SF ПРИЧЕ
САМО ЗА ТЕБЕ, ЕЛИ
Нешто се несумњиво догађало. Неухватљиво за наша чула, несхватљиво за наш прагматичан ум. Можда се магнетна оса незнатно померила? Или је Земља за неки далеки промил исправила своју благо искошену ротацију? Тек, његово енергетско средиште света се померило. Оно више није било на рутинској линији посао – стан већ се сажело у омањи простор парка у његовом суседству. Ту је проводио све више времена, одлажући одлазак кући. Осећао је да све мање припада тамо и да хоће, треба и најзад – да мора – да остане овде.
Прву ноћ је провео на клупи у парку.
Другу – у разгранатој крошњи дрвета где га нико није могао да узнемирава.
Трећег дана су дошли новинари, сниматељи и радозналци.
Четвртог је добио отказ на послу па како нису могли да му га непосредно уруче прикуцали су га на дебло испод његовог новог, лиснатог стана.
А петог дана...Петог дана је дошла Ели. Шетала је около и седела на клупи знатижељно га посматрајући. Увече се попела до њега и сместила у исту крошњу. Прогунђао је и померио се, сасвим мало, колико да се не додирују. Пробудили су се припијени једно уз друго, у чврстом загрљају. Тако је било топлије, њихова тела су најбоље знала шта им треба.
Седмог дана су поверили једно другом своје снове. Он је сањао непрегледне шумадијске шуме из прошлости, она крошње амазонске џунгле пуне шуштања лишћа и кричања птица.
Неколико ноћи је било прелепо заједно спавати и сањати. Густе, разгранате крошње благо су се њихале у стварности и сновима, овај свет и живот су постајали подношљиво место.Убрзо, придружило им се још неколико сањара. Крошња је постала тесна, снови су се кидали на најлепшим местима и претварали у грчевиту борбу да не исклизну на негостољубиву земљу. Он и Ели су тада одлучили – иду у шуму, тамо ће саградити кућу на дрвету и несметано сањати жељене снове.
Тих неколико предивних месеци он никада неће заборавити. А тада су Ели снови постали недовољни. Одлучила је да се врати у град и оде у Амазонију. За успомену оставила му је расцветану биљку у дупљи дрвета коју је, по себи, назвала Ели.
Остао је сам у шумској кући а снови су му постали све блеђи и краћи. Одлучио је да се врати у град и пре одласка пронашао је сеновито, влажно и заклоњено место. Ту је пресадио биљку.
«Само за тебе, Ели», рекао је нежно равнајући растреситу земљу.
У граду је убрзо пронашао посао. По свему судећи, магнетна оса се смирила, а ротација планете стабилизовала, тако да је сањао ретко и успутно. Само понекад, предвече, излазио је из куће и немо зурио у сиромашно зеленило последњег преосталог травњака у крају.
Миливој Анђелковић