Милан Балинда - Вашингтон - САД
Klovn silazi sa scene
Milan Balinda
Sledećeg 20. januara američki predsednik Džordž V. Buš predaje ključeve Bele kuće svom nasledniku Baraku Obami i tim činom završiće se osam godina vladavine čoveka koji se, kako mnogi politički komentatori misle, pokazao potpuno nesposoban za funkciju koju je obavljao. Među tim komentatorima, a naročito po mišljenju običnih građana, nalaze se i oni koji bez uvijanja nazivaju predsednika Buša – idiotom. Da li je Buš idiot, ili se samo pravio da jeste, a u tom slučaju mora da mu se prizna veliki glumački talenat, ostaje da se vidi. Jedno je sigurno – Sjedinjene Države su danas, a biće to i do sledećeg 20. januara, u mnogo lošijem stanju nego što su bile pre osam godina. Bušov predsednički mandat, ostavimo na stranu 11. septembar 2001. godine i teroristički napad, prouzrokovao je najgoru ekonomsku krizu od vremena Velike depresije iz tridesetih godina prošlog veka.
Sredinom prošlog aprila američka nevladina organizacija «Histori njuz netvork» objavila je da su na jedan upitnik 98,2 odsto od 109 istoričara odgovorili da je sadašnji predsednik Džordž Buš neuspešan. Kao uspešnog predsednika proglasilo ga je 1,8 odsto među profesionalnim istoričarima. Na pitanje da li je Buš najgori stanovnik Bele kuće u američkoj istoriji, 61 odsto odgovorilo je da jeste. Očigledno je da se svi istoričari ne slažu da je Buš najgori predsednik ikad. Čitavih 39 odsto smatraju da nije. Mnogi takav rezultat tumače činjenicom da je Džejms Bjukanen, koji je predsedavao kada su Američke Države katapultirale u građanski rat, nedostižan na poziciji najgoreg. Ipak, ako neko može da ugrozi položaj Bjukanena, onda je to današnji «predsednik u odlasku». Još od kako je daleke 1948. godine harvardski profesor Artur Šlezinger tražio od 55 istoričara da kotiraju američke predsednike na skali od «velikih» do «propalih», takvi upitnici postali su hobi među onima koji su se posvetili studiranju istorije.
Od tada su trojica predsednika stalno na vrhu liste uspešnih: Abraham Linkoln, Džordž Vašington i Franklin D. Ruzvelt. Većina je predsednika ocenjena kao «prosečni». Istoričari nisu vidovnjaci i ko zna kako će Džordž V. Buš da se kotira 2050. godine, ali ukoliko do tada ne bude neko gori od njega, on ima sve šanse da bude najgori. Buš je tu titulu zaslužio jer je uspeo da napravi perfektnu kombinaciju maljkavosti vođe, pogrešne politike i zloupotrebu vlasti. Čak 81 odsto Amerikanaca, po nedavnom ispitivanju dnevnika «Njujork tajmsa», smatra da je Buš vodio zemlju u pogrešnom pravcu. Međutim, nije uvek bilo tako, sve do proleća 2004. godine Buš nije smatran najgorim predsednikom. Kotirao se pri dnu, ali tada još ne na samom dnu. Onda je Buš ustoličio sebe kao «predsednik torture», razlozi njegove invazije na Irak pokazali su se kao lažni, rat je krenuo jako loše po Ameriku, saveznici su se izmicali, ekonomija je krenulo u sunovrat, a nakon uragana Katrina pokazala se nespremnost Bele kuće da pomogne nastradalima od nepogoda.
Par meseci nakon što je Buš januara meseca 2001. kročio u Belu kuću, Ameriku je sledećeg marta zahvatila ekonomska kriza koja je zvanično trajala osam meseci. Uzroci krize nisu u potpunosti objašnjeni i dok neki smatraju da je to bio redovan ciklus ekonomskih kretanja, drugi tvrde da su napeti predsednički izbori, koji su završili odlukom Vrhovnog suda u korist Buša, bili okidač za ekonomske nevolje. Buš je krenuo s planom smanjenja poreza koji je baziran na višku novca u državnoj kasi. Nakon što je višak ispario, Buš je nastavio s kresanjem poreza čak i nakon terorističkog napada od 11. septembra 2001. godine. Nije uobičajeno da se porezi smanjuju kada je zemlja u ratu, ali plan predsednika Buša se nastavljao.
Po Bušovom planu novac je ubrizgavan, osim za troškove ratova, u vojno-industrijski kompleks, u farmaceutsku i u industriju osiguranja. Porezi su smanjivani, uglavnom bogatima koji nisu požurili da kreiraju nova radna mesta već su taj višak novca «preprodali». Uložili su ga u finansijski sektor: banke, kompanije za investicije, posredničke kompanije, osiguravajuća društva, fondove za nekretnine i druge raznorazne fondove. Finansijski sektor društva iznenada je raspolagao ogromnom količinom novca koji je odlučio da «preproda». Agresivno su nuđeni krediti kako poslovnom sektoru tako i pojedincima. Najveći deo novca otišao je na nekretnine. Nekretnine same po sebi su «pasivne investicije». Novac je ležao uložen u novoizgrađenim luksuznim kućama i stanovima. Nije se obrtao. Nisu stvorene nove i revolucionarne industrije. Nije uloženo ni u nove tehnologije, ni u istinski ekonomski rast. Pozajmljivanje novca bez ulaganja u tehnološki razvoj odveo je Sjedinjene Države u recesiju.
U svojim komentarima istoričari optužuju Buša da je: ljigav, ohol, neznalica, nezainteresovan, spreman da prevari bilo koga ko se našali s njegovim iluzijom o sopstvenoj grandioznosti, bankrotirao zemlju svojim besmislenim ratom i smanjenjem poreza na bogate, naimenovao «lisice u svakom kokošinjcu», pogazio Ustav, precenio opasnost od terorizma, sklanjao pogled od mučenja zarobljenika, dopuštao korupciju, zanemario znakove ekološke opasnosti i izgubio poverenje i naklonost ostatka sveta. Inače, predsednik Buš je sebe proglasio «ratnim predsednikom». Najverovatnije jer je bio, i jeste, nameran da ostane u istoriji kao jedan od velikih predsednika, a to može samo onaj koji predsedava tokom ratova. Bez sumnje, Bušov rat protiv terorizma ne samo da nije blizu kraja, već se i ne zna koja će strana da pobedi.
Do 20. januara 2009. godine Buš može da objasni natenane sve svoje političke ideje svojoj ženi Lauri i njihovom koker-španijelu, tokom dugih noći sedeći ispred kamina u rezidencionalnom delu Bele kuće. Verovatno bi ih ubeđivao kako je sve vreme ubio u pravu. Buš, kako je podvukao jedan američki kolumnista, nije ništa drugo do nesigurni siledžija koji veruje da bi priznavanje grešaka umanjilo njegovu muškost. Drugim rečima, on je čovek koji nikada nije trebalo da bude predsednik Amerike.
Tako je govorio Džordž
Voditelji najgledanijih humorističkih emisija na američkim TV kanalima, da nije bilo predsednika Buša, kako to oni sami kažu, ostali bi bez hleba. Ne bi imali s čime toliko da se zavitlavaju. Bušovi ispadi zabavljaju milione Amerikanaca. Ipak, niko toliko koliko sam Džordž Buš, svojim sopstvenim rečima ne može da zasmeje, ili zaplače, svoje zemljake, a i ostatak sveta. Evo šta je on u stanju da sroči:
• Odavno neću biti tu u vreme kad neka pametna osoba uopšte shvati šta se događalo unutar ove Ovalne kancelarije.
• Dokle god sam predsednik moje merilo uspeha biće pobeda... i uspeh.
• Hvala, vaša Svetlosti. Strašan govor! (Obraćajući se papi Benediktu XVI)
• Često me pitaju koliko znači u Americi ako ljudi umiru od malarije u mestima kao Gana. Mnogo znači. Mnogo znači moralno, mnogo znači sa... tu nam je u nacionalnom interesu.
• Ne volim baš kad ljudi stave reči u moja usta. Bilo kako, osim kad to ja kažem.
• Moj je posao donošenje odluka i kao posledica toga ja donosim mnogo odluka.
• Znate, kad čoveku stavite više novca u džep, u ovom slučaju više novca ženi da stavi u njen džep da bi proširila posao, onda... oni sagrade novu zgradu. A kad neko gradi novu zgradu neko mora da dođe i sagradi zgradu. I kada se zgrada proširi onda to onemogućuje dodatne mogućnosti za ljude da rade.
• Svi Amerikanci hoće da postoji pravednost kad dođe do pravde.
• Imam Božje rame da na njemu plačem. Ja dosta plačem. Ja dosta plačem u ovom poslu. Prolio sam više suza nego što mogu da se izbroje, kao predsednik.
• Čuo sam da su ga nazvali Bušovom pudlicom. On je veći od toga. (Govoreći o Toniju Bleru, bivšem premijeru Velike Britanije)
• Ili ćemo da uspemo, ili nećemo. A definicija uspeha kako je ja objašnjavam je smanjenje nasilja. Uspeh nije ne nasilju.
• Ima nekih sličnosti, naravno (između Iraka i Vijetnama). Smrt je strašna.
• Moj je stav da oni još pišu o prvom predsedniku tako da 43. po redu nema o čemu da brine.Neobavešteni predsednik
Da Džordž Buš nije čitao novine saznali smo još 22. septembra 2003. godine. Televizija Foks je toga dana emitovala jednočasovni ekskluzivni intervju s američkim predsednikom. Iz tog intervjua, u kome mu je konzervativna televizija postavljala “meka” pitanja, za istoriju je ostalo sledeće otkriće:
Foks: Kako saznajete vesti?
Buš: Svakog jutra obaveštavaju me Andi Kerd (bivši šef štaba Bele kuće) i Kondi (Kondoliza Rajs, tada savetnik nacionalne sigurnosti). Oni dođu i kažu mi šta se događa... Ja samo pogledam naslove u novinama da bih omirisao šta se pokreće. Retko čitam članke, a dobijam izveštaje od ljudi koji su verovatno to sami čitali. U slučaju Kondolize, u njenom slučaju, savetnik nacionalne sigurnosti saznaje vesti direktno od učesnika na svetskoj sceni.
Foks: Da li vam je to navika od prvog dana ili je navika koju ste ...
Buš: Navika od prvog dana.
Foks: Zaista?
Buš: Da. Znate, pogledajte, ja veoma respektujem medije. Mislim, naše društvo je dobro, solidna demokratija, zbog dobre, solidne medije. Takođe razumem da se mnogo puta mešaju mišljenja s vestima...