Amika.rsЕлеонора Лутхандер - Стокхолм - Шведска
ПОЈЕДЕНА ПЕСМА
РЕЗУЛТАТИ КОНКУРСА ЗА ПОЕЗИЈУ „ШУМАДИЈСКИХ МЕТАФОРА 2020“
ПЕСНИЧКА НАДАХНУЋА
Поједена песма, Елеонора Лутхандер, Стокхолм, ШведскаНа конкурс ове, 2020. године, нисам послала као и обично три песме у три примерка, већ само три ПРАЗНА листа хартије потписана шифром "Поједена песма". Та шифра је горка успомена на песму коју сам, давно, пред тим људима појела! На једном листу, у шифри, овог пута сам чак прецртала "д" и додала "б"...
Тиме сам хтела да покажем да им више нећу слати своје бисере... јер за 15 година уредног слања песама, нисам добила чак ни неку трећу награду, као ни једну једину похвалу, а да не говорим о награди штампања нове књиге... Чак нису прошле године наградили ни др Александру Лутхандер за њену бегмановска поезију...
А знам људе који су само ради моје песме сваке године отварали те зборнике. Наравно, у Србији има врло много добрих песника, који свакако треба да буду награђени... Али зашто баш само ја не? Одговор је: "Нема секса, нема пара, али има све остало", ПОЕЗИЈА, на пример, али то се у мом случају - не рачуна. Читавих 15 година! Од мене су чак озбиљно тражили да им купим омањи, половни комби, да могу брзо и једноставно, доћи до Мрчајеваца! Уместо тога, ја сам сваког од њих, (186. песника) са по једном песмом, превела на шведски језик, у три тома књиге "Поезију ће сви писати (по стиху Бранка Миљковића) - српски песници које сам срела". Буквално сам превела СВАКОГ ко ми је дао песму или књигу, од академика до вратара Академије, сељанке на Каленића пијаци, наравно и многе песнике из УКС, као и незаборавног Јашу Гробарова, док је Радомир Мићуновић био први песник који ми је дао своју збирку. Увек је гласно коментарисао како је мени учињена велика неправда и са супругом је често долазио на моје промоције.
Веровали или не, "Шумадијске метафоре" су ипак "објавиле" мој празан лист у групи са називом: "Песничка надахнућа"! И потписали мојим пуним именом и презименом то моје песничко "чедо", моје "нулто надахнуће! (Е, за то треба и Нобелова награда, ионако су моје две књиге поезије на шведском језику уврштене у Нобелову библиотеку...)
Какав "уврнути", црни хумор, као и врхунски садизам! А иза тога стоје супер моћни "кафански певачи": "Украсни патуљак из баште КК", "Масни гестапо уредник" као и њихови "робови" који свашта гутају, само да им се газде смилују и да им негде објаве неку песмицу.
Да не носим непобедиве гене са Чева (као и мој даљи рођак Новак Ђоковић), сигурно би ме одавно на смрт преплашили и отерали из њихове приватне Китературе. Срећом, постоји и слободни Интернет, (живео Бил Гејтс!) па сам била у могућности да осим у српској и шведској, оставим неизбрисив траг како у хварској, тако и у црногорској литератури. Све се то да проверити. Тонко Мароевић је, на пример, истакао у "Слободној Далмацији", да у једном следу и ја настављам литерарну традицију Ханибала Луцића и Петра Хекторовића! Нико није постао проток у свом селу...али... Што је много, много је!
ПС. Песму сам заиста појела, то јест папир на коме сам је записала, кад сам на крају схватила да ми неће дозволити да је прочитам. Сви други писци у сали - гости Међународнних сусрета писаца у Београду, дошли су на ред и радосно читали своје стихове. Узбуђено сам, у залуд, чекала да и мене представе публици у препуној Свечаној сали, као гошћу из Шведске и "наше горе лист", која је први пут дошла на Октобарске сусрете писаца, те 2004. године, а Мома Димић је омогућио тај мој долазак. И када је објављен крај програма, спонтано сам устала и узвикнула:
- У круговима песничког подземља коме припадам, реч се не добија, већ се ОТИМА. Згужвала сам папирић са песмом, ставила куглицу у уста и дуго жвакала... Нико није реаговао. Људи су устајали са столица и пролазили поред мене, као да се ништа није догодило, "вук појео магарца"!
Прошло је од тада десет година. Један песник из Грчке поново је био гост на Београдким сусретима писаца. Угледавши ме у салону удружења пришао ми је и раздрагано рекао: "Ти си ПОЈЕЛА песму!" Хвала му за то дугогодишње сећање!
Убрзо сам, са свим окупљеним писцима, пошла на свечану вечеру у легендарну кафану "Орач". Када је загрмела музика, ја сам спонтано заплесала са тим грчким песниким испред стола (носа) свих мојих душмана. Био је то дивљи плес пун дуго потискиване љутње; ослобађање од негативне енергије и очаја ради свега нечасног што су ми годинама систематски радили; колико су ме као писца и преводиоца оштетили и неуморно покушавали да ми укаљају част као жене. Једна песникиња из Шведске, Хелена Лејд, после повратка из Београда ми је пренела како су јој рекли да сам се ја скинула нага у салону удружења! А Украсни Патуљак је мислио да ће му се посрећити сулуди покушај да ме обљуби на поду испод стола у просторији у приземљу те куће писаца ...#МеТоо!
Опет морам да се позовем на свог деду, Петра Дамјановића, родом са Чева, који је моју невиност пушком чувао све до моје удаје 1975. за акредитиваног шведског новинара Пера Лутхандера, аутора књиге "Југословенска лица", ("Југослависка ансиктен"), објављене 1978. године.
А фантастични Грк, и сам врхунски песник - перформер, џентлменски је пратио моје покрете, као да је био инкарнација неког мудрог Атињанина из Перикловог доба. Тај "ратнички" плес, филмском камером је снимио мој издавач и друг, књижевник Новица С. Јевтић.
"У рану зору" (омиљена песма мог оца), Новица и ја смо пошли пешице од "Орача" све до Теразија, и онда, он на лево, на Зелени венац, а ја десно - дестинација Котеж, у стан који ми је оставила мајка, руска племкиња, песникиња и сликарка Валентина Генадјијевна Хлебин Дамјановић!
Да не заборавим још да сам многе од њих частила флашама оригиналног, светлог шведског пива марке "Лутхандер", из пиваре коју је 1856. основао чукундеда моје ћерке, Пер W. Лутхандер.
Књижевник Небојша Ћосић звани Аши, добио је чак две флаше "Лутхандер" пива, како би другу дао својој сестри, хемичарки, на стручну анализу. Резултат је показао да је "моје" пиво направљено од чистог хмеља, као и оригинал од пре вше од 150. година!
Па ни Шекспир није имао "своје" пиво, шалим се, наравно...Да ја, Елеонора Дамјановић, рођена у Крушевцу после 100 година од оснивања те пиваре, могу да наручим пиво са својим удатим презименом, под којим сам објавила преко 35 књига и превода, та чињеница није оставила никакав утисак на колеге из Удружења. И наравно, ни словца у новинама о тој јединственој, српско-шведској, пивско-песничкој судбини! То је на жалост лако објашњиво, јер су неки од њих дугогодишњи новинари и уредници и то у свим медијима без изузетка, тако да НИКАДА нисам, на пример, била поменута у рубрици: "Догодило се синоћ у Београду", упркос многим мојим промоцијама у кући Ђуре Јакшића, на Сајму књига итд. Ја се Београду, толике године, једноставно "не догађам", јер они то не допуштају, што се слободно мозе назвати културоцидом! Какву само моћ имају ти нељуди обучени у људе, готово већ пола столећа, са тим својим микрофончићима и гвозденим шакама које ломе врат поезији! Срећом не и кичму! Најсвјетлији пример је Бранко Миљковић! Класична освета медиокритета, Моцарт и Салијери...
Опрости им Боже, јер не знају шта чине!
Па да наздравимо уз "Лутхандер" пивце за живце! Живели!Елеонора Лутхандер
http://libris.kb.se/bib/10000912
https://wikipedia.nd.ax/wiki/Kristina_Lugn
https://en.m.wikipedia.org/wiki/Eleonora_Luthander
Елеонора Лутхандер сарађује на овом сајту од његовог оснивања - дуже од десет година.
Током тог времена Елеонора је од естрадних и фајтерских песама, којима је побеђивала на нашим и шведским нокаут-такмичењима песника на нашем и шведском језику, поетски развила своје стихове и наступе.
Она више не тежи да нокаутира друге песнике већ их оставља у рингу и поезији, ошамућене од другачије лепоте и древне, мистичне дубине својих стихова.