ОСОБЕНА АВАНГАРДНОСТ АНЂЕЛКОВИЋЕВИХ ПРИЧА1
Миливој Анђелковић (1940) је, поред две приповедачке књиге: Источни рукопис (1996) и Звездане капије (1998) и драме Уметност дисања (2000), објавио интернет-трилогију: Савршен злочин, Интернет viva vox роман („Филип Вишњић“, Београд, 1999), Осмех Византије, Интернет роман Отворена књига (Апостроф, Београд, 2003) и Вашар WWW прич@, Седамдесет прича на седам штандова (Апостроф, Београд, 2005) и следеће романе: Промоција револуције (2008), Потрага за хајдучким благом (2008) и Насељавање Византије – визуелни електронски роман на 1002. екрана (2012). На свом сајту почев од 2008. године објављује интернет романе. Емитоване су му четири радио-драме и двадесетак документарно-драмских серија. Штампао је једну књигу биографских прича и две књиге есеја и записа о Интернету: Аватари наших дана (2013) и Тринаесто сазвежђе (2013). У часописима и листовима бивше Југославије и Србије и на Интернету објавио је стотинак прича. Има у рукопису неколико довршених романа и збирки прича.
Иако постоји велики број дела наших истакнутих писаца која су укључивала и интернет и његова достигнућа (довољно је навести само Милорада Павића), још 2006. године, пишући о Анђелковићевом Вашару WWW prič@, прибележио сам како је он најбољи српски интернет писац. Томе немам ни данас ништа да додам нити да одузмем.
Српски сафари, објављен у престижној библиотеци „Атлас“ „Српске књижевне задруге“, доноси репрезентативан избор Анђелковићевих прича и омогућава нам да најзад сагледамо како српска књижевност, која је одувек и с разлогом, сматрана више приповедачком него романсијерском, у њему има једног од најбољих својих савремених приповедача. До сада такво мишљење није владало; од сада то је, једноставно, чињеница. Њу потврђују одабране приче разврстане у пет циклуса: „Византијско плаво“, „Ме та јења“, „Двоструко увећање“, „Изасланици наших дана“ и „Витезови круне“. Ови су архитектонски распоређени те смо добили пажљиво цизелирану књигу која белодано открива о чему Анђелковић пише и показује стилистичка средства којима се то чини. Сафари у наслову књиге реч је која је, временом, од означавања лова на велике афричке животиње добила значење путовања по тим пределима и фотографисања животиња у истим. Анђелковићеве приче доносе и једно и друго: оне су и ловљење занимљивих тема и модела њиховог приказивања као и „фотографисање“, али не само лица јунака у њима већ и портрета њихових душа. Придев у наслову књиге врши својеврсно „померање“: српско се уводи у игру. Ту је и наша културна прапостојбина Византија, али и кретање по интернетској садашњици ка будућности устремљеној. Наш писац је, не само због коришћења интернета приликом градње прича, стваралац који је много модернији него што то на први поглед изгледа. Авангардност се не мора доказивати потпуним прекидом свих веза са оним што је пре новооствареног било реализовано. Његова је и управо таква: помало прикривена, потпуно искошена.
И наслови циклуса у књизи која је пред нама сасвим су индикативни. Посебно то важи за „Византијско плаво“ које се може довести у везу са данас изнова присутном „византијском“ мотивиком која је освојила и нашу поезију (Иван В. Лалић или Станиша Нешић, на пример) једнако као и прозу (Милорад Павић или Радослав Петковић, на пример) и „Двоструко увећање“ које је и наслов чувеног филма Микеланђела Антонионија у којем се говори о томе како прво виђење нечега никако није и последње, како је оно заправо не само мутна слика онога што се збило већ и сасвим искривљен и потпуно нетачан „приказ“ виђеног. Постоји византијска „димензија“ Анђелковићевих прича, једнако као и њихово дупло дно и оне се нипошто не смеју читати на прву лопту. Учини ли се последње, поред пишчевих прича ћемо, не разумевајући их уопште, пројурити. „Ме та јења“ на грчком значи „с брадом“, метафорички – са искуством и мудрошћу, и преузето је из прве приче тог другог циклуса књиге, „Сан Илије Гарашанина“, а написано је на првој страни Заховог Плана који је уграђен у чувено Гарашаниново „Начертаније“ у којем наш државник говори о, на жалост неоствареној, великој и заносној визији велике улоге будуће велике Србије у словенском свету.
Анђелковић је могао да бира међу великим бројем властитих прича и знао је то да изведе, те смо добили особену личну мини антологију. Изабране приче снабдео је поднасловом „некоректне приче“.2 Оне су „некоректне“ само стога што се разликују, мање или више, од уобичајених прича које су и данас најприсутније у нашој књижевној продукцији. Но, Анђелковић се од наших реномираних актуалних приповедача не разликује само по томе што се његове приче битно разликују од њихових пошто већ и стога што од многих и боље пише. У његовим прозним остварењима ниједне сувишне речи нема. Могло би се говорити о поетици дотеривања, прозног цизелирања када је наш писац у питању. „Византијски плаво“ није само наслов првог циклуса у којем су две „плаве“ приче: „Сенка Византије“ и „Око од плавог тиркиза“. Асоцира се њиме на боју која је употребљавана при осликавању студеничких фресака када су у тај манастир биле пренете мошти Симеона Мироточивог а тада је азурно плави пигмент, који је био скупљи од самог злата, издвајан из полудрагог камена лапис лазулија вађеног у Авганистану. Плава боја, везана за небо, симболизује вечност, али и верност, чедност и постојаност. Позива на контемплацију: тражење смисла. Приближава меланхолији. Психолози тврде како она изазива не чулне, већ духовне утиске. Све прибележено, можемо открити не само у првим двема причама збирке него и у свим осталим које се у њој налазе. Византија о којој је реч у уводној причи упућује нас на духовну колевку из које смо поникли и са којом све везе никада, били тога свесни или не, прекинули нисмо. Нимало случајно, пише се о њеној сенци, довољно великој да читав миленијум препокрије. Прва реч приче уводи брод „Карло Велики“ а у њој се овај велики владар по којем је брод назван, владар који је требало да „избрише“ траг о Византији као матици ново-европске цивилизације – прати. Но, и самог владара „замењује“ хипермодеран брод. Свему постојећем заборав прети или, још горе, лажна историја, она која се попут пазли од мрвица постојећег произвољно склапа. Јунакиња приче решава да прозбори о византијско-плавој боји која је остала да траје само у уметности и људском забораву: „Постоји кардинал-црвена, и паришко-плава, и венецијанско-плава, наравно и пруско-плава, и венецијанско-плава, е, те боје нема. Она не постоји. Нема је чак ни у историји. Присвојили су је, разумеш, украли, па је сада метализирана. Као и историја – и она је метализирана…“ (стр. 11). Када јунакиња, кошаркашким Хороговим ударцем, баци кроз прозор брода тамно-плаву вазу на небу се појави нит исте боје, попут поруба, и оно се указује као два прошивена целовита дела. Фантастика управо овим, и оваквим потезом, улеће у причу и опомиње нас да ни њу, као ни остале у књизи, никако не смемо читати на прву лопту, пошто испод исписаног трепти и оно одсањано, прећутано, али унутрашње присутно. Без урачунавања и овог „корена“, прича није никад схваћена као целина што она и треба да буде, и јесте.
Две наредне приче привидне су приче о очима. „Око од плавог тиркиза“ око је разроке Туркиње коју је са собом у Србију, заједно са својом женом, довео деспот Стефан Лазаревић а за коју су његови великаши утврдили како једно њено око јесте сјајно-плави тиркиз који зури у просторе иза њих. Великаши су га дали трговцу који је ка Константинопољу кренуо. Деспот Стефан је замену за њега нашао у двору који је сазидао над магичним троуглом Велике Воде и написао Слово љубве, песму у којој су се пољубиле духовна и чулна љубав. Друга је насловљена „Спинозино око“ и говори о наратору и његовом пријатељу – самоуком вајару. Када се из посете овом другом наратор вратио у свој дом, пред њим су се отвориле неке поетичке спознаје: „Приповедање, то заводљиво тело прозе, у случајном налази узрочност и организује фабулативне магле којима хипнотише читаоце. Треба завирити испод оног другог, склопљеног капка, разумео сам. Погледати оком које гледа унутра и још види визију дела, његову епифанијску стазу светлости која обасјава саму суштину нужног“ (21). Брушење страница властитог дела подсећа га на Спинозина оптичка стакла. Оно што остаје после свега, на жалост, су „тек чрте и резе, слободне пројекције са оне стране истине“ (23). Наводи и три примера из историје литературе: Школице Хулиа Кортасара, Мајстора и Маргариту Михаила Булгакова и Уликса Џемса Џојса. Хронологија настанка ових дела постављена је наглавце вероватно да би се потцртала вредносна скала. Нараторов пријатељ скулптор исклесао је фигуру речног бога с једним затвореним оком. Писац га тумачи као „скривени поглед. Онај изнутра“ (25) и нуди свој аналогон када је о књижевности реч. Пример је позајмљен из Библије и односи се на наслове „књига“, најпре Старог, па Новог завета. Ређа их један испод другог, али оба набрајања пресеца троредним исписима која су набрајалице и заумно ређање речи и творе пречагу крста. Две књиге – два крста. У трену када вајар високо уздигне руку са исписаним табаком и свеће затрепере а речни бог погледа наратора „продорно и дубоко“ „са оба прастара, широм отворена ока“ (29), то потраје само трен и изнова се сиви капак ока речног бога склопи и врати у вишевековну таму.
Други циклус“, „Ме та јења“, доноси пет „историјских“ прича, мини биографија истакнутих Срба и једног странца за нашу историју битног, биографија које се углавном своде на најупечатљивији догађај из њихова живота који је сама есенција онога што их је у животу снашло: „Сан Илије Гарашанина“, „Путовање Фрање Заха“ (револуционар у служби Пољске чији је „План“ о уједињењу Јужних и Западних Словена Илији Гарашанину био полазнма тачка за писање чувеног „Начертанија“ у којем је изложио програм националне и спољашње политике Србије; прича има лајтмотив: „под овим небом које се непрекидно ширило над њим“), „Сенка Атанасија Николића“ (прича о чича Срећку који се читавог живота рвао са Сенком, уреднику популарног Чича Срећковог листа, организатору, драматургу, режисеру и глумцу новосадског позоришта, инжењеру, професору математике и цртања у тек основаном крагујевачком Лицеју, драмском писцу, оснивачу „Театра на ђумруку“, сакупљачу народних умотворина, првом секретару Друштва србске словесности – правом uomo universale у којима ондашња Србија није оскудевала), „Три новчића Лазе Пачуа“ и „Трећа српска армија“ (о једном од најученијих и најумнијих Срба уопште – Николају Велимировићу чије би се реченице: „Православни народи морају стајати изнад оба проклетства, како источног тако и западног. Не смеју се отимати ни о онакав духовни свет, као на Истоку, нити о материјални свет, као на Западу…“ морале и данас непрестано имати на уму како нас ниједно од два угрожавајућа „проклетства“ прогутало не би – неопходно је држати се и пратити свој пут). Много од онога што је пред нас у овим „портретима“ изнео Анђелковић олако се заборавило. Заборав нас је, као и небројано пута досад, удаљио од онога што је обасјавало нашу прошлост а требало би и дане у којима живимо светлошћу унутарњом да окупа.
Циклус „Двоструко увећање“, антонионијевског наслова, „прати“ оно што је сржно у култном филму овог италијанског режисера: приказано нема лице и наличје већ два лица и тешко је одлучити се које је од њих право. Но то, истовремено, не значи како би се она, као маске, нешто неживо, произвољно могла мењати. Све приче имају „политичку“, несумњиво критичку, димензију. У циклусу је кратка, ефектна, муњограм-прича „Don`t worry, be happy“, евокација на последње студентске демонстрације, као и наративно развијенија, „Двоструко увећање“, у којој се о истим збивањима пише из перспективе оних који су учествовали у ранијим демонстрацијама против ауторитативне власти а присећају се и оних много ранијих. Ова друга прича окончава се следећим „закључком“: „Током деценија суптилне одбране власти и система, дворских пучева и наивних револуција, одигране су све игре и употребљени сви махераји. Проглашен је крај историје, помислио је, нестала је географија и ево га, крај политике. Остао је само лични чин – етика у акцији или притворност из навике и користи“ (115–116). Последња реченица те приче, „Закорачио је у блештаво зимско јутро, лак и ваздушаст, као да га не притиска тежина неколико генерација, упијајући у себе проломе неба који су се отварали над њим“ (116), као да је ехо лајтмотива присутног у већ споменутој причи „Сенка Византије“. И не само у њој.
Наредна прича, „Стара чегрст“, књижевни је одазив на ратна страдања у ратовима који су пропратили распад Југославије. Једна од најпотреснијих слика које се могу наћи у свеколикој нашој антиратној литератури несумњиво је она којом Анђелковић осликава разлику између села и града и њихових житеља у ратним дешавањима: „Страва рата почиње у селима. Градови су сабласни и најчешће пусти, зграде изгореле или опљачкане, неживе. У селима свако двориште је још увек пуно тек прекинутог живота. Главна кућа је убијена, спљескана до средине или спаљена, испроваљиваних бочних зидова, пуна скршених цигала и раскиданог бетона. (…) А на средини, као мали олтар, угао терасе…“ (121–122). У рату „чак и ватра гине“ (123) и непрекидно одзвања „шапат смрти“ (123) који нам смрћу говори. Написано писца, свесног да се у рату породице распадају и браћа крећу један на другога, до гноме доводи: „Човек није оно што јесте, већ оно на шта га догађаји наведу“ (125). Добро је, ако успе у тим околностима човек да остане. Не треба заборавити да сваки век своје Хуне има, а оно што се нама при самом крају прошлог издешавало јесте „хунијада двадесетог века“ (127). И ова прича, једна од најдужих у књизи, окончава се угледањем плаве тачке попут врха игле на црвенилу неба и подстиче писца да на „треперавој бескрајности“ неба потражи „трагове свега што се икада догађало и што се догађа“ (133). Као у лирици великог експресионистичког песника Георга Тракла, они се находе у свим бојама плавог: „небо-плава, пастелно плава, светло плава, византијско-плава, водено-плава, хладно-плава боја леда, зеленкасто-плава, љубичасто-плава боја јоргована, прашњаво-плава, кепер-плава, сивкасто плава као дим, сјајна угљено-плава…“ (133).
Последња прича овог циклуса, „Истраживање догађаја“, веома дуга, покушај је наратора да допре до пријатеља (уђе у туђи живот), којем се непрекидно у себи обраћа, страдалника који у болници лежи а до којег му не дозвољавају да допре. У њој врве поетизми понекад развијени у компарације, оксимороне или песничке слике: „скелете ноћи“ (150), „бели, назубљени рез неба“ (151), „Једно весло се опире о небо и шири пукотину, као нову вододерину. Између зграда наслућујеш исечак хоризонта – заборављени, танушни поруб којим се земља наставља у небо“ (150), „светло плавкасто стакло као слеђени ваздух“ (151), „Тада ме је ожарио талас студени. Нека нематеријална, егзистенцијална хладноћа“ (155), „Само скорела сећања. Сведене истине. Кратеж. Непоуздана, скраћена двоцевка – рањава на обе стране“ (159). Метафоричка је кратка прича „Увесељавање богова“, а и више од ње последња у овом циклусу збирке, „Спори ритам танга“, о послератној обнови коју изводи „светлећи“ јунак у страху како ће из огледала у купатилу на њега „куљнути мрак“ испресецан „гроздом аветињске светлости“ (166). Јунак открива и друге послератнике који светле једнако као и он, а када музичка група у којој је био оде преко границе без њега који нема визу, он, сам, „као озлеђени кажипрст који се залуд упире о затворена врата“ (172), види – а то је већ лајтмотив који читавом књигом кружи – овај пут могуће (пошто је реченица упитна), „светлаце који пролећу небом, у спором ритму танга“ (172).
Претпоследњи циклус има пет „интернетских“ прича, творевина насталих и уз сарадњу других корисника модерних комуникационих технологија по којима се пише „по титравој електронској води“ те текст „као муљ, вода однесе“ (167). Анђелковићеве приче су та сачувана вода којој муљ није могао да науди. У првој, у складу са њеним насловом – „Туристи и избеглице“, читав људски род разврстава се у ове две категорије.
У другој, „Миленијум пред камерама“, присуствујемо емисији у којој доктор наука Петар, под оком рефлектора, пред микрофонима попут „претећих рогова“, на телевизији, тој „електронској монструм-крави“ (193), своје ставове сучељава са онима које заступају игуман Сава и Бхава, учитељ из будистичког храма, да би се све окончало фантастичним крешендом. „Изасланици наших дана“ прича су о троуглу: Светлана, вајар Ненад и богати Арапин Бехлул и „Буму великог свемирског ватромета“ (220). Фантастику, помало борхесовску, налазимо и у причама „Српски сафари“ и „Господар прича“ (у другој се, као ометајући фактор, гласовни низ пет, у речи капетан и имену и презимену јунака Петар Петровић, увек замењује бројком, а убацују се и интернетске слике. Она је „извештај“ о разговору интернетских корисника, међусобних пратилаца и колега у стварању приче/а, колективног Господара прича.
Последњи циклус књиге, „Витезови круне“, доноси три кратке приче: „Црна боја истине“, „Љубав у доба короне“ и „Ваза од чешког кристала“.
У првој се говори о поруци и сликама људске цивилизације које је понела у космос свемирска сонда Војаџер 1 с намером да људи ступе у контакт, није важно после колико година/векова, са другим цивилизацијама под условом да ове постоје. Њен главни јунак на зид окачи слике о поубијаним људима диљем света, наводећи на фотографијама број страдалих, желећи да своју поруку – „Светлост је варка, у црном је истина“ (253) – другим цивилизацијама упути. Не треба очекивати да би се на лаж могло одговорити другачије него лажју, а какво би то споразумевање, макар и након смрти, због дужине путовања порука, уопште могло бити.
Наслов приче „Љубав у доба короне“ измењен је наслов чувеног романа Љубав у доба колере великог Колумбијца Габријела Гарсије Маркеса. У њој је јунак који је ловио, уловљен био. Пита се, застрашено, могу ли се хорде вируса угнездити између слова у поруци и пренети нам болест. Сузан Зонтаг је написала чувену књигу Болест као метафора. Но, у времену у којем јесмо метафоре су болесније од самих болести, а болести су постале наши верни пратиоци који су се неповратно у нас заљубили. Можемо ли се наметнутог страха отрести?
Последња прича књиге, „Ваза од чешког кристала“ односи се на ковид-еру. Њен јунак је „идеал успаниченог ковид-мена који педантно заобилази вирусе, очовечен страх који хода“ (264). У њој се говори о читавој серији одбачених ствари и маскираном свету у који се без маске не сме крочити. Да ли и закрабуљени остајемо људи? Маске су раније коришћене само на великим карневалима и на маскенбалима, а данас су људи оставили и заборавили лица, оковидили су се и када их ковид није освојио.
Књига је пропраћена изврсним поговором, „Прозни кругови Миливоја Анђелковића“, Србе Игњатовића. Игњатовић, који је у свом „Апострофу“ објавио више Анђелковићевих остварења, у свом је тексту указао на основне саставнице пишчевих прича и његов поговор, мини есеј, прави је увод у свако будуће њихово ишчитавање указивањем на оно што их одликује и по чему се оне одвајају од прича осталих наших приповедача. Покушали смо у овом нашем тексту да му се придружимо пошто су нам намере биле истоветне.
Ретки су читаоци ове Анђелковићеве књиге који неће пожелети да јој се макар још једном врате. Ретки су прави приповедачи који, пошто је прочитају, неће зажалити што бар једну од њих и сами нису написали.
Будући антологичари српске приповедачке прозе биће на великим мукама: готово свака Анђелковићева прича заслужује да се у њиховим антологијама нађе.Душан Стојковић
ПРОЗНИ КРУГОВИ МИЛИВОЈА АНЂЕЛКОВИЋАПроговорило је ово време. Богови,
којима смо се клањали, спаљени су. И,
шта их је заменило? Аутоматско оружје,
аутомобили, авиони, атомске бомбе,
компјутери, колоњска вода „Гучи“,
ребрасти презервативи, вести на Си еН еН-у,
куповина плацева на Месецу...
Миливој Анђелковић, Изасланици наших дана
...
Читалац избора Анђелковићевих прича насловљеног као Српски сафари осведочиће се да писац одговарајуће мотиве књижевно обделава на множину начина. Један од њих је минијатура, фрагментарна евокација (и надградња) извесног историјског момента, збивања, односно лика или ликова (Сан Илије Гарашанина, на пример). Захват, међутим, може бити обогаћен низом домаштаних епизода што надилазе пуку реалност, односно симболичко-метафоричким играма (Три новчића Лазе Пачуа). Ослон на фактографско – мада не без одређених поетских, чак и митопоетских „засека“ – присутнији је, опет, у причама Путовање Фрање Заха, Сенка Атанасија Николића и Трећа српска армија.
Осведочен и као одговорни, трудољубиви публицист – споменимо тек његове биографске приче о знаменитим Србима и фељтоне о студентским протестима у другој Југославији – Миливој Анђелковић у претходно споменутим трима причама грађу која је могла бити фељтонска, примарно фактографска, функционализује у књижевном смеру и оплемењује већ споменутим поетизацијским натрухама.
Ова мала уводна појашњења, наравно, не покривају целину поступака и обликотворних могућности у причама и, уопште узев, прози Миливоја Анђелковића. Она су нам, међутим, била потребна како бисмо указали на јасно изведену, премда ненаметљиву нит коју је аутор следио у сачињавању свог избора. Најкраће речено, био би то ослонац – намерно нећу рећи на национални, јер би то исувише „воздигнуто“ звучало – већ на српски круг мотива.
И био би то, другим речима, и пишчев сафари илити наративни „поход“ на чињенично веродостојне као и измаштане, благо патетизоване али и, томе насупрот, шаљиво, хуморно исказане згоде везане за ово тле, народ и појединце, то јест индивидуалности као наративне „покретаче“.
Тај други, хуморни, малчице чак сатирични образац очито је најпотпуније исказан управо у самој насловној причи Српски сафари. Живописно, анегдотски скројена, она, извесно, не иде у ред највиших наративних домашаја Миливоја Анђелковића мада, осим што подсећа на негдашње наше „козерије“, има у себи – што је озбиљан плус – и нешто чеховљевско.
Организујући, међутим, властити избор прича у неколико малих циклуса Миливој Анђелковић је у извесној мери следио, односно „у маломе“ рекапитулирао не само пробране сегменте српске тематике већ и шири круг својих наративних интересовања и захвата. У том смислу је индикативан већ први циклус Византијско плаво.
У Византијско плавом писац на деликатан, недоктринаран начин, на пример, казује и о месту и значају који византијски културни круг има у његовој прози. Мотив византијско плаве боје као ишчезли идеал, химера или недостижна жудња, показује, пак, све умеће митопоетског сенчења нарације (одређених места и мотива) које Миливој Анђелковић радо и вешто, зналачки остварује.
Ако је један Милорад Павић знао да ускликне како је он (духом) заправо Византинац, нешто слично могао би, делом, да себи припише и Миливој Анђелковић. И важило би то пре свега када је реч о сложеној концепцији (конструкцији) и раскошно разгранатој реализацији појединих његових остварења, романа, пре свега.
Циклус Двоструко увећање (визуелни појам) „шифра“ је још једног обликотворног поступка (или „обрасца“) Анђелковићеве нарације. Могла би то бити и асоцијација на знаменити филм, што никако није минус. Желим да нагласим, наиме, да је Миливој Анђелковић један од оних наших савремених приповедача који се не устеже да посегне за најразличитијим асоцијацијама, интелектуалним „засадима“, научним и крипто-научним сазнањима... све до спекулативних обрта једне техно-фантазмагорије.
Дигитална сфера и настајући свет јесу оно чему он ван сваке сумње инклинира, за шта се поетички и, колико год је могуће, стваралачки опредељује, премда се не ослoбађа или, хотимице, и не жели да се ослободи баш свега онога што је, у његовом животном и ауторском искуству, удео реалистичко-фактографског наслеђа. С друге стране, извесне његове дискурзивно обремењене прозе – и у овом избору – стога су налик на трактате, на поетичке расправе у којима је свет идеја доминантнији од наративних обрта и заплета. Тај утисак посебно подржавају поједине прозе из циклуса Двоструко увећање и Изасланици наших дана.
*
Бавећи се овде, условно речено, оквирним и сумарним „разврставањем“ типова прича које Миливој Анђелковић обликује, радо напомињем да међу њима несумњиво има и узоритих остварења уистину антологијске вредности. Када је о таквим остварењима реч, фамозни суд укуса је свакако неизбежан и арбитраран. Подразумевајући то ипак сам склон да као узоритe издвојим две Анђелковићеве приче кандидујући их за могуће антологијске изборе.
Прва од те врсте (умало да напишем соја) свакако је прича Љубав у доба короне. Иницијални њен актер је „ловац“ који, играјући на карту случаја, почиње да телефоном опседа случајну изабраницу, представљајући се као поштени налазач њене изгубљене дамске торбице.
Када случајна изабраница игру прихвати, шифрујући телефонске разговоре пред присутним, неповерљивим мушкарцем, по прилици мужем, будућа љубавна интрига задобија пуни замах. Следе још неколико маштовитих обрта а онда, у исходу, гонич постаје прогоњени, то јест ловац се преобраћа у ловину. Случајна изабраница ушла му је у траг и, користећи поштанско сандуче, почела да га опседа симболичним порукама.
Ковид или болест појмљена у ширем смислу психолошка је, мотивацијска подлога збивања у тој причи „из доба короне“. На старе летописе, хронике, подсећа нас тек сам њен наслов. Све остало је изведено из искуства фамозне „нове реалности“, доба контаката без правог контакта, у ситуацијама обележеним страхом од другога и других.
Изузетну наративну суптилност (да, баш суптилност је ту ваљана одредница, права реч!) поседује прича Ваза од чешког кристала. Репродуковање, то јест препричавање фабуле те приче било би равно њеном „кварењу“, поништавању. У ствари, све што чини основу њене фабуле крајње је сведено; фабулација је „подлога“, „носач“ митопоетског разлиставаља и бујања читавих гроздова додатних мотива.
Анђелковић је заправо, користећи причу о сентименталном фетишу, вази и њеној „експлозији“, осипању у парампарчад, успео у нечему што није само сан мајстора прозе већ и многих уметника уопште. Наш наратор „преокренуо“ је време и вратио га уназад као да обрће какав магични калем. И постигао је то на начин колико једноставан, толико ефектан: обликујући микрокосмос предмета (појмова) што закономерно ишчезавају из видокруга чим их технологија, мода или наше потребе превазиђу, истисну из свакодневице и реалности.
Кућни предмети, некад део споменуте свакодневице, креденци, шпорети, старински телевизори, сингерица, радио, мастило и држаља... читав један бесконачни низ, напоредо с пријатељима и познаницима који су наликовали на наш алтер его, све је то нестало у добу маски и короне – одмотава писац свој наративни свитак. Нема више негдашњих новина и недељника, игранки, биоскопа и низа других забава. Наступило је време милијардера Илона Маска и његових хиљада у космос лансираних сателита који ће омогућити никад бржи интернет. Обрт уназад могућ је, али само као збрајање крхотина негда драгоцене вазе, скровишта дрангулија, а заправо ризнице успомена. И то је оно што, како на самом крају приче императивно вели наратор, једино он може да скупи.
У причи о кристалној вази (симболичном пандану кристалној кугли видовњака-свезнадара) има деликатног лиризма, сете и фине меланхолије, али доминира крепак став наратора као господара казивања и победника над временом: „Сав тај прошли, бивши и негдашњи свет сада је крцкао под његовим ногама. Треперио је и преламао се у хиљадама боја и познатих слика, отимајући се празнини која се надносила над њим. А он је лебдео, нестабилан и вечан, одупирући се рукама, ногама и целим телом том распаду белштавог, кристалног света прошлости и звука будућности који се још преламао у њему.“
С доста разлога ово место, као и саму причу Ваза од чешког кристала, означићу као канон, једно од кључних постигнућа прозаисте Миливоја Анђелковића. Склад језика и семантике раван је ту оном сјају света и снази звука о којима је у поенти приче реч.
*
За оне којима је Анђелковићев рад познат макар на основу појединих његових проза и есеја објављених у листовима, часописима и зборницима комбиновање слике (визуелног знака) и наративног текста, очито у знатном броју прича у овом избору (поготову у Спинозином оку, Црна боја истине и Господар прича), неће бити посебно изненађење. И није ту реч само о ауторовој вери у моћ слике, већ и о његовом већ поодавно обелодањеном интересовању за облике, условно говорећи; нове књижевности, оне настале на интернету. Дакле, уметности у чијем је утемељењу код нас Миливој Анђелковић, по мишљењу критике, био пионир.
„Први прави е-пистоларни роман вероватно је Савршен злочин (1999) Миливоја Анђелковића, у поднаслову одређен као ’Интернет viva vox роман’. Савршен злочин састављен је од имејл порука које су аутор и његови кореспонденти из Аустралије, Канаде, западне Европе и свега осталог што зовемо ’дијаспора ’ размењивали током интервенције НАТО-а“, вели Владислава Гордић Петковић у својој Виртуелној књижевности. Потом спецификује Анђелковићев текст као „колаж коментара, исповести и мини ратних извештаја“ које пишу људи под псеудонимима.
Наведеним опаскама вреди додати и ону Марка Недића (књига Трајно и пролазно) да је Савршен злочин уједно и први роман о једном рату, то јест о ономе што данас називамо агресијом НАТО-а на негдашњу Савезну Југославију.
Разумевању Анђелковићевих стваралачких истраживања чини се да битно доприноси и напис Слободана Ивкова срочен поводом појаве Анђелковићевог романа Вртови Вавилона (2015). У свом тексту Уметност видљивог, невидљивог и оног трећег Ивков примећује да је можда највећа вредност самог романа у томе што је аутор успео да „мноштво запрепашћујућих идеја, концепата, могућих алтернатива и својих успутних опсервација, уз узгредно конзистентно вођење радње са не малим бројем ликова – одржи на окупу и доведе до краја“.
Ивков се потом бави претходним ауторовим романом Насељавање Византије (2012) који одређује као „један трактат о уметности, првенствено о сликарству, али и о другим, понајвише ликовним стваралачким дисциплинама, завијен у заводљиву обланду романа потраге, можда пре романа детекције“. Фасцинантан лавиринт, море идеја – то су, претходно пажљиво артикулисани и утемељени, комплименти којима Ивков рангује Анђелковићеве романескне иновације.
У вредновању Анђелковићевог романсијерског и приповедачког потхвата Душан Стојковић је, чини се, још директнији (Магнетизам метафизичког додира Анђелковићевих прича): „Изнесимо одмах критичарску истину на среду – пред нама је, и поред тога што Милорад Павић непрестано покушава да се удене у овај и овакав литерарни простор, најзанимљивији и најбољи интернет писац“. Овај категоричан суд Стојковић је исказао у приступу Анђелковићевој књизи Вашар WWW прича (2005) уједно скрећући пажњу на ауторову у пракси реализовану поетику сажетости. Стојковић посебно напомиње како Анђелковићеве приче јесу отворене – и обично кратке, али су семантички често веома сложене и амбивалентне.
О преплету стварности и фантастике у прозама Миливоја Анђелковића писао је у истоименом тексту Василије Радикић који иначе сматра да се тај тип прозе може подвести под ознаку магични реализам (у критичкој литератури иначе шире примењивану поводом појаве Маркеса и низа латиноамеричких прозаиста). Радикић, међутим, не истрајава у овом одређењу већ му је ближа одредница постмодерна, пре свега када има на уму карактеристичну ауторефлексивност, често заиста изобилно присутну у Анђелковићевим причама. Радикић томе придодаје и низове наративних исхода којима је аутор склон да се спекулативно поиграва, што би, по претпоставци, могло да отежа читаочево сналажење и задовољство таквом врстом лектире.
Подсетићу, међутим, да Душан Стојковић, имајући на уму управо особености Анђелковићевог поступка, потцртава отвореност његове прозе и позивање читалаца на са-радњу, на активан однос и нестандардан приступ разумевању приче. Оба ова закључка, и Радикићев и Стојковићев, у одређеној мери су основана, односно тачна. Извесно је да експериментални искораци у обликовању нарације могу да умање читљивост, као што је не мање могуће да допринесу отежалости форме, њеном богатству и вредности, и то у оном позитивном смислу који су том појму придавали руски формалисти.
Наш неоавангардист, „отац сигнализма“ Мирољуб Тодоровић, бавећи се појавом нове прозе – у коју сврстава и Анђелковићеву интернет књижевност – наглашава како су језици „мејла, чета и блога“ фактички „искидани, дисконтинуирани и фрагментарни па често морају да се испомажу визуалијама, колажом, цртежом, итд.“. Сам Анђелковић, пак, чини се да радије говори о односу текста и слике уобличеном на такав начин да он слику ставља „у нови контекст“.
У сваком случају, рећ је о спекулацијама и теоријским, више или мање конзистентним поставкама у односу на које је, барем по нашем (не) скромном мишљењу, битнија крајња реализација. Значи исход, то јест стваралачки домашај.
Да закључимо: из свог поприлично разгранатог опуса Миливој Анђелковић је за ову прилику издвојио низ репрезентативних, но махом мањих „узорака“/прича. Учинио је то могуће с надом да ће тај и такав избор моћи да радозналог и образованог читаоца и шире заинтригира, скрећући му пажњу на ауторове веће потхвате, односно романе.
Једно такво очекивање није без основа: крећући се од одељка до одељка/циклуса Анђелковићевог избора прича Српски сафари, и поредећи их по формалним захватима и семантичким дометима, увиђамо да је сам избор и у означеном смислу репрезентативан. Ово важи тим пре што поједине одабране приче – поготову ако имамо на уму и мале наводе из критичких тумачења који су претходно предочени – заиста могу деловати као „уводи“ у веће, обухватније целине, то јест упоришне тачке пишчевог остварења.
Али, авај, значајан део тих (кључних) Анђелковићевих наслова објављен је код мањих и малих издавача (међу којима је био и потписник ових редова). Поједини, попут Вртова Вавилона, појавиле су се, чак, као ауторско издање.
Чињеница да се књиге, а међу њима и оне којима је критика признала иницијалну вредност – пример Анђелковићевог Савршеног злочина – појављују и опстају некако по страни изгледа да је трајан усуд наше књижевности и културе. Сведена , поједностављена слика литерарне сцене изгледа да нам је, вазда, некако ближа и дража од оне комплексне и интегралне. Појава Српског сафарија, то јест изабраних прича Миливоја Анђелковића, можда је прилика да се и у том погледу код нас нешто промени.
Најзад, подстакнут размишљањима јунака појединих одабраних Анђелковићевих прича не мање но ауторовим диспутима, поетичким изјашњењима, цивилизацијским и егзистенцијалним питалицама, читалац ће се вероватно наћи у ситуацији да и сам потражи или понуди извесне одговоре какве успела литература по правилу провоцира. Један од њих био би одгонетка да ли је пред њим ниска творевина нове прозе или, томе насупрот, напор да прозна уметност опстане и у радикално измењеном, дигиталном, мултимедијском, а можда заправо коронарном, предапокалиптичном свету.Срба Игњатовић
Стојан БОГДАНОВИЋ: "СРПСКИ САФАРИ" МИЛИВОЈА АНЂЕЛКОВИЋА
Поводом књиге Српски сафари, али не само о њој.
Допаде ме књига Српски сафари[1]. Богме, уплашио ме наслов. Одмах сам помислио на оне идоте који са баснословно скупим снајперским пушкама и џиповима праћени буљуком Африканаца базају из обести и из досаде Африком, то се ваљда зове сафари, трагају за слоновима којима би одузели кљове. Голишави и боси, изгладнели Африканци наоружани копљима и бубњевима ту су да дижу дреку како би однекуд истерали животињу, не знајући да ако се животиња не појави да ће се газде устремити на њих, те да би неки од њих могли заглавити у зоолошким вртовима Европе као у време белгијског краља Леополда Другог.
Ових дана се воде и распр(ав)е о филму Сарајево Сафари злурадог Мирана Зупанича. Не знам да ли је стварно реч о документарцу. Више ми личи на подметачину. Не наводе се имена актера, учесника сафарија, нема докумената, нема фотографија, камоли филмских записа, што иначе прати сваки сафари, само приче тзв. сведока. Свеједно, језа ме је подилазила од помисли да се та врста сафарија, лов на недужне људе, примила и код нас. Сафари су примењивали и Шиптари. Ловили су Србе по Косову и Метохији да би им у жутим кућама вадили џигерице, бубреге... које су потом продавали на Западу као што су они из афричких или индијских сафарија продавали слонове кљове. Албанска мафија сада организује сафари на капиталца, на мети је Дик Марти који је открио Жуту кућу.
Стегнем се и кренем на сафари. Не могу сада рећи да ли сам кренуо у лов на нешто крупно, или само да нешто видим или да видим и да фоткам па после да препричавам пријатељима, а ако се изметнем у постмодернисту можда нешто и „позајмим“. Под позајмљивањем се подразумева ординарна крађа, али да се не би лопов увредио ми кажемо да је позајмио. У нашем случају сафари не значи луњање, него продирање у дубину књижевног дела, у филозофију аутора, у његове методе... Реч сафари би овде означавала и уживање, и обогаћивање, јер, не дешава се свакодневно да се човек домогне овакве књиге. Мени се посрећило.
Прва прича је „Сенка Византије“, а мото: „Колика треба да буде велика сенка која прекрива миленијум европске историје?“ Мото је аутор Сафарија узео из своје приче. И овде имам „некоректну“ асоцијацију. Код мене ова реченица, која може имати више филозофских тумачења, изазива, наравно подстакнута тренутном ситуацијом у Европи, одијум. Помислио сам, колика би требала бити сенка која би покрила све европске злочине током миленијума? Тако ми се чинило, а Анђелковићева прича ми је и потврдила да је било робова и то британских и словенских, а да је све на крузеру шминка којом се покрива богата историја Византије, шминка која форсира причу о великом цару Запада, као да историја почиње са њим, и како рече врсни приповедач Миловој Анђелковић „све је истинито – осим саме приче“.
Ова Анђелковићева строго интелектуална прича јесте, као и цела књига, сафари кроз историју, а „историја почиње са краљем Карлом франачким... а завршава се са „Карлом Великим““, коју је аутор приказао преко уређења ентеријера крузера „Карло Велики“ током којег се открива:
„Ромејско царство недостаје! Пет стотина година његове претходне и још толико потоње историје! Прича о Карлу Великом треба да замени десет векова византије, да прекрије хиљаду година које су сачувале материјални и духовни континуитет Европе од античке Грчке и Рима до Ренесансе. И зато данас „Карло Велики“, као негдашњи краљ франачки, обходи Средоземље све до Александрије, Кипра и Константинопоља, не би ли поверовали да је то његова забачена и заблудела бискупија.
У бродској хагиографији о великом цару Запада све је истинито – осим саме приче...“[2]
Овде откривамо „Све замене, проневере и крађе историје просениле су слику, остале су само још сенке да сведоче.“ Миливој Анђелковић нас води на сафари да између тих сенки ловимо истину о византијском плавом.
„Око од плавог тиркиза“. Српски сафари се наставља женидбом деспота Стефана Лазаревића па се преко надреалног магичног троугла у који се слива само Време, долази до „Слова љубве“ и до „плавог ока“ којим су опчињени милиони туриста који посећују Истанбул, негдашњи Константинопољ.
„Спинозино око“. Очито је овде расправа о форми и њеном односу према суштини. Не знам из ког је периода живота аутора ова прича, али старо је питање да ли форма одређује суштину? Није могао побећи ни од Канта нити од Хјума...[3] Али је дошао до тога да би поглед каткад морао бити уперен према унутрашњости. Требало би откривати себе, а ако је веровати песнику „ко нађе себе нашао је цео свет“[4]. До тога ће доћи сваки прави уметник, може бити вајар, али и књижевник. Два ока виде више, а оно склопљено још и више. Може бити и Спинозино. Можда бисмо ово око могли звати и унутрашње. Иако су многи негирали да се етика може извести аксиоматски, дедуктивно, нико се није овајдио неким доказом.
„Српски сафари“. Нема сумње да ова прича има и аутобиографски карактер, као и оне у којој се говори о црној рупи „Машине за рециклажу“. Она садржи префињене детаље о раду редакције издавачког предузећа у Србији које може бити и у своје време једна од моћнијих издавачких кућа у Београду, „Савремена администрација“. Главни лик Станоје представља сналажљивог мангупа који се поред своје улоге заменика глодура бави и трговином маркама (није реч о некадашњој немачкој валути!) и старим стварима, а за ту врсту посла потребно је предузимати, повремено, каткад и чешће, сафари, обилазити мања места, где се јевтиније могу наћи старе атрактивне ствари које би касније биле продате скоројевићима по Београду за озбиљно велике паре. Српски сафари је морао да решава и проблеме издавачког предузећа у коме је Станоје заменик глодура, који је истетовирао на длану слово А, што је било почетно слово од речи антиквар. Када су се у Србији појавили копир-апарти издавачи су се нашли у проблемима јер су скупи уџбеници, каткад је цена била и надувана, сада јевтино копирани. Станоје је ту да реши проблем. О креће у потеру за штампарском бојом која ће онемогућити копирање. Боју је набавио у Турској, али је са кутијом боје једног дана нестао. Последњи пут се јавио из Париза писмом које је написано бојом из кутије коју је понео са собом. Писало је плавом бојом:
Све вас поздрављам. Овде српски сафари чини чуда.
Станоје
„Писмо је одмах убачено фотокопирку и изашао је чист, нетакнут, бео лист.“
..................................................................................................
„Тек недавно, после много година, један од наших је донео сабласну вест.“
..................................................................................................
„... на ољуштеном делу стуба појавио се људски длан... са словом „А“ на средини.“
Аутор је изабрао Српски сафари за насловну причу. Ову хуморну причу аутор је закључао трагичним, криминалним крајем, без објашњења. Ако неко мисли да то није у реду, вара се, књижевно решење је изврсно. А да ли ова прича у којој се такође спомиње плава боја може да покрије византијско плаво у то баш и нисам сигуран. Дозвољавам и другачија читања. Сложоћемо се да прича, како је у „Поговору“ приметио Срба Игњатовић, има чеховљевску ноту, што јој је велики плус.
***
Мислим да се Анђелковић подсмехнуо сафарију, а нисам сигуран да је требало. Сафари се усавршава. Имајте на уму Украјину, увежбавања сафарија су у току. Сафари ће се преселити у Космос, ако већ није. Сафари се може упражњавати и у самом човеку. Може се тражити у човеку и оно што не постоји. Може се тражити у глави човека. Чак и када је празна. Сафари може открити човека. Он због тога може страдати. Можда га може спасти прича или песма. ДНК сафари не открива душу. Да ли је душа она Анђелковићева Сенка која је пратила Атанасија Николића. Свакога човека је напустила његова душа. Некога пре некога касније. Научници покушавају да измере човекову душу. Душа је огромна, али је немерљива. Душа се не мери на кило. Биће ту још сафарија. Да ли ће душа успети да избегне одстрел. Да ли ће техника сахранити овоземаљски свет? Све сам ближе уверењу да ће свет нестати одједанпут, тада ће проблем сафарија бити потпуно решен.
Осећам се као да учествујем у Анђелковићевом Сафарију, а можда саучествујем!
***
Поједине приче ми личе на научне радове из историје. У ствари то је сафари кроз српску историју. А шта смо уловили? Уловили смо себе у покушају лова на истину, али истина је релативна, она зависи од погледа на свет, од космоса у коме се дешава, а нарочито се та зависност појављује у оним расправама које се тичу историјских истина сукобљених страна у појединим ратовима. Ратови се не воде само физичким оружјима и оруђима. Рат се води главом. Сада су на сцени тзв. хибридни ратови. Анђелковић користи своју огромну ерудицију да би нам кроз причу, кроз свој сафари кроз српску историју, открио своје мишљење о конкретној истини у вези са неким догађајем, или са неком личношћу из српске историје, што не значи да је она српског порекла. Фрањо Зах, на пример.
***
Анђелковић је преузео улогу Карла Густава Јунга да би бриљантно обрадио личност Атанасија Николића, министра унутрашњих послова код Илије Гарашанина. Ондашњи министар унутрашњих послова се није бавио само полицијом и криминалом, или како кажу јавним редом. Тадашњи министар унутрашњих послова се бавио проблемима привреде, просвете, трговине... и другим проблемима организације државе. Гарашанина је обрадио у претходној причи. Његов сан о Србији је садржан у Начертанију – План.
Сећам се једног нашег председника који је јавно признао да није читао Начертаније, а није имао никакaв свој план. Гарашанин је имао план па још и Атанасија Николића.
Атанасију је Анђелковић прикачио Јунгову Сенку. Тако је комплетирао причу о сафарију Атанасија Николића који је ловио за оно време фантастичне мисли и у врту званом Србија и поред Сенке = баксуз = малер = усуд = зла коб = судбина = заборав =... која га је у стопу пратила успео да засади дрво звано Универзитет које својим плодовима освежава српски дух и још увек даје плодове који освежавају српску нацију.
Слична претходној је прича о министру фининасија Лазару Пачу. Модел је исти, а прича друкчија, помало и патетична. Кроз овај сафари је промакнута историја припрема за рат.
***
Последња прича из овог поглавља о српским громадама је о Николају Велимировићу. Да бих дочарао о каквој громади је реч послужићу се овде ауторитетом Скерлића. Почећу са једним цитатом из предговора у књизи Еп. Николај, Религија Његошева[5].
„Чак и веома строги Јован Скерлић, који је био веома критичан према религиозној мисли како Његошевој тако и Николајевој, имао је веома ласкавих речи за др Николаја, рекавши између осталог: ''Млади професор београдске богословије ништа мање није интересантан од самог цетињског владике.''“
Овај цитат потврђује избор Анђелковића, тј. његово опредељење да напише портрет Николаја што није нимало лако. Текст обилује мноштвом цитата из књига и говора владике Николаја. Анђелковић нам предочава врхунско образовање владике, два доктората у Швајцарској, један на немачком, један на француском, школовање у Русији и у Енглеској, затим његова мисија у Америци где је до изражаја дошао његов изванредни таленат за говорништво. Његова мисија је довела из Америке 5000 добровољаца, што га је код Енглеза окарактерисало као „трећу армију“. Овај ерудита био је и песник. Претпостављам да је то имало нарочитог утицаја да Анђелковић напише овај поетски текст и истакне величину српског владике који је здушно бранио православну мисао истичући и њену не малу улогу у одбрани Европе. Анђелковић је, нема сумње, у свом сафарију вешто изловио кључне моменте и мисли великог Николаја које ће обогатити сваку душу која се суочи са Анђелковићевом књигом.
Анђелковићу није одурно да примењује постмодернистички поступак. Напротив, он је у овој скаски, а и другде, користио прегршт цитата Николаја и њиховим комбиновањем и надограђивањем успевао је да постигне завидан нови семантички ниво. Коначна прича је била потпуно нова.
Анђелковић наводи размишљање владике Николаја из његовое беседе у коме је сажета читава филозофија православља.
„Не мање него десет врста глади осећа сваки прави човек у овоме животу, и пашти се да их засити. И то су:
1. глад за познањем истине,
2. глад за правдом, победоносном,
3. глад за чистотом,
4. глад за утехом,
5. глад за радости,
6. глад за љубави,
8. глад за миром,
9. глад за животом,
10. глад за Богом.
Као што видите, ми смо гладнија бића него што се споља чини: десетострука глад мори душу нашу...“
Шта све може глад, као одговор на ово питање, а и као допуна списку владике Николаја навешћу песму:
ГЛАД
Глад је гадна работа
Глад управља мозгом.
Глад уме да буде изнад Бога.
Глад не бира шта ће појести.
Глад би могла појести човечанство.
Глад врти у стомаку,
А човеку се чини да је у глави.
Због глади човек не може да спава,
Због ње је способан и да убије.
Због глади већина животиња
Преваљује километре,
А биљке вену.
Људи су као вукови,
Викендом пређу стотине километара
Да би нашли ресторан у коме ће ручати,
Да би следеће недеље,
Целе недеље причали о ручку.
Највећу корист од глади имају трговци.
За крај портрета навешћу још један цитат из Сафарија да би се видела мудрост песника владике Николаја:
„На крају Дргог светског рата, после ослобођења из логора Дахау, одлази у Америку. Патријарху Дожићу је сликовито објаснио: „Кад кућа гори, она се гаси споља.““
***
Анђелковићеви портрети ме подсећају на портрете које је писао Слободан Јовановић, с тим што је Јовановић, који је био одличан стилиста, умео да истакне и негативно у карактеру лика који је обрађивао. Пишући о Светозару Марковићу тврдио је да је Марковић све преписао од Маркса, али је заборавио да препише оно што је најважније, а то је оно о економији. Можемо приметити да то, да ли ће бити и негативних оцена при портретисању одређене личности зависи пре свега од избора личности. Анђелковићев избор је изврстан. Није се бавио маргиналцима.
***
Анђелковић није мого да заобиђе ни студентске демонстрације, ни „Стару чегрст“. Присећао сам се тих догађаја као да сам у свима учествовао, а нисам, само у неким.
***
Анђелковић је у причи „Миленијум пред камерама“ организовао драму. Радња се дешава у ТВ студију. Ликови су: водитељ, игуман Сава, учитељ Бхава и доктор наука Петар. Округли сто. Међурелигијска расправа о срећи уз присуство научника. Ако сам добро схватио, а и ако нисам, циљ расправе био је испирање мозга. ТВ и нема другу улогу. Надметање учесника о предностима религије коју заступају је на високом нивоу. Свако се држи својих уверења. Аутор приче је у овој изванредној драми заједничко решење нашао код научника. После нестанка струје у вези са дојавом да је подметнута бомба Петар каже: „... Нема ме, и зато сам безбедан.“ Али, право решење за човека неће бити сакривање у мини димензију. Сигналистички, решење је: „БуууУУУмммМММ!“ А када? То је Анђелковић препустио читаоцу. Да ли је то решење, или је пуцањ у празно? Драма је изврсна, а сафари је завршио без улова јер су сви његови учесници нетрагом нестали.
Могу рећи да се крај систематски припрема и разрађују се нове методе уништења. Нико више не верује да су научници неке добре чике којe раде у интересу човечанства, да то што раде раде из љубави. Атоми су потпалили машту. Дими се на све четири стране, али и одозго, и одоздо... Док ми бројимо димензије, свет нестаје...
Прича „Изасланици наших дана“ може се схватити и као наставк претходне приче. Овај пут има мање ликова. Али прича није сиромашнија. Дат је уживо судар вајара и трговца. Вајар се наслањао на Христа, а трговац на Мухамеда. Христ и Мухамед су изасланици, први Оца, а други Свевишњег. Изгледало је као да су се сложили са науком: „Све што је настало у бљеску Великог Бума нестаће у Буму великог свемирског ватромета...“ Да додам, све ми се чини да ће и људи мало помоћи овај процес не марећи ни за Христа ни за Мухамеда.
***
У последњем поглављу Анђелковићеве приче су добиле нови тон. Стилски се значајно разликују од оних из првог дела књиге. Разликују се и тематски и по садржају. На писца је утицала новија књижевност, па и догађаји који су мењали свет, као што је пандемија короне, па с тим у вези и пандемија страха. Анђелковићево приповедање је модерније, лепршавије, има чак и благе ироније, али не и мање занимљиво.
У „Црној боји истине“, која је посве модерна прича, са елементима сигнализма налазимо нешто што би могло бити кључ за промене у Анђелковићевом приповедању.
„Била је то лаж. Једна од оних на које је навикао јер на њој почива читав живот ове планете. Моштво ситних лажи које граде неколико крупних, оних темељних. Те лажи су одржавале стабилност, моју такође, мислио је, све ове дане, месеце и године. Оне су помагале да време сношљивије пролази.“
Ову је причу аутор затворио тоталним песимизмом: „Светлост је варка, у црном је истина.“
Нисам предочио садражај приче, очекујем понешто и од читаоца, а Анђелковић је за сваки случај поставио и слику, и то црно-белу. Сигналистичке манире виђамо и у другим Анђелковићевим причама, у овој књизи истиче се „Господар прича“.
У последњој причи Анђелковић је савршено дочарао нестајање једног света, али и нестајање људи, и појаву новог света, нових људи, новог размишљања и чуђења затеченим променама.
„Откако је почела корона нико није умро од старости. Списак несталих и несталог био је огроман и све више постајао неважан – то је резултат првих нивоа животне игре.“ Не може се овде порећи ни Анђелковићева „жал за младос“.
...................................................................................................
„Корона је освајала свет. Хиљаду заражених за један дан, дванаест хиљада, сто и више хиљада... Између кревета оболелих са цевчицама у ноздрвама и устима, из чијих очију се панично ковитлало Мунково очајање и најјачи крик, онај без звука, дефиловале су колоне свемираца у заштитним оделима којима се ни очи нису виделе.
Онај дрчан, самоуверено хаотичан и леп свет тонуо је у немоћ и страх. Нестајали су људи. Улице су биле пусте...“
Сад после Анђелковићеве „Вазе од чешког кристала“, несумњиво антологијске приче, чекам непознатог који ће ме поново саставити. А ваза се може саставити ако време почне да тече у супротном смеру, али за то изгледа није довољно да сказаљке на сату померате супротно од досадашње навике. Ваза се може саставити и у глави. Једини проблем је наћи куглу на којој се то може изводити. Човечанство трага за њом. Та илузија засад савладава страх од великог праска малих атома.
Молимо се Земља да нам буде жива јер горе нема места осим за Једнога.
***
Српаски сафари се може схватити, и то не би било погрешно, и као лов на слике догађаја из српске историје, а и из личне историје, из историје искуства приповедача, из историје мењања филозофије живљења једнога народа, кроз призму сопственог мењања, одрастања и старења, па и застаревања. У Сафарију је Миливој Анђелковић успешно уградио у приповедачку литертуру мноштво идеја, филозофских и искуствених, које често и надилазе нарацију и поетику, или је можда боље рећи, које су мудршћу и знањем аутора поетику ове књиге подигле на виши интелектуални ниво.
„Најзад, могу чиста образа да се сетим своје младости...“
22.9.22. У Нишу.[1] Миливој Анђелковић, Српски сафари, Београд, СКЗ, 2022.
[2] Стр. 10.
[3] Стр. 20.
[4] Стојан Богдановић, Зид, Ниш, Наис принт, 2015.
[5] Еп. Николај, Религија Његошева, Шабац, Глас цркве, 1987.
ОДГОВОР:Ако нисте знали постоји један сто који је већи од стола Владимира Владимировича Путина. Налази се у Српској књижевној задрузи и дугачак је тачно 130 година. Док седите на челу тог стола, као ја на промоцији СРПСКОГ САФАРИЈА, на зачељу вам се осмехује 1892. година. То је прави сафари српске историје. Мој сафари-књига је тек покушај, бледа сенка свих тих година.
Сва срећа је да сам, за време док је Стојан Богдановић сипао своју жестоку канонаду на недужне екране компа, седео за тим столом и био заштићен српском историјом и мојом књигом. А у њој, у причи СТАРА ЧЕГРСТ пише:
„Убрзо је све научио: и шта је то шапат смрти, оно п-с-с-с у ваздуху (одмах се бацај доле, у блато, трње, говна, није важно, јер где оманеш ту и останеш, други нећеш ни чути, снај перисти само једанпут промашују); и шта је то кад ноћу црвена тачкица почне да шета по теби (ухватили те на инфранишан); и како се осваја насеље (не улицом, ни баштама, већ из куће у кућу, кроз зидове, као дух, све са "зољом" и бомбама); и како се бомбе спајају у грозд, да једна све активира, и како се чува од мина; "штепује" па "полива" рафалима, како се траже снајперисти, и да се заплењене "деветке" и "сингапурке" могу продати за хиљаду, а "томсони", "хеклери" и "узи" и за две хиљаде марака; и оно нај важније - како остати жив (свако има метак који га тражи, зато главу чувај, а образ спасавај)...“
Све то је Стојан применио (осим продаје оружја) и ја, као Главни Штрумф док траје промоција, видевши да све зна, под хитно сам га из контраобавештајне службе прекомандовао у активну јединицу и доделио му чин пуковника. И ено га сад, осваја ону једину љубавну причу у књизи и проверава да ли су му све комшике на броју, да нека није залутала у причу. Невоља је једино да ћу од сада морати да му салутирам кад га сретнем... А комшике, кад виде све оне ширите и ордење, не смем ни да замислим...
Много ми се свидело што ме је пуковник Стојан упоредио са Јунгом, Слободаном Јовановићем и светим владиком Николајем – мада сам далеко од светости, и до прве двојице, једино што нас спаја је да сам и ја гладан пре свега
1. глад за познањем истине,
2. глад за правдом, победоносном,Потпуно је у праву у овоме:
“Српски сафари се може схватити, и то не би било погрешно, и као лов на слике догађаја из српске историје, а и из личне историје, из историје искуства приповедача, из историје мењања филозофије живљења једнога народа, кроз призму сопственог мењања, одрастања и старења, па и застаревања”.
Да, хтео сам кроз књигу да исправим свет, да рехабилитујем Гарашанина, подсетим на Атанасија и Лазу, да “машта некако дође на власт”, да опет не дубимо ровове из прошлих ратова и увесељавамо богове, да откријемо “Књигу лављих снова” и створимо наше нове Тесле и прве Илоне Маск… Покушао сам да приповедачки похватам бар неке преломне догађаје који обележавају нашу историју и мењају судбине, не само појединаца већ и целог српског народа.У том смислу, ево једне поуке из историје, са оног дугааааааачког стооооола у СКЗ која се из прошлости протеже до данас и упућује нас у будућност:
1862. године, када су Турци бомбардовали Београд после сукоба на Чукур-чесми, кнез Михајло је хтео да са оно мало српске војске у Београду, студентима Лицеја и народом, са сабљама против топова, заузме Калемегдан и Турке одмах протера из Србије.
Илија Гарашанин га је једва одвратио од тога:
- Зашто да турске тврђаве рушимо српском крвљу, ако можемо да их узмемо политиком великих сила? - говорио је.
Турској Порти и европским посланицима који су се, поводом тог догађаја, окупили у Цариграду да реше судбину Србије и Турака у њој, Гарашанин пише:
- Имамо моралну снагу да будемо стрпљиви и да умерено одговоримо на ова немотивисана и понављана насиља - а потом у њему проговара политичар коме су игре великих и лицемерје њихових одлука већ познате - ако можемо да рачунамо на правду сила и довољне гаранције за будућност...
Кнез је тада послушао Илију Гарашанина и заиста, стрпљивом и мудром политиком српске владе, уз стечену подршку великих сила, Турци су априла 1867. Србима морали да предају све тврђаве, а њихови гарнизони, до последњег турског војника, напустили су Србију, први пут после непуних пет векова.
Када се једном подигне Пантеон знаменитих српских државника, ове две Гарашанинове реченице заузимаће централно место у њему, протежући се, са свим дилемама и нијансама које носе у себи, до наших дана.Ето толико за данас. Пуковниче, свака част! А она љубавна тврђава до сада мора да је већ пала...
Стојан Богдановић
Milivoj Andjelkovic да је Путин имао Гарашанина, још би чекао, а овако ћемо надрљати сви јер није довољно да нација има Гарашанина, потребан је и кнез Михајло.Milivoj Andjelkovic
И још понеко. Атанасије Николић је прошверцово 60.000 пушака, касније је Лаза Пачу набавио 64 батерије топова, а Пашић је мрсио браду, одржавао власт и праве људе постављао на права места. Успут је читао Бакуњина, и то само оно што му је Пачу подвукао...Стојан Богдановић
Milivoj Andjelkovic када је Бакуњин звао Бају да му се придружи, овај му је одговорио, Знате, ја сам по образовању грађевински инжењер, па ако видим да не могу да направим нову кућу, онда ја стару не рушим.Milivoj Andjelkovic
Ако постоји реинкарнација ви сте други Милан Богдановић велемајстор импресионистичке критике. Пишу о њему да је умео вербално да шармира тако да заборавиш о чему је реч.
Разлика је у томе што је ваша критика рафална канонада вербалног шарма који погађа срж, и то два-три пута јер се враћа да потврди погодак.
Оно Величанствени је знак мог дивљења, а не титула. Има критичара који се уплаше текста па све са дистанце, а ви одмах текст за гушу па да видимо која ти је носивост. Мој је једва издржао, али му је Гарашанин дошао у помоћ преко стола СКЗ који је већи од... Већ знате.