Др Александра Лутхандер - Стокхолм - Шведска / Београд - Србија
Елеонора Лутхандер:
РЕЦЕНЗИЈА КЊИГЕ "БЕРГМАН ЈЕ УМРО - ЖИВЕО БЕРГМАН"
аутора др Александре ЛутхандерКњига Александре Лутхандер "Бергман је умро - живео Бергман" поред свих
културолошких, филмолошких, наратолошких и структуролошких апеката
Бергманoвoг Субјективистчког експресионизма, као и виртуозних компаративних
анализа филмова и позоришних представа, гoвори заправо о томе, да у историји
уметности није постојао уметник који је био срећнији од Ингмара Бергмана, и
пре и после смрти! Бергман је био песник с камером, доказ да су стихови
Бранка Миљковића путоказ за срећу: "Један несрећан човек не може бити
песник"!
Бергман је живео дуго, скоро деведесет година, никада није био гладан,
остварио је све своје замишљене филмске и позоришне пројекте. Никада није
имао проблема са новцем. Женио се пет пута и добио деветоро деце. Готово цео
свој живот је провео у својој вољеној Шведској, пишући сценарије за своје
филмове на свом матерњем језику. Радио је са фантастичним глумцима, који су
му били пријатељи и са глумицама које су му биле одане љубавнице. Родио се у
имућној, интелекуалној породици. Отац му је био парох. Као дечак је становао
у лепом здању, само неколко квартoва удаљеном од Шведског краљеваког
прозоришта, "Драматен", из кога је после пола века отишао у заслужену
пензију.Једино што није ишло "по плану" је то, да је Ингмар Бергман надживео своју
пету жену, са којом је био у браку преко двадесет година. Хтео је да оде пре
ње. Мада се још у младости одрекао религије, када је она умрла поново је
постао религиозан, желећи да је сретне и после овоземаљског живота. Ако
следимо Бергманов сан, онда можемо да замислимо како са својом вољеном
супругом, која га је иначе веома подсећала на његову мајку, удобно седи у у
ложи у "Драматену", где је некада као дечак био сакривен и гледао
Стриндбергове представе, а сада може поносно да глада - "сам себе",
представу "Фани и Александер"; гледа и то како у његов идилични дом
нашведском острву Форо, долазе велики европски филмски редитељи, као Вим
Вендерс, који следе његов пут, као што се Бергман "уселио" у Ибзенову
"Луткину кућу" и доследно следио Стриндбергов пут ("Пут у Дамаск"). А већ
следеће године би, приликом куповине, плаћао са новчаницом на којој би видео
свој лик...
Пред крај свог боравка у Минхену, где је једно време је био у пореском
егзилу, Бергман је у току само једног дана приказао три представе у својој
режији: "Луткину кућу", "Госпођицу Јулију" и своју предстваву "Сцене из
брачног живота". Ибзен, Стриндберг, Бергман. Тако је и сада. Скандинавска
драмска тројка језди у краљевским кочијама у Kраљевско драмско позоришете.
Само неколико година после Берманове смрти, у позориштима се приказују
његове представе раме уз раме са представама Бихнера, Шекспира, Молиера,
Ибзена, Стриндберга, свих оних великих драмских писаца, које је он цео свој
живот неуморно режирао. Бергман је умро као филмски редитељ, а ускрснуо као
позоришни писац - главна је порука ове књиге др Алекандре Лутхандер, која је
произашла из њене докторске дисертације под називом "Утицај филмског опуса
Ингмара Бергмана на стваралачке и културолошке оквире Европе 20. и 21.
века".У позориштима већ се игра и Ларс фон Трир, који је још у напону стваралачке
снаге и непрестано изненађује свет својим магичним филмским делима, у којима
има толико пуно Бергмана. Бергмана има у многим филмским ствараоцима
даншњице. Акија Каурисмекија одавно сматрају Бергмановим вундеркиндом, а
његов брат, Мика, недавно је направио филм о једном финском пару у разводу,
као својеврсне,бергмановске "сцене из брачног живота", a Гас Ван Санта,
опчињеним Бергмановом "Белом светлошћу" која наговештава смрт, у Стокхолму
су назвали "визуелним песником". Захваљујући Бергману и његовим
следбеницима, филмови све чешће престављају основу позоришних представа, док
филмски сценарио постаје драма, литература."Ни један други редитељ, као Ингмар Бергман, није дошао на филм са толиком
зависношћу од литетратуре, са толиком јединственошћу и књижевном културом
своје земље", цитира Александра Лутхандер Јорна Донера, директора шведског
Филмског института.Вођена сигурном руком свог ментора, др Миомира Петровића, који је и сам
књижевник, од пријаве рада до његове одбране пред трочланом комисијом,
Александра Лутхандер је према оцени те комисје написала докторску
дисертацију која "представља пример анализе мултимедијалне синергије
Бергмановог филмског опуса а исходиште рада је, дакле, ширег - културолошког
карактера - те припада врсти научног истраживања и усавршавања какви се
негују на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду."Књижевник Миливој Анђелковић је на свом сајту www. amika.rs годину дана
објављивао део по део Александриног докторског рада. Литерарни електронски
часопис P.U.L.S.E је такође објавио најзанимљивије делове, адекватно и
обилато илустроване.Александра Лутхандер се и у свом магистарском раду, одбрањеном 2005. године
на Филмском институту Универзитета у Стокхолму, бавила (трагичном) судбином
жене у Фелинијевим филмовима (између диве и проститутке), да би у свом даљем
истраживачком, научном раду на филмском опусу Ингмара Бергмана, доказала
тезу да је жена, према Бергмановој визији, заправо најзаштићенија у оквиру
породице, те да је породица та која преживљава, а не индивидуа, што је
Ингмар Бергман јасно и приказао у својим филмовима. Тако је итaлијански израз
"la famiglia" заживео пуним плућима кроз Бергманову позоришну представу
"Фани и Александер". Треба нагласити да је то породица која је реалистична и
добронамерна, која прашта свим својим члановима ситне људске слабости и
подстиче њихове таленте, те представља збир индивидуа које повезује љубав,
толеранција и разумевање. То је тај заштићени, "мали" Бергманов свет пун
личне среће, дакако у једној богатој скандинавској земљи, пуној подршке за
индивидуу, што би могло да послужи као пример за остваривање срећнијег
живота, ма где се он одвијао.
Много тога у биогафији др Александре Лутхандер је повезано са Бергманом.
Александра је рођена у Минхену 3. августа 1982. године, у време док је
Бергман још живео и радио у том граду, као и њен отац, шведски новинар Пер
Лутхандер.
Александра је последњи пут видела Бергмана како у локалној радњи на
Карлаплану број десет, купује млеко. Пре него што се дефинитивно одселио на
Форо, пред крај живота, Бергман је живео у Стриндберговој такозваној
"Црвеној кући" у Стокхолму. Били су тако рећи суседи. Њени родитељи су се
срели са Бергманом и видели све три поменуте Бергманове премијере у Минхену.
Док је био дописник из Београда, средином седамдестих година прошлог века,
Пер Лутхандер је, испред тадашњег биоскопа "Јадран", срео њену мајку. Можда
је тога дана на репертоару био неки Бергманов филм... Taj cлучајни, али
судбоносни сусрет по Александру, забележио је Перов фотограф и пријатељ,
Бела Унгер и објавио у "Експресену". Тим шведским новинама Бергман је
касније у Минхену дао ексклузивни интервју.Пер Лутхандер је коаутор књиге "Југословенска лица", а Ленарт Лутхандер,
његов отац, написао је књигу "Стриндберг у Данској". Александра је у свом
докторском раду цитирала и свог деду, великог Стриндберговог познаваоца,
Ленарта Лутхандера, чији је стриц Пер В. Лутхандер, пореклом Валонац,
основао 1856. године шведску пивару Обро, која је у сећање на свог оснивача
лансирала ексклузивно светло пиво "Лутхандер". Лутхандерова је са флашом
"свог" пива прославила са колегегама у Београду свој успешно одбрањени
докторат о Бергману.Александра је и кћи српске песникење рођене у Крушевцу. На промоцији
једне њене песничке књиге у Скадарлији, један песник и професор на Мегатренд
универзитету је упознао њену ћерку, Александру Лутхандер, тада магистра
наука и препознао њен огромни радни капацитет и интересовање за филм, које
гаји још од малих ногу, те јој је убрзо указано поверење и част да нам,
пишући ћирилићним писмом, пренесе своје велико знање о делу Ингмара Бергмана
и да са 28. година, у Београду, постане доктор култуолошких наука, а убрзо и
аутор књиге "Бергман је умро - живео Бергман!".Елеонора Лутхандер