Др Александра Лутхандер - Стокхолм - Шведска / Београд - Србија
Др Александра Лутхандер
БЕРГМАН, УСЕЉЕН У ИБЗЕНОВУ “ЛУТКИНУ КУЋУ”
(поглавље из књиге “Бергман је умро, живео Бергман!”)
Кад је Бергман режирао "Луткину кућу", која је имала премијеру 17. новембра 1989. године у Стокхолму, он је био више фокусиран на психолошке аспекте драме Нориног живота и пажњу је померио према трагедији у релацијама, претворивши ту драму у троугао између Норе, Хилде и доктора Ранка. Супротно дотадашњем традиционалном представљању "Луткине куће" он је оваквом својом режијом остварио “магнетно поље где су супротни полови били еротика и смрт, а тема драме су људска природа и љубав". Соба са високим зидовима и прозорима који асоцирају на затвор, је још једна типична сценографија Гуниле Палмшерне Вајс.
Када је "Луткина кућа" имала премијеру у Копенхагену 1879. године, одмах је изазвала скандал и постигла велики успех са својом радикалном причом са поруком о равноправности полова.”Луткина кућа" је пробудила велику пажњу зато што се бавила за оно време тако контоверзном темом као што је ослобођење жене. Ибзен је био третиран као својеврсни културни радикалиста, који није био социјалиста, нити је отворено био против буржоазије. Место одигравања драме је Данска, крајем деветнаетог века и третира питања друштвених промена које су драстично утицале на породицу и брак. Главни лик, Нора, живи у једном, на изглед идиличном браку са својим мужем Торвалдом и њихово троје мале деце. Она се, упркос томе, осећа заробљена у кући у којој је приморана све време да игра улогу савршене домћице. У то време је жена је била у сенци мужа и Нора није могла да преузме водећу позицију у породици чак и када је то било неопходно, а да то изазве осуду мужа и околине. На крају она напушта Торвалада, да би се сама бринула о себи, као јака, самостална жена.Ибзен је написао укупно двадесет шест драма и око три стотине песама. Одмах после Шекспира, Хенрик Ибзен је најигранији драмски писац на свету, а "Луткина кућа" ("Et dukkehjem”, 1879) једна од највише играних представа, уз Стиндбергову "Госпођицу Јулију". Још 1985. године, његове представе су игране на сценама у Бергену, Хелсинкију, Гетеборгу, Милану, Бечу и Паризу, као и на сценама у разним деловима Русије и Америке.
Својеврсни омаж Нори из Ибзенове драме "Луткина кућа", Бергман даје у свом филму "Крици и шапутања" где се Марија одмара поред дечије играчке, куће за лутке. Такође и у драми "Госпођица Јулија" на зиду је окачен кавез за птице, као симбол затворености жене у оквире породице. Атмосферу идиличног породичног Божићног славља из Норине куће, Бергман је пренео у свој филм "Фани и Александер", јер се и радња "Луткине куће" одиграва за време Божићних празника.
Маргарета Вирмарк пише: “Бергман је у својој поставци "Луткине куће" штриховао неке делове Ибзеновог текста и чак додао негде своје реплике. Пре свега представа је добила више физички карактер, Бергман је употребио нови, модернији говор тела. Нора је сензуалнија и Бергман дозвољава да мало завиримо у спаваћу собу Норе и њеног мужа Тервалда Хелмерса. Свакако је занимљиво како Бергман додаје и одузима текст и како мења значење одређених особа у његовој верзији представе". Маргарета Вирмарк наставља са питањем: „Треба ли уопште и колико мењати једно класично дело? То је наравно рађено све чешће у последње време, али питање је, свеједно, ипак вредно полемике.”Када је размишљао о завршетку своје позоришне каријере, Бергман је у почетку био сигуран да ће то бити нека Стиндбергова драма, као, на пример, његова последња драма "Велики сеоски пут" али што је био старији то му Ибзен био забавнији. Често га је цитирао говорећи: “Радо станујем у ноћи и у мојој поезији.” Тако је Хенрик Ибзен био онај драмски писац који је означио крај Бергмановог редитељског рада у матичниј кући "Драматен", 2002. године.
У својој обради Ибзенове драме "Сабласт" Бергман је 2002. године додао и неколико Стриндбергових реченица из представа "Пеликан" и "Аветињска соната”."Он се, наравно игра: са Ибзеном и Стриндбергом и глумцима. Слободно, као нико други, он се креће између деценија, драмских писаца и позоришних представа, сецка и лепи, монтира и по мало лаже”, пише Ингејерд Варанпере, новинарка листа “Дагенс Нихетер”.
Стефан Еклунд је о овој премијери духовито изјавио: "Чини се као да су Стриндберг заједно сели, попили неколико пива и одлучили да “продрмају” Ибзена."
На тако оригиналан и смео начин, Ингмар Бергман је објединио под кровом Краљевског позоришта “Драматен" ове две централне фигуре европске књижевости у једној јединој позоришној представи. Аугуст Стриндберг и Хенрик Ибзен, на Бергмановим крилима наставили су свој „анђеоски лет“ у двадесет први век историје европске културе. Као да се отворило “Небо над Драматеном”, да направимо алузију на наслов Вендерсовог филма “Небо над Берлином”.
Бергман је први пут радио у Драматену као гостујући редитељ 1951. године поставивши на сцену драму "Светлост у кући" (”Det lyser i kåken", 1950) шведског писца Бјорн-Ерика Хојера, са легендарним глумцем Андерш де Валом у једној од улога. Бергман је касније написао у својој аутобиографској књизи "Латерна магика" да је као дечак умео да слаже у школи, да му је управо овај велики шведски глумац заправо био прави отац. Андерс де Вал је дуги низ година (1934-1955) тачно у поноћ, све до своје смрти, рецитовао на радију песму "Ring Out, Wild Bells" објављену 1850. године, британског писца лорда Алфреда Тенисона која у шведском препеву носи назив "Новогодишње звоно" ("Nyårsklockan"). Глумац који oд 2001. године рецитује познате сихове "Звони, звоно, звони" (”Ring, klockan ring”) је Јан Малмшјо, познат по улози бискупа у Бергмановом филму "Фани и Александер".
Ингмар Бергман добија почетком шездесетих година стално запослење као редитељ у Драматену, чији директор постаје 1963. године. На том месту је био до 1966. године, када га неслеђује пријатељ и доживотни сарадник, Ерланд Јузефсон. Бергман тако могао да се посвети раду на филму, али већ 1969. године у Драматену режира Бихнеровог "Војцека", као једну социјалну драму са „отвореним пробама“, у духу тог времена. Са изузетком година које је провео у егзилу, од 1976-84. Бергман је био веран "Драматену" све до своје последње преставе, Ибзенове драме "Сабласт" ("Gengångare", 1882) коју је режирао 2002. године и обичавао да је назива "Ибзеновом Аветињском сонатом”. Та представа је била својеврсни омаж традицији коју Драматен носи са собом и свим глумцима на тој магичној сцени.
Микаел Тим је написао: ”Бергман је исто као "сабласт", он пушта почињене грехе да као дух из боце поново завладају сценом. Није ништа необично да по мало и дискретно Бергман цитира сам себе. Једна ситуација, један детаљ у сценографији, једна реплика, све може ићи од филма до филма и од представе до представе. Некада је то намерно, а некада сасвим случајно. Када би то у питању био Џојс радило би се о одеђеном моделу, али код Бергмана се ради више о изражајним детаљима, забавним или трагичним.”
У филму "Фани и Александер" породично име Екдал (Ekdahl) изговара се исто као име породице Екдал (Ekdal) из Ибзенове драме "Дивље патке" ("Vildanden" 1884). Када је га је новинар "Дагенс Нихетера" упитао да ли је то намерно учинио, Бергман је потврдно одговорио, али је додао да је “мислио да то нико неће приметити!"
Бергман је ову представу радио према својим уметничким принципима који су важили за многе његове филмове. Бергман суверено сједињује своје дугодишње искуство са уметничком слободом. Представом доминира портет покојне мајке, вољене, али дубоко несрећне жене, стално присутне у Екдаловој кући. Гина Екдал је држала све на окупу на свој, миран, једноставан и природан начин. У овој престави Бергман истражује како је материнство у овако великом формату и изражају формирало животе протагониста у кући Екдал. Ибзенова Гина Екдал је послужила као узор за лик Хелене Екдал (Ekdahl) у филму "Фани и Александер", који се већ увелико игра као позоришна представа у “Драматену.
Режирајући Ибзенову драму “Дивље патке", Бергман поставио девојчицу Хедвик као главно лице драме, као у филму "Фани и Александер", где су деца у главној улози, као жртве одраслих. На крају драме девојчица страда од пушке. Ибзен додатно проблематизује свој захтев за истином. Трагедија породице Екдал огледа се у погледу несрећног детета. Наслов драме није само алузија на рањену птицу на тавану куће Екдалових, већ симболизује стање у коме се налазе чланови породице Екдал, приказујући унутрашњи живот тих људи. Ибзен смањује значење друштвеног контекста у корист дубљег психолошког приступа ликовима, са јасним ознакама симболизма. Тај помак од натурализма према симболизму јасно се види у "Дивљој патки", те је Бергман и из овог позоришног дела природно извео свој "субјективстички експресионизам".
Позоришна критика у "Дагенс Нихетеру" је пуна дивљења: “Сигуран да ће представа "Дивља патка" бити запамћена као једно од Бергманових најбољих редитељских дела.”, пише Лејф Зерн.
Ибзен је агент прошлости. Он готово увек пише о томе како прошлост утиче на садашњост. Улоге су као сенке давно почињених дела и издаја. Представе откривају ожиљак за ожиљком из те историје. Текстови описују ужас да се буде изван друштвене заједнице и одбацивање индивидуе која је прекршила конвенције”, пише Ларс Ринг, позоришни критичар у новинама "Свенска Дагбладет" и додаје: “Сабласт је онај који носи прошлост са собом.“
Када се Ибзенова драма ”Сабласт" појавила, изазвала је велики скандал и била је забрањена за извођење у већини позоришта. У Норвешкој није било ни једног директора позозишта који би дозволио да се представа игра у његовом позоришту. Премијера се одиграла, сасвим необично, у Чикагу. Разлог за то је био да се Ибзен бавио табу темама као што су венеричне болести, наслеђени сифилис, ванбрачне везе, инцест и еутаназија. Драма се такође бави компликацијама у погледу дотадашњег идеала мушкости и оца као главе породице, као и правима жена у деветнаестом веку. Лејф Зерн пише у својој рецензији у "Дагенс Нихетеру": “Ово је једна трагедија са инцестом, сифилисом и хипокритским свештеником, која је неоспорно била динамит у јавном животу буржоазије око 1880. године.”
“Ибзенова намера је увек била, према сопственом исказу, постављање торпеда испод брода. У томе је успео до те мере да је представа "Сабласт" морала да сачека са својом скандинавском премијером неколико година.”
“У драми "Сабласт" из 1882. године ради се о једној жени која је целог свог живота била подређена свом мужу који је живео дионизијски раскалашно, док је она то успешно скривала од јавности и породице. Пошто је муж умро она отвара дом за сирочад да би искупила његову душу. Она позива сина из Париза где је похађао у уметничку школу. Син се враћа смртно болестан, јер је од оца наследио сифилис. Од једном се све лажи откривају.” пише Ларс Ринг.
“Стару госпођу Алвинг и "Сабласти" игра глумица Пернила Аугуст која је била Нора у "Луткиној кући" 1989. године, тако да драма добија једну историјску перспективу, не само Норину већ и Пернилину и Бергманову, због свих тих година које су прошле и нагомиланих искустава”, пише Ингејерд Варанпере. Пернила Август је тумачила лик хроме дадиље у Бергмановом филму "Фани и Александар", 1982. године. Када је режирао Ибзенову предатаву "Сабласт", кроз улогу Перниле Август, Бергман је направио омаж не само њој, већ свим глумицама и женама у његовом животу. Бергман је имао јединствену привилегију да стари заједно са својим глумцима. Са додатном стилизацијом и театрализацијом, Бергман такође одаје пошту позоришној традицији, а нарочито свом узору још из дечачких дана, редитељу Улфу Моландеру.
”Без реквизита, само уз помоћ светлости и глумаца и Бергман ствара пред очима гледалаца један фантастичан свет” , пише Ингејерд Варанпере. Упркос томе што се представа била играна на великој сцени "Драматена", Бергман је дочарао илузију камерне сцене, што је такође својеврсни омаж Стиндбергу, у овој Ибзеновој представи "Сабласт".
“Као и увек у Ибзеновим драмама прошлост баца дугачку сенку на садашњост, а то је Бергман визуализовао постављајући ову Ибзенову драму на сцену "Драматена”, пише Ингејерд Варанпере а Лејф Зерн је написао: “Бергман позива у свој позоришни универзум који је пун бића из прошлости и садашњости.”
И у овој представи се појављује у бело нашминкано лице глумца - кловна, које се лако претвара у маску смрти, што наводи мисли до саме маске Смрти из Бергмановог филма "Седми печат", и још више потенцира трагичну судбину породице у Ибзеновој драми "Сабласт". Он долази кући из Париза где је живео као уметник. Лик овог кућног боема, Освалда, као носиоца истине, успешно представља син глумаца који је играо бискупа у "Фани и Алексадндер", Јонас Малмшјо.
“Са овом режијом Бергман игра игру између пучке комедије и егзистенцијалне драме, између једне врсте архаичног, старинског позоришног стила и аутобиографских детаља. Ова престава у Бергмнаовој режији постаје разбијено огледало са сопственим успоменама које режу и светлуцају”, пише Ингејерд Варанпере.
“Из ове слагалице од познатих Ибзенових тема Бергман моделује једну јаку драму о породици која гуши своје чланове и делује као убијајући механизам. Бергман додаје и јасне, неоспорне биографске детаље. Капетан Алвинг, који је одавно већ мртав, зове се Ерик, упркос томе што му Ибзен у овој драми није дао име, али му Бергман сада додаје име свог оца. Син Освалд је сликар, што се потенцира са његовим костимом који је умрљан бојама, чак има и црвени кловновски нос. Није тешко протумачити то као једна веома личан Бергманов коментар са киселим осмехом, јер његов Освалд, кога игра Јонас Малмшјо, заправо представља егоистичног, размаженог и едиповски настројеног младог Бергмана. Самоиронично, он представља самог себе, а на један стилизован начин и своју релацију са својим оцем и мајком. Све се претвара у једну исповест, или пригушено истеривање ђавола, што само појачава јаке осећаје на сцени и продубљује радњу драме” , пише Ларс Ринг, дугогодишњи позоришни критичар листа "Свенска Дагбладет".
Ибзена, као драмског писца, у неколико ће наврата наговештавати крај у различитим етапама Бергманове позоришне каријере. Први пут у Минхену, када је његова опроштајна представа у "Резиденц театру", "Јохан Габриел Боркман" ("Johan Gabriel Borkman”), Ибзенова претпоследња драма, која је имала премијеру 1897. године у Хелсинкију.
"Сабласт" Хенрика Ибзена била је последња позоришна представа коју је Ингмар Бергман режирао у али и његов првенац, када је у питању превод. Са своје осамдесет четири године, Ингмар Бергман је превео једну драму по први пут у свом животу. “Уживао је да седи за писаћим столом свако пре подне и да тражи праву реч на шведском. Пошто је то била последња представа коју он поставља на сцени, дозволио је себи да се мало нашали тако што је убацио у Ибзенов комад неке Стиндбергове реченице и за то очекивао је Ибзенову критику. Ибзен је био прво био љут, а за тим је увидео како све иде добро и после генералне пробе пред публиком се смирио”, пише Микаел Тим.
”Он се није латио посла да би остао веран оригиналу већ да оформи једну верију која одговара његовим интенцијама и експлицитним појашњењима. Он је пренео Ибзенов текст у свој свет, али га је исто тако гурнуо према Стриндбергу, "Пеликану" и "Аветињској сонати". Бергман "побољшава" Ибзена... И завршава са додатном, потресном сценом, где једна беспомоћна мајка помаже свом нагом, болесном сину да умре", написао је Стефан Еклунд.
Хенрик Ибзен се родио у Норвешкој у Скиену, малом градићу на обали. Хенрик Ибзен је рано показао интерес за позориште, али га је економска ситуација његове породице приморала да се са шеснаест година запосли у апотеци u градићу Гримстаду, где се данас налази мали Ибзенов музеј. Ибзен је матурирао је 1850. године у Кристијанији, што је тадашњи назив за Осло. Исте године, под псеудономом, Brynjolf Bjarne, објавио је и своју прву драму, трагедију "Catilina". Своју последњу драму "Када се ми мртви пробудимо", ("Når vi døde vågner”), написао је 1899. године. Већ на почетку каријере добио је једну стипендију, тако да је из Бергена, где је радио као драматург у "Норвешком позоришту" отпутовао у Копенхаген, а затим у Дрезден. Ибзен се дружио са познатим уметницима као што су сликар Едвард Мунк и композитор Едвард Григ. Издржавао се углавном од продаје књига својих драма и извођења истих у позориштима широм Европе. Ибзеново економско стање се стабилизовало онда када му је Норвешка влада доделила доживотну плату као заслужном писцу, па се тако, тек после четврт века плодног рада у Европи, вратио у Норвешку 1891. године.
Као аутор драмских ликова Ибзен је готово непревазиђен аутор. Карактери као Нора, Пер Гинт и Хеда Габлер били су и остали стални изазов за многе светске редитеље, између којих је био Ингмар Бергман са својим ансамблом, а у фебруару 2011. године Народно позориште у Београду имало премијеру представе "Хеда Габлер" из 1890. године.
Поводом годишњег отварања Ибзен фестивала (Ibsenfestival) у Норвешкој 2008. године, Ларс Ринг је написао: ”Ибзенов фестивал је основан пре двадесетак година и одржава се сваке друге године. Још једном морам да изразим жаљење зато што је шведски културни естабилишмент толико парализован да не може да се окупи око Стриндберговог фестивала који би могао да обнови не само један драмски канон већ и једну јединствену традицију.”
Ларс Ринг је написао да је Ибзен фестивал пуно значио за норвешко Национално позориште, које је добило међународни карактер и ширину, и да се национална драма подвргава новим формама и вољи нових редитеља, али да је пре свега у свету порасла свест о Ибзеновим делима, као непресушним сценским могућностима и о Ибзену као као "контакт особом" са светом. Осамдесетих година прошлог века представе су се тумачиле на традиционалан начин; понос поводом Ибзена био је огроман и редитељи се нису усуђивали за неке радикалније "штрихове”, увек под будним оком литерарног естебилишмента. Данас се текстови скраћују и пушта се машти на вољу, да би се у комуникацији са садашњим тренутком премостило традиционално тумачење Ибзена.
Тако је у најновој поставци у Стокхолму Ибезонове драме "Сабласти" из 2010. године било могуће “заменти” сифилис – AIDS-ом, такође једном табуизираном болешћу која се углавном преноси сексуалним односима, што представу "Сабласти" поново чини горећи актуелном”, пише Ларс Ринг. Ингмар Бергман је још 2002. године “модернизовао” превозна средства у овој Ибзеновој драми. Уместо парним бродом, Освалд долази возом у Осло, а комуникација се врши путем мобилних телефона, а не телеграфских веза, како је било у Ибзеново доба. Бергман такође “побољшава”, осавремењује Ибзена и води га са собом у 21. век.
“Ипак је то по мало чудно што је Ингмар Бергман, а не Аугуст Стриндберг добио велики међународни фестивал сценских уметности. Норвежани имају свој, Ибзенов фестивал који привлачи огромну публику и велика имена из целог света и који у исто време даје сјај норвешкој модерној култури. Многи чезну за једним сличним фестивалом у Шведској, као признање ратоборном Стриндбергу, који је изменио светску драмску сцену са својим играма снова. Уместо тога, та част је припала Бергману, који је написао више сценарија за филм него драмских текстова. И тако ми и даље тражимо један фестивал за Аугуста Стриндберга”, пише 2009. године, “ратоборни” књижевни критичар, Ларс Ринг.
Као што је у Норвешкој на крају ипак био “либерализован” став према Ибзену, тако је културни естабилишмент у Шведској посветио овај нови фестивал Бергману, (Ingmar Bergman International Theatre Festival), а не Стриндбергу пошто је очигледно да је Бергман готово у целости инкорпорирао Стриндберга у свој филмски и сценски опус, те се тако “квалификовао” и да буде његов својеврсни представник у савременом свету. Тако је одлучено, да управо он, Ингмар Бергман, поведе Стриндберга заједно са Ибзеном у 21. век.
“Један од основних замисли овог новог фестивала је да измени неповољну ситуацију у којој је било пре мало гостовања страних позоришних представа у позоришном животу Шведске. Име је, када је у питању Ингмар Бергман, злата вредно када говоримо о изазивању међународне пажње. Прес служба "Драматена" саопштила је да су се десетине страних новинара пријавиле да желе да прате овај фестивал, између којих и САД, Русија, Шпанија и Француска”, написао је Тобиас Брандел 2009. године, у листу "Свенска Дагбладет”.
Неспорна је чињеница да је Бергман је имао немерљиви утицај на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21. века.
Др Александра Лутхандер
ИЗВОРИ:
Björnberg, Eva, Dagens bokrecension 2681, 17. 09. 2007
Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bergmn Face to Face, http//www. ingmarbergman.se.
Waaranperä Ingegärd "Gengångare: Trovärdigt montage om tröst", Dagens Nyheter, Stockholm, 2002
Gustavsson, Björn, "Ett dockhem hos Margareta Wirmark, Nora", Nora Carlssons, Stockholm 06.10. 2006.
Timm, Mikael, "Lusten och dämonerna, Boken om Bergman", Norstedts, Stockholm 2008.
Zern, Leif, "Dagens Nyheter", Stockholm, 31. 07. 2007.
Ring, Lars, "Subtil och intim Gengångare", "Svenska Dagbladet”, Stockholm, 08. 05. 2010.
Zern, Leif, "Gengångare på Stockholms stadsteater", "Dagens Nyheter", Stockholm, 09.05.2010.
Ring, Lars, ”Allt går igen hos Bergman Gengångare”, ”Svenska Dagbladet”, Stockholm, 23.09.2007.
Eklund, Stefan, "Borås Tidning", Ingmar Bergman Foudation, Ingmar Bermn Face to Face.
Ring, Lars, "Imponerande inledning på Ibsenfestival”, ”Svenska Dagbladet”, Stockholm, 02.09. 2008.
Ring, Lars, "Strindberg hellre än Bergman, Svenska Dagbladet”, Stockholm 26.05.2009.
Brandel, Tobias, "Många platser kvar på Bergmanfestival", "Svenska Dagbladet”, Stockholm, 26.05.2009.
Део докторске дисертације Александре Лутхандер,
"УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА"
посвећен утицају Бергмана као редитеља на друге филмске ауторе,
одбрањене на
МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТУ - ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ
18. јула 2011.