Милан Балинда - Вашингтон - САД
„СУКОБ ЦИВИЛИЗАЦИЈА“ - поново (или увек?) актуелан:
http://www.foreignaffairs.com/articles/48950/samuel-p-huntington/the-clash-of-civilizations
Povodom smrti profesora i predsedničkog savetnika Samjela Hantingtona
Prorokovao je sukobe civilizacija
Konflikt između liberalne demokratije i marksizma-lenjinizma bio je sukob ideologija, koje su, uprkos velikih razlika, delile zajedničke ciljeve kao što su sloboda, jednakost i prosperitet
“Nasilje postoji između Muslimana sa jedne strane i pravoslavnih Srba na Balkanu, Jevreja u Izraelu, Indusa u Indiji, Budista u Burmi i Katolika na Filipinima, s druge. Islam ima krvave granice”
Milan Balinda
Samjuel Hantington (1927 – 2008), bio je tokom više decenija jedan od najuticajnijih američkih politikologa i dugogodišnji profesor na Harvard univerzitetu. Diplomirao je na Jelu u svojoj 18. godini, magistrirao na Čikaškom univerzitetu, dobio profesorsko mesto na Harvardu u 23. godini života, godinu dana ranije nego što će na istom da odbrani svoju doktorsku disertaciju. Mada je kao autor ili koautor objavio 17 knjiga, od kojih su neke obavezno štivo na mnogim fakultetima, Samjuel Hantingnoj je postigao svetsku slavu politikologa kada je u leto 1993. godine u američkom časopisu «Forin afers» (Foreign Affairs) objavljen njegov tekst na 29 stranica o političkom stanju planete nakon završetka Hladnog rata. Članak se pojavio pod naslovom «Sukob civilizacija», a tri godine kasnije dopunjeni tekst objavljen je u knjizi «Sukob civilizacija i uspostavljanje novog svetskog poretka». Knjiga je prevedena na više od 30 jezika, a izazvala je mnoga laička i stručna negodovanja. Događaji od 11. septembra 2001. godine donekle su potvrdile Hantingtonove teze o sukobu, ne ideologija, kao što je to bilo tokom prošlog veka, već civilizacija.
U sažetom pregledu tog članka iz 1993. godine stoji sledeće:
«Svetska politika ulazi u novu fazu u kojoj će najveći razdori među ljudima i dominirajući izvori međunarodnih sukoba biti – kulturni. Civilizacije, najviši stepen kulturnog grupisanja ljudi, razlikuju se među sobom religijom, istorijom, lezikom i tradicijom. To su velike razlike koje sve više dobijaju na važnosti. Od Jugoslavije do Bliskog istoka, do Centralne Azije, rizične granice civilizacija biće borbene linije budućnosti. U nastupajućoj eri kulturnih sukoba, Sjedinjene Države moraju da učvrste savezništvo sa sebi sličnim kulturama i da rašire njene vrednosti gde god je to moguće. Sa tuđim civilizacijama Zapad bi, kada je to moguće, morao da se uskladi, ali i da se suprostavi ako bude bilo potrebno. Ipak, na kraju krajeva, sve će civilizacije morati da nauče da tolerišu jedna drugu.»U knjizi «Sukob civilizacija» nedavno preminuli profesor i bivši savetnik predsednika Džimija Kartera, deli svet na sedam savremenih civilizacija, bazirajući se pre svega na religiji, ali su navedeni i neki izuzetci, kao što je slučaj sa Jevrejima. U tih sedam civilizacija, kojoj je moguće pridodati i afričku civilizaciju, dodao je Hantington, spadaju: Zapadna, Konfučijanska (Kineska), Japanska, Islamska, Hinduistička, Slovensko-pravoslavna i Latinoamerička.
Knjiga i članak ističu da će sukobi nastati duž nerešenih granicama ovih civilizacija pre svega zato što su kulturne razlike ne samo stvarne, već i – bazične. Hantington je insistirao da ljudi iz različitih civilizacija imaju, osim različitih jezika, istorija, kultura, tradicija i, najvažnije - religija, i veoma oprečne poglede o odnosima između Boga i čoveka. Te su razlike proizvod viševekovne tradicije i ne mogu se ni brzo ni lako prevazići. Zapadni koncepti o individualizmu, slobodi, ljudskim pravima, jednakosti, demokratiji, slobodi tržišta, odvojenosti Crkve od Države ... često imaju sasvim drukčiji prizvuk u kulturama kao što su islamska, japanska, ili budistička. Insistiranje Zapada da propagira te i takve ideje nailaze na kulturološki otpor u mnogim drugim civilizacijama. To su one iste ideje koje su koristile kolonijalne sile da vladaju širom sveta, te kao takve izazivaju otpor kod, pre svega, današnjeg mlađeg stanovništva drugih kultura.
U «Sukobu civilizacija» Hantington rezonuje da ako postoje sedam ili osam civilizacija, Zapadu bi bilo bolje da prikrije ideju da je njihovoj civilizaciji suđeno da raširi svoje vrednosti širom sveta. Zapad je «svojstven», dodao je Hantington, ali njegove vrednosti nisu univerzalne. Univerzalizam je ostatak imperijalizma, dodao je. Zapadni službenici koji rade na humanitarnim zadacima ne smeju da popuju avganistanskim Talibanima da bi trebalo da dozvole svojim ženama da idu u školu. Vašington ne bi smeo da povezuje stanje ljudskih prava sa trgovinskim ugovorima sa Kinom.
Hantington je u «Sukobu civilizacija» podvukao da «Zapadno mešanje u način života drugih civilizacija je najverovatnije najopasniji izvor nestabilnosti i mogući uzrok globalnih sukoba u multicivilizacijskom svetu». Hantington je takođe preporučio da bi Zapad trebalo da se kloni mešanja u mogućni sukob između Kine i Japana, a da islam ne bi trebalo da se umeša u konflikte u Evropi, čak ni u ime muslimanskih manjina koje žive tamo.
Hantington je podvukao da je konflikt između liberalne demokratije i marksizma-lenjinizma bio sukob ideologija, koje su, uprkos velikih razlika, delile zajedničke ciljeve kao što su sloboda, jednakost i prosperitet. Istakao je da je demokrata sa Zapada mogao da vodi intelektualnu debatu sa sovjetskim marksistom, ali da bi bilo nemoguće uraditi isto sa ruskim nacionalistom. U «Sukobu civilizacija» izneseno je poređenje Španskog građanskog rata koji je izazvao intervencije zemalja koje su imale fašističko, komunističko ili demokratsko uređenje, sa ratovima u Jugoslaviji, gde su se umešale muslimanske, pravoslavne i zapadno-hrišćanske države. U Hantingtonovom tekstu citiran je i jedan saudijski urednik: “Rat u Bosni i Hercegovini postao je emocionalni ekvivalent borbi protiv fašizma tokom Španskog građanskog rata. Oni koji tamo poginu smatraju se mučenicima koji su pokušali da spasu bližne im Muslimane». Sam profesor Hantington se nije libio da se identifikuje sa vrednostima Zapadne civilizacije, a takođe je isticao da mešu civilizacijama postoje izvesna poklapanja, bez sumnje nedovoljna da bi se sukobi izbegli. Tvrdi da čovek može da bude polu-Francuz i polu-Arapin, ali nikada polu-katolik i polu-musliman.
“Sukob duž nerešenih granica između Zapadne i Islamske civilizacije traje već 1.300 godina”, pisao je Smajuel Hantington, predviđajući da će se ti sukobi zaoštriti i dodajući da islamski problemi neće biti samo sa Zapadom: “Nasilje postoji između Muslimana sa jedne strane i pravoslavnih Srba na Balkanu, Jevreja u Izraelu, Indusa u Indiji, Budista u Burmi i Katolika na Filipinima, s druge. Islam ima krvave granice”. Dakle, Hantington je insistirao na ratu civilizacija, a taj stav je izazvao mnoge polemičke komentare, pre svega u akademskom okruženju.
Hantingtonova teza oštro se suprostavlja pisanju uticajnog istoričara Francisa Fukujame, njegovog učenika, koji insistira na “kraju istorije”, nakon prilično miroljubivog završetka Hladnog rata. Mnogi čitaoci “Sukoba civilizacija” smatraju da je teza površna i da ne uzima u obzir unutrašnje razlike i sukobe u svakoj od civilizacija, pre svega u muslimanskom svetu. Samjuel Hantington, čovek finih manira, vatreno je branio svoju tezu insistirajući da su svi drugi sukobi, u poređenju sa civilizacijskim, od manjeg značaja.
Možda Hantington najbolje iskazuje politički senzibilitet u zaključku svoje knjige “Američka politika”: “Kritilari kažu da je Amerika laž jer je stvarnost daleko od od njenih ideala. Nisu u pravu. Amerika nije laž; ona je razočarenje. Ali može da bude razočarenje jer je takođe nada”.
Suština sukoba
Hantingtonovi argumenti o neizbežnosti sukoba civilizacija, koji su, čini se, suptilniji nego što to njihovi kritičari tvrde, mogu da se svedu na sledeće stavke:
• Činjenica da se svet modernizuje ne znači da se okreće ka Zapadu.
• Azija, uprkos usponu i padu, vojno i ekonomski se širi. Islam demografski eksplodira. Uticaj Zapada u tim delovima sveta se smanjuje.
• Kulturna svest postaje snažnija, ne slabija, a države i ljudi mogu da se udruže zbog kulturnih sličnosti umesto ideoloških, kako je bilo ranije.
• Zapadno verovanje da parlamentarna demokratija i slobodno tržište odgovara svima, dovešće Zapad u sukob s civilizacijama, pre svega sa Islamskom i Kineskom, koje razmišljaju drukčije.
• U multiporalnom svetu koji se oslanja na civilizacije više nego na ideologije, Amerikanci moraju da potvrde svoj zapadnjački identitet.Biografska nota
Rođen je 18. aprila 1927. u Njujorku. Diplomirao je kao jedan od najboljih u klasi na Jel univerzitetu u osamnaestoj godini. Služio je u američkoj vojsci. Magistrirao na Čikaškom univerzitetu i doktorirao na Harvardu. Postao je profesor na Harvardu u svojoj 23. godini i predavao tokom sledećih 58 godina, do penzionisanja 2007. Prvu značajnu knjigu, «Vojnik i država – teorija i politika civilno-vojnih odnosa», objavio je 1957. godine. Knjiga je izazvala mnoge polemika u vremenu kada je izašla, a danas se smatra jedna od najuticajnijih dela u američkim civilno-vojnim odnosima. Postao je šire poznat nakon objavljivanja knjige «Politički poredak u društvima promena», 1968. U njoj se autor suprostavio prihvaćenim teorijama da će ekonomski razvoj proizvesti stabilne demokratije u bivšim kolonijama. Tokom 1977. i 1978. u Karterovoj administraciji bio je koordinator za planiranje sigurnosti za Nacionalni savet sigurnosti.
Od svoje 20. godine života imao je šećernu bolest zbog koje je sebi dnevno davao više injekcija insulina. Umro je 24. decembra 2008, u 81. godini, u bolničkom centru Marta Vanjard, u državi Masačusets.Poziv na džihad
Lider terorističkog «pokreta» Al-Kaide Osama bin Ladin na najnovijem video snimku pozvao je muslimane da krenu u sveti rat protiv Izraela i da zaustave njegov napad na Gazu. U tom je istom snimku osudio arapske vlade zato što sprečavaju svoje stanovništvo da «oslobode Palestinu». Video snimak se pojavio u sredu, 14. januara, na jednoj islamskoj stranici na internetu na kojoj Al-Kaida obično objavljuje svoje proklamacije.
U izraelskom napadu na pojas Gaze do sredine prošle nedelje izgubilo je živote više od 1.000 Palestinaca. Po nekim procenama polovina žrtava su civili.SAD imaju 761 vojnih baza oko sveta
Sjedinjene Države raspolažu sa, po poslednjim izveštajima, 761 vojnom bazom smeštenih širom sveta. Neke od njih su manja «isturena odeljenja», a neke od tih baza podsećaju na gradiće, sa semaforima, prodavnicama i pešačkim prelazima.
U Japanu postoje 124 američke vojne baze. Od toga 38 na malom ostrvu Okinava. U Južnoj Koreji ima 87 američkih baza. U Iraku su smeštene 106 baza. Aktivne američke vojne baze nalaze se i na Kosovu, Saudijskoj Arabiji, Kataru i Kuvajtu. Američke vojne trupe još su smeštene širom Nemačke i Italije. Priprema se i prva vojna baza SAD na teritoriji Izraela.
Pokretne baze, kao što su nosači aviona, udomljuju na desetine hiljada vojnika.
Na vrhuncu moći Rimsko Carstvo raspolagalo je sa 37 većih vojnih postrojenja širom svoje imperije. Istina, Rimsko Carstvo se rasprostiralo samo oko Mediterana.Sledeći svetski poredak
Kina i Indija gurkaju se u redu za sledeće upražnjeno mesto supersile. Jedna, ili obe, od tih zemalja sasvim sigurno će da sustignu i prestignu Sjedinjene Države, i to u dogledno vreme od nekoliko decenija. Interesantno je da su načini na koje će to podstiči dijagonalno suprotni. Kineski put u budućnost usmerava jaka centralna vlada. Indija napreduje uprkos svoje vlade koju Indijci optužuju da je nesposobna. To što ekonomski razvoj Indije raste po drugoj stopi na svetu, nakon kineske, Indijci objašnjavaju time što njihova ekonomija «raste tokom noći, dok vlada spava». U Kini postoji jedna politička partija, u Indiji vlada je sastavljena u koaliciji od 20 partija. U Indiji vlada prividni haos, u Kini red i mir. Ili to makar tako izgleda.
Zašto ostatak sveta gleda na kineski uspon kao na pretnju, a na indijski kao na uspeh iz bajke? Možda zato što u Indiji put ka statusu velesile gradi se u demokratskom sukobu ideja, a u Kini po odlukama jednopartijskog sistema. Možda i zato što se većina Indijaca stidi mogućnosti da postanu svetska vojna supersila, jer se to kosi sa njihovim razumevanjem Budinih poruka i delovanja Mahatme Gandija.
Nova i drugačija razmišljanja:
Pitanje novinarke: Vaša teza glasi da je današnja globalna politika rezultat dubinskog sukoba između različitih kultura i vera. Ta teza je postala naročito aktuelna posle napada od 11. septembra, a sada se rat protiv terorizma često definiše kao temeljni sukob Zapada sa islamom. Da li vam se čini da je posle 11. septembra ta vaša teza samo upotrebljavana, ili bi se možda pre moglo reći da je zloupotrebljavana? Da li biste je na bilo koji način danas ublažili?
Samjuel Hantington: Moje stanovište je da će narednih decenija odnosi među državama najverovatnije biti pre odraz kulture koje u njima vladaju, i međudržavnih kulturnih veza i antagonizama, nego nekih drugih faktora.
Potpuno je očigledno da moć i dalje igra glavnu ulogu u globalnoj politici, kao što je uvek i igrala. Ali obično se iza svakog sukoba krije još nešto. U Evropi 18. veka, politiku su u velikoj meri oblikovali sukobi između monarhija i repub-likanskih pokreta koji su se pojavili najpre u Americi, a onda i u Francuskoj. U 19. veku je važno bilo pitanje država koje su se definisale posredstvom nacije. U 20. veku na scenu stupa ideologija, što je velikim delom, ali ne i isključivo, rezultat ruske revolucije. Postojalo je međusobni konflikt između fašizma, komunizma i liberalne demokratije.
I to se onda završilo. Svuda u svetu je prihvaćena liberalna demokratija - ako ne u praksi, onda barem u teoriji. Dakle, pravo pitanje glasi: šta će biti u središtu globalne politike u decenijama koje dolaze?
Ja i dalje tvrdim da će kulturni identiteti, sukobi i veze igrati ne samo tek jednu od uloga, već upravo glavnu ulogu u odnosu među državama.
Napisali ste: "Četrdesetpet godina je gvozdena zavesa bila glavna linija podele u Evropi. Nakon toga se pomerila nekoliko stotina milja ka istoku. Danas ona odvaja zapadno hrišćanstvo od muslimana i pravoslavnih naroda." Ako napravite takvu podelu, zar time ne sugerišete kako su obe te polovine u sebi uniformne? Ne ignorišete li time činjenicu da islamske zajednice postoje i u okrilju zapadnog sveta?
Hantington: To je potpuno pogrešna pretpostavka. Uopšte ne sugerišem da je Zapad uniforman. Naravno da su i Zapad i islam puni unutrašnjih podela. Postoje različite sekte, različite zajednice, različite zemlje. Dakle, ni Zapad ni islam nisu homogeni. Uopšte ne treba razmišljati o dva čvrsta bloka. Ipak, na obe strane postoje neke zajedničke crte. Svuda čujemo kako se govori o odnosu islama i Zapada. Pretpostavljam da takav govor stoji u nekom odnosu sa realnošću i da ima neko značenje. Naravno, u jezgru se nalazi razlika u veri.<> <> <>
Ратко Крсмановић: "Сукоб цивилизација" је пропагандни производ глобалног императора, недозрели - рекао бих, у трагању за идеолошким оправдањем постојања, ширења и наоружавања НАТО-а. То је истовремено и порука сопственој јавности да је време "хладног рата" прошло, као и време класних и социјалних сукоба. Треба створити покриће за битке које НАТО води и треба тек да поведе против "нецивилизованог" дела света, односно оног дела који не пристаје на покорност и пљчке од стране глобалног императора.<> <> <>
HANTINGTON I MUSLIMANI U delu po kojem će ostati zapamćen, Semjuel Hantington deli današnji svet na devet civilizacija. Ipak, američki teoretičar ne posvećuje svakoj od civilizacija istu pažnju. Dve trećine njegovog rada koncentrisano je na islam i sukobe muslimana sa ostalim civilizacijama. Hantingtonu su, naravno, bili poznati svi međumuslimanski sukobi i netrpeljivosti sunita, šiita i vehabita, usled kojih se ne može govoriti o jedinstvenom muslimanskom nastupu. Da je islam ključni integrativni faktor, do danas bi već bila formirana jedinstvena arapska država. Politička praksa pokazuje da su u procesu ekonomskih integracija samo arapske zemlje Persijskog zaliva stigle tek do stvaranja Zalivskog saveta za saradnju (The Gulf Cooperation Council), dok je većina preostalih arapskih država ostala mimo ove organizacije. Čemu onda Hantingtonovo insistiranje na „krvavim (spoljnim) granicama islama“!?
Za zapadne interese, iako deo intelektualaca u zapadnoevropskim državama upozorava, islam se još uvek ne shvata kao značajna pretnja. Ukoliko se posmatraju samo američki interesi (ne i ostatak zapadne civilizacije), islam uopšte nije pretnja. Islam je za njih korisno sredstvo, koje se može upotrebiti za obračun sa graničnim civilizacijama: pravoslavnom i kineskom pre svega, a moguće i – hindustičkom i budističkom. Za interese Zapada najvažniji od nabrojanih sukoba jeste islamsko-pravoslavni. Ne treba podceniti ni sve češće glasine koje se puštaju u formi naučnih radova i političkih prognoza kako je u bliskoj budućnosti moguć veliki rusko-kineski konflikt. Jer Kini su potrebni resursi, energenti i voda pre svega, a ruske dalekoistočne oblasti su slabo naseljene. Ovo bi za Zapad bio dvostruki dobitak jer bi se otvorila tri fronta između tri različite civilizacije: pravoslavne, kineske i islamske. Ipak, da se vratimo na sukob pravoslavlja i islama.
Čitav niz anglosaksonskih teoretičara ponavljao je Makinderovu definiciju o Rusiji kao „Srcu sveta“. U svakoj geopolitičkoj analizi Rusija je ne samo nezaobilazna već i ključna. I zbog svog geografskog položaja i zbog prirodnih bogatstava (energenti, rudna bogatstva, voda, obradive površine...). Konsolidacija Rusije na početku XXI veka značila je i slabljenje zapadnog uticaja (anglo-saksonskog) u istočnoevropskoj, srednjoazijskoj i bliskoistočnoj oblasti. Takođe, ovo je donelo i svež vazduh nizu regionalnih (i makroregionalnih) sila – Kini, Indiji, Brazilu, Južnoafričkoj Republici, koje su za proteklih deset godina uspele da se u dobroj meri oslobode američkog političkog pritiska i smanje tehnološki zaostatak za najrazvijenijim državama. SAD će nesumnjivo još dugo ostati pojedinačno najjača svetska sila – vojna i ekonomska – ali to više neće biti globalna dominacija. Možda čak ni globalno liderstvo. O tome je u poslednjim radovima nešto pisao i Zbignjev Bžežinski. Osim... Osim ako SAD u narednim decenijama ne preduzmu akciju koja će dovesti do sukoba širokih razmera. Zapravo ova akcija se već odvija, nalazimo se na njenom početku.AMERIČKE MANIPULACIJE Postoji li danas neko spremniji za dugotrajan sukob od radikalnih islamskih pokreta? Ima već cela decenija kako legendarni Amin Maluf upozorava da „širenje osećaja očaja i poniženja“ u muslimanskom svetu predstavlja zabrinjavajući konfliktni potencijal. Negde se taj negativni naboj mora isprazniti. Za SAD je od ključnog značaja: usmeriti radikalne islamiste protiv najbližih suseda. Najpre protiv Rusije, jer je to najsigurniji način za promenu globalne geopolitičke računice. Od uspeha pokretanja velikog pravoslavno- muhamedanskog rata u velikoj meri zavisi i da li će SAD održati globalnu dominaciju. Prednost ovakvog načina vođenja rata jeste i u tome što vojska SAD uopšte ne bi neposredno učestvovala u borbama. Ona bi logistički i materijalno pomagala jednu od strana. Ostatak posla završavale bi nove „muslimanske subimperijalne sile“. Pobeda u ratu je dovoljna da SAD očuvaju globalnu dominaciju, ali od „posleratne političke arhitekture“ zavisi koliko dugo će na tom mestu opstati. Dakle, Imperiji su potrebne subimperijalne sile, jaki regionalni igrači kojima će SAD dozvoliti da ostvaruju dominaciju u pojedinim delovima sveta, a da to ne kvari njihove globalne kalkulacije. I tu se pojavljuju za budućnost pravoslavnog sveta dve vrlo važne zemlje: Turska i Saudijska Arabija. Rat u Siriji i koordinirani angažman Ankare i Rijada (uz asistenciju još nekoliko manjih islamskih država) verovatno predstavljaju i generalnu probu za budući veliki projekat. Projekat sukoba civilizacija.
Šta bi sukob civilizacija doneo islamskim a šta pravoslavnim zemljama? Što se islamskih zemalja tiče, dve projektovane subimeprijalne sile računaju da bi nešto profitirale u slučaju uspeha. Turska bi u tim okolnostima uspostavila zonu uticaja na Balkanu, Kavkazu, turkofonim sredinama srednjoazijskog areala i možda još nešto dobila na istočnom Mediteranu. Zalivska koalicija predvođena Saudijskom Arabijom bi proširila svoje interese nauštrb Irana i verovatno dobila priliku da ojača uticaj u Magrebu. Pored njih, radikalni islamisti bi dobili priliku da „slave pobedu“ i govore o povratku na „stare staze slave“ muhamedanstva. Ipak, u praksi bi stvari izgledale sasvim drugačije.
Sa jedne strane, da bi došlo do međucivilzacijskog sukoba, neophodno je da se prvo završi unutarcivilizacijski obračun. To se pre svega odnosi na izbacivanje iz koloseka šiitskih zemalja, gušenje svakog oblika kurdskog otpora i kontrolisanje arapskih država koje su tokom hladnoratovskog perioda imale srdačne odnose sa SSSR. Čak bi i pokušaj uzbunjivanja muslimana u Rusiji imao ograničen efekat i doveo do suprotstavljanja velikog broja stepskih muslimana ideji o sukobu civilizacija. Ovo bi mogao biti košmar islamske civilizacije i ulazak u unutrašnji sukob iz kojeg nikada ne bi izašla. Sa druge strane, za očekivati je da bi pravoslavni narodi, duž zamišljene linije fronta od južnog oboda zapadnonosibirskog regiona, preko kaspijsko-kavkaskog područja i crnomorskog basena do zapadnog Balkana pružili žestok otpor. Ono što danas postoji u Siriji moglo bi da se ponovi na mnogim mestima. Pravoslavnim narodima, demografski oskaćenim tokom poslednje dve decenije, tako nešto bi samo dosulo so na ranu. Svaka pobeda bi bila Pirova, a o katastrofi koja bi nastala usled poraza ne bi trebalo trošiti reči.U KORIST SAD Na kraju, iz sukoba civilizacija bi obe strane – pravoslavna i muhamedanska – izašle kao poražene. Bile bi iscrpljenje do krajnjih granica, vojno i ekonomski devastirane. Kratak vremenski period u kojem bi formalni pobednik ovog sukoba mogao da uživa u plodovima dobijenog rata ne bi mogao da sakrije suštinu: jedini pravi pobednik bio bi – Zapad. Ili još tačnije – SAD. One bi, pored osigurane kontrole svih pomorskih trgovačkih puteva, dobile priliku i da upravljaju sirovinskom bazom i tako u potpunosti uređuju globalna tržišta energenata, metala, hrane... Time bi ideja o stvaranju „Velikog Zapada“ konačno bila ostvarena. Severnom hemisferom bi se upravljalo iz jednog centra, a jug bi, kao i u najboljim primerima kolonijalnog doba, služio kao izvor jeftine radne snage i veliko tržište za robu drugorazrednog kvaliteta. SAD bi produžile globalnu dominaciju, istina u formi nešto različitoj od dosadašnje.
Tek sada, posle sagledavanja uloge Zapada, mogu se tražiti odgovori na postavljena pitanja sa početka teksta. Muslimani sami po sebi nisu pretnja pravoslavnima. I obrnuto. Aleksandar Dugin, razmatrajući Misterije Evroazije, čak smatra i korisnim za pravoslavlje „duhovno takmičenje“ sa verujućim muslimanima. Za njega je to prilika za sakralno usavršavanje, nova podvižništva i jačanje vere. U tom kontekstu ni vehabije nisu sami po sebi pretnja. Pomenuti Nikola Pejaković zato savetuje vlastima: „Svako ko je bogotražitelj, svako ko kopa istinu, mora da ima prostora da to radi, slobodu da to čini... Ako pripremaju nedjela i gomilaju oružje – hapsite; ako smišljaju neko zlo, onda će, kao i svi koji to rade i planiraju, bez obzira koje su vjere i nacije, odgovarati pred ljudskim i Božijim zakonima.”
Pretnja je da se postojeći antagonizmi na pojedinim lokacijama (Balkan i Kavkaz pre svega) radikalizuju u cilju ostvarivanja srednjoročnih interesa islamskih subimperijalnih sila i dugoročnih interesa globalne imperije. Pretnja je da vehabizam i islam u celini postanu jeftino sredstvo za ostvarivanje geopolitičkih ciljeva SAD. Zato je neophodno i naš pristup prema svemu menjati. Priča o „bezalternativnosti“ zapadnih integracija i neophodnosti činjenja stalnih ustupaka zapadu mogu nas na kraju dovesti do „sukoba civilizacija“ (u ovaj koš se slobodno može dodati i nekritičko nametanje teza o korisnosti ekumenskog dijaloga). Ne našom voljom, ali ako se to desi, tada će već svejedno biti kako smo se obreli tu gde smo: u ratu sa komšijskim muslimanskim narodima.SARADNJA CIVILIZACIJA Umesto toga, rešenje se mora tražiti u konceptu „saradnje civilizacija“. A koncept pravoslavno-islamske saradnje se i ne može razvijati na drugoj strani, osim unutar evroazijskog geopolitičkog koncepta. Evroazija kao „mestorazvoj“ je prostor viševekovnog strpljivog spajanja jednih sa drugima, što je na kraju rezultiralo stvaranjem posebnog etničko-religijskog balansa i izgradnjom zajedničkog kulturno-vrednosnog obrasca. Budućnost ne treba tražiti posthrišćanskom Zapadu u obrascu novovavilonskog melting pot-a, već u unapređenju postojećih međuetničkih i međureligijskih odnosa, i usavršavanju vrednosnog okvira. To su recepti za najpre umirivanje postojećih netrpeljivosti a zatim i postepenu izgradnju poverenja, što je preduslov uspostavljanja dugoročnih kvalitetenih međusobnih odnosa.
Verovatno će svaki pomen toga kako je pravoslavno-muhamedanski dijalog u novom formatu možda i prioritet za obe „civilizacije“ izazvati dosta polemika. Zapad i dalje bere plodove svoje hladnoratovske pobede svuda među pravoslavcima. Većina Rusa bi verovatno radije u dijalog o uređenju dugoročnih odnosa sa Francuskom, a ne sa Iranom; Srbi više vole da se njihov glavni grad poredi sa Bečom, a ne sa Ankarom; Bugari su u EU i njihova prozapadna elita bi sa podsmehom gledala na svaki pokušaj ponovnog okretanja ka istoku i muslimanskim narodima. Ali zar sve nije bilo isto tako i u Vizantiji. To je istorijska lekcija koja se ne sme zaboraviti.
I, što je još važno, projekat „saradnja civilizacija“ ne sme po svom karakteru biti antizapadni. Odgovori se ne mogu tražiti u isključivosti. Zapad je doneo puno toga dobrog, SAD su dale nemerljiv doprinos razvoju čovečanstva. Od Zapada se može mnogo toga naučiti, a neke stvari treba preuzeti. Međutim, istovremeno treba i upozoriti na moguću geopolitičku katastrofu koja može zadesiti pravoslavnu civilizaciju usled postavljanja vodećih zapadnih zemalja. Leopold fon Ranke je pisao kako se „imperija postaje na groblju raspalih nacija“. U ovom slučaju bi se moglo dodati – raspalih civilizacija. Zapad se ne može pomiriti sa gubljenjem pozicije koju je suvereno držao već nekoliko vekova, kao što se u sličnim situacijama, sa istim izazovom nije mogla pomiriti nijedna civilizacija. Otuda i neophodnost preispitivanja pravoslavnih naroda u odnosu na Zapad i traženje sopstvenog puta mimo staze koju drugi utabavaju.Iz teksta DUŠAN PROROKOVIĆ: PRAVOSLAVLJE I ISLAM ILI SUSRET CIVILIZACIJA U EVROAZIJSKOM KRUGU
http://www.standard.rs/dusan-prorokovic-pravoslavlje-i-islam-ili-susret-civilizacija-u-evroazijskom-krugu.html
Рат у Сирији је генерална проба САД за „сукоб цивилизација“ са нишаном на православљу
ЗАПАД НЕ МОЖЕ ДА СЕ ПОМИРИ СА ГУБЉЕЊЕМ ПОЗИЦИЈА КОЈЕ ЈЕ СУВЕРЕНО ДРЖАО НЕКОЛИКО ВЕКОВА
Од успеха покретања великог православно- мухамеданског рата у великој мери зависи и да ли ће САД одржати глобалну доминацију
http://fakti.org/srpski-duh/rat-u-siriji-je-generalna-proba-sad-za-sukob-civilizacija-sa-nisanom-na-pravoslavlju
Русија формира Евроазијску унију, светски центар моћи
Међународни скуп РУСИЈА И БАЛКАН – прошлост и перспективе - излагање Аждара Куртова
* Евроазијска економска унија (ЕАЕУ) стартоваће 2015. године, а биће отворена не само за бивше совјетске републике, већ ће у њу моћи да уђе било која друга држава
* Унија нема намеру да диктира било коме економска правила понашања, нити у духовној сфери. Русија нема намеру да у њу било кога насилно увлачи. Поштујемо свачији избор. Свака земља има право да одреди свој курс у међународним односима
* Русија даје 88 одсто укупног ДБП Уније, а у Евроазијској економској комисији, руководећем органу ЕАЕУ, има 57 одсто, Казахстан и Белорусија по 21,5 одсто гласова – а у том телу нема одлучивања простом већином
* `Интеграциони ефекат` за Украјину од приступања ЕАЕУ био би до 2030. године изнад 200 милијарди долара. А за све четири земље – Русију, Белорусију, Казахстан и Украјину - премашио би до 2030. билион долара!
http://fakti.org/srpski-duh/nova-vizantija/rusija-formira-evroazijsku-uniju-svetski-centar-moci-neka-srbija-izabereMarko: Rusija radi upravo ono za što optužuje Ameriku, pokušava da se imperijalno širi. Naravno da nema rezona da ujedinjuje zemlje za koje kaže da ekonomski nazaduju. Nema tu mjesta čovjekoljublju, već se tu radi o staroj ruskoj imperijalnoj težnji.
Sve je isto ko i pred 50 godina, neka pobijedi bolji