Трин@Е100 С@звЕжђЕ
|
Трин@Е100 С@звЕжђЕ
Драгана Џајевић
Између Мреже и живота
књиге Зорана Илића и Милене Летић-Јовеш
NOVO, NOVO MI DAJTE!
(reč o knjizi ''Isečci'', Zorana Ilića, proznog pisca iz Beograda, poznatog i pod pseudonimom Kralj pajaca)
Samo u "Google" pretraživač ukucajte: "kralj pajaca", i sve će biti u redu. Dospećete na pravo mesto! Ako ste više poklonik štampane reči, nabavite knjigu ''Isečci''! Ako ste pravi ljubitelj literature, uživaćete u svakom slučaju u svojoj spisateljskoj ili čitalačkoj avanturi.
''Ako nemate ništa protiv, ja bih da budem pisac!'', reče Pajaco. On samo želi da zapisuje isečke iz života, online života, i ovog drugog. Na Internetu, Pajaco vodi svoj blog. Za one koji ne znaju blog je skraćenica od Weblog, što u prevodu znači Internet dnevnik.
Pajaco se potpuno adaptirao na ''sterilni Internet''. Zato što Internet ne može nikako da ga povredi, fizički nikako, emotivno, ma kakvi! Ali, muzika može da ga povredi. Pajacu njegov blog sasvim odgovara, kompatibilan je njegovom temperamentu. U tom apstraktnom svetu, koji paralelno egzistira sa realnim, on uživa u raznovrsnim ''intelektualnim igrama''. I eksperimentiše u preplitanju virtuelnog i realnog.
Širok je i dugačak virtuelni svet. Spolja gledano, taj svet je statičan. Kao da stoji na jednom mestu, a u stvari stalno se unutar njega nešto dešava. Upravo sam to sada i ovde gde je "ovde", kaže Pajaco. Na Internetu ili napolju, na blogu ili u svojim knjigama, za Pajaca ne postoje velike razlike. U svakom slučaju on će živeti i zapisivati. Eksperimentisaće u dva paralelna sveta, zar to nije divno?! Egzistiraće na svojim putevima, koji će se ukrštati sa putevima Neurodžez, Tridea, Adriana, Kajzerovim…U Blogosferi ili na ulicama istog grada. Potpuno je sve jedno. Pajaco je svestan da njegovi sagovornici sa bloga idu na pijacu, u školu, do radnog mesta, gotovo svakodnevno. I on ide. Možda ih sreće u liftu, ili kupuju iste jabuke kod istog piljara godinama. Ali, da se sretnu u Blogosferi, izvesnije je nego na ulici.
Zato kod Kralja Pajaca nema foliranja: Ako je nešto ili neko dno, onda je to talog i ništa drugo. Pajaco zna da je talog obično crne boje. Takođe zna da ni u Internetu nema ničega lošeg. I da je sve dobro ili loše u zavisnosti kako ga upotrebljavamo. Istim nožem možemo ubiti čoveka, ali možemo i naseckati rotkvicu.
Kralju Pajaca se može dogoditi da na trenutke postane sasvim ravnodušan. Čak i po pitanju smrti. Zato on pokreće temu ''Smrt na netu''. Promišlja, kada si zaista mrtav: na netu ili u stvarnom životu. Diskutabilno, složiće se čitalac ''Isečaka'' ili pratilac Pajacove Blogosfere. Ali, složiće se da je živ ''dok je sada''. Kroz Pajacov jezik, mešavinu internet slenga, žargona, anglicizama i pravog književnog jezika, odiše sarkazam i nemirenje. Pajaco ironično primećuje kako smo internet svet prihvatili kao svemoguć. Da nas može podmladiti i ulepšati, učiniti pametnijima i sposobnijima, na tom mestu neko se može reinkarnirati, udati, kupovati iz fotelje ili odputovati gde mu duša poželi. I opet, neće mu pasti na pamet da pomisli: šta kog đavola nije u redu sa mojim stvarnim životom. A pomisliće kada izađe na ulicu i sretne se sa ljudima: ''Kada bi samo znali kakva sam faca online, više bi me poštovali!''
U prošlim vremenima, ako vam život nije tekao onako kako ste želeli, morali ste da radite na tome da se poboljša. Danas jednostavno odete ''online'' i glumite virtuelne radosti. Jedina stvarno velika odluka je odlučiti se šta više deprimira: Pomirenje sa svetom nesavršenim ili bekstvo u onlajn svet.
Na kraju krajeva, lep je osećaj pustiti svoju mentalnu energiju da putuje gde god joj je volja po beskrajnom Internet kosmosu. Dolazi do bezgraničnih inverzija naših duhovnih stanja. Više je prozora na internetu nego u realnom svetu. Virtuelni prozori se otvaraju jednim klikom, ovi drugi imaju sigurnosne brave, zastore u najboljem slučaju. Kako onda videti, progledati?! Kako ostati normalan, jer i kada otvoriš prozor vidiš poslušno stado kome uporno degradiraju koeficijent inteligencije izmišljajući novi reality show. Ili nam vrli otačastveni pregaoci sole pamet kako država postoji radi njih, jer da nema njih ne bi bilo ni nas.
Svako od nas pun je svojih formalističkih precepta, itekako! Toliko pun da se i sam gnuša zbog cepidlačenja i vinske filantorpije koja ga povremeno hvata. Ovo su krajevi gde se svako voli narugati, krajevi gde podmiguju i iskašljavaju se. Ovde vlada duh nepoštovanja i podsmeha, duh koji se ogleda u primitivnim i neinventivnim doskočicama. Pričama kako su ovi ili oni zalivali vrbu, sejali so, bacali vilama orahe na gomilu, istezali gredu da bi bila duža...
E to je momenat kada se krv pomeša sa svim bojama. Momenat kada šake držiš čvrsto stisnutim da ne bi progovorile jezikom demonizovanim. I gledaš gore, tražiš razloge među planetama. Ili odšetaš onlajn. Da ne bi gledao iznova kako će Đavo progutati najbolji zalogaj!
Kralj Pajaca takođe nije pošteđen. I njemu se sve to isto događa, zato što ne trpi fanatike i praznoslove. Iskrenost nije dobra, jedino je Internet trpi. Iskrenost ujeda sujete i stavlja blokade na puteve. Ali ne i na Internetu.
Pajaco primećuje: ''Svi smo mi, a ne samo Adrian, tek bleda senka nekog svog davnog postojanja. Eto, i ja PAJACO jedva sam prepoznatljiv. Ako sam nekada bio crtež, sada sam se pretvorio u kroki. Ako sam nekada bio vino, sada sam voda. Ako sam nekada bio muškarac, sada sam.. Sada sam…
Sada sam to što ne smem da izgovorim, napišem...’’
Dragana Džajević
DAJEM OGLAS: TRAŽI SE ČOVEK!
reč o knjizi ‘’I šta mi bi da te tražim’’, Milene Letić-Joveš
Piše: Dragana Džajević, prozni pisac iz KragujevcaMilena Letić, rođena je u Zenici. Na teritoriji BiH, živela u vreme ratnih dešavanja. Po obrazovanju profesor književnosti, po radnom iskustvu nastavnik, lektor, novinar, tv producent i PR.. Danas živi i radi u Novom Sadu.
Svet je pun priča poput ovih, rata je mnogo, zla još više, nepravde nemerljive. Ali, izraz koji Milena Letić u svojoj knjizi, daje zadatoj kovanici ‘’višeg smisla’’ je osobit. Precizan, živ.
U pripovedanjima o uzburkanim vremenima, ona razlučuje pitanje "sreće" i njenih neizvesnih raspona i obrta u sudbini pojedinca. Iz skladnih, jednostavnih i neposrednih slika života, kipe mirisi sećanja i uspomena, kuljaju boje patnje zbog teških odluka, frustracija, istorijskih grešaka i ljudskog greha. Spajajanje čulnih i psiholoških deskripcija, izraz koji je konkretan i precizan, a uz to jako slikovit i emocionalan, dok čitamo, čini bol opipljivom, stvarnom.
Društvena zbivanja i stvarnost samo su okvir, za analitično i psihološko rasvetljavanje misaonih i moralnih kriza čovekovih. Kroz sugestivan, većinom miran ton, priča živi svoje uverljive slike stvarnosti, koje se snažno utiskuju u osećanja čitalaca. Treba slikati društvena zbivanja, tražiti im uzroke i posledice. I treba postaviti pitanje: Zar to treba da razori nazore jedne časne i postojane ljudske misli? Milena ostavlja svom čitaocu to pitanje otvorenim.
Čista i koncizna reč Milene Letić, govori o verskoj i svakojakoj mržnji, razdoru, ljudskom grehu i iskušenju božanskom. Prolazeći prostranstvima duše, ta reč traga za uzrokom, razumevanjem nerazumljivog, alogičnog, amoralnog. I bez ikakve tendencioznosti, konstabilira jedan stav: Uzrok svih nesporazuma je čovek! Zlo se može nazvati ratom, a može i drugačije. Zlo je zlo, a pisati se o njemu može, i tumačiti se može, ali to ga ne umanjuje.
Rat. Po Mileninoj definiciji, to je: ''Suludo vreme s ruba ljudske pameti''. Ovo je još jedno od dela, ratovima inspirisane literature, još jedno podsećanje na visoku cenu ljudskog zla. Opisujući sudbine ljudi koje je vihor rata otrgnuo od zavičaja i bacio u novi svet, u novi svet koji ih nije prihvatio, niti su oni njega razumeli i želeli, Milena ubacuje elemente košmarnih snova. Kroz te snove, uzrokovane sećanjima na strahote rata i traumama, junaci knjige se okreću svojoj biti, i potrebi za traženjem sebe u ovom svetu realnog košmara. U takvom preplitanju snova i realnosti, sa razmišljanjima o prošlosti (''Sad se pretvara u nekad.''), junaci ovih priča grcaju u svojoj egzistencijalnog teskobi. Tražeći snage u sebi, i oko sebe, tražeći plemenitije, iskrenije, karakternije... tražeći PRAVE LJUDE. Prave ljude u sebi i oko sebe.
''Let je zaustavljen.'' Kao izraz mirnog prezira koji ukazuje na zla u kojima se guši čovekova plemenita misao. Dok duša postaje mera za savest. ''Strah me hvata od te privremenosti i od pogrešnih uvjerenja.''. Ovo je samo jedna od rečenica Milene Letić, psihološki pogođenih i uzdržanih gde se oseća gordi, protestni individualizam. Kroz kritički atak na urnebesni apsurd ljudskog zla.
''Zašto baš meni?'', kaže junakinja jedne Milenine priče. Gradeći taj lik, kroz nekoliko markantnih i reljefnih slika, i misaonu dramu unutarnjeg stanja, Milena, analizira koliko je potrebno, da običnog čoveka dovede do ruba? Još jedno otvorena upitanost. Izbor je na pojedincu.
''Ko je zgrješio?'' Kroz fabulu knjige, greh se pojavljuje kao motiv pronalaženja sebe, Iskonske težnje čovekovog duha da se oplemeni, uzdigne i dođe do suštastvenih saznanja. Neusiljenim, lakim rečnikom i stilom, dati su motivi ljubavi, pravdoljublja, traženja suštine ideala. Navedeni citat iz Jevanđelja po Jovanu, kao da kruži, kroz svaku reč ove knjige, oko nekoliko odlučujućih spasenjskih pojmova: život, mir, svetlo, radost, istina, reč, verovati, upoznati, ljubiti. I opet, stvar izbora...
Intonirano velikom dozom iskrenosti i srčanosti, ovo delo ima podjednako i životne istine i književne lepote. Takva dela su i najbolja. U svakoj vrsti umetnosti. Dela koja pokazuju odjeke unatarnjih nemira, savladanih u težnji da se stvori stoički, uzvišeni stav prema prezrenoj realnosti.
Nakon svih otvorenih upitanosti i mogućnosti izbora, možemo konkludirati: I poraženi ljudi, znaju sačuvati čoveka u sebi. Makar i u nesavršenom svetu. Napukla čipka ponovo se istkati može: ‘’Isplešću ja novu’’. Možda lepšu. Možda i najlepšu, ako ona uopšte i postoji. Ako najlepša reč uopšte postoji! Milena to vrlo dobro zna. Zna da su sve reči trina i prah. Ali zna i da je najveća potreba sveta za ljudima! I nije važno da li je čovek ateista, paganin, panteista, ni kakvog je političkog opredeljenja, ni pola, ni fizičkih karakteristika. Nego, da li je potpuna, autonomna ličnost. Sve ostalo, mehanički proizilazi iz probuđene svesti.
