Милан Балинда - Вашингтон - САД
Чавесове поклон-књиге постале светски бестселери
Knjiga koja je uzburkala svet
Milan Balinda
Na prošlom Petom samitu Amerika, održanom od 17. do 19. aprila na malom karipskom ostrvu Trinidad i Tobago, predsednik Venecuele Ugo Čaves utrapivši u ruke novog severnoameričkog predsednika Baraka Obame poznatu knjigu «Otvorene vene Latinske Amerike» nije uradio ništa više od onoga što bi se od njega i očekivalo. Naime, svaki dobar domaćin s levičarskim stavovima pokloni strancu s drugog kontinenta tu knjigu urugvajskog novinara, esejiste i književnika Eduarda Galeana. Običaj se ustanovio još od 1971. godine, kada je knjiga objavljena, pa do danas, a najverovatnije da će se tradicija nastavi i u budućnosti.S druge strane, svaki dobar latinoamerički domaćin s desničarskim stavovima svome gostu pokloniće knjigu «Priručnik za perfektnog latinoameričkog idiota» u kojoj se, između ostalog, negiraju mnogi stavovi iz Galeanove knjige. „Priručnik“ je objavljen 1996. godine i od tada se nalazi na vrhu najbolje prodavanih knjiga. Autori su poznati pisci Plinio Apulejo, Karlos Alberto Montaner i Alvaro Vargas Ljosa, sin peruanskog književnika Marija Vargasa Ljose.
Obama je kasnije izjavio da je mislio da mu Čaves davao jednu od svojih knjiga, pa je u tom trenutku zažalio što pri sebi nije imao spremnu jednu od svojih. Obama nije u trenu prepoznao «Vene», ali je vrlo mogućno da je o toj knjizi makar načuo tokom svog političkog formiranja u mladosti.
Jedno je sigurno, nakon tog Čavesovog poteza Galeanova knjiga je na internet knjižari Amazon.com skočila sa 60.000. mesta na drugo. Mnogi su u Sjedinjenim Državama odmah hteli da vide o čemu se radi, ali su isto tako mnogi, pre svega latinoamerički imigranti, prisetili knjige koju su cenili u mladosti i zaželeli su da je ponovo imaju u rukama.
Ukoliko Ugo Čaves, ima i takvih komentara, ostane bez svog radnog mesta predsednika Venecuele, osigurao je budućnost kao neko ko je veoma uspešan u preporučivanju knjiga. Bio bi vrlo jaka konkurencija američkoj TV zvezdi Opri. Ovo je već druga knjiga koju je Čaves lansirao u sam vrh prodaje. Septembra meseca 2006. godine za vreme zasedanja Generalne sednice Ujedinjenih Nacija Čaves je tokom svog govora citirao iz knjige «Hegemonija ili opstanak: američko traganje za globalnom dominacijom» Noama Čomskog. Prodaja te knjige, objavljene 2003. godine, na Amazon.comu odmah je skočila sa 160.000 pozicije na sedmu.
Tom je prilikom Čaves zažalio što je Čomski već umro i što nije uspeo da se sa njim sretne. Kada su 79 godina starom profesoru iz Bostona rekli o Čavesovom komentaru, on je izrazio želju da se sretne sa predsednikom Venecuele, ali se nije osvrnuo, neki kažu zbog nedostatka smisla za humor, na svoju «preuranjenoj smrti».
Inače, tokom govora u Ujedinjenim Nacijama Čaves je u više navrata nazvao tadašnjeg američkog predsednika – đavolom. Rekao je da, a pri tome se krstio pokušavajući da se odbrani od zla, dodavši da se u sali može osetiti miris sumpora koji Džordž Buš vuče za sobom. Dodao je da će Čomskovu knjigu morati osveti svetom vodicom jer je dodirnula pult za kojim je prethodno govorio Buš.
Prilikom uručivanja knjige novom američkom predsedniku nije se odigrala ni jedna od tih dramatičnih scena, ali je ipak Galeanova knjiga dospela u centar svetske pažnje. «Otvorene vene Latinske Amerike» (Las venas abiertas de America Latina) je novinarsko-književni esej koji sadrži hronike i priče koje ukazuju na konstantnu eksploataciju od strane stranih sila prirodnih bogatstava Latinske Amerike u periodu od Kristifora Kolumba pa do savremenih dana. Knjiga je objavljena 1971. godine, baš u vreme kada je započela epoha učestalih političkih i ideoloških sukoba širom Latinske Amerike.
Mnogi tvrde da su «Vene» markirale epohu tokom koje je napisana jer je ostavila duboke tragove među mladima gde je postigla ogromnu popularnost. Pogovor poslednje verzije napisala je čuvena čileanska spisateljica sa severnoameričkim pasošem Isabel Aljende. Knjiga je prvi put prevedena na engleski 1996. godine. Sam autor kaže da su mu bile potrebne četiri godine za istraživanje, sakupljanje i sređivanje materijala, a potom 90 noći da bi «Vene» napisao. Knjiga je za vreme vojnih diktatura bila zabranjena u Urugvaju, Čileu i Argentini.
«Otvorene vene Latinske Amerike», koju neki nazivaju «Biblijom Latinske Amerike», sastoji se iz dva dela: «Ljudsko siromaštvo kao rezultat prirodnih bogatstava» i «Razvoj je putovanje sa više brodoloma od moreplovaca». Knjiga započinje uvodom pod naslovom «120 miliona dece u središtu oluje». Prve rečenice ovoga uvoda poznate su svakom obrazovanijem Latinoamerikancu:
«Međunarodna podela rada sastoji se u tome što su se neke zemlje specijalizovale da zarađuju, a druge da gube. Naše parče sveta, koji sada zovemo Latinska Amerika, bilo je napredno: specijalizovalo se da gubi još iz starih vremena kada su Evropljani renesanse nasrnuli preko mora da bi mu zaronili svoje zube u grkljan. Prošli su vekovi i Latinska Amerika je usavršila svoje funkcije...»
Tačno sedam godina nakon objavljivanja knjige, Eduardo Galeano ju je dopisuje dodatkom pod naslovom «Sedam godina kasnije». U tom dodatku autor pokazuje da se stanje na njegovom kontinentu nije popravilo već da se situacija pogoršala. Knjiga je prepuna podacima, ali vrlo čitljiva jer autor ima izuzetan talenat da od «istorije stvori poeziju». Vrlo je zanimljiva za čitanje i ne mali broj ljudi nakon čitanja knjige osećaju povećanu potrebu za pravdom. Ima i onih koji se pitaju da li je moguće da su za sve nepravde u Latinskoj Americi krivci isključivo stranci.
Osim «Vena», knjiga koja je prevedena na 20 jezika, Eduardo Galeano objavio je veliki broj knjiga, eseja, novinskih članaka, dao bezbrojne intervjue... Među najpoznatijim delima ističu se knjige «Sećanje vatre», triologija o istorijama Severne i Latinske Amerike; «Knjiga zagrljaja», jedna od najčitanijih Galeanovih dela otkriva autorove stavove o prijateljstvu i solidarnosti; «Fudbal na suncu i u hladovini» govori o najvažnijoj sporednoj stvari na svetu – o nogometu. Galeano, kao i bilo koji drugi «normalni» Urugvajac obožava fudbol još iz detinjstva. U svojoj knjizi o fudbalu priseća se i svetskog prvenstva iz 1962. godine, a na jednom mestu kaže:
«Jugoslavija je osvojila četvrto mesto zahvaljujući jednoj ptici zvanoj Dragoslav Šekularac, koga nijedna odbrana nije uspela da uhvati».
Galeano kaže da mu je teško da klasifikuje bilo koju knjigu koju je napisao. «Teško je povući liniju između fikcije i fakta. Najviše volim da pričam priče. Tako mogu da preskaćem iz prošlosti u budućnost, da transformišem glasove i da ih pretvaram u kreativne forme – u priču, u esej, u pesmu, u roman. Pokušavam da kombinujem forme izvan standardnih podela i tako prenesem kompletnu poruku jer verujem da je moguće kreirati takvu sintezu ljudskim jezikom».
Galeano takođe ističe da je on pre svega novinar, a ne istoričar, jer «kad jednom uđeš u novinarsku redakciju odande niko ne može da te izvuče».
Voli da prepričava istine
Eduardo German Hjudžis Galeano rođen je u glavnom gradu Urugvaja, Montevideo, 3. septembra 1940. godine. Ime mu je Eduardo German (Herman na španskom) a prezime po ocu Hjudžis (Hughes), međutim kako to prezime veoma teško izgovaraju u španskom govornom području, Eduardo je odlučio da se potpisuje svojim drugim prezimenom, po majci. Rođen je u katoličkoj familiji srednje klase. Familija je evropskog porekla i preci potiču iz velških, nemačkih, španskih i italijanskih korena. Pohađao je škole u Urugvaju do svoje 16. godine, a potom je odustao od školovanja jer, kako je kasnije govorio, «nisam voleo školu».
Radio je radnik u fabrikama, naplaćivao račune, bio firmopisac, kurir, daktilograf i službenik na bankarskom šalteru. Kada je imao 14 godina prodao je svoju prvu novinsku političku karikaturu levičarskom nedeljniku «El sol». Iste godine objavljen mu je i prvi članak.
Sa dvadeset godina započeo je profesionalnu karijeru novinara. Bio je glavni urednik u listu «Marča», uticajnom nedeljniku u kome su sarađivali autori kao što su Mario Vargas Ljosa, Mario Benedeti i Mario Maldonado Denis. Takođe je bio urednik u dnevniku «Epoha». Nakon vojnog udara u Urugvaju, od 1973. godine, bio je zatvoren i potom isteran iz zemlje. U Argentini je osnovao i uređivao magazin o kulturi «Kriza». Nakon vojnog udara u Argentini, 1976. godine, pobegao je u Španiju. Nakon završetka diktature, početkom 1985. vratio se u Urugvaj i od tada živi i radi u Montevideu.
Dva puta je dobijao prestižnu nagradu za literaturu «Kuća Amerika». Takođe je dobitnik mnogih drugih nagrada za književnost i novinarstvo.
Kao dečak pokušao je da igra fudbal, ali je od toga odustao jer je, po njegovim rečima, bio mnogo trapav. Takođe mu nije išlo u prilog to što je nakon izgubljene utakmice uobičavao da čestita igračima protivničkog tima, za šta je kasnije tvrdio da nije dopušteno u svetu modernog fudbala. Danas pokušava da ubedi intelektualce sa levice da ne ignorišu fudbal samo zato što je igra postala deo korporativnog sistema.