Елеонора Лутхандер - Стокхолм - Шведска
PIJEMO JAŠA GROBAROV I JA
Moja prva PRVA NAGRADA je iz pogrešne discipline! Jer nije haiku, nije ni neka potresna i protestna poezija, nije ni misaona ni ljubavna, već kafanska i boemska.
Zamislite neko, ko je u kafani, na pitanje: "Šta pije dama?", godinama odgovarao: "Ja bih rado (tresnula) jednu šampitu, a ako nema, može i kremepita!" Neko ko traži da umesto šljivovice, dobije - slatko od šljiva! Ni malo boemski! Da takva jedna kafanski neprilagođena osoba, dobije PRVU NAGRADU NA MEĐUNARODNOM KONKURSU za zbornik boemske poezije "PIJEMO ŽIVOT I JA"!? Malo je čudno, zar ne?
Ja sam ona koja je nebrojeno puta gledala Pučinijevu operu, "Boemi", a posle predstave išla sa mužem na večeru u "Dva jelena" ili u hotel "Union" da slušamo Zvonka Bogdana. To se, naravno, ne računa u pravu boemiju, već u bračne dužnosti...
Za mene je kafanski život počeo tek kada sam kao prava "kruševačka skandinavka" otišla sama da ručam u "Mornaru", gde sam slučajno svratila kao polu-turista, tražeći na brzinu neku kafanu za svoju glad. Ubrzo su mi prišli neki pesnici kojima sam u to vreme plaćala piće i posuđivala (davala) novac. Govorilo se za mene tada da sam "puna kao brod". Neko je zatim, sa strahopoštovanjem rekao: "Ovo je Jaša Grobarov"! Ja naravno, nisam znala ko je on.
U Beograd sam se iz Švedske vratila posle više od dvadeset godina (minus muž); bukvalno "pala s Marsa" u Knez Mihajlovu. Trebali su, na primer, radi nekog intervjua, detaljno da mi opišu gde se to nalazi zgrada Radio Beograda....(Ona okrugla visoka kuća). E, još samo kad bi se setila gde je ta Makedonska... Mislim da je to bila 2005. godine.
Jaša nam se pridružio i odmah pozvao "bolničara" da mu donese "mazut", (nešto zeleno) jer se upravo - treznio. Zatim je od istog konobara naručio pečurke na žaru. Insistirao da me sa njima hrani, mada sam već bila završila sa ručkom. Nisam mogla da odbijem makar jednu ili dve. Onda sam predložila da ja njega malo hranim. Nikada neću zaborviti te šampinjone na postelji od pirinča, tu viljušku s kojom me je u kafani hranio čovek koga vidim prvi put u životu, čovek koji mi je takođe stisnuo šaku do bola, po tome ga isto pamtim.
Tražio je da mu konobar kaže koje sve voćne sokove ima i posle naređanih: borovnica, jagoda, kajsija i breskvi, tražio je vinjak. Onda je rekao da mora da ide i zamolio na zajam od mene novac za taksi. Obećao je da će mi vratiti.
Mislila sam da ga više neću videti. Bilo mi je sve jedno. Ali, zvao me je već za par dana i u kafani ispod Narodnog pozorista mi je vratio novac i pozvao na kafu i palačinke. Došao je trezan, lepo odeven, imao je crnu kožnu jaknu. Bio je obrijan, svež i iako ne baš moj tip, (visok, plav...) izgledao je – zgodan, čak i lep! Dugo smo pričali o umetnosti i književnosti.
Pitao me je zatim šta želim da radim i ja sam osetila da mi niko, sem njega, ne bi učinio za mene jednu najveću usugu - da odemo u Kotež, da posetimo moju mamu. Bio je iznenadjen, zatečen, ali je ipak pristao, kao pravi džentlmen. Čovek koga vidjam drugi put u životu, o kome ništa ne znam, sem da se zove Jaša Grobarov, polazi sa mnom autobusom preko Dunava, da sretne jednu mističnu rusku plemkinju. Ali pre toga, morali smo da svratimo u više kafana uključujući i lokalni "Medun" da Jaša natoči svoje gorivo, svoj "mazut".
Još jednom smo kasnije išli kod nje, ali tada nam, teško bolesna, više nije otvorila. Ja sam onda izašla iz zgrade, a on je još dugo ostao pred njenim vratima. Kada smo se vraćali, krivudao je ispred mene, očajnički vukući moj crni "Samsonite" pun knjiga. Prelazio je ulicu van prelaza i zaustavljao automobile...
Kasnije je rekao da se "malo zaljubio" u moju mamu. Ja sam dugo mislila da je on vrlo usamljen čovek, ali mi je jedna ženska osoba odala tajnu da on ima "nekog ko ga puno voli". To mi je bio drago. Bila sam ponosna da je moj najbolji prijatelj - voljen čovek, jer to i zaslužuje!
U toku nekoliko godina, Jaša me je po nekad vodio po kafanama i književnim večerima i nasmejavao do suza. Blesavili samo se na Sajmu knjiga, u Udruženje književnika, po Skadarliji i Crnoj Gori, gde smo se sretali u jednoj pesničkoj koloniji i kod zajedničkih prijatelja. Jaša je jednostavno znao sve i mogao sve! I što je najvažnije, a u vezi je sa ovom nagradom, naučio me je da ponekad popijem malo dunjevače. Inače bih se osećala kao večito trezan uljez kako u kafani tako i u književnosti.
Jedino mi je žao što se nikad, ama baš nikad nisam napila. Ni sa njim, ni posle njega. Jaša je bio jedini čovek na svetu pred kojim se ne bih stidela da budem "mrtva pijana". Ali sam mu, svejedno, sasvim trezna odala svoje najveće tajne. I on meni. Ubedjena sam da tada nije bio pijan.
Svoju prvu pravu boemsku pesmu napisala sam o njemu. I ovu, jedinu u životu, Prvu pesničku nagradu, dobijenu u voljenom rodnom gradu Kruševcu, takođe posvećujem njemu, mom učitelju kafanskog bon tona, Jaši Grobarovu iz čije sam ruke jela.Eleonora Luthander
http://www.poezijascg.com/PHP-Nuke/modules.php?name=News&file=article&sid=7800
DVOSTRUKO
Ti nisi moj
ali mogu da te pozajmim
u biblioteciTi si ruska literatura
ti si flaša votke
koja kruži gradomTi si klimava
kafanska stolica
za mojih sto kilaTi si moja najbolja reklama
i ja tvoja
ti si vozač pijane formule
na mazutŠta trezan kažeš
to pijan napišeš
ti me dvostruko volišTi nisi moj
ti si grobarovEleonora Luthander
BEVANDASa balkona mojih grudi
lepo se vidi
da Knez Mihajlova ulica
ne vodi na Kalemegdan
već u nebo
gde se dopisuju
mlazni avioniSad znam
da ću tamo
u plavom
raditi kao stjuardesaDojiću pesnike vinom
i biće velika buka i galama
kad burad krenu
dugom nizbrdoEleonora Luthander
KO JE REK`O ŽIVELI?
Korenje je pustila
kafanska časa
u ruci mu procvetala
podiže je Jaša!Eleonora Luthander