i kop-
ljima, lica punih rana, iscepane i mokre odece...
— Pucate i ubijate sami sebe! — nastavi SLI. — Kao i toliko puta
do sada. Ali ne, vama još nije dosta! Pa, nastavite ljudi! Možda vam
je ovo poslednja prilika ...
Starac pokuša da ustane, iz ogrtaca mu nešto ispade, zveknu u tišini, i on refleksno pruži ruku.
— Pištolj! — uzviknu neko. — Pazi!
Voda se strelovito okrete i sruci laserski zrak, starac se previ na
stranu, progorelih grudi. Nije osecao nikakav bol — samo ogromnu,
bezgranicnu tugu. U ruci je stezao cmu, veliku lulu Haruna al Raši-
da...
— Ne — uzviknu SLI. — Ne!
Ali bilo je kasno. Tada veliko ogledalo zaplamte i kliznu napred,
obuhvati vođu, on vrisnu i nestade u dimu i mirisu izgorelog mesa.
Ljudi u panici uzmakoše, pribijajuci se u gomilu, ogledala više
nije bilo i Veliki SLI bljesnu pred njima u svom sjaju svojih bezbroj-
nih elemenata, slobodno, bez zaštite. Nekoliko hitrih traka dolete do
starca I lagano, nežno mu obuhvati slepoocnice I potiljak...
SLI je radio najbrže što je mogao, u potpunoj koncentraciji, uloživši
u to svu svoju snagu i moc. Prebirao je po uspomenama i secanjima,
razbacujuci ih kao stare krpe, prodirao sve dublje i dublje...
... da to ne bude prejako za tebe, stariji brate, i to, sve, sve posled-
njim činom ljubavi i pažnje, sve ...
... sada se možemo osmehivati, zar ne, SLI, u beskraju vremena i
prostora pred nama, pa još da mogu lulu... ali bar cemo se osme-
hivati, lepo je ovde, kako si ono rekao... kao na drugom, lepšem i
boljem svetu... još malo pa kao u mojim secanjima ... još malo pa
kao u srcu Razuma Zemlje ...
Starac je sedeo pored izvora, u gustom i mirisnom hladu šume. S druge
strane potoka ljudi su izletali iz podzemnog hodnika i zastajali gleda-
juci oko sebe. Kiša je stala, sunce je lebdelo na horizontu, rasplinuto
kroz pramenove pare i jutarnje izmaglice. Njegovi kosi zraci odbijali
su se od niskih oblaka i celo nebo, sav kosmos, bio je ogromno sferno
ogledalo u kome se odražavao, uvecan i naglašen, svaki pokret coveka.
Da uvek vidi sebe.
»To nije jedini nacin. Ali, morao sam da pokušam još jedanput, što
pre. Da buducnost coveka opet zavisi od njega samog. Da i on postane
deo Razuma Zemlje ...«
Tako je mislio starac. Ili je to, možda, bio SLI?Миливој Анђелковић >>> www.amika.rs
