Елеонора Лутхандер: Једина песма Моме Капора - «Мир»
|
Елеонора Лутхандер: Једина песма Моме Капора - «Мир»
Једина песма Моме Капора - «Мир»
Za Momu Kapora je kazano da je bio jedan od retkih Srba koji nije pisao pesme. Nisam odolela a da ga ne pitam da li ipak mogu da ga uvrstim u svoju dvojezicnu srpsko - svedsku antologiju "Poeziju ce svi pisati"/"Alla skall skriva poesi" - srpski pesnici koje sam upoznala - drugi tom.
On, na srecu, nije odoleo tom iskusenju, te mi je odmah poslao rukom pisano pismo sa pesmom "Mir", koja se nalazi u toj antologiji na 72 str. na srpskom i 73 str. na svedskom jeziku, a takodje i u istoimenoj elektronskoj knjizi objavljenog kod svedskog izdavaca Tomasa Lindblada, na http://www.serum.nu
Dirljivo je kako je pesnik Momo Kapor bio samokritican i nije dopustio da sebe naziva pesnikom u zemlji gde svi pisu pesme.To je i dokaz kako je visoko cenio poeziju i nas, "samozvane pesnike", smatrajuci da on, u prkos svemu sto je napisao i naslikao, mozda i nije pesnik. A jeste, sto je tri godine pred smrt i javno, makar "samo" meni, priznao.
Momo je primio svoj primerak antologije "Poeziju ce svi pisati 2" i bio je nasmejan, zahvalan i srecan.
Eleonora Luthander,
srećnica koja je prevela na švedski pesmu Mome Kapora MIR.MIR
Rat je završen.
Niko nije pobedio.
Ipak, potpisao sam dobrovoljnu kapitulaciju.
Diplomatija ce obaviti ostalo.
Necu više da se borim. Digao sam ruke od svega.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Optimizam mi je izdahnuo na rukama.
Vucem za noge nadu.
Prikupljam raskomadana osecanja.
Teglim na ledima ljubomoru,od cije mi tezine
klecaju kolena.
Izgorela su mi pisma, razglednice, fotografije i
poruke, pisane po ogledalima zapaljivim ruzem za
usne.
U pepeljari plivaju šibice udavljene u vinu.
Nad proprisštem se vuce magla bezbroj popušenih
cigareta.
Pusti me da pokupim svoje mrtve.
Sada ti više nece trebati ovi citati, stihovi, ovi
mali trikovi, ove lozinke, ovi u ognju istopljeni
kljucevi, ove igre i ove navike.
Pusti me da ih pokupim i sahranim kako dolikuje
jer posle svake bitke nailazi ološ, koji grabi sve
što stigne.
Necu da im sve to padne u ruke!
Tebi je, naravno, kao i uvek svejedno: nisi ostavila
ništa iza sebe, osim otiska svog lepog tela
u postelji, u kojoj smo se borili na zivot i smrt, a
sutra ce, ionako, menja posteljina.MOMO KAPOR
FRED
Kriget är över.
Ingen har vunnit.
Jag skrev under kapitulations papper frivilligt, i alla fall.
Diplomatin kommer att klara resten.
Jag ville inte kämpa mera. Jag gav upp allting.
Låt mig samla mina döda.
Optimismen dog i händerna på mig.
Jag drar hoppet vid fötter.
Jag samlar ihop stickade känslor.
Jag släpar svartsjukan på min rygg och knäar
av dennes tyngd.
Mina brev brann upp, vykort, foton och
meddelanden, skrivna på speglar med brinnande
läppstift.
I askkoppen simmar tändstickor dränkta i vinet.
Ovanför slagfältet finns dimman av tallösa
cigaretter.
Låt mig samla mina döda.
Nu kommer du inte längre att behöva dessa citat,
dikter, dess små trick, dessa lösenord, dessa i lågor smälta
nycklar, dessa lekar och dessa vanor.
Låt mig samla ihop dem och begrava dem med
värdighet, ty efter varje slakt kommer avskum,
som tar för sig allting det kommer åt.
Jag vill inte att de beslagtar allt detta!
Du bryr dig inte, som vanligt: du lämnade
inget bakom dig, utom avtrycket av din vackra kropp
i sängen, där vi utförde kampen på liv och död, och
imorgon byts ut ändå, sängkläder.MOMO KAPOR
översättning från serbiska Eleonora Luthander
Ivan T. Brković:
...letos sam pravio kolaz karte Trebisnjice od Mominog crteza, ponornice kao lepe vile koja prolazi ispod mosta... nekad Arslanagica cuprije...
Dodao sam ovu posvetu:
Trebisnjica bosa gola osta
al` nosi jos Momin dekolte od mosta.
PULS: Koliko se vi kao slikar vraćate onome što pamtite od predaka?
KAPOR: Kod mene je vrlo komplikovana situacija s te strane, da sledim zov mojih predaka od kojih niko nije bio slikar, niti su slikari postojali u Hercegovini. Prvi slikar u Hercegovini je moj profesor Nedeljko Gvozdenović, akademik. Dakle, da sledim taj zov, verovatno bih slikao izvor Trebišnjice, brkate Hercegovce i neke planine kao loš Lubarda. Međutim, moj otac je iz Hercegovine, a moja majka je iz stare građanske sarajevske porodice i, kao što vidite, ja slikam predeo moje bake, a sećajući ga se. Sigurno bih znao jednu pesmu koja mi je ključna u životu, a koja glasi:
Zvone zvona Manasije, Notrdam, Notrdam,
kuda ideš, Tanasije, otkud znam, otkud znam.