Др Александра Лутхандер - Стокхолм - Шведска / Београд - Србија
Др Александра Лутхандер
"ПУТ У ДАМАСК", БЕРГМАНОВ ПУТ KA СТРИНДБЕРГУ
(поглавље из књиге “Бергман је умро, живео Бергман!”)Према Јорн Донеру, директору шведског Филмског института, ни један други редитељ, као Ингмар Бергман, није дошао на филм са толиком зависношћу од литетратуре, са толиком јединственошћу и књижевном културом своје земље.
У својој докторској дисертацији о Бергмановој филмској естетици, Марит Коскинен пише како како су Бергманове филмове, нарочито оне из првог дела његове филмске каријере, анализирали и књижевни критичари. Управо један од њих, Лејф Зерн, написао је за новине "Дагенс Нихетер": "Бергман је на један специфичан начин био неко ко је баштинио целу шведску традицију, а у исто време је представио као своју личну драму." Лејф Зерн такође пише како је Бергман често био оцењиван као храбар филмски редитељ, али и као веома традиционалан редитељ у позоришту. Он описује Бергманове раније представе као експресивне и сугестивне, али истиче и то, да је Бергманова жеља да се изрази, по некада била већа од могућности да има контролу над представом и да је епитет “демонски режисер” који је Бергман рано добио, заправо био у вези с његовом естетиком и личношћу. Лејф Зерн додаје да карактерисање Берманових ранијих дела као “пубертетских” није скоз било погрешно јер, познат по везама са многим женама, Ингмар Бергман је тврдио да је из пубертета “изашао” тек у својој педесет осмој години живота.
Данац Хари Јакобсен ишао је испред свог времена, када је, као млади историчар књижевности, још почетком двадесетих година прошлог века користио новинске чланке у сврху свог научног истраживања. Бранећи тадашње најутицајније медије, новине, написао је: “Треба једном већ научити да се новинарски посао третира искључиво онако какав јесте, као текући покушај да се "брзо" ухвати истина, да се прикаже садашњост и људи у тој садашњости. Нико не може да захтева да се само за неколико минута, за неколико сати постигне исти резултат за који су једном научнику потребни месици и године истраживања. Зато научник мора да добро просеје сав матријал и ништа не би смело да му буде премало или превелико.” Хари Јакобсен је заједно са шведским новинаром Ленартом Лутхандером дуги низ година пратио Стриндбергов траг у Данској.
После неких неповољних критика, Бергман је, ипак, прихватио важност улоге критичара као неминовност своје судбине као уметника, написавши: "Пре него што заувек заћутим из биолошких разлога, желим да мој рад буде оспораван и довођен у питање. И то не само од мене, јер се то догађа свакодневно. Желим да будем проблематичан, незгодан и тешко пласиран.”
Цео свој живот Бергман је провео пратећи Стриндберга у стопу. Ибзен и Стриндберг су за њега биле живе личности са којима је разговарао. Бергман је нарочито са Стриндбергом имао готово свакодневне „трансцеденталне разговоре“, провоцирао га и додворавао му се. Цитирао га је и копирао. Неки Стриндбергови јунаци драма се такође преплићу са Ибзеновим. Хенрик Ибзен шаље Пер Гинта у свет да посведочи како једна самостална и осетљива индивидуа страда у таквом свету. Аугуст Стриндберг је пустио да се Агнес, Индрина ћерка, као млађа, духовна сестра Пер Гинта спусти са неба и сусретне са животом на земљи пуним патње. Она доживљава свет на земљи као долину суза. Људима је јако тешко, али најтеже од свега је то што они наносе једни другима бол, на шта су приморани да би преживели.
Интересантно је да је Ингмар Бергман становао је у истој згради у Стокхолму којој је једно време живео Аугуст Стриндберг, да би се пред крај живота из ње и одселио, исто као што је и Стриндберг то учинио. У холу те зграде, на Карлаплану број десет, директно са улице може се проматрати Стриндбергово попрсје. Када би Сунце могло ту да уђе и обасја ову статуу боје теракоте, Стриндбергов портет би вероватно, на субјективно експресионистички начин, “бацао” Бергманову сенку. “Уметност је игра, без сумње”, написао је Ларс Ринг, књижевни критичар угледног стокхолмског листа "Свенска Дагбладет".
Бергман је 1974. године режирао Стриндбергову драму "Пут у Дамаск" из 1898. године. ”Један четвороугаони троугао који је округао”, назвао је новинар Алф Тор своју критику Бергманове режије ове Стриндбергове драме која је означила почетак експресионизма у позоришту. "Пут у Дамаск" је својеврсна "драма лутања" која описује како главни јунак у тражењу за смислом живота, застаје на успутним станицама. “Прати траг!”, поручује Стриндберг. Свака сцена је једна станица, улични угао, болница, хотелска соба, кухиња, као и дневна соба названа “соба ружа”. Главни јунак Донкихотовски прати имагнарни траг своје уобразиље. И Витез у Бергмановом филму "Седми печат", лута са својим Штитоношом у потрази за одговорима. На крају свог пута, остаје ипак без одговора и среће Смрт. Сваки Бергманов филм понаособ, може се схватити као једна од станица на том путу. "Пут у Дамаск" је пут у смрт.
“Тежак "Пут у Дамаск", овако су новине "Свенска Дагбладет" назвале постављање ове Стриндбергове драме на сцену Краљевског позоришта "Драматен" у режији Ингмара Бергмана. Тако је је Бергман, на велика врата најавио свој пут – ка Стриндбергу, као смислу свог живота.
“Увек сам други део "Пута у Дамаск" видео као визију пакла. Као у спирали се све дубље и дубље пропада, а на крају се предајући, прелази у религију и цркву”, написао је Бергман у свом радном дневнику. Ништа друго није остало ни Витезу у "Седмом печату", него да у завршној сцени падне на колена и моли за милост.
"Пут у Дамаск" је пун библијских симбола и референци као и Бергманов филм "Седми печат". Главни јунак у Стриндберговој драми је драмски лик Непознати, што се подудара са драмским лицем Витеза, чије име Антонијус Блок, како Витезов пут одмиче, губи на значењу. Он је у крсташки рат кренуо као Антонијус Блок, а вратио се као непознати Витез. Сви остали ликови могу да се протумаче као пројекције Витезовог ума. На пример, лик Штитоноше, представља супротстављени део његове личности на том непрестаном путу преобраћења од неверовања према веровању.
“У Стриндберговој драми "Пут у Дамаск" потрага за егзистенијаним смислом стоји раме уз раме са иронијом. Ово трагање за љубављу и прихватањем, кроз животне лажи, изневеравање, разочарења једног човека који тражи одговор шта је живот баш њему наменио, али схвата да он мора све сам да изабере. Један човек се хрва са својим демонима”, написао је Ларс Ринг.
Средином 1890-тих година Стриндберг упада у трогодишњу духовну кризу. Тада се посвећује астрологији и алхемији, покушавајући да у алхемијским експериментима произведе злато. Једно краће време се дописује са Фридрихом Ничеом, са којим је делио страствен и профетски начин писања. Такође види себе као реинкарнацију Едгара Алана Поа . Стриндберг у то време повремено има халуцинације и пати од параноје. Та његова криза постала је темељ нове поетике. Стриндберг пише, 1897. године, књигу “Инферно" као сведочанство своје такозване - "инферно кризе". Даљи плодови те кризе налазе се у драми "Пут у Дамаск I, II", где он описује своју унутрашњу борбу у вези са осећањем кривице, о својој душевној патњи и жељи за помирењем у задњим годинама свога живота.
Бергман је такође имао своје кризе које су биле психосоматског карактера. Феномен данашњице је стрес и исцрпљеност радом, што није заобишло ни Бергмана, те је у неколико наврата због тога одлазио на болнички оправак. “Што се тиче занимања за биологију његових ликова, то полази од њега самог. После стомачних тегоба које имао у вези са стресом и повременим боравцима у болници, када се бавио психосоматским темама, читајући обиље литературе са предавања о тој теми, његови филмови су у каснијој фази били пуни таквих ликова”, пише Микаел Тим, аутор књиге о Бергману.После кризних година година, око 1890. године, Стриндбергов ранији реализам који је имао само неке елементе сновиђења, сменила су религиозна дела инспирисана Емануелом Сведенборгом, која су била пуна ониричних сцена, у којима је било места за експресионистички израз. Пред крај живота Стриндберг пише камерне драме имајући све време у виду малу сцену Интимног театра у Стокхолму. Његове најпознатије камерне драме су "Пеликан" из 1907, једна експресионистичка драма апсурда и "Аветињска соната" из 1907. године, чије име је алузија на Бетовенову сонату за клавир у Д-молу (Gespenstersonaten). Стриндбергу се чинило да је у тој Бетовеновој сонати чуо гласове налик на духове, што га је почетком двадесетог века, инспирисало за назив ове његове драме. Аналогно таквом начину размишљања, Бергман је дао наслов свом филму "Крици и шапутња", према Моцартовој музици у којој је препознао крике и шапутање. Ингмар Бергман је такође, био инпирисан сликом Едварда Мунка "Четири жене у белом у једној црвеној соби" за свој филм "Крици и шапутња".
По мало “сабласан” је и податак да је почетком седамдестих година прошлог века, баш на проби Стриндбергове драме "Мртвачки плес" 1976. године коју је режирао Бергман, у Краљевско позориште "Драматен" упала пореска полиција и повела Бергмана на саслушање у вези његове наводне утаје поразе. Због тога је Бергман напустио Шведску. Стриндберг је такође морао да напусти Шведску због једног поглавља о причести из његове књиге "Бракови" из 1884. и 1886. године, јер га је свештенство опужило за јерес. Мада је био ослобођен оптужби, Стриндберг једно време није био на добром гласу у Шведској, али је и даље настављао да вредно пише и изводи своја велика драмска дела у Европи.
У јесен 1907. Стриндберг је основао "Интимно позориште" у Стокхолму. У том позоришту Стриндберг је приказивао до тада неприказиване драме, а пре свега и своје камерне драме од 1907-1910. Стриндберг је својим камерним драмама спојио многе елементе различитих жанрова. Те драме су биле много интимнијег карактера него што је до тада била пракса у драматургији, а с позоришним представама "лутања", као што је "Пут у Дамаск" Стриндберг је увео један нови начин потеског изражаја у форми драме. Стиндбергово Интимно позориште поново је почело са радом 2002. године. Осим пригодних представа, ту се одржавају и предавања и изложбе на тему Стриндберговог стваралаштва.
“Драме лутања" су један специфичан жанр у драматургији, као што је роудмуви (Road Movie), један од посебних филмских жанрова, док је пра-жанр роудмувија такозвани "пикарски роман“ као што је Сервантесов "Дон Кихот". Оне описују лутање, тражење главног јунака у једној својеврсној потрази, где он или она застаје на успутним станицама, неуморно пратећи одређен траг.
Типичне Стриндбергове драме лутања су такође и “Путовање срећног Пера" из 1882. и “Велики сеоски пут" из 1909. године. Своју улогу као књижевног ствараоца, а под снажним утицајем Ничеа, Стриндберг све више види као да је и он сам “надчовек и пророк”, што га је на својеврстан начин и довело до “искривљавања” слике стварности а самим тим и до експресионизма. Нове изразе даље је тражио у и драмама као што су "Мртвачки плес" из 1900. године и “Игра снова" из 1902. године. Стриндберг је, пишући, следио свој најинтимнији доживљај света. Бергман је пратио његов траг и то га је довело до "субјективистичкког експресионизма".
Стриндбергов опус се састоји од око шездесет драма, десет романа, десет збирки новела и осам хиљада писама. Називан је и оцем модерног театра. Умро је од рака, у 63. години, у Стокхолму, у Краљичиној улици (Drottninggatan) број 85, у згради која носи име "Плави торњ". Стриндбергов стан у коме је становао од 1908. до 1912. године, претворен је у музеј 1973. године. У Стриндберговој библиотеци после његове смрти, затечена је теозофска литература, као и мноштво књига са темом окултизма, монизма, митологије и историје религије. Свестрани Стриндеберг се такође бавио сликарством и фотографијом. Дружио се са Полом Гогеном и Едвардом Мунком, који је направио сценографију и за неке Ибрзенове представе, а насликао је и Стриндбергов портет.
Тај цртеж је касније набавио Ингмар Бергман. Аугуст Стриндберг, нацртан Мунковом руком, красио Бергманову радну собу све до Бергманове смрти, када је заједно с осталим предметима из Бергманове куће на острву Фаро (према Бергмановој изричитој жељи) био продат на аукцији, али се убрзо поново нашао на истом месту, јер је један анонимни купац из Норвешке купио готово све што је било на продају.
Јохан Аугуст Стриндберг рођен је 22. фебруара 1849. године у Стокхолму. Био је четрвто дете сиромашног трговца Карла Оскара Стриндберга и његове служавке Елеоноре. Стриндбергова мајка је умрла од туберкулозе, када је он имао само тринаест година, 1862. године. Стриндбергов отац се оженио новом служавком, само после годину дана. Своје тешко детињство Стриндберг је описао у свом аутобиографском роману "Син служавке" из 1886. године. Како је одрастао у строгом патријархату и рано формирао женомрзачке ставове, Стриндберг је навукао на себе срџбу феминисткиња не само у Шведској већ и у читавој Европи. Стриндберг је радо наглашавао своје порекло пролетаријата преко своје мајке. Пред крај живота, Стриндберг је био друштвено ангажован, те је постао својеврсна икона радничког покрета. Писао је о борби између више и ниже класе друштва, између индивидуе и друштва. Стриндберг је доживљавао живот као као борбу за моћ, чак и у љубави између мушкарца и жене.
Књижевни критичари у последње време све чешће ублажавају Стиндбергову традиционалну мизогинију. Поводим најновије премијере "Игре снова" у Стокхолму 2007. године, Ларс Ринг је у листу "Свенска Дагбладет" написао:
"Игра снова је" једна од ретких представа где он приказује тешку ситуацију у којој су се налазиле његове савременице. На крају је, у својој 52. години, Стриндберг постао феминиста и против своје воље. Агнес је осим тога својеврсна инкарнација Исуса Христа. Она на себе узима обавезу да носи кривицу других, али на крају посустаје под тако тешким бременом. Када би Христ данас дошао на земљу и то у женском облику, сигурно би њена суптилна порука љубави пала у засенак неке рекламе лека за смирење, "Prozac”.Редитељ и кореограф Мац Ек поставио је "Игру снова" на сцену "Драматена" 2007. године, као јасан део једне традиције. Он наводи радњу око саме Краљевске позоришне куће – исто као што је Ингмар Бергман то учинио када је режирао Шекспирову "Зимску причу". Бергман је такође, када је режирао Ибзенову предатаву "Сабласт", кроз улогу Перниле Август дао омаж не само њој самој, већ свим глумицама и женама у његовом животу.
По томе како Бергман примењује Стриндбергов митопоетски свет у својим филмовима, постаје сасвим логично што главна јунакиња његовог филма "Крици и шапутања" дели не само исто име са Агнес из Стриндбергове драме "Игра снова", већ и улогу мале светице, хришћанске мученице, иако је Стриндбергова Агнес, кћерка једног од најважнијих богова у индијској митологији, Индре. У Стриндберговој драми "Пут у Дамаск", један лик се такође зове Исмаел као и видовити Александеров заштитник у филму "Фани и Александер".
Ратоборни Аугуст Стриндберг је често био у сукобу и са Шведском академијом наука и уметности, те му они, за узврат, нису доделили Нобелову награду за књижевност, мада је његова популарност била огромна. У свом књижевном и уметничком раду Стриндберг је проблематизовао четири велике и важне теме, као што су друштвени живот, љубав, религија и природа. Мада су му описи природе доносили краткотајни мир, када је као сликар представљао природу на својим платнима, у њој се огледала сва драматичност живота кога је описивао у својим књигама.
Када се прочула вест о његовој смрти, река људи се слила низ Дротнингсгатан, како би му одала почаст. У погребној поворци је било око 60. 000 људи. Данас се по средини, дуж једног дела те улице испод Стриндберговог музеја, налазе одабрани Стриндбергови цитати израђени од метала, утиснути у асвфалт.
“Када се једном за увек схвати да су наважније ствари у представљању Стриндбергових драма у театру - речи, глумци и публика, онда режија и није тако важна", написао је Бергман.
О Стриндберговој представи "Пут у Дамаск" у Бергмановој режији, Лиса Маркер са Универзитета у Торонту, написaла је: “Бергман поштује Стрингдбергову склоност за једноставном сценом, као и код Шекспира. За њега је неприкословен Стриндбергов захтев да се елиминише све оно што се, инче обично, непотрербно ставља на сцену, што би чинило извођење компликованим, без идеје да се повећа веродостојност представе.” По узору на Стриндберга, у филму "Седми печат" такође доминира огољени сканидинавски пејзаж. Глумци носе једноставне костиме. Нарочито је упечатљив костим који има Смрт, мада је то најједноставнији костим у овом Бергмановом филму.
И швајцарска новинарка Барбара Вилигер Хајлигеб доводи Бергмана у везу са Шекспиром, када је писала је о својим утисцима о Бергмановом редитељском раду у позоришту. Нарочито је истакла како се Шилерова "Марија Стјуарт" у Бергмановим рукама претвара у динамичну мешавину Молијера и Шекспира.
У "Путу у Дамаск" Стриндберг види спас у заједништву, које је и Бергман прихватио, као једино “оружје“ против смрти и филму "Седми печат". Као илустацију за то преносимо кратак дијалог из "Пута Дамаск".
НЕПОЗНАТИ:
- Стави своју руку у моју, хајде заједно да напустимо ово место. (Он јој пружа руку. Она је узима. Он спушта главу, она га љуби у уста и он ставља своју главу на њено раме). Да ли си уморна?
ЛЕЈДИ:
- Не више. (Музика)Бергман је чак писао писма својим глумцим пред снимање филма.”Филм је један колетивни рад. Први корак је да се добије подршка и да сви почну да мисле исто. Сви су колеге и пријатељи, на путу да постану још бољи пријатељи”, написао је у свом дневнику.
Заједништво је есенција Бергмановог филма "Крици и шапутања" и кулмиинира када "мртва" Агнес очајнички грли и љуби своју сестру Марију, не желећи да оде од ње, а утеху и мир налази једино сцени "Пијете" када се наслања на Анино попрсје. У том тренутку њен физички бол макар на кратко попушта. “Егзистенцијална туга сусреће горку топлину”, записао је филсмки критичар Рогер Конах о Бермановим филмовима. За лик Агнес у филму "Крици и шапутања" Бергман је написао у свом дневнику да је она омаж Стриндбергу: “То су очи које виде и свест која региструје.”
Када је у питању сусрет Непознатог са Лејди, Бергман каже: “Овде имамо вечни модел и структуру која никад не може да ослаби. Почиње са њиховим сусретом. Завршава се са њиховим растанком". Бергманова драма “Сцене из брачног живота” могао је да буде поднаслов "Пута у Дамаск" у Бергмановој интерпретацији, писало је у критици стокхолмског листа "Експресен" поводом премијере 1974. године у Стокхолму, у Краљевском позоришту "Драматен". А када је Бергман био добровољном пореском егзилу у Минхену од 1976. до 1982. године, поново је поставио ту своју позоришну представу, "Сцене из брачног живота", као трећу своју премијеру у једном истом дану. Тај велики Бергманов дан почео је са Ибзеновом драмом "Луткина кућа". Затим је на сцени Резиденц театра у Минхену следила Стриндбергова представа "Госпођица Јулија",такође у Бермановој режији. Увече је, на малој сцени недалеко од Резиденц театра Бергман поставио своју представу, "Сцене из брачног живота". На сцени је био само велики кревет, благо нагнут према публици. Ту су се између глумачког пара, одигравале сцене из (Бергмановог) брачног живота. За све три представе у Минхену сценографију и костимографију направила је дугогодишња Бергманова сарадница Гунила Палмшерна Вајс, позната по својим софистикованом, скандинавском стилу у позоришним уметничким креацијама. Гунила Палмшерна Вајс први пут је сарађивала са Бергманом 1966. године, кад је он у Стокхолму, у "Драматену", режирао позоришни комад њеног мужа, шведско-немачког писца Петера Вајса. Прва драма коју је Бергман режирао у "Драматену" пошто се вратио из егзила, била је Шекспиров "Краљ Лир", 1984. године.
Стриндберг је исто тако, због лажних оптужби и личног незадовољства у односима са институцијама и појединцима из културног живота Шведске, од новембра 1887. до априла 1889. године је са породицом боравио у Данској, где је, између осталог настала и његова позната драма "Госпођица Јулија",1888. године. Ова драма је уједно и једна од најигранијих позоришних представа на свету. Као и у многим другим Стриндберговим драмама ради се о борби између различитих друштвених класа. У тој драми грофица Јулија жели да се спусти на ниво обичних људи, а слуга Жан жели да доспе на ниво на коме се налази госпођица Јулија, као што је у приватном животу био случај са Стриндбергом, “сином служавке”, јер је његова супруга и глумица у његовим драмама, Сири фон Есен, била пореклом из високе друшвене класе.
Стриндберг је дошао у Данску недељу дана пре него што је његова драма "Отац" из 1887. године имала премијеру у театру Казино у Копенхагену. Како је Копенхаген био за њега прескупа средина, Стриндберг се са породицом сместио у оближњи Клампенборг.
У божићном писму свом брату Акселу, Аугуст Стриндберг је написао 1887. године: “Драги брате, моји успеси имају ту несрећу да са собом не доносе новац. ”Отац" је био један тако солидан успех, да су све стране поклониле и подигле шешир у знак поштовања, али је директор позоришта ипак био руиниран. То сам и ја доживео пре месец дана, избачен сам из стана у Клампенборгу ради неплаћене станарине и морао сам да оставим ствари као залог за дуг. На срећу, Копенхген је једно уметничко место, где се таленат вреднује високо чак уз лошу економску ситуацију. Зато ја овде остајем и радије ћу бити први у високо образованој Данској него последњи у непријатној Шведској.”
Ингмар Бергман је имао много више среће са новцем од Стриндберга. “Само ти ради, ја ћу набавити новац”, написао му је 1981. године Јорн Донер, продуцент. Он је позвао Бергмана да се врати у Шведску и направи филм "Фани и Александер", још док је Бергман био активан у Минхену.
Ерика Јусефсон, новинарка листа "Хелсингборгс дагблад” наглашава како је Бергман превише стављао глумце у први план и дозвољавао да њихов избор потпуно одређује његов репертоар. Стални Бергманови глумци су били они који су отеловљавали речи драмских дела, још од његових редитељских почетака. Стrиндберг је такође написао две позоришне представе за своју супругу, глумицу Сири фон Есен, драме "Путовање срећног Пера" и "Супруга господина Бенгта".
У Шведској од 1945. године постоји Стриндбегово књижевно друштво, које додељује Стриндбергову награду оним институцијама и појединцима који доприносе одржавању и ширењу Стриндберговог дела. Један од добитника ове угледне награде је и историчарка књижевности, Биргита Стене, која је у свом истраживачком раду објединила Стриндберга и Бергмана. У интервјуу датом 2009. године у новинама "Бохусленинген" говорила је о томе како се Стриндберг магично пројектује у Бергмановим филмовима: “Пре свега у филму "Фани и Александер". У једној сцени Александер лежи у крилу своје баке док му она чита одломак из драме "Игре снова", која тек треба да буде играна у породичном позоришту. Треба обратити пажњу да је то 1907. година. Затим, радња у филму ”Дивље јагоде" базира се на сновима и ноћним морама са избрисаним временским и просторним границама, као у Стриндберговој драми "Игра снова.”
Она је такође подвукла да се режисер Ингмар Бергман највише занимао за каснија Стриндбергова дела, за драме сновиђења и камерне драме, али да је му је и "Госпођица Јулија" била веома блиска и интереснатна позоришна представа. Она је Стриндберга и Бергмана назвала блиским душама које су имале слично старомодно, лутеранско васпитање, чак их је зближавало то што су обојица школу доживљавали као присилу.
Биргита Стене тумачи Стриндбергово омаловажавање женског рода на један сасвим другачији начин, означавајући Стриндберга више као жртву својих животних партнерки. У том смислу она је изјавила новинарки Марити Адамс: „Ако се прочита предговор за "Венчања" јасно се види да он предлаже један модеран програм. Он не жели да жена буде везана само за кућу, већ да има и своју професију. Али његов однос према женама је свакако двострук. Он се женио са веома специфичним, јаким женама, те је имао велику потребу за доказивањем своје мушкoсти.“Биргита Стене истиче да је владало и још увек влада велико интересовање за Стриндберга у Америци, јер га је Јуџин О´Нил лансирао као писца поставивши у свом позоришту "Аветињску сонату". На америчким универзитетима он изазива велики интерес. Тамо постоји врло живо истраживање и постављање на сцену, зато што многа његова драмска дела не захтевају ни много простора ни много глумаца. О´Нил је, иначе, сматрао Стриндберга највећим модерним драмским писцем, као што, на пример, Вуди Ален сматра Бергмана највећим филмским редитељем.
Бергман је умео да издвоји својеврстан Стриндберговски оптимизам и да га на начин "субјективистичког експресионизма" пренесе у своје филмове. Као илустрацију преносмо крај Стиндбергове "Сабласне сонате".
СТУДЕНТ:
- Ослободилац долази! Добродошао нам ти, бледолики и благи! - Спавај ти лепа, неблажена, невина, без кривице за твоје патње, спавај без снова, и када се пробудиш...нека те обасја сунце које не пржи, у кући без прашине, са пријатељима који не издају и љубави без разочарања...”Хенрик Шјогрен у својој књизи о Бергмановом театру је записао: “Ни са једним другим драмским писацем Бергман није био тако нераскидиво везан као са Стриндбергом. То је било једно интимно, интензивно доживотно дружење."
Као што је Стриндберг био везан за Интимно позориште, тако је "Драматен" обележио Бергманов живот: "За мене је "Драматен" био почетак, крај и скоро све између тога."
Наравно, ту је и музика. Бах прати Бергмана кроз деценје његовог рада. Пре него што би почињао да пише у тишини, Бергман је редовно слушао музику. Обично би почео како је говорио с “нечим једноставним и јасним, као свите за чело", и тада је слушао Баха. Бергман је потпуно непланирано, 2003. године урадио и "Сарабанд" који носи име једног плеса. У тој телевизијској драми, као у једном музичком делу, четири лика се уплићу један у другог..Ингмар Бергман је рано открио Стриндберга. Већ са дванаест година био је фасциниран Стриндберговим језиком у коме је налазио својеврсну енергију и агресивност. Млади Бергман сматрао је Стриндберга својим представником, неким с ким се идентификовао, аутором који је написао оно што он још није умео да искаже сопственим речима. Бергман је волео Стриндбергов роман "Црвена соба" из 1879. године, назван по делу једног ресторана где је Стриндберг обичавао да седи и дискутује. У том роману главни јунак Арвид Фалк, стоји на једној узвишици у граду, такозваном Седеру, и прети песницом Стокхолму. Ту сцену Бергман понавња 1944. у свом филму ”Претња”.
Поклон од шездесет круна од једне богате рођаке, дечак Бергман је употребио да у једном антикваријату купи Стриндбергова сабрана дела. Код куће је у свом луткарском позоришту играо драму "Путовање срећног Пера". Дивио се Стриндберговим представама које је у то време у “Драматену” режирао Улоф Моландер, Бергманов велики уметнички узор и инспирација за позоришну режију касније у животу.
Бергман се присећа: “Прво је била "Игра снова". Стајао сам сваке вечери иза кулиса и плакао, а да нисам ни знао зашто. Затим су дошли "Пут у Дамаск", "Бајка о народном краљу" из 1899. и "Сабласна соната". То је оно што не никад не заборавља и од чега неможеш да побегнеш, нарочито ако и сам постанеш редитељ и ако као такав, постављаш на сцену Стриндбергове драме."
”Свака пета позоришна представа коју је Бергман режирао била је нека Стриндбергова драма. Најчешће је режирао "Игру снова". Његова размишљања у вези "Игре снова" показују амбивалентност коју је Игнмар Бергман временом развио према Стриндбергу. Сматрао је да није било све добро. ”Сцена у пећини Фингалс у "Игри снова", била му је патетична и био је иритиран због тога што Стриндберг није увек одржавао високи литерарни квалитет, наричито онда када је постајао сентименталан”, пише Биргита Стене. Како је Стриндберг увек био жестоко критикован, нарочито за живота, рекли би смо да би он, на ову критику само одмахнуо руком.
Бергман је дефинитвну завршницу свог животног дела и посветио Стриндбергу, са драмом "Пеликан" коју је адаптирао за радио 2003. године. Написао је како му се Стриндбергов начин изражавања урезао у тело, као то и да га је Стриндберг прогањао целог живота: "Волео сам га, мрзео сам га и бацао његове књиге о зид, али никада нећу бити готов са њим."
Ове, 2012. године слави се стогодишњица Стриндбергове и обележава петогодишњица Бергманове смрти.
Бергман је умро, живео Бергман!
Др Александра Лутхандер
ИЗВОРИ:
Koskinen, Maaret, Spel och spelningar, En studie i Ingmar Bermans filmiska estetik, Stockholms universitet, Stockholm 1993.
Zern, Leif, Betty Skawonius, Dagens Nyheter, Stockholm, 31.07. 2007.
Luthander, Lenart, Stindberg i Danmark, Zindermans, Göteborg 1977.
Josefsson, Erika, TT Spektra/Helsingborgs Dagblad, Helsingborg, 31.07. 2007.
Timm, Mikael, Lusten och dämonerna, Boken om Bergman, Norstedts, Stockholm 2008.
Ring, Lars, Möt demonerna i Gubbängen, Svenska Dagbladet, Stockholm, 01.11. 2004.
Thoor, Alf. Jahnsson - en fyrkantig triangel som är rund, Expressen, 08.02 1974.
Janzon, Åke, Den svåra vägen till Damaskus, Svenska Dagbladet, Stockholm 02.02.1974.
Marker, Lisa-Lone, Ingmar Bergman, A life in the Theater, Cambridge University press, Univesity of Toronto 1982.
Ring, Lars, Stark och storslagen undergångssaga, Svenska Dagbladet, Stockholm, 25.03.2007.
Heilig,Villiger Barbara, Neue Zürcher Zeitung, 31.7.2007.
Conah, Roger, К/К А Couple Of Finns And Some Donald Ducs Cinema in society, Government printing centre, Helsninki 1991.
Törnqvist, Egil, Between stage and screen, Ingmar Bergman Directs, Amstrdam Univerity Preess, Amstredam 1995.
Josefsson, Erika, TT Spektra/Helsingborgs Dagblad, Helsingborg, 31.07. 2007.
Adamsson, Marita, Hon förenar Bergman och Strindberg, Bohusläningen 24. 04. 2009.
Strindberg, August, Spöksonaten, Glerupsförlag, Lund 1963.
Sjögren, Henrik, Lek och raseri: Ingmar Bergmans teater 1938-2002, Carlssons förlag, Stockholm 2002.
Kronlund, Dag, Dramaten, Ingmar Bergman och Dramaten, Вergmanfestivalen, Stockholm, 2009.
http//www. ingmarbergman.se, Face to face
Steene, Birgitta, Ingmar Bergman: A Reference Guide, Amsterdam University Press, 2005Поглавља која се објављују делови су будуће књиге “Бергман је умро, живео Бергман!”.
Део докторске дисертације Александре Лутхандер,
"УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА"
посвећен утицају Бергмана као редитеља на друге филмске ауторе,
одбрањене на
МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТУ - ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ
18. јула 2011.