Др Александра Лутхандер - Стокхолм - Шведска / Београд - Србија
БАЛЕТСКЕ ЦИПЕЛИЦЕ
Ингмару Бергману
Скидам са себе страх
од оца
као један нежељени
брош
бацам га на под
он се разбија
као ручна гранатаГори подрум сећања
уплакане лутке машуМоје румене
балетске ципелице
одвеле су ме далеко
из игреАлександра Лутхандер
САВРЕМЕНА ЖЕНА И ПОРОДИЦА У БЕРГМАНОВИМ ФИЛМОВИМА
(поглавље из књиге “Бергман и жене”)“Свет жене је мој универзум”, написао је Ингмар Бергман.
Али се тај свет, према Марији Пији Боецијус “налази у распадању,
што је заправо и циљ ослобођења жена“. Никада више неће постојати тако
нешто као “заједнички идентитет жена”, рекла је Марија Пија Боецијус.Говорећи о слуги Жану у преговору за своју драму ”Госпођица
Јулија” Аугуст Стриндберг је написао: ”Осим тога што је у узлазној
фази, он је изнад госпођице Јулије и самим тим што је мушкарац. У
родном смислу он је аристократа због своје мушке снаге, због својих
боље развијених чула и способности за иницијативу”.Способност за иницијативу итекако је показала F! - ”Феминистичка
иницијатива” (“Feministiskt initiativ”), шведска феминистичка
организација, основана 2005. године, прерасла у политичку партију
2006. године. Феминистичку иницијативу у Шведској подржала је и
позната америчка филмска глумица Џејн Фонда.”Жена је тако мајушна и глупа и зато је зла и окачена на мушкарца
као привезак и треба да се задави као да је варвар или лопов. Потребна
је једино као наш јајник и материца, али највише је корисна као
вагина”, написао Стриндберг 1988. године у писму једном пријатељу.
“Жена, камен темељац у владајућем светском поретку, почиње да мења
своје обличје у нашој земљи, што значи да је патријархат на граници
колапса, а медији немају карту за ту нову револуцију”, пише Марија
Пија Боецијус, једна од фронталних фигура “Феминистичке иницијативе”.
Она упозорава да у данашње време “свашта може да се догоди...”Стриндберг је у “Игри снова” записао: “и све је вероватно и
могуће”. Као да је предвидео, између осталог, да ће после сто година
једна феминсткиња и писац, у новинама “Свенска Дагбладет” 2005.
године, прогласити да је прича о “жени” готова – и да је дошао “Тhe
Еnd”, али да су медији, као и неки креатори јавног мњења и писци, још
увек обузети тиме, да поново поделе свет на полове, у старом
препознатљивом маниру.”Марија Пија Боецијус је написала: “У свакој култури постоје два
тотема; један је “жена” а други је “мушкарац”. Тим фигурама на високим
постољима људи морају да се потпуно прилагоде. Сва одступања се
третирају као проблем. У сенци ових тотема младе девојке умиру од
анорексије, младићи извршавају самоубиства, силоване жене носе кривицу
за силовање и такозвани феминизирани мушкарци морају да промене свој
пол, што заправо представља једну нову замку. Оба пола, онако како су
данас формирана су ужасна, али је зато људско биће испод те родне
маске, веома често – дивно... Треба подсетити да је Лорна Саге
енглеска књижевна критичарка, подвукла да су све жене “имитаторке
жена”, до те мере, да сe један део жена сматра присиљеним да се
подвргне операцијама да би се претвориле у оне жене које то заправо
нису; да уз помоћ ботокса и имплантата “постану жене” према диктату горе поменутих тотема ... Сви мушкарци су такође “имитатори мушкараца.”Марија Пиа Боецијус је објаснила и како она схвата “Феминистичку
иницијативу”: “Оно што нас је раније уједињивало као жене, наш
“заштитини знак” и заједничка историја културе, постало је наш
затвор; затвор који ми кроз демократску форму намеравамо да
напустимо... Свет жена се распада на индивидуе са дијаметрално
различитим стиловима живота и животним жељама; са различитим погледом
на сексуалност, пол, друштвено уређење, политику, будућност и начин
живота, чиста супротност једном “стабилном, женском идентитету”. Нешто
слично свет није до сада доживео... Нико не захтева да затвореници,
који копају тунел да побегну из затвора имају исту “идеологију”; али
борба за бекство је заједничка.”У каснијем добу свог живота, Бергман је, читајући дневник и
писма своје мајке, сазнао за њену жељу за одласком из дома. Мада је
још као дечак је наслућивао да је она хтела да оде, и да је могуће да
му се родитељи разведу, јер то нису биле само неке скривене претње. Из
мајчиног дневника произилази да је она разговарала о разводу са својим
мужем, Бергмановим оцем. Карин је, наиме, била заљубљена у једног
студента теологије. Једно време је изгледало као да је Бергманов отац
чак и пристао на то да га супруга остави и пође за човеком кога воли,
али су родитељи заједно ипак одлучили да остану у браку и да наставе и
даље да живе као једна породица.Мерилин Блеквел, амерички професор скандинавистике, пише да се
Карин из Бермановог фима “Крици и шапутања”, "на најдрастичнији начин
ослобађа мужа. Самосакаћење је ослобађа "брачне дужности". То је
велика "крвава" цена за постизање слободе, до које се најчеће долази
проливањем (сопстеве) крви, ма како то патетично и не-естетски
изгледало у овом случају."Марија Пиа Боецијус иде у директан у напад на медије као симбол
патријархата, пишући о Маји Лундгрен која је у својој књизи о медијима
назвала њене раније колеге, новинаре једног шведског листа -
“корумпираним мушким шовинистима”. Марија Пија Боецијус каже за Majу
Лундгрен да она спада у нову врсту феминиста, која пали мостове за
собом. Она је бунтовник у односу на медије и смртно досдадну културну
елиту. Шведска “култруна елита” је мртва, премртва”, закључује Марија
Пија Боецијус.Бергман је такође у једном интервјуу рекао да је свестан како у
односу критичар – редитељ, постоје улоге и да он то потпуно прихвата,
али да мрзи “новинарско психичко насиље”.У то спада, на пример, и медијска кампања против гојазних особа,
нарочито жена. “Хилеви Вал пише о презиру према гојазним особама, које
узвраћају са паролом: “Fat pride”... Потребна је “деколонијалиција
духа”, јер је постало погрешно бити здрав, срећан и задовољан
својим телом. Дебљина је постала политичко питање. То је симбол
колонијализма који захтева да се иде против идеје о белом, мршавом
телу, које је наравно хетеросексуално, средње грађанске класе и лудо
срећно”, написао је Пер Гудмунсон.Облине у стилу Брижит Бардо вратиле су модне трендове данашњице у
нормалу. Чак је амерички модни креатор, Марк Џејкобс изјавио: ”Хтео
сам да се вратим у доба када је био луксуз бити жена. Тада жена није
морала да дуби на глави. Могла је само да обуче једну лепу хаљину и
навуче рукавице и то је било довољно.”Такав став је имао и Бергман према жени и моди. Колико год да је
на начин “Субјективстичког експресионизма” безпоштедно приказивао
поноре душе, Бергман својим глумицама није оспоравао право на
пристојну одећу. Он је показао да женственост и сексепил лежи у
“персони”, а не у костимографским инсталцијама уместо хаљина.То се најбоље огледа короз лик Карин из филма “Крици и
шапутања”. Ма колико да ју је оголио у психолошком смислу и показао
трагедију њене сексуалности, она је била и остала дама од почетка до
краја и у држању и у одевању, што је важна социјална компетенција; тај
аристократски, али и чиновнички дигнитет и идентитет, који налаже да
се мушкарац и жена у друштву појаве умевени, чисти, неподерани. И
улоге имају улогу, осим оне која им је додељена. Улога Бергманових
женских ликова је да буду узори, у оном делу “персоне” у коме је то
прихватљиво.Лив Улман која је била и остала за Скандинавију, оно што је
Брижит Бардо за Француску; мада се Бергман није посебно бавио физичком
лепотом жена, што не значи да Биби Андерсон, Лив Улман, Ингрид Тулин,
Харијет Андерсон и Пернила Аугуст, нису биле лепе жене. Али их он није
идеализовао. Чак је у крупним плановма често откривао њихову
својеврсну “ружноћу”, која је била у вези са карактерима које су
играле.Иако је на изглед делио Стриндбергову мржњу према женама,
Бергман је ипак стао у одбрану жена. Он је могао, као у филму ”Тако,
као у огледалу”, да каже да су жене грозне, да заударају, да имају
чудне покрете, да имају стомаке које показују... али је исто тако је
написао оно што многе ултра-феминисткиње и данас мисле и изговарају,
наиме, да су мушкарци – животиње.“Када све оде дођавола, остају ипак, жене”, написао је један
савремени шведски писац, чије име Марија Пија Боецијус није желела да
открије, али јој се учинило као да је ово написано у најмању руку,
1895. године, а не данас, што је наравно, алузија на Стриндберга.Филм “Крици и шапутања” је пуно допринео Бергмановом гласу као
великом познаваоцу жена. Али кроз рад на овом филму он је био по мало
уморан од својих женских ликова и питао се да можда није лакше
приказати саму љубав, уместо да приказује - жене. Тако две старије
сестре, крај умируће Агнес доживљавају блиско пријатељство све до
граница страствености. У радној бележници Бергман је записао: “Некад
ми се чини да сам ја лезбијски мушкарац који је опседнут другим
женама. Понекад мислим да су моји утисци и осећања екстремно женски и
тако мало мушки.”“То је био један јадник. Нисам знала... и био је тако сиров...тако
суров. Мушкарци су животиње. Бесне, зле животиње. И онда ме је
оставио...и отишао код себе”, каже разведена, лезбијка Алма у
Бергмановој позоришној представи “Усамљени” из 1942. године.Марет Коскинен у есеју о феминискињама које су писале о
Бергману, подсећа да је "...писац Маргарета Екстром написала 1961.
године чланак “Ингмар Бергман у женској земљи” у часпоису “Херта”, у
коме тврди да Бергман дели своје женске ликове у три категорије
стереотипа: добра-лоша девојка, (Тhe good-Тhe bad girl), мајчинска
жена и демонска жена, вештица. А Џоан Мелен у есеју “Жене и њихова
сексусалност у новом филму” из 1973. подвлачи да “ако мушкарац не успе
у свом тражењу смисла у једном бесмисленом свету, то је зато што не
добија одговор од једне више (интелектуалне) инстанце, а када жене не
успеју да нађу смисао, то је зато што су затворенице у свом телу и
родној припадности. Бергманови мушки ликови се крећу у једној етичкој
димензији, док су женски ликови у биолошком домену.”Микаел Тим сматра да је код Бергмана мајка ипак кључна особа. “У
његовим бележницама, у нацртима за филмове и позоришне комаде препуно
је мајки: младе, старе, добре, зле, тврде, нежне. Благе. Строге. Био
је човек који се није пуно бринуо о породици, али је направио
небројене портрете мајки. Иза сваке се назире његова мајка.”А у основи
тога је слика Мадоне која се чак и привиђа путујеућем глумцу Јофу у
филму “Седми печат”.Берманов отац је у кући био само сенка оца на зиду, која је
некад била скоро невидљива, а чешће је попримала демонске димензије
ширећи се по целом зиду и плафону. Зато је Бергман Хамлетовски
доживљавао свог оца, највише као духа још за живота и едиповски се
борио за наклоност мајке.Давид Аквилон пише да је Бергманов портрет жене, дат без
нијансе и алтернативе између две супротности, дуж једне вертикале, пут
од мајчинских груди до међуножја, у коме чека Смрт. Та вертикала
постоји и у полуосветљеном лицу жена у Бермановим филмовима. Замрачени део лица приказује женину стварност, оптерећену њеним осећањем кривице, док осветљена половина симболизује ослобођење које доноси смрт.Режирајући Бихнерову драму ”Војцек”, Бергман је показао трансформацију жене од храма у – гроб. Мушкарац се конфронтира са смрћу. Она му се дешава као једно понижење које долази споља, док је жена сама Смрт, то је њено право “ја”, њен онтологијски идентитет.
Давид Аквилон је написао да се “једино враћањем на Пијету, у
асексуални загрљај мајке, у ту исконску симбиозу, може победити
присуство смрти уписано женином међуножју, у њеној сексуалнсти” , као
што приказује Бергман у својеврсној “женској” Пијети и свом филму
“Крици и шапутања”.Бергман заправо није посебно величао физичку љубав између
мушкарца и жене. Напротив, она се код Бергмана увек завршавала
раскидом. У филму “Седми печат” Витезов Штитоноша “отвара очи” ковачу
Плогу чија је жена побегла са путујућим глумцем: ”Tи је можда волиш! Е
па, ово ћу рећи, теби, јадном превареном дебељку - љубав није ништа
друго до пожуда, плус пожуда, плус пожуда, плус проклето много
подвале, лажи, дволичности и сваколике обмане.”Новинарка Хелена Бергман, која је раније радила као водитељка
једног програма за жене на шведском радију, упире прст у шведски
државни феминизам: “Седамдесетих година феминисткиње су биле носиоци
одговорности за своју сексуалну слободу. Данашње феминисткиње су
пребациле ту одговорност на државу. Седамдесетих година смо се ми,
феминисткиње, бориле за наше право на сексуалност и уживање, а не за
то да од мушкараца начинимо починитеље злочина, већ да заједно са
њима уживамо”.Хелена Бергман сматра да жене треба да верују у свој инстинкт за
самодоржањем и у своју способност да каже: “Не!” и да у томе не
попушта.У даљем, “мушком” разговору у кафани са ковачем, Штитоноша Јенс
закључује да је “ипак најлогичније утући жене баш онда, када је
задовољство највеће.” Бергман, на овај начин као да “парира”
Стриндберговом мушком сексизму, а ми би смо рекли, као да нам заправо
открива оно, што се тајно прича о женама, иза њихових леђа. Због
таквих речи, Давид Аквилин је написао да Бергманова способност као
психолога за жене, тежи мање него његова женомрзачка снага и
својеврсна демонизација жене. Давид Аквилин у том погледу, повезује
Ингмара Бергмана са два сликара са почетка деветнаестог века - Францом
фон Штуком и Габриелом фон Максом са врло специфичним, непријатељским ликовним изразом за женску сексуалну енергију, познатим и као мотив: “Вагина дентата” (“Vagina dentata”).У основи тог страха од женске секуалности је заправо страх од
моћи коју је жени дала природа да на крају ипак сама одлучује о томе
да ли ће се нови живот родити или не. Природна немоћ мушкараца пред
том чињеницом створила је све облике кажњавања жена од спаљиваља на
ломачи, до каменовања и сексуалног сакаћења... Сексуалност жене
наставила је да буде објект скривене, па и отворене мржње и у данашњим
медијима.Када је био у „пореском егзилу“ у Немачкој, Бергман је такође
стрепео од сусрета са такозваном “културном мафијом”. Говорио је да је
“желео да се много раније врати у Шведску, само да није морао да буде
окружен са тим проклетим полусветом...” Критичар Оса Бекман (Åsa
Beckman) својевремено је написала да је Стиг Ларшон исписао себе из
поезије, на шта је он љутито одговорио да због ње, током пет година,
није могао да добије ни једну позивитну рецензију у стокхолмским
медијима. Дојучерашње колеге и блиски сарадници, тврдили су да је Стиг
Ларшон био и лош новинар, чак су доводили у питање да ли је он уопште
написао трилогију “Миленијум” чија је главна јунакиња, Лисбет Саландер, као својеврсна модерна “Пипи Дуга Чарапа”(Астрид Лингрен) - такође једна напуштна “велика девојчица”, која у једном екстеремно женомрзачком окружењу води борбу на живот и смрт.Хенрик Ибзен је показао женама пут у слободу у својим драмама
“Луткина кућа” и “Хеда Габлер”. Хедино удато презиме било је Тесман;
Габлер је њено девојачко име. У вези тога Ибзен је написао: “Моја
намера је била да покажем да се Хедина личност треба да схвати више
као кћерка свога оца, него као као жена свога мужа.”И у последњем Бергмановом филму ”Фани и Александер”, њихова дадиља
Мај, такође напушта свог богатог љубавника и заштитника, те са његовим
новорођеним дететом одлази у град, да буде самостална, да ради и да
издржава себе и своје дете, исто као што Ибзенова Нора напушта свог
мужа. Чак и његова одрасла ћерка, полази са дадиљом. Ти ликови су дали
јасне смернице генерацијама жена које су долазиле у двадесетом и
двадесет првом веку.У својој радној бележници Ингмар Бергман је записао следећи
наслов: “Ослобођење жене од мушкарчевог ропства - идеја коју треба
разрадити.”Томи Бергрен, глумац и редитељ, који је 1969. године играо улогу
“Војцека” у режији Ингмара Бергмана, режирaо је 2007. године Ибзенову
“Дивљу патку” у Стокхолмском градском позоришту (Stockholms
stadsteater). У разговору о женама у Ибзеновим драмама са новинарком
Аном Онгстром, Томи Бергрен је рекао да оно што је било тешко у
Ибзеново време, наиме, да жене напусте породицу, данас је много лакше
и то важи за оба партнера, али је подвукао да он сам никада не би
напустио своју децу. Алудирао је такође на то да ће се у некој од
наредних поставки “Луткине куће” Нора ипак врати кући својој деци.Ако се пође од премисе да је уметност имитација живота, онда ово
није само маркетиншки трик једног редитеља, за нове позоришне предстве
у два шведска позоришта Шведског краљевског позоришта и Градског
позоришта у Упсали, (Dramaten и Uppsala stadsteater). Изгледа као да
су утицајни мушкарци из културе и медија отпочели једну кампању
враћања жене у породицу, као основу за опстанак друштва, која је као
таква препознатљива у Бергмановим филмовима, као што су "Фани и
Александер” и “Седми печат”.”Јоф и Мија представљају нешто до чега је мени стало: ако се
склони теологија, остајеоно што је Свето. Осим тога, постоји једна заиграна пријатност у слици породице” , пише Ингмар Бергман. У оквиру Јофове породице, Витез престаје да буде опседнут Смрћу.Овде треба напоменути да постоји тренд у Шведској да запослене
жене напуштају своју каријеру и остају код куће да децом. Оно што је
последњих педесетак година било готово незамисливо, наиме, бити “само”
домаћица, сада је чак постало ексклузивни модел понашања, који заправо
и није само резервисан за материјално добро обезбеђене породице или
многочлане породице усељеника. Наравно да је томом тренду допринела и
дугогодишња велика незапосленост младих. Уместо да чекају посао, који
у догледно време реално неће добити, жене се одлучују да роде децу и
допусте да их муж, или држава издржавају. Тако је и наталитет почео да
расте. Шведска је, иначе, водећа држава у Скандинавији по броју
прекида трудноће.У филму “Персона” Бергман се бавио психом жене која се одлучила да
не роди дете. Давид Аквилон описује грижу савести коју изазива
осуђујући поглед нерођеног детата. Зато ликови жена у неким
Бергмановим филмовима “исијавају Белу светлост”, која наговештава
смрт. Бергман је такође у једном интервју изразио забринутост због
превеликог стреса код жена и упитао се како савремена жена може да све
то да постигне...”Бергманове сумње су се, на жалост, обистиниле. Жене су постале као роботи који су на крају отказали због “замора материјала”. Стотине хиљада жена “избачено је из седла” модерног начина живота, што је Шведску довело у сам врх Европе када су у питању дугогодишња боловања са дијагнозом како физичке, тако и психичке исцрпљености. Осим свих обавеза у кући, породици, на послу, у друштву, политици и култури, жене су чак требале да покажу и атлетски обликована тела, јер су женске облине биле протеране као неки физички недостаци, које је требало преобликовати у мишиће. Мисли воде према филму “Метрополис” Фрица Ланга и Марији која се апокалиптично претвара у робота.
"У филму “Сцене из брачног живота", педесетогодишњи Бергман се
дао у нову авантуру притискајући "гас до даске", почињући нову еру на
шведској телевизији. Са видним радним еланом Бергман је "ударио" на
вредности грађанске породице. Свађе, галама и провокације, учиниле су
да фасада спадне", написао је Микаел Тим. У наставку те брачне
авантуре у филму “Сарабанд”, сазнајемо да је одрасла ћерка Маријане и
Јуана већ дуги низ година хоспитализована у једној психијатријској
клиници. Бергман нам показује шта то није изашло на добро у животу
јунака филма “Сарабанд”: то су две професионалоно успешне, али
егоцентричне особе које “једу сопсвену децу”; и поставља питање да ли
се човек уопште може сматрати успешним, ако је запоставио своје дете
до те мере, да му је заправо и угрозио и живот?Нешто је морало да се промени. Треба једноствно помоћи жени, да
би се спасла деца, породица и наша заједничка кућа, Европа, која себи
не може помоћи високим наталитетом, већ квалитетом и дигнитетом
живљења. Другим речима потрудити се, да Нора не оде од куће, а ако је
отишла, да се врати у породицу или да поведе децу са собом, како је
Бергман предложио у филму “Фани и Александер”. Микаел Тим пише да се
Ингмар Бергман се на крају ипак помирио са родитељима и родитељским
домом, одајући им дужно поштовање, причајући са топлином о свом оцу и
његовом успешном раду као душебрижнику и црквеном поглавару. Бергман
је видео своје родитеље као жртве свог времена и њиховог личног
одгоја, где је кажњавање био важан део у васпитању деце. Није тешко
представити слику која показује како су супружници Бергман осећали
велики притисак околине јер су се стално налазили у жижи коментара.
Таква ситуација би се могла упоредтити са тиме колико је интересовање
медија и колики је притисак јавности на познате и јавне личности и
њихову децу, у данашње доба.Бергманово детињство било је непресушни извор за његов
”Субјективистички експресионизам” који је добио бројне следбенике у
Европи и у 20. и 21. веку. Од успомена на своју породицу он направио
једну велику филмску поему, пасионирану визију о породици, у којој су
владале и туга и патања, али и видљива љубав, као и неописива срећа.Др Александра Лутхандер
ИЗВОРИ:
Blackwell, Marilyn, Johns, ”Gender and Representation in the Films of
Ingemar Bergman”, Camden House, INC, 1997.
Boëthius, Maria-Pia, "Kvinnorna finns inte längre”, ”Svenska
Dagbladet”, 06.10. 2005.
Strindberg, August, ”Fadern, Fröken Julie Ur förordet till Fröken
Julie”, ”Natur och Kultur”, Stockholm 2009.
Srtindberg, August, ”Brev till Verner von Heiderstam”, 1888.
Strindberg, August, “Dromspelet”, “Norsteds”, Stockholm 1988.
Timm, Mikael, "Lusten och dämonerna", Boken om Bergman, "Norstedts",
Stockholm 2008.
Blackwell, Marilyn, Johns, “Gender and Representation in the Films of
Ingemar Bergman”, Camden House, INC, 1997.
Boëthius, Maria-Pia, “Kultureliten är stendöd”,“Ekspressen”,
Stockholm, 07.08. 2007.
Shargel, Raphael, ”Ingmar Bergman interwiews”, University press of
Missisippi/Jackson, USA, 2007.
Gudmundson, Per, “Män som matar kvinnor”, “Svenska Dagbladet”,, 27.03.2011.
Jacobs, Marc, ”2020 års treneder idag!” ”H&M Magasine”, vinter 2010. Stockholm.
Koskinen, Maaret, I begynnelsen var ordet, Ingmar Bergman och hans
tidiga författarskap, Stockholm,
W&W, 2002.
Koskinen, Maaret, “Mannen som ville vara kvinna - feminister om Bergman”, DN.se
Aquilon, David, “Magisk cirkel”, Gunilla Aquilon Elmqvist och Film
International, Torna-Hällestad 2005.
Bergman, Ingmar, ”Седми печат”, сценарио,
http://hem.passagen.se/vogler/texter/detsjunde
Bergman, Helene, "Feministerna i Assange-härvan gör våld på
feminismen", newsmill.se, 11.02.2011.
Beckman, Åsa, “Manliga genier med rätt att svina”, “Dagens Nyheter”,
Stockholm, 17. 01. 2010.
Sanders, Tracy, ”Heda Gabler – Fiend or Heroine”, Australian Catholic
University, 2006.
Ångström, Anna, ”Fångad av Ibsens känslor”,”Svenska Dagbladet”,
Stockholm, 01.11. 2007.
Bergman, Inгmar, “Bilder” Norstedts, Stockholm 2008.
Александра Лутхандер
је одбранила докторску дисертацију
"УТИЦАЈ ФИЛМСКОГ ОПУСА ИНГМАРА БЕРГМАНА НА СТВАРАЛАЧКЕ И КУЛТУРОЛОШКЕ ОКВИРЕ ЕВРОПЕ 20. И 21. ВЕКА"
посвећен утицају Бергмана као редитеља на друге филмске ауторе
на МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТУ - ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ
18. јула 2011.