Милан Балинда - Вашингтон - САД
Da li će Avganistan postati Obamin VijetnamMakljaža u sanduku peska
Poznavanje kulture zemlje ne garantuje pobedu u ratu, ali njeno nepoznavanje garantuje gubitakAmerikanci neće da služe vojsku, neće da se angažuju kod kuće i neće da plaćaju poreze s kojima bi ti ratovi bili plaćeni. Amerika vodi ratove na kredit
Milan Balinda
U ponedeljak, 17. avgusta, u jednom obraćanju vojnim veteranima američki predsednik Barak Obama o ratu u Avganistanu rekao je sledeće: „Ne smemo zaboraviti da ovo nije rat koji smo izabrali. Ovo je nužni rat“. Na stranu da li predsednik Obama zaista veruje u to što kaže, ali mnogi se pitaju da li je rat u Avganistanu zaista nužni rat. Skoro svi komentatori se slažu da je bio jedan od tih nužnih ratova pre skoro osam godina, ali da odavno to već nije. Nakon terorističkog napada od 11. septembra Sjedinjene Države su reagovale u samoodbrani i potrebi da uklone Talibane sa vlasti u Avganistanu. To je bio jedini način da zaustave dalje delovanje terorističke grupacije Al Kaide čiji je glavni štab u to vreme bio u Avganistanu. Al Kaida je morala biti onesposobljena. Sada sve indikacije ukazuju na činjenicu da Sjedinjene Države i Velika Britanija, koje predvode NATO snage u tom ratu, nisu ništa više do jednog od učesnika prolongiranog građanskog rata u toj zemlji koju NATO vojnici zovu „sanduk peska“.
Nužni ratovi moraju da zadovolje dva kriterijuma: Moraju, pre svega, da budu od vitalnog nacionalnog interesa, a drugi kriterijum je da ne postoji ni jedan drugi način, osim vojnog, da se ti interesi zaštite. Drugi svetski rat, Korejski rat i Rat u Persijskom zalivu bili su nužni ratovi. Vijetnamski rat, Rat u Bosni, na Kosovu i Iraku, spadali bi u «ratove izbora». Naravno, ratovi nisu nova otkrića ljudskog delovanja, ali uvek se postavlja pitanje da li se vojnom akcijom može postići bolji rezultat nego ako se upotrebe neke druge metode, kao i da li bi cena ratovanja, što u ljudskim životima i stradanjima, što u novcu, bila prihvatljiva.
Kako sada stoje stvari, kraj rata u Avganistanu nije na vidiku. Prisustvo stranih trupa, NATO snaga na čelu sa Sjedinjenim Državama, služi kao podstrekač za još žešće sukobe između suprotstavljenih tabora u toj ekstremno siromašnoj zemlji. Tek završeni izbori, čiji su nam rezultati još nepoznati, najverovatnije da neće u mnogome promenuti sutuaciju i to bez obzira da li će pobediti sadašnji predsednik Hamid Karzai ili njegov bivši ministar inostranih poslova Abdula Abdula.
U istom govoru ratnim veteranima Barak Obama podvukao je i sledeće: „Oni koji su napali Ameriku 11. septembra kuju zavere da to ponovo urade. Ukoliko se ne spreče, talibanski pobunjenici stvoriće još veće sklonište iz koga bi Al Kaida planirala kako da ubije još više Amerikanaca“. Ova rečenica, osim što podseća na pojednostavljeno razmišljanje prethodnog američkog predsednika Džordža V. Buša, najverovatnije ne odgovara realnoj situaciji današnjeg stanja. Prvo, Al Kaida, više nije grupa mudžahadinaca, već mreža radikalnih terorističkih grupacija koje deluju ne iz jednog centra već iz mnogih delova sveta. Sam vrh Al Kaide se u ovom trenutku nalazi u nepristupačnim planinama Pakistana, a ne Avganistana. Ako bi se taj «generalštab» onesposobio mogla bi da se u propagandne svrhe proglasi pobeda i izađe iz Avganistana, ali delovanje mreže Al Kaide bi se nastavilo.
Potom, operativni plan napada od 11. septembra skovan je u Nemačkoj, a ne u Avganistanu, a u to vreme, kao ni sada, a ni u budućnosti, u Avganistanu ne postoje škole letenja velikim putničkim avionima. Jedino što je tačno je činjenica da je Osama bin Ladin bio u Avganistanu i da su tamo u par Al Kaidinih centara trenirali neki teroristi. Međutim, puzanje po zemlji, pucanje iz kalašnjikova i preskakanje bodljikave žice ne predstavljaju opasnost ni za Ameriku ni za ostatak Zapadnog sveta. Ako se svemu tome doda činjenica da u Avganistanu teroristi niti mogu da naprave atomsku bombu niti bilo koje drugo oružje za masovno uništenje, onda insistiranje da bi se vojnom pobedom u Avganistanu rešio problem radikalnog muslimanskog terorizma nije ništa drugo do – glupost. To što su muslimanski ekstremisti nanišanili na Pakistan, i atomske bombe koje u toj zemlji postoje, sasvim je druga priča, ali jurcanje za Talibanima po avganistanskim planinama samo po sebi neće rešiti probleme terorizma.
Ukoliko bi Sjedinjene Države uspele da oforme jaku vladu u Avganistanu, što je najverovatnije nemoguće u zemlji koju čine plemenski klanovi, to i dalje ne znači da bi ta vlada kontrolisala čitavu teritoriju zemlje. Delovi zemlje koji ne bi bili pod njenom kontrolom bili bi pod kontrolom protivničke strane. Isti slučaj je u Pakistanu, a postoji realna mogućnost da se sukobi prošire na još nekoliko zemalja Centralne Azije. Barak Obama takođe zna, potvrđuju neke nezvanične informacije, da može da doživi sudbinu Lindona Džonsona, koji zbog rata u Vijetnamu nije mogao mnogo toga da uradi u samoj Americi. On to zna zato što je solidan poznavalac istorije, a i sam Avganistan očitao je drugim osvajačima istorijske lekcije. Prvo Englezima, potom Sovjetima... Englezi su shvatili još sredinom pretprošlog veka da je za vojnu pobedu potrebno poznavati kulturu neprijatelja. Istina, poznavanje kulture zemlje ne garantuje pobedu u ratu, ali njeno nepoznavanje garantuje gubitak.
Talibani ne mogu da se pobede vojnom silom ukoliko se prvo pobede na političkom planu. Jedan od načina da se potisnu Talibani je da se poraze na finansijskom polju. Odnosno, da se njihovim regrutima, nezaposlenim mladićima, ponudi više novca od onoga što mogu da sakupe ratovanjem. Sami avganski seljaci nerado posluju sa Talibanima, raznoraznim „vojvodama“ ili s brutalnim trafikantima drogom, ali dok god nemaju drugog izbora nastaviće tu saradnju. Talibani moraju biti marginalizovani, a to neće biti mogućno uraditi upotrebom surove sile. Problem je što za Avganistan nije jednostavno primeniti ni jedan od kompleksnih planova. Avganistan je mnogo manje razvijen od Iraka i nema infrastrukturu, edukaciju i prirodna bogatstva koja postoje u Iraku. Avganistan je kao besan pas koga čovek drži za uši: niti može da ga drži u nedogled, niti sme da ga pusti.
Avganistan, naravno, nije istovetan Vijetnamu. Na vrhuncu rata Sjedinjene Države imale su pola miliona vojnika u Vijetnamu dok danas u Avganistanu ih ima manje od 70.000. Većina američkih vojnika u doba rata u Vijetnamu bili su regruti. Danas su to dobrovoljci – profesionalni vojnici. I mada je raspoloženje u Sjedinjenim Državama svakim danom sve više protiv rata u Avganistanu, ipak činjenica da tamo nisu regruti ublažava antiratni gnev američke publike. Sve u svemu, manje od jedan odsto Amerikanaca nosi vojne uniforme. Avgustovsko istraživanje javnog mnjenja koji su radili dnevnik „Vašington post“ i TV mreža „ABC njuz“ pokazuje da manje od 50 odsto Amerikanaca podržava intervenciju u Avganistanu. Rezultati istraživanja u julu, koje je radio „Njujork tajms“ sa „CBS njuzom“ pokazuju da čak 57 odsto Amerikanaca smatraju da je situacija u Avganistanu loša po SAD. Amerikanci, u suštini, ne žele da bude deo ratova koje Vašington vodi. Neće da služe vojsku, neće da se angažuju kod kuće i neće da plaćaju poreze s kojima bi ti ratovi bili plaćeni. Amerika vodi ratove na kredit.
Američki komandanti u Avganistanu zahtevaju još vojnika tvrdeći da su Talibani, koji se infiltriraju iz Pakistana, svakim danom sve jači i da su NATO snage, većinom američke trupe, brojno nedovoljne da im se suprotstave. Ova činjenica, a i broj poginulih američkih i britanskih vojnika zaista bude sećanje na Vijetnam. Oko 17.000 novih američkih vojnika pojačaće NATO vojne snage, ali glavnokomandujući u Avganistanu, admiral Malen, tvrdi da to neće biti dovoljno. Admiral podvlači da su Talibani svakim danom sve opasniji i bolje treniran neprijatelj. Tome bi trebalo dodati slaba borbena gotovost regularnih avganistanskih trupa, korupciju, a i činjenicu da na pakistanskoj strani granice Talibani vršljaju po želji. Ipak, većina Talibana i nisu posvećeni mudžahadinci koji bi da uspostave strog muslimanski sistem, ili napadnu Ameriku na njenoj teritoriji, već je to labava koalicija raznoraznih grupacija koje imaju, pre svega, materijalne ciljeve. Ta bi se koalicija mogla oslabiti i drugim metodama koje nisu vojne.
Šta rade američke trupe u Avganistanu? Pokušavaju da sprovedu taktiku koja lepo izgleda na papiru, ali uglavnom čekaju da izgube. Takođe čekaju da sami Avganistanci ulože napore u pacifikaciji sopstvene zemlje, ali se to, bez obzira koliko je nelogično, neće dogoditi. Takođe čekaju rezultate izbora sa namerom da nova vlada krene u borbu protiv korupcije – ali se ni to neće dogoditi. Avganistan je nešto drugo: to je zemlja ratobornih „vojvoda“, trafikanata i uzgajivača opijuma, koliko god ova ocena zvučala „politički nekorektno“. Plemensko uređenje u zemlji nikada nije ni poznavalo ni priznavalo centralnu vlast. Tako je bilo, tako je to sada, a možda će se sve to promeniti jednog dana... Za to vreme ljudi gube živote i to ne samo vojnici i pobunjenici, već i značajan broj civila. Avgust je bio najpogubniji mesec za NATO snage. Patrole u oklopnim vozilima naleću na improvizovane eksplozivne naprave i mladi momci, bez obzira što su u vojnim uniformama, besmisleno gube živote.
Što se Al Kaide tiče – nije prisutna u značajnom broju u Avganistanu. Više je ima na internetu, a možda vežbaju preskakanje balvana po nekim nemačkim ili francuskim šumama. Ima je znatno više u Pakistanu, a to može da bude zabrinjavajući element u borbi protiv terorizma. Vašington mora da smisli radikalno različit taktički, a i strateški, pristup u borbi protiv fundamentalista. Juriti za talibanima-seljanima po kamenjaru ne daje rezultate. Iživljavanje CIA u ispitivanju bilo koga koji nosi crni turban na glavi – takođe ne daje rezultate. Možda je vreme za radikalne odluke. Možda je vreme da se vojska povuče iz Avganistana, a da se Talibani i Al Kaida po potrebi napadaju iz vazduha. Možda je čak došlo vreme da sami Avganistanci urade nešto za sebe same. Jedini problem će imati predsednik Obama da objasni američkom vojnom establišmentu da su taj rat izgubili. Da rat ne može da se nastavi u nedogled i da je došlo vreme za sasvim drugačiju strategiju. To neće biti lako jer vojska voli da zvecka oružjem, a to vojna industrija ceni. A opet, kao jedina preostala velesila, Sjedinjene Države moraju da očuvaju svoj geostrateški položaj, a to podrazumeva da kontrolišu veći deo Centralne Azije...
Dominacija prevara i pretnji
Informacije o prevarama i pretnjama tokom predsedničkih izbora u Avganistanu bile su jedine izvesne dnevne vesti iz tog dela sveta. Neizvesni su izborni rezultati, a na njih će se sačekati još nekoliko dana. Zna se da je na izborna mesta izašlo od 40 do 50 odsto registrovanih glasača, a da su među njima žene bile malobrojne. Iako su na stotine izbornih mesta bile namenjene isključivo ženama oko 650 takvih glasačkih centara nisu ni otvorena na dan izbora. Malobrojnim ženama kandidatima stizale su pretnje i bile su uglavnom ignorisane u izveštajima avganistanskih medija.
Potvrđeni su mnogobrojni slučajevi višestruke registracije glasača, glasanje maloletnika sa lažnim dokumentima, čak i nekoliko odsečenih kažiprsta. Naime, Talibani su u nekim mestima sekli kažiprste na kojima je moglo da bude primećeno «glasačko mastilo». Sve u svemu, ko god da pobedi od dva najjača kandidata, Hamid Karzai ili Abdula Abdula, njihove pobede biće pod znakom pitanja. Američkoj strani je najvažnije da ne bukne opšti građanski, etnički, rat nakon što se jednoj od strana ne dopadnu rezultati. Američkoj strani takođe je bitno da se izbori završe u prvom krugu jer bi drugi krug doneo mnogo napetosti i čekanje na pobednika produžilo bi se za još najmanje dva meseca.
Američki specijalni izaslanik za taj deo sveta, Ričard Holbruk, nakon razgovora sa Karzaiom i Abdulom tvrdio je da neće biti civilnog rata. Takođe se procenjuje da Amerikanci pritiskaju Karzaia da u slučaju njegove pobede, ipak verovatnije, stvori neku vrstu vlade nacionalnog jedinstva pozvavši političke protivnike da budu ministri u toj vladi.