Amika.rs

Др Александра Лутхандер - Стокхолм - Шведска / Београд - Србија


 

Др Александра Лутхандер

ГАС ВАН САНТ, БЕЛА СВЕТЛОСТ И БЕРГМАНОВСКА БЕЗВРЕМЕНОСТ

(поглавље из књиге “Бергман је умро, живео Бергман!”)

Гас Ван Сант је амерички редитељ, сценариста и филмски продуцент. Пре него што се потпуно посветио филму, овај мултиталентовани уметник бавио се сликарством, музиком и фотографијом. Познавао је Енди Ворхола и правио музику заједно с члановима групе Токинг Хедс Talking Heаds. За три деценије оставио је дубок траг у америчкој филмској историји, са својих четрнаест играних филмова. Гас Ван Сант налази инспирацију у свакодневном животу, често и у новинским чланцима.
„То је као да тражите злато. Прво вам се учини да сте наишли на нешто вредно, али после дужег тражења нисте више сигурни да ли је то право злато. Планирате један филм пар година, а увек може да се догоди да идеја нестане.“

Гас Ван Сант је режирао и неколико традиционалних филмских драма према туђим сценаријима са познатим филмским зваздама, филмове који су остварили велике комерцијалне успехе као што су филмови "To die for” из 1995. године са Никол Кидман, затим филм "Good Will Hunting" из 1997. године са Метом Дејмоном и Беном Афлеком и "Finding Forrester" из 2000. године са Шоном Конеријем. Гас Ван Сант је такође са великим успехом радио и мале, интимне филмове са непознатим глумцима, за које је сам писао сценарио и у којима говори својим посебним, ониричним, филмским језиком.
„Његови филмови су визуелне авантуре са потпуно посебним поетским сјајем. Јако мало филмских ствараоца може на такав начин да слика филмском камером“, написао је шведски филмски критичар Стиг Бјоркман, који је Гаса Ван Санта итервјуисао у Портланду, прилично суморном индустријском граду, на северном делу западне америчке обале, где Гас Ван Сант живи већ скоро тридесет година.
„Та врста филмова које сам урадио почетком осамдесетих година, сигурно је већ рађена у Шведској, али никада до тада у Америци“ , изјавио је Гас Ван Сант у интервјуу у шведском листу ”Свенска Дагбладет”. Гас Ван Сант је у своју поетску мрежу ухватио Америку која се ретко виђа на филмском платну на начин Бергмановог "Субјективистичког експресионизма".

Као и у филмовима Ингмара Бергмана, смрт је тема многих Гас Ван Сантових филмова, као на пример у филму "Слон" из 2003, који говори о масакру из 1999. године у америчкој гимназији Колумбајн (Columbine High Scholl). "Paranoid Park", из 2007. такође описује један судбоносни трагични догађај у животу младих скејтера, а "Последњи дани" ("Last days", 2005.) је Гас Ван Сантов субјективистички приказ краја животне приче певача групе Нирвана, Курта Кобејна . "Gerry", (2002.) је филм о двојици младића који одлазе у пустињу а само један се враћа и први је од три Ван Сантова филма базираних на смртним случајевима који су се догодили у стварном животу. "Gerry", "Слон" и "Последњи дани", чине Ван Сантовоу савремену америчку трилогију о смрти ("Americаn "Young Death Trilogy”).

Гас Ван Сантов најновији филм "Restless", (2011) је о једном младићу који воли да иде на сахране, кога игра Хенри Хопер, син недавно преминулог култног глумца Дениса Хопера. Он игра улогу младића без родитеља који тражи мир на једном гробљу у Портланду. Тамо среће једну смртно болесну девојку. Смрт, која је тако присутна у Гас Ван Сантовим филмовима, као да има главну улогу у овом филму, слично филму "Седми печат" Ингмара Бергмана.
„Парадоксално у многим Ван Сантовим филмовима је то да он у фокусу има изузетно младе људе, чији се живот нагло и насилно прекида“, записано је у новинама "Stokholms filmfestival” (”Стокхолмски филмски фестивал"). Гас Ван Сант је то и потврдио рекавши: „Ако бих описао теме на које сам се стално враћао у својим филмовима, то би били: аутсајдери и смрт.

За филм ”Слон” Гас Вас Сант је добио је награду “Златна палма” на Канском фестивалу 2003. године и то једногласном одлуком жирија, што је представљало велико изненађење с обзиром на јаку конкуренцију. Том приликом је био је награђен и као најбољи филмски режисер, победивши и Ларса фон Трира и његов филм "Догвил". Занимљиво је да је у том, иначе изузетном вон Трировом филму, запажену улогу хероине играла Никол Кидман, док су глумци у Гас Ван Сантовом филму "Слон" били натуршчици, који у филму чак и носе своја права имена. Овај филм није направљен као филмска прича са фикционалним догађајем већ има документарни карактер, али је велики део филма заправо импровизација, Гас Ван Сатнова фантазија о ствараном догађају.

Гас Ван Сант је за своје ликове у филму "Слон" одабрао неколико ученика и ученица, од којих ће сви сем једног бити жртве убиства, показујући шта су ђаци радили само неколико сати пре него што је школу задесила катастрофа. Пратимо их кроз обичне, свакодневне активности у једном, на изглед, обичном дану све док се не догоди неочекивана трагедија. Камера је буквално „за петама ученика“ који ходају кроз лавиринт школских ходнике, са изузетно дугачким кадровима, као у филму "Gerry”. Поред пуно погинуле деце и наставника, највећи шок заправо представља када главни убица хладнокрвно, изненада убија и свог помоћника. Насиље двојице ученика, Ерика и Алекса показује се са дистанце.
Како филм одмиче, све више чини као да је то нека својеврсна љубавна прича, између дечака Ерика и Алекса, који признаје свом другу, идолу и вођи атентата, да никога до тада није пољубио у свом животу, те од њега прима свој први и последњи пољубац. Дечаци имају задње, заједничко, симболично туширање, као да желе да чисти пођу у смрт; као да у напред желе да са себе сперу крв коју коју ће се ради њих пролити.

Као и у Бермановим филмовима, на типичан, "Субјективистичко-експресионистички" начин и уз помоћ великог мајстора камере Хариса Савидеса, Гас Ван Сант гради свет снова својих младих ликова, из којих их буди смрт.
Редитељ је и овај филм снимио у Портланду. Када га је филмски критичар Стиг Бјоркман посетио у његовом стану, кроз прозор су се испод моста видели скејтери, од којих су неки можда били статисти у Ван Сантовом филму "Параноидни парк". Финансијски успех филма "Слон", после америчке премијере, помогао је да се оснује фонд "Outside In” за помоћ младих Портланда који живе на улици.

Још једна од многобројних Гас Ван Сантових паралела са Ингмаром Бергманом је љубав и толеранција у породици. У филму "Слон", дечака Џон отац вози у школу у алкохолисаном стању. Џон мирно преузима волан указујући на то да ће отац убити неког ако настави да вози. Слично као и у Бергмановом филму "Фани и Александер", где хипер-потентног Густава Адолфа нико озбиљно не осуђује што је служавку Мај оставио у другом стању, тако и Ван Сантов дечак воли свог оца због других, добрих особина, те према овом пијанству има став у стилу: „Тата воли мало да попије“. Отац, ширећи руке покушава да се извини сину.

Сваки порок, пре или касније, може да одводе у смрт. Али, зато постоје - анђели чувари. Џон је једини од представљених ученика у филму који остаје жив. Он излази из школе у моменту када наоружане убице улазе. Они га чак и упозоравају да се не враћа у школу. "Црни анђели смрти" су, парадоксално, Џонови заштитници. Као што иначе закључани и опасни Исмаел није наудио дечаку Александеру, већ му је чак одао неке важне животне тајне и помоћу телепатије убио злог Александеровог очуха. Анђео смрти је постао Александеров анђео заштиник. У филму "Фани и Александер" такође има још анђела заштитника, као што су Јеврејин Исак Јакоби и бака Хелена Екдал.
И сам дечак Џон је од почетка до краја филма је у улози анђела заштитника. Својим једноставним, чистим изгледом, с јарко жутом мајицом на себи која асоцира на сунце и светлост; с плавом, анђеоском косом, он након спознаје трчи до сваког ко намерава да уђе у школу, упозоравајући да ће се нешто страшно догодити. Као и у филмовима Ингмара Бергмана, у овом Ван Сантовом филму деца су огледало одраслих. Огледајући се у деци, одрасли неутралишу своје пороке, који их понижавају пред децом, којих очигледно не могу де се реше. За ту немоћ одраслих Стиндберг је имао израз: „Људи-деца“ (Människobarn).
Заменивши улоге, отац и син се шале на путу до школе и планирају заједнички лов пасионирано разговарајући о оружју. Оружје ће се убрзо и појавити у филму и то у свој својој стравичној импозантности, представљено као дечија играчка и убојити фетиш. План о убијању животиња у разговору Џона и његовог оца, претвара се у план о убијању људи, када постаје јасно да дечаци Ерик и Алекс планирају, а затим изводе масакр над ученицима и наставницима у школи.

Гас Ван Сант је на експресонистички начин представио природу. Филм почиње и завршава се призором неба, као код Бергмана, у "Седмом печату". Ван Сант снима алеју дрвећа из птичије перспективе. Камера као орао лети над аутомобилом у коме се налазе јунак филма и његов отац. Тиме гледаоца ослобађа, како телесне тежине, тако и силе гравитације, дајући му илузију да лебди. Тај осећај се дуго носи са собом. Изгледа као да од самог почетка над дечаком Џоном лебди анђео чувар. Као да је свако од нас нечији анђео чувар.
Бергманов "Субјективистички експресионизам" се огледа и у кретању камере. Као и у филму "Крици и шапутања" гледаоцу често остаје да сам дочара реакцију другог учесника у дијалогу, јер се камера врло дуго задржава само на једном од ликова.
Оно што неодољиво асоцира на Бергмана је "Бела светлост", као симбол смрти, која доминира у целом Ван Сантовом филму "Слон". Има је, чини се, више него у свим Бергмановим филмовима заједно; као да је тај феномен и сам Гас Ван Сант поново измислио. Кроз велике прозоре, у ходнике све време продире бела светлост, која понекад јако избледи ликове, наговештавајући њихово скорашње нестајење.

Бергмановска безвременост је такође карактеристична за овај филм. Џон улази у школу и пролази, као кроз сан, кроз бескрајно дуге ходнике. Пролазећи среће једног по једног, све оне ђаке, који ће за кратко време бити немилосрдно убијени од двојице својих другова. Затим излази из школе у моменту када убице улазе у њу. Тих Џонових десетак минута "покрива” читаво трајање филма. Паралелно иду животне приче других ђака, инкорпориране у време док Џон хода кроз школу.
Стиг Бјоркман је записао: ""Слон" је елегична тугованка с јаким медитативним карактером. Осећај који доносе замишљени широки, спори покрети камере која, као неки мирни воајер, иде према арени која ће се претворити у место злочина.“
У тако кратком времену, Ван Сант стиже и да опише статус сваког ђака, приказујући његову активност у школи пре убиствa. Покретна камера на великој близини, као лептир облеће око ликова, показујући оне које шиканирају друге и оне ђаке коју су жртве тог мобинга; оне који су вољени и оне које, изгледа, нико не воли. Управо једна таква жртва нескривеног мобинга преузима улогу осветника и убија све које пронађе у школи, у школским ходницима, у библиотеци, кафетерији, па чак и оне који покушају да се сакрију у хладњачи школске кухиње. Ван Сант се такође бави дечацима убицама и њиховим припремама за овај монстртуозни чин.

Оно што запањује је високи стандард школске установе. Могло би се помислити да у таквој школи, са таквим кабинетима, таквом фото-лабораторијом, с таквом гимнастичком салом расту, развијају се и уче срећни млади људи. Али филм показује супротно. И сам Бергман није памтио школу по добру. Називао ју је паклом, као у осталом и млади глумци у филму "Слон". "Ништа се, на жалост, у тим односима није променило, од када је Бергман, тридесетих година прошлог века био ђак," пише Микаел Тим, аутор књиге о Бергману.

Уметност и код Ван Санта такође има улогу утешитеља. Док Агнес из филма "Крици и шапутања" слика цвеће пред смрт, цртеж слона у филму "Слон" видно је постављен на два места у соби дечака убице. Он свира клавир свом пријатељу, који седи на кревету и игра видео-игрице с темом убијања. Он свира клавир, чини се, за своју душу али тиме очигледно заводи свог саучесника у злочину, дечака који долази из знатно сиромашније породице. Будући убица прво нежно пребира по клавијатури, свирајући музику коју готово сва деца знају, да би затим прешао на агресивнији начин свирања, завршивши свој прелудиј претећим гестом. Као да је свирајући, за неколико минута порастао и прешао у сурови свет одраслих, док је његов друг још био у свету игрица, у коме се „само“ имагинарно убија.

У филму "Слон" дечаци имају ритуално купање пред смрт, као што Ана у Бергмановом филму Крици и шапутања милује и љуби Агнес и ставља је на своје обнажене груди, тешећи је својом физичком присутношћу пред смрт, а да гледалац то не доживљава као некакву екплицитно лезбијску љубавну сцену.
Kао ексклузивни носиоци истине и својеврсни борци за правду неколико хомосексуалних особа у Бергмановим филмовима - као Том у филму "Лицем у лице" (1976) кога игра Ерланд Јузефсон, Тим из филма "Живот марионета" (1980), андрогени младић Исмаел из филма "Фани и Александер", како пише Марет Коскинен - могли су да послуже за узор Гас Ван Санту за лик Харвија Милка у биографском филму "Милк", кога игра Оскаровац Шон Пен, Харви Милк је био први отворени хомосексуалац који је постао народни посланик у Америци. Милк се, док није убијен, борио не само за права хомосексуалаца, већ и за права свих слабих и угрожених људи у америчком друштву, као што су пензионери, црнци и жене.

Једина врста филма коју Гас Ван Сант није радио су акциони филмови. У интервјуу за угледни лист шведски "Свенска Дагбалдет" Ван Сант је ракао да би заправо јако волео да направи акциони филм, али да му нико филмској индустрији до сада није дао такву понуду, као у осталом, ни Бергману. Изразио је међутим, велико дивљење према шведској филмској трилогији "Миленујум" (2009) рађеној према романима прерано преминулог шведског и новинара и писца Стига Ларсона.
Независно од тога какве филмове ради, Гас Ван Сант се увек враћа у Портланд, за који је приликом недавне посете Шведској рекао да га подсећа на Стокхолм, јер је исто тако као и Портланд, један лучки град, помало непознат, свакодневни, где су могу стећи сопстванa искуства. Гас Ван Сант је добио награду за филмско визионарство („Visionary Аward“, 2010) на 21. Стокхолмском филмском фестивалу.

На питање какве је његова визија одговорио је: „То је, за мене, када се се прекрше драматуршка правила. Када се можете играти с њима, да би се чуо сопствени глас и границе се прошире. На који начин сам ја проширио границе, нека то други кажу.“

„Гас Ван Сант је један од најважнијих редитеља нашег времена, редитељ са великом поетском визијом и срцем које куца за аутсајдере“, записао је Стиг Бјоркман у "Стокхолмским фестивалским новинама". Гаса Ван Санта су у Стокхолму назвали „визуелним песником“ као што је Бергман био песник са филмском камером.

Др Александра Лутхандер

Када сви обрађени делови буду објављени биће сабрани и објављени у књизи: “Бергман је умро, живео Бергман!”.

ИЗВОРИ:
Gentele, Jeanette, "Gas Van Sant, Mångsidig pristagare, Svenaka Dagbladеt", Stockholm 18.11.2010.
Björkman, Stieg, "Gas Van Sant, den visuelle poeten", Stocholms 21:a Internationella filmfestival,
Stockholm 2010, стр. 35.
Gentele, Jeanette, "Gas Van Sant, Mångsidig pristagare, Svenaka Dagbladеt", Stockholm 18.11.2010.
Törnqvist, Egil, "Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs", Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.
Timm, Mikael, "Lusten och dämonerna, Boken om Bergman", Norstedts, Stockholm 2008.
Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans tidiga författarskap, W&W, Stockholm 2002.
Alexandra Luthander

 


 

Део докторске дисертације Александре Лутхандер,

"УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА"

посвећен утицају Бергмана као редитеља на друге филмске ауторе,

одбрањене на

МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТУ - ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ

18. јула 2011.

 


Amika.rs