Amika.rs

МИРЈАНА БОЈАНИЋ ЋИРКОВИЋ


ПОЕТИКА СИГНАЛИСТИЧКОГ РОМАНА


Увод: ка поетици сигналистичког романа

Револуционарна поетика сигналистичког покрета комплекса идеја међу којима су, од првог његовог манифеста, водеће изналажење и увођење нових метода егзактних наука (математике, физике, биологије, хемије, астрофизике), технологије и др. у стваралачки процес, од самог почетка усмерена је ка свакој од појединих грана уметности, са циљем освежења/обогаћивања њиховог жанровског корпуса и шире, самог медија стварања уметности. Од 1959. године која се узима за почетак сигналистичког правца у књижевности, па до данашњих дана, може се констатовати потпуно остварење „пројекта сигнализма“ [1]: сигналистички стваралачки метод зашао је у све поре жанрова уметности.
У контексту књижевности, један од зацртаних пројеката овог покрета био је сигналистички роман. У складу са амбивалентном поетиком хетерономије вођене истом, револуционарном и експерименталном идејом, сигналистичко виђење романа у основи остаје комплексно али се ипак, упоредном анализом текстова најзначајнијих стваралаца сигналистичког романа, могу уочити његове темељне карактеристике.
1. Сигналистички роман ступа у активан однос према савременим достигнућима науке и технологије. Иако на први поглед ово звучи као опште место не само сигналистичке поетике, већ и романескног жанра који је, како наводи Михаил Бахтин, најзначајнији проучавалац његових корена, у перманентном контакту са савременом стварношћу, што се не ограничава само на временске координате његове „књижевне слике“ (тему, мотиве, ликове), већ уједно имплицира његов активан однос према (сваком) текућем жанровском корпусу. Потом, унутар поменутог односа, и у случају сигналистичког романа уочавамо његов дисхармонични карактер: он савремене жанрове (нпр. блог (веблог)) уводи у своју структуру, али уједно и разобличава, чак пародира њихову. Примера ради, у релацији са интернетом, сигналистички роман најпре у њему види ново енергетско поље које бесплатно нуди расуто духовно добро, те ову непотрошну енергију која извире из саме основе функционисања интернета преузима као уметничко средство. Сигналистички роман користи метод „стварања из машине“ (буквално!)[2].
2. Поред тога што у контексту поетике сигналистичког романа технолошко окружење посредује у његовом стварању, оно уједно посредује у његовом емитовању (објављивању, излагању) и пријему. Дакле, сигналистички роман рачуна на другачији вид рецепције и на другачији тип читаоца од оног којег имају на уму теоретичари класичног романа (мада се због саме природе романескног жанра – непостојање чврстог канона, појам класичност треба употребљавати уз известан опрез). У комуникативном ланцу сигналистичког романа обликованог и публикованог у интернет окружењу имамо аутора иницијалног текста, читаоце са чијим се креативним читалачким искуством, сензибилитетом и схватањима „иницијални креатор“ сусреће непосредно испод текста романа, у делу за коментаре. Тако међу реципијентима сигналистичког романа публикованог на блогу имамо предлагаче другачијих решења, оне који подржавају или оне који оспоравају дато дело; сараднике, гледаоце, „заверенике“ и др. [3]
3. Сигналистички роман структуриран/креиран и публикован на интернету (сајту, блогу) одликује перманентно настајање јер интернет мрежа, као место сусрета „аутора иницијалног текста“ и читалаца имплицира читалачку активност (реакцију – коментар – предлог – наставак; креативно учешће), те у основи овог „текста“ лежи променљивост и непредвидивост грањања. Текст расте са читаоцима и постаје „Re-Activ“ текст, каквим га назива Миливој Анђелковић. Дакле, сигналистички роман овог типа почива на поетици интерактивности [4] електронске књижевности, с тим што је, у односу на „класични“ електронски роман, овде електроника зашла и у сам чин креације, те он говори и својим различитим садржајима, и контекстом у коме се излаже. Велика Мрежа доприноси већој комуникативности текста – учешћу ширег круга читалаца, готово истовремено. Као посебну карактеристику интерактивности сигналистичког романа креираног на мрежи и за мрежу ствараоци издвајају „магнетизам метафизичког додира“ плодоносног за креирање интернет дискусије [5] (дискусије на мрежи) која се такође сматра интегралним делом сигналистичког романа овог типа. [6] И без изостанка реакција на које рачунају „ствараоци иницијалног текста“ сигналистичког романа, сама његова структура (фрагментарна, текстуално-визуелна, монтажна и др.) имплицира активног читаоца у којем ће се понуђено преобликовати, реорганизовати, како би се створио (тренутно) коначан текст. И сама техника читања разликује се у односу на „класичну“: „свици“ романа одмотавају се кликом или преласком на други линк. Поједини типови сигналистичког романа (визуелни електронски) уместо назива „одељак“ користе термин „екран“. [7] Уједно, овакав вид општења сигналистичког (електронског) романа са читаоцем представља повратак комуникацији у најизворнијем значењу те речи – као темељу и храни човековог открића. У контексту комуникативног ланца сигналистичког електронског романа она постаје друштвеноисторијска, егзактна, уметничка.
4. Анимација и/или провокација? Не рачунајући на питања карактеристична за рецепцију романа у класичном значењу те речи (Шта ће бити после?), поједини аутори сигналистичког романа усмеравају се на два ефекта као темељна када је у питању овај вид књижевне комуникације. Први је провокација, а он је најпре резултат онеобичене форме романа; други је анимација у чијој је основи такође провокација и то конзумената (може се рећи да се аутори сигналистичког романа обрачунавају са конзумеризмом, те да, слично руским формалистима, своје читаоце желе да отргну од аутоматизма препознавања и преусмере ка „виђењу ствари“, ка продуженој перцепцији). У овом контексту, као успелији сигналистички роман који рачуна управо на поменуте ефекте истиче се Анђелковићево Насељавање Виз@нтије. Полемика у вези са овим романом није вођена само на сајту и блогу аутора, већ и у разним публикацијама („P. U. L. S. E.“ и др.).
5. Услед поменутих карактеристика, жанровску одредницу „роман“ у контексту сигналистичког књижевноуметничког корпуса некада треба узети условно као замену за недостајући назив „обимнијег рада чисто визуелног карактера“, састављеног од свитака, забележеног, примера ради, на траци машине за сабирање ширине 5 сантиметара и дужине неколико метара, које се не чита него излаже, и које нема аутора већ је резултат механизма „МЗС“ (машине за сабирање)), какав је претходно поменути Супеков роман. Дакле, сам текст сигналистичког романа дијаметрално се разликује од класичног и својом структуром, и својом функцијом. Насупрот хипнотичком тексту романа у класичном значењу те речи који омогућава више видова читаочеве идентификације са јунацима, стоји отворени текст који се може наставити, надградити, оспорити.
6. Матрикс ефекат: поједини сигналистички романи (нарочито они визуелног електронског типа) иницијално су формирани као трансмедијални пројекат за читање, гледање, излагање на паноима, емитовање на екрану, извођење на сцени (као што је нпр. Насељавање Виз@нтије М. Анђелковића).
7. Сигналистички роман, нарочито тип о којем говоримо, нема привилеговани фабуларни центар, већ текст сигналистичког романа најчешће прича више упоредних догађаја. У појединим сигналистичким романима или њиховим деловима (нпр. у трећини постова Кофера С. Шкеровића) уочавамо одсуство фабуле, а некада и потпуно одсуство наративности (искључивање ликова, простора, времена, искуствености, „оживљавања света“ који се, градацијски, узимају као ознаке степена наративности текста [8]). Како је истакао Слободан Шкеровић, пишући о новим облицима (сигналистичке) прозе, „прича се користи као жица инструмента да се нагласи напетост односа бивање – егзистенција“. Романи Слободана Шкеровића нарочито истражују технике приказивања ове егзистенцијалне напетости.
8. У односу на богат жанровски корпус сигналистичке поезије, при чему се њене две главне скупине – поезија која експериментише у области језика и вербалног и, с друге стране, поезија која експериментише у области визуелног и вокалног даље разлажу на најмање дванаест поджанрова (статистичку поезију, пермутациону, комбинациону... односно визуелну, звучну, компјутерску и др.) [9], систематизација жанрова сигналистичког романа задржава основну поделу, аналогну сигналистичкој поезији; међутим, поджанровски систем је знатно сведенији, те се као фреквентнији поджанрови сигналистичког романа издвајају поетски роман (што се терминолошки преклапа са врстом класичног романа у домену његовог односа према другим жанровима) и блог-роман. С обзиром на то да већина сигналистичких романа садржи елементе научнофантастичног и антиутопијског, требало би избећи узимање присуства ових елемената за даље типолошко разврставање сигналистичког романа. С друге стране, сигналистички роман, нарочито његов електронски тип, некада је немогуће спецификовати у односу на разне верзије електронске прозне књижевности као што су е-пистоларни роман, онлајн колумна о чијим карактеристикама (делом у контексту сигналистичке прозе Миливоја Анђелковића, а већим делом у ширем контексту електронске књижевности) подробно пише Владислава Гордић Петковић у Виртуелној књижевности (2004).
9. И, на крају, треба истаћи да сигналистички роман није само нови технолошки, већ и нови естетски феномен, на чему ћемо се задржати у одељку који следи.

Слободан Шкеровић као теоретичар и писац сигналистичког романа

Теоријску мисао Слободана Шкеровића о сигналистичком роману можемо пратити кроз више есеја овог аутора: „Телеологија модерне и сигналистичке прозе – искорак из читања у моћ стварања“ (2008), „О Интернету, Пројекту Растко, Енергетском пољу“ (2007), „Демон сигнализма“ (2007), „Говори асемички о асемичком“ (2014) и др. Оно што се уочава читањем есејистичких бележака овог аутора јесте чврста веза са сигналистичком традицијом Мирољуба Тодоровића, али и освежавање сигналистичке прозе посве новим видовима стварања и новим увидима у њене ефекте.
На трагу сигналистичке поетике Мирољуба Тодоровића [10], и то оних сегмената који се односе на сцијентистичку поезију као структуру Универзума и Материје – њихових међусобних прожимања, услед чега овај аутор као њене главне карактеристике песме-материје налази виталност и неуништивост, слободу према свим категоријама времена („присутност у космичким размерама“), те тежњу ка замршеним неорганским и аморфним облицима, Шкеровић као основне карактеристике сигналистичког романа издваја окретање ка науци као оруђу за редефинисање поједностављених елемената света и отварање нових димензија којима се животно искуство да артикулисати, потом „поетску будност“ (бдење) и спекулативност који се на стилском плану очитују кроз убацивање „рафала информацијских пакетића“ са циљем да се накнадно (или никад) сложе у одговарајуће целине, деформисање синтаксе и додавање вишка значења речима, те се код писања сигналистичког романа поезија користи као светлост која прожима материју говора, која оживљава, провоцира, позива на теоријско умовање. Идеју „поетске будности“ Шкеровић је изложио и путем предговора својих поетских романа (у контексту Невидљивог Марса не може се говорити о предговору у класичном значењу те речи јер његову функцију преузима колаж цитата углавном из дела квантних физичара). Откривајући стваралачки процес Земљофобије, једног у низу својих дела поетске и филозофске прозе, С. Шкеровић читаоце упућује на начин писања који својом методом разарања форме треба да резултира „ослобађањем енергије – поетске енергије, која јесте увид (intuitio)“. Стога се аутор овог романа опредељује за усвајање позиције изван простора и времена, што се у контексту Земљофобије конкретизује кроз лик архетипски разједињеног Џоа – пра слику босоног сведока, младог, неискусног песника обузетим амбицијом да сакупљено искуство о свету обједини у холистичку визују. Босоноги сведок је трансфикционални лик Шкеровићеве прозе; у роману Кофер појављује као „ја-кофер у мисији од Бога“. Заједничка особина поменутих јунака архетипског лика у прози Слободана Шкеровића јесте племенита равнодушност, што је, уједно, неопходан „састојак“ посматрача у мисији пута ка знању независном од конкретног човековог искуства, а коме теже ликови Шкеровићевих романа. [11] Дакле, опште место Шкеровићевих романа – да је „поезија основ сваке прозе и да се проза, до краја исцеђена, неминовно јавља у својој суштини: као поезија“ [12], није ништа друго до још једна апологија поезије као бића језика Човека, Језгра, Универзума, Материје и њихових међусобних прожимања, а надасве архајског начина тумачења и дешифровања порука природе. Овако схваћена поезија, те поетска будност као њена есенција, имплицирају не само имагинативну енергију креације, већ енергију транса саме рецепције, што су, заправо, од искони карактеристике песме.
Сигналистички роман обраћа се оку и духу; ред који читалац успоставља примајући „информационе пакетиће“ пре се може назвати произвољношћу у односу на чуло, него кохерентношћу у основном значењу те речи. Читаоца сигналистичког романа Шкеровић упоређује са „туристом који обилази фантастичне архипелаге. У потрази за собом, он већ својим кретањем ствара те архипелаге.“ [13] Ово нас враћа ка кључном елементу стваралачке поетике сигнализма – стваралачком хаосу, апејрону. Сигналистичко дело, према речима Мирољуба Тодоровића, води нас

„од експлозије језика
преко необичних речи
граматичких и синтаксичких творевина
до унутрашњег понора
Зрачног апејрона“ [14],

а само „вођење“ имплицира и концепт рецепције као стваралачке игре. Сигналистичка дела читаоцу омогућавају да „ужива у радости на извору“ (Шкеровић 2007: 148), у средишту имагинативне космогоније бића и језика. Читање – путовање „одвија се кроз створену природу, али се међузвездани погон напаја стваралачком силом.“ [15].
И, за крај овог кратког прегледа есејистичких размишљања о сигналистичком роману, треба додати да Шкеровић не заобилази проблем његове естетске вредности. Тачније, С. Шкеровић (а могло би се рећи и остали сигналистички теоретичари и ствараоци) сматрају да се управо њихова дела приближавају идеји универзалне естетске вредности онако како ју је описао Јан Мукаржовски у тексту „Може ли естетска вредност у уметности имати универзално важење?“ [16]. Не само тиме што естетско сагледавају као егзистенцијалну функцију и као гест духа, не само путем перманентног разарања форме и парадоксално прожимајућег стварања нове од расутих елемената, универзална естетска вредност сигналистичких дела извор има управо у неуништивој и вечној стваралачкој енергији која је у бити њиховог креирања и читања (ре-креирања). Долазак до апејрона сигналистичким стазама јесте нов пут до антрополошке основе. Тако и сигналистички роман С. Шкеровић сагледава као „трен пројављивања“ апејрона и осветљавање стазе за његово откривање. Међутим, овакво виђење естетског наводи нас на закључак да сигналистички роман као повлашћену публику има не (интелектуално) просечног читаоца, већ да се обраћа ужем, (интелектуално) елистистичком кругу. Нису ретки случајеви када се романописац-сигналиста обраћа једном, одабраном, повлашћеном читаоцу (такав је случај са романом Бројке Јарослава Супека израђеним у два примерка од којих је један послат Мирољубу Тодоровићу, док је аутор други примерак задржао за себе; тек касније овај роман бива изложен у Нашицама).

Поетика романа Кофер Слободана Шкеровића

Роман Кофер Слободана Шкеровића поштује основне карактеристике блога као жанра са којим корелира: сачињен је из серије постова објављиваних хронолошким редом; међутим, значајан део постова је тематски повезан (на овоме ћемо се задржати у наставку рада). У домену техничке стране романа уочава се дословна имплементација технике музичке композиције фуге: као што фуга комплексно разрађује један мотив почев од експозиције у првом гласу, а кроз даље увођење гласова за квинту више или кварту нише, роман почиње приповедањем у првом лицу о разним ситуацијама које се одвијају на локалитетима који су део свакодневице сваког читаоца (супермаркет, сендвичарница, аутобус, споредна улица, продавница, сиротињска четврт – периферија града, центар града и др.), а при чему се главни мотив истакнут насловом романа семантички проширује, градећи семантичку лепезу; од „непробојног мрака“, „сумњичавог“, преко „предивних ствари и прича“, кофер постаје учесник у „борби“, на (тренутном) крају романа – једини актер у правом значењу те речи. У контексту жанровског одређења Кофера задржаћемо се на одредници сигналистички блог-роман. У домену његове технике нема визуелизације прозног израза. [17] Пишући о новим облицима сигналистичке прозе, М. Тодоровић указао је на фрактални каракер Шкеровићевог фрагментарног Кофера. Фракталност кофера не очитује се на плану визуелизације, већ у домену структурирања садржаја по принципу природе поменуте геометријске фигуре: попут фрактала, сваки од постова Кофера је умањена копија целине јер даје пут за откривање једног од значења опализативног наслова Шкеровићевог романа. У овом контексту, кофер који се у једном тренутку у роману претвара у црну актовку и, још даље, у црну правоугаону површину, постаје метонимија света предпитагоровски виђеног као равне плоче. Црна боја у овом контексту алудира на немогућност коначне спознаје, односно на разне теорије које су само нека од „пројављивања“ апејрона.
Прва реченица романа („Пакујем се и полазим.“ (1. пост)) има евокациони карактер (најављује средишњу тему романа) и, уједно, осветљава уграђену стратегију његовог читања: на пут (читање) креће се у стању притиска потпитањцима из подсвести. У првих десетак постова акценат је на перцепцији главног јунака: „аутор иницијалног текста“ открива нам да је његов јунак с кофером фокусиран на проматрање морфинга израза лица људи са којима ступа у интеракцију, без дубљег читања њихових осећања. Уједно, обузет је промишљањем значења самог кофера (односно „кофер-ја“) за себе и за друге. Из групе романескних ликова који се могу приближити семантици кофера искључују се бриговалци, бригодушници, супротстављеници, паничари, случајни пролазници, безбедношњаци, градоградитељи; уједно, ово је ауторово искључење одређених типова (емпиријских) читалаца из интендиране ауторске публике. Антропоморфизовани јунак растаче се у „ја-кофер“, знак питања, густи непробојни мрак који својом несазнатљивошћу побуђује дефанзивно-агресивне реакције пролазника (читалаца). Нелагодност, неподношљивост и разорност надвладавају изазовност „ја-кофера“. У делу Кофера где се још увек може пратити прича (путовање јунака са кофером кроз разне хронотопе и сукоби са околином до које доводи помисао људи на нежељене могућности до којих може довести оно што је у коферу), може се говорити и о конзистентности јунака: он је у перманентној акцији перцепције. Међутим, док год је поимање свега (света) дато кроз његов фокус, чини се да он као да стоји у месту јер свака физичка акција коју предузима бива стереотипична (његова појава изазива реакције од нелагодности, до страха, а он региструје само морфинг лица и наставља даље). Биће – перцепција, односно приповедач – лик првих двадесетак слајдова Кофера неконзистентан је, али, парадоксално, кохерентан. Током романа он перманентно излази из кофера и улази у њега (умире/задобија физичку егзистенцију), али у тој у-изван позицији он доследно перципира елементе света: природу, морфинг лица, дијалоге јединки, те читаоца доследно „тушира“ информацијама. Треба додати да јунак – перцепција само региструје, а не поима свет јер, у контексту Шкеровићеве (и шире, сигналичке поетике), поимањем ствари улази се у област субјективног, искуственог, идеолошког што води ка уништењу света. [18] Поимање је остављено другоме – читаоцу/коментатору/коаутору/критичару/опоненту сигналистичке поетике... Шкеровићев приповедач ограђује се од поимања свестан да поимање носи различите верзије. На ово се алудира већ првим сценама у супермаркету и сендвичарници при чему сваки од учесника креира своју верзију, а њих додатно компликују дечаци – твитераши преношењем видео записа догађаја са кофером на друштвене мреже. Стога сам приповедач истиче да га занима само „шарање погледом по пролазницима“ и „шеринг“ перципираног, без уласка у анализу.
Епистемолошки проблем у Коферу је конкретизован кроз полемику са два општа места мисли о (са)знању: Сократово „Знам да ништа не знам“ и Чуанг Цеов сан о лептиру. „Што је више ствари у њему, кофер је све празнији“ (14. пост) – једна је од варијација сократовске мисли у овом роману. Читав живот у овом роману сагледава се као излазак из кофера, са јединим могућим одговором у њему самом, не у нама. „Заједно са мном нестао је и кофер“ – перципира лик романа у својој смрти. Нестанком кофера (у овом контексту – живота, упитаности) не нестаје свет, већ се мења начин перцепције: примера ради, када не излази из кофера (не живи), биће-перцепција само лежи и ћути (13. пост). Смрт се, дакле, у контексту овог романа не сматра коначним ограничењем перцепције; напротив, она имплицира промену правца кретања, губљења особина и задобијања нових. Смрт (улазак у кофер; нестанак кофера) јесте активна алтернација. [19] Сваки нов пост додатно продубљује димензије кофера и потврђује да још нисмо ништа видели од онога што нуде његов мрак (дубина), борбеност, загонетност. Међутим, варирање мотива кофера у роману праћено је готово јонесковским убрзањем ритма до суманутости: сваким наредним постом перцепција се разбија на што ситније елементе света, обриса, боја, звука, односно, приближава се самој експлозији енергије Једног – језика Бића; поезији. Нимало случајно у једном од постова алудира се на то да је биће – перцепција романа Кофер Карл Пит, квантни физичар, „нестали“. Ово изједначавање подржавају и неке од особина поменутог лика (научника) које се наводе у новинама које (можда он сам) чита: он је хронофоб који се неартикулисано грчи, (не)постојећи (не)твар, континуум блеска једне микроперцепције; његова егзистенција је комбинација стања која би у класичној физици била међусобно искључива (у-изван, тамо-овде (међу)стање), односно међумогућност). И сама егзистенција бића – перцепције и средишњи мотив кофера имају пробабилистичку природу, а „пакетићи информација“ које они исијавају, попут квантних честица, немају јасно одређене путање. Стога је (условно речено) прича романа Ковчег прилично засићена, сачињена од збира разних транс-верзија јунака, догађаја, ситуација, перцепција и „изложена“ за читаочево концептуално спајање.
Једна од енкодираних улога читаоца романа Кофер јесте превођење перцепције у анализу, а она се у поетици Слободана Шкеровића сматра „радом силе, апстрактног – енергије“ [20]. Као синониме анализе Шкеровић узима истину, деконструкцију (разградњу), уметност, поезију, драму, смрт. Интересантно је да је корелација између синонимичних значења, уз додавање еквиваленције поезија – анализа, успостављена не само на тематско-мотивској равни Кофера, већ и у димензији процеса читања: читање Кофера аналогно је учествовању у драми апсурда, регистровању ритма „заплета“ пуном чулном будношћу и перманентно спекулисање о природи регистрованих полова света – живота и смрти.

Уз последњи пост или твит (ре)акција из „у/изван“ положаја Кофера
Након указивања на неке од типолошких и структурарних карактеристика Кофера, уместо закључка који, услед природе штива ка којем смо се усмерили – сигналистичког романа С. Шкеровића као „живе енергије“ у перманентном обнављању, не може (или, не треба?) имати претензије на свеобухватност и систематичност, усмерићемо се ка коментару/реакцији као, у контексту поетике сигналистичког романа, легитимном under post „читању“:
- у коферу је заиста мрак докле год очи нису у њему;
- његова дршка жуља, али се са њим може ићи у шетњу; чак ни у њему није тако мрачно; и без држања за дршку он је тај који нас шета;
-најбоље је препустити се његовој експлозији – допустити да се „гелери“ информација стропоштају по теби; то је несумњиво најсигурнији пут ка задобијању у-изван позиције, препоручене за сагледавање ја-света-кофера;
- у шеширу на невидљивој глави пабирчимо густи непробојни мрак, љутњу, сумњу, песму, ојаловљену представу света; непримерено газимо пакете информација, саплићемо се, али смо... будни. Енергијом оивичавамо пренапучену празнину.

Белешке:
[1] Жива енергија сигнализма не да се омеђити речничким дефиницијама. Примера ради, уколико би читалац посегао за информисањем о основним одликама сигнализма као књижевног покрета у Речнику књижевних термина, сусрео би се са информацијом: „radi se i na signalističkom romanu i eseju, kao i a s. u dečjoj poeziji.“ (Konstantinović 1985: 717). Из данашње перспективе, поменути жанровски корпуси сигнализма до те мере су нарасли да се уочава потреба за њиховом систематизацијом.
[2] Уп. са стваралачким методом Јарослава Супека у роману Бројке.
[3] Наведени појмови читалаца сигналистичког романа преузети су из „Манифеста о визуелном роману или Мрежом речи умрежити Гугл“ Миливоја Анђелковића (Савременик плус: књижевни часопис, бр. 187/188, 2010, стр. 48–51; исти текст доступан је и на сајту: http://www.amika.rs/TrinaestoSazvezdje/ManifestVizuelniRoman.htm).
[4] Овде се позивамо на запажање Миливоја Анђелковића (нав. дело.) да „Готово сви сигналистички аутори сигналистичко стваралаштво сматрају претечом интерактивности.“
[5] Поједини теоретичари (и ствараоци) у овој карактеристици сигналистичког романа виде ништа друго до Сократов дијалектички метод.
[6] Међу интересантнијим интегралним деловима сигналистичког романа оваквог типа свакако јесте преписка (односно део „... И коментари“) романа Насељавање Виз@нтије Миливоја Анђелковића. Међу реципијентима овог романа уочавамо и оне који негирају сам појам визуелног романа као једног од типова сигналистичког романа, прецизније његове електронске варијанте („Визуелни роман је у ствари ништа друго до стрип и филм“, један је од читалачких коментара); насупрот „Glisicu“, Бранислав Гузина као један од читалаца/коментатора/афирматора наставка романа, Насељавање Виз@нтије види као простор који чека креативни ред. Подстакнут коментарима читалаца, „иницијални креатор“ романа одмотава још свитака његовог штива; након што је стекао нове читаоце и коауторе, роман Насељавање Виз@нтије наставља са гранањем на преко 50 наставака...
[7] Уп. Анђелковић, Миливој, Насељавање Виз@нтије: визуелни електронски ром@н на 1002 екран@, Београд: Тардис, од 2012.
[8] Ово се односи на степене наративности у очима постласичне наратологије. О самом појму наративности и скаларном приступу наративу опширније в. Ryan, Marie – Laure, Narrative as Virtual Reality: Immersion and Interactivity in Literature and Electronic Media, Baltimore and London 2011.
[9] О жанровима сигналистичке поезије опширније в. Тодоровић, Мирољуб, Простори сигнализма, Нови Сад: Агора 2014, стр. 108–109. Поједине жанрове сигналистичке прозе (шатро причу, шатро роман, Facebook сигнализам) разматрала је Јелена Марићевић у монографији Легитимација за сигнализам: пулсирање сигнализма (Београд: EVEREST MEDIA 2016).
[10] Подаци су преузети из: Тодоровић, Мирољуб, нав. дело, стр. 22, 11, 7.
[11] Узимајући у обзир шири корпус сигналистичке романескне прозе (дела Илије Бакића, Богислава Марковића и др.), биће – перцепцију можемо означити као топос ових дела. Такође, у овом корпусу поменути топос јавља се у истој функцији приповедача – лика.
[12] Шкеровић, Слободан, Земљофобија: поетски роман, Београд: EVEREST MEDIA, 2013.
[13] Шкеровић, Слободан, „Демон сигнализма“, 2007, доступно на: http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/11207 [5. 2. 2018.].
[14] Тодоровић, Мирољуб, Простори сигнализма, Нови Сад: Агора, 2014, стр. 206.
[15] Шкеровић, Слободан, „Демон сигнализма“, 2007, доступно на: http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/11207 [5. 2. 2018.].
[16] Текст се налази у књизи: Мукаржовски, Јан, Структура, функција, знак, вредност, Београд: НОЛИТ 1987, стр. 113–126.
[17] У корпусу српске књижевности постоји роман сличног наслова који користи широк избор визуелних средстава на плану спољашње композиције, али и у домену наративних поступака. У питању је Ковчег, визуелни роман Ђорђа Писарева. У односу на разуђену композицију Ковчега, Шкеровићев Кофер (тачније, 20-ак постова Кофера) има кохерентнију композицију; потом, док Ковчег понавља и варира исте сегменте, у Коферу постоји једино фугично варирање идеје сазнања, оваплоћене кроз средишњи мотив истакнут насловом. На први поглед поетичка интенција Кофера блиска је Ковчегу као роману који својом садржином и обликом перманентно преиспитује причу и писање. Међутим, у основи Кофера је епистемолошки проблем на ширем, антрополошком плану.
[18] Уп. са: „Поимањем он [јунак, прим. аут.] уништава свет, тако га савладава.“ (Шкеровић, Слободан, „Телеологија модерне и сигналистичке прозе – Искорак из читања у моћ стварања“ 2008, доступно на: http://www.rastko.rs/knjizevnost/signalizam/delo/12175, 1. 2. 2018.)
[19] У једном од есеја („Телеологија модерне и сигналистичке прозе – Искорак из читања у моћ стварања“, 2008) Шкеровић открива своју стваралачку заокупљеност феноменом смрти: „Смрт није лоша. Шта ако смрт није лоша? Колико такво виђење утиче на представу о реалности? Шта ако главни јунак умре – зашто у том случају све постаје бесмислено? Шта је то што умре? Где се заоденуо активни принцип?“ У тексту рада указали смо на неке од могућих одговора/закључака које нуди роман Кофер.
[20] Шкеровић, Слободан. „Говори асемички о асемичком“, 2014. Доступно на: http://www.rastko.rs/knjizevnost/slobodanskerovic/delo/15151, 15. 1. 2018.

Објављено у ЗЛАТНА ГРЕДА, број 195/196, јануар - фебруар 2018.


Amika.rs