Amika.rs

Милан Балинда - Вашингтон - САД


Izumiranje novinosaurusa

Milan Balinda

Dnevnik «Sietl Post-intelidženser» štampao je svoj poslednji primerak u utorak, prošlog 17. marta, a potom se preselio na internet. Koja će ga sudbina zadesiti na digitalnoj planeti ne može se predvideti i zato će mnogi pratiti s interesovanjem kako se na internetu snalaze novine s istorijom dugom 146 godina. Mada, ruku na srce, to što će se pojavljivati u obliku digitalnih novina, a pod imenom jednih od najstarijih novina u Sjedinjenim Državama, ne može biti ništa više od blede senke štampanih izdanja zbog same činjenice da će se redakcija sastojati od samo 20 umesto dosadašnjih 165 novinara.

I druge su novine zatvarale tokom vremena, a nad mnogima u ovom trenutku lebdi sudbonosni mač, ali je „Sietl Post-intelidženser“ najveći dnevnik koji je do sada podlegao od komplikacija prouzrokovanih bolešću zvanom «moderna vremena». «Sietl P-i» nije umeo da se prilagodi današnjici i može se reči da je umro od starosti. Ta sudbina uskoro očekuje i mnoge druge američke dnevnike. U najvećem gradu u državi Vašington ostao je „Sietl tajms“ koji se i sam nalazi u težem finansijskom stanju.

«Sietl Post-intelidženser» je pred samu smrt, kao što rade svi američki dnevnici na samrti, pokušao da ulovi kupca, ali niko nije hteo da zagrize. Kad novine počnu da posustaju i da se približavaju svome ovozemaljskom životu taj je proces svima vidljiv jer traje godinama, pa i decenijama. Dnevnik «Majami njuz» napravio je fatalnu grešku još tokom Drugog svetskog rata, da bi ga kraj, kao posledica te greške, sustigao krajem osamdesetih godina. Naime, tokom Drugog svetskog rata štamparski papir je bio racionalizovan i nisu mogle da se ni nabave ni upotrebe potrebne količine. «Majami njuz» je doneo odluku da na smanjenom broju stranica ne smanji prostor za oglase, već čitaocu ponudi manje novinarskog teksta. Njegova konkurencija, «Majami herald», odlučila je da podnese finansijske gubitke i prihvati manji broj oglasa. Čitaoci u Majamiju nikada nisu odobrili poslovni potez «Majami njuza». Te su novine umirale tokom skoro pola veka, pokušavale su ali nikada nisu uspele da povrate pretplatnike i, na kraju, niko nije hteo da ih otkupi.

Sam «Majami herald» kasnije je pravio slično pogrešne odluke i sada se nalazi pred zatvaranjem. Ova informacija još nije potvrđena, ali postoje jake indikacije da «Heraldu» ne ide dobro. Inače, «Majami herald» od pre nekoliko godina ima novog vlasnika nakon što je treći po veličini novinarski lanac, «Najt-Rider», prodao sve svoje novine, preko 30 širom zemlje, i pobegao sa bojnog polja. Početkom godine bankrot je najavila i «Tribjune kompani». Tom lancu pripadaju, između ostalih, i čuveni «Čikago tribjune» i «Los Anđeles tajms». Finansijske probleme ima i «Njujork tajms», ali se procenjuje da je još daleko od toga da bude ponuđen na prodaju. Preranu smrt «Njujork tajmsa» najavio je prošlog meseca i jedan beogradski «prestižni dnevnik», prenevši svoju verziju teksta koji je objavio engleski «Gvardijan».

Inače, «Njujork tajms» duguje 1,1 milijardu dolara. Pre svega zahvaljujući svom novom zdanju od stakla na Menhetenu visokom 52 sprata i velikom izdatku za kupovinu ostarelog «Boston globa» i čuvenih pariskih novina na engleskom «Internašional herald tribjuna». „Tajms“ je ponudio bostonske novine na prodaju, međutim nema kupca na vidiku, pa je «Njujork tajms» odlučio da proda dvadesetak spratova svoga oblakodera. U pomoć «velikoj sivoj dami», kako nazivaju njujorški dnevnik, priskočio je s pozajmicom i meksički multimilioner, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, Karlos Slim. Velika siva dama nalazi se u specifičnom položaju zato što ključne akcije kompanije već pet generacija u rukama drži familija Sulcberger za koju se zna da će finansijski intervenisati ako se novine nađu u ekstremno teškoj situaciji.

Nesumnjivo je da je katastrofalan učinak prethodnog američkog predsednika, Džordža V. Buša u mnogome doprinelo teškim ekonomskim problemima u kome se nalaze SAD, problemima koji utiču i na finansijsku sudbinu većine američkih dnevnika, ali za teškoće u štampanim medija mogu da se krive i mnogi drugi faktori. Najveći krivac su same novine koje nisu mogle da se prilagode novim vremenima. Dolazak interneta, koji ih je dokusurio, bio je očigledan i vlasnici dnevnika ne mogu da se pravdaju da ih je iznenadio. Ako išta liči na američkog vlasnika lanca novina onda je to ostareli dinosaurus punog stomaka koji tvrdi da je još gladan.

Pre Drugog svetskog rata novine su uglavnom bile u rukama privatnih vlasnika. Oni su mogli godišnje da zarade i po, recimo 35 miliona dolara, pa su, kako su to bile njihove novine, a bilo im je stalo do ličnog prestiža, u proizvodnju vraćali oko 20 miliona. Profit je dostizao i 40 odsto, a vlasnici su procenili da im za luksuzan život i safari u Africi nije potrebno više od 15 miliona godišnje. Kao rezultat takvog razmišljanja novine su imale dosta sredstava da prikupe i plate najbolje novinare. Imala su dopisništva štirom Amerike i sveta. Gajilo se dobro novinarstvo kojem je jedna od najvećih obaveza bila izgradnja demokratskog društva i kontrola delovanja vlasti. Tada je urednički članak pisao uglavnom sam vlasnik koji je bio i izdavač. Čitaoci su to s pažnjom čitali jer su znali da iza uvodnika stoji čovek od značaja, čovek s parama.

Danas uvodnike piše «savet redakcije» i malo koga je briga šta kaže «grupica plaćenika». Danas novine pripadaju korporacijama kojima 35 miliona nije dovoljno, a ne mogu da shvate da 40 odsto profita više nije moguće za dnevni proizvod kao što su novine. Te korporacije olako odluče da otpuste na desetine novinara iz jedne redakcije, na taj način smanje troškove i tako podignu cenu akcije za, recimo, 50 centi. Kvalitet novina opada, a čitaoci to odmah primete i odluče da otkažu pretplatu, bez obzira što im izdavač objasni da će s manjim brojem novinara list biti mnogo bolji. Nakon takvih reklamnih kampanji, po pretplatu rezultat je uvek bio još gori, jer niko ne voli da im se novine rugaju.

Pre desetak godina dnevnici su počeli da koriste nešto uže rolne papira, koje su bile jeftinije, tako da su dnevnici bili za nekoliko santimetara uži i kraći. To nije smetalo da uvodnici dnevnika objasne svojim čitaocima da novi dizajn u suštini proizvodi veće novine. Ne – novine su bile manje, a ne veće. Takvi potezi vlasnika vređali su inteligenciju čitaoca. Svodi se na to da je vlasnicima-korporacijama svejedno da li se nalaze u biznisu izdavanja novina ili parkiranja automobila. Odnosno, shvatili su da sa parking prostorima imaju mnogo manje problema nego sa štamparskim mašinama i tim dosadnim urednicima i reporterima.

Američke novine žive od oglasa, a količina oglašivača i cena oglasa zavisi od broja i «kvaliteta» čitaoca, pre svega onih koji su preplaćeni i kojima novine pred ulazna vrata stižu nešto pre zore. Novac od prodaje novina ne donosi više od 20 odsto celokupnih prihoda, ostatak od 80 odsto dolazi od reklame. Američke novine ne zavise od drugih izvora. Ni od političkih partija ni od kojekakvih organizacija, a nikako od vlade. To je klasičan svet tržišta. Problem je što cirkulacija u Americi opada već godinama. U poslednjih meseci broj prodatih primeraka u proseku opada pet odsto godišnje. Ta činjenica dovodi novine na rub propasti, jer je operacija štampanja, kao što je svima poznato, vrlo skup proces. Poznata je izreka da sloboda štampe postoji samo za one koji imaju pristup štampariji. To je do nedavno bilo veoma tačno, ali više nije, makar za „elektronski štampu“.
Internet je promenio pravila igre, sad bilo ko može bilo šta da kaže, a da ga to skoro ništa ne košta.

Bez sumnje, vesti i kvalitetni članci koji mogu da se nađu na internetu ipak su nastali u novinama. Za kvalitetno novinarstvo zaslužni su kvalitetni novinari, odnosno reporteri, kolumnisti, urednici, fotografi, ilustratori... a takvih, koji bi radili samo za internet još nema. Nekima ne smeta činjenica da je istrebljenje novina na pragu, već ih uznemirava mogućnost da sa istorijskim američkim novinama umre i novinarstvo, makar u tom delu sveta. Niko ozbiljan ne može poreći ulogu američkog novinarstva i to ne samo u profesionalnim okvirima, već i ulogu koje je to novinarstvo imalo, i ima, u borbi za demokratske vrednosti i lične slobode. Ovo nikako ne znači da je američka štampa uvek bila u pravu. Daleko od toga. Ipak, njihov je uticaj na duge staze bio pozitivan.

Opadanju cirkulacije, osim nesposobnosti vlasnika novina da se prilagode, najviše je doprineo internet na čelu sa mladom generacijom. Ti mladi u proseku imaju 20 godina starosti i izvanredno se snalaze u virtuelnom svetu koji je tek napunio četrdesetu. Njima nije jasno čemu služe novine kad su toliko ne-interaktivne. S štampanim novinama mlade generacije nisu u stanju da kuliraju. To je činjenica i niko nikoga za to ne može da krivi. Buduće generacije će odlučiti da li im treba nešto kao „Wol strit žurnal“, a starije neće biti tu da im objasne kako su štampane novine najbolja stvar na svetu, jer što je normalno tokom nekoliko generacija nije neophodno sledećim.

Osim toga, Amerikanci se sve više zatvaraju u «komune istomišljenika», te ih sve manje interesuju glasila koja govore ne samo o njihovoj grupi već i ostatku sugrađana. Svakim danom sve više prosečan Amerikanac je naklonjeniji da se okruži grupom istomišljenika. Svet je postao crno-beli, a dnevnici i dalje shvataju svojim zadatkom da opisuju realnost, a realnost je sive boje. U tom pogledu časopisi imaju svetliju budućnost jer su oni namenjeni određenoj grupi čitalaca. Časopisi koji su se posvetili jednoj temi, ili jednoj političkoj ideji, ne smetaju drugima koje ta tema ili takvo političko opredeljenje ne interesuje. Dnevne novine svakodnevno su pod ljutitim pritiskom nezadovoljnih čitaoca, časopisi nikada u tolikoj meri. Retko se događa da neko ko nije zainteresovan za planinarenje protestuje u planinarskoj reviji, niti levičar redovno šalje ljutito pismo desničarskom magazinu.

Ima ih i koji tvrde da je Zapadni svet ušao u post-literarnu fazu u kojoj su pokretne slike zamenile štampanu reč. Bilo kako bilo, tokom poslednje godine 6.000 novinara širom Amerike izgubilo je posao. Dnevne novine sve manje prostora posvećuju novinarskim člancima, berzanske akcije novina drastično su pale, prihod od oglasa svakim danom je sve manji... Primera radi, «San Francisko kronikl» gubi nedeljno milion dolara. Sve velike novine, a i mnoge manje, imaju internet strane na kojima pokušavaju da naplaćuju oglasni prostor. Analitičari su objavili podatak da prihodi novina na internetu iznose 21 milijardu dolara, ali koliko god da ta cifra zvuči impresivno, u suštini je relativno mala. Internet neće spasti dnevnike. Oglašivači znaju da oglas na internetu vredi manje jer im je poznat podatak da tipični čitalac «Njujork tajmsa» sa štampanjim izdanjem provede 45 minuta dnevno a posetilac na sajtu istih novina provede u proseku sedam minuta.

Sve je manji broj velikih američkih gradova u kojima se izdaju dva dnevnika, a uskoro je moguće da se dogodi da neki veći gradovi ostanu bez ijednih dnevnog glasila. Ako se sve to dogodi, a mnogi tvrde da se dnevnim novinama u Americi tako piše, mada će retki primerci poput «Njujork tajmsa» i «Vol strit žurnala» ipak živeti duže, postavlja se pitanje šta će zameniti jutarnji paket umotan u plastiku pred vratima američkih domova. Na to, za sada, nema odgovora. Jedan kolumnista predviđa da će se pojaviti novine koje će se zvati „Dnevni ja“. Svako će jurcati po TV ekranima, internetu i elektronskim oglasnim tablama i prikupljati mrvice informacija s namerom da sam u svojoj glavi sastavi neku vrstu novina. Pit Hamil, dugogodišnji urednik „Njujork posta“, svoj poduži esej o stanju američke štampe objavljenom u knjizi pod nazivom „Vesti su glagol“, završava sledećim optimističkim rečima:

„Moram da verujem da ako se uloži napor, novine će procvetati, a to bi bilo dobro za sve nas, muškarce i žene, građane i imigrante. Ako novine urade ono što mogu da urade, imaćemo bolje gradove, bolje građane i pametniju, humaniju zemlju. Ako ništa drugo, izbegli bi da pridodamo groznoj istoriji ljudske gluposti“.


Amika.rs