Милан Балинда - Вашингтон - САД
Милан Балинда по 102. пут међу приповедачима
SećanjeMala pletena stolica bespovratno je propala na kiši.
„... ali, sve to više nije važno, jer je prošlo“.
ČokoladaKroz rešetke prozora kuhinje hotela „Excelsior“, koja se nalazila u suterenu, gledajući na Lazarevićevu ulicu, kuvari su mi davale komadiće čokolade. Trčao bih preko dvorišta ka stanu vičući: „Mama, mama, čika kurvar i tetka kurvarica su mi dali čokoladu!“ Još se topi u ustima, mada je ukus počeo da jenjava.
Adios amigo!
U jednom svratištu sa glinenim podom, kafani u koje skoro nikada nisu ulazili stranci, gde se pilo samo pulke, čuo sam tužnu pesmu koju više nikada nisam mogao da zaboravim:
„Njegov je mali prst imao sto godina.
Toliko je imao i njegov domali prst.
Njegov lakat beše ispod košulje.
Košulja je imala devet godina.
Sto godina imalo je i njegovo uvo.
I butna kost... Adios amigo!“Živo platno
Na samom južnom kraju Beliz Sitija imao je svoju kućicu mladi slikar koji je odbijao da turistima za lepe novce prodaje oslikane suvenire. Ozbiljno je shvatao svoju umetnost i dostojanstveno trpeo glad. Pronašli su ga jednog popodneva kako leži mrtav usred svoga ateljea. Autopsijom je utvrđeno da je izvršio samoubistvo trovanjem. Želudac mu je bio pun uljane boje. Posle se po gradu pričalo da nije imao drugog izbora jer je ostao bez i jednog praznog platna.
Daleki put
Živela je u našem kraju i zvala se Zorica. Jednom dok sam stajao ispred ulaznih vrata moje zgrade, pokušavajući da se nonšalantno od prolaznika ogrebem za poneku cigaretu, prišla mi je i ljubazno upitala da li mogu da joj kažem u kom pravcu leži Indija. Razmislio sam i pokazao je rukom ka jugoistoku. Zahvalila se i odmah prešla preko ulice u pravcu koji sam je pokazao. Otada je više nikada nismo videli.
Lobanje
Došli su jednog jutra dvorište da prekopavaju i da mi pokazuju lobanje. Rekli su mi da je tu nekada bilo groblje.
- A ko ste vi? – upitah.
- Kopači dvorišta, i to samo onih na čijem mestu je nekada bilo groblje – odgovoriše mi u glas.
Zatim su u šupi obukli bele košulje, pa ih nisam prepoznao. Nisu imali više maramice na glavama i zemlju između zuba i u šakama. Samo su nejasna ispupčenja ispod belih košulja odavala gde su lobanje sa bivšeg groblja.Metamorfoza
Dan kada sam postao fascikla bio je nalik svakom drugom.
Od tada me ispod miške nosi jedna nezajažljiva ženka koja se ne brije ispod pazuha i zaudara na znoj. Drago mi je što nisam postao drvoseča.
Jer, da sam postao drvoseča scena bi bila goropadnija:
Nezajažljiva ženka, što ne brije fossu axillaris, nosi ispod miške vrlo neprijatan miris i jednog drvoseču što pri prelasku iz kancelarije u kancelariju udara glavom i nogama u dovratak i psuje. Ona pri tome uzvikuje:
- Deco, ko će pola pogačice?
Milan Balinda po drugi put među SrbimaToga sam jutra odmerenim koracima silazio niz Balkansku ulicu. Svi su me gledali s nevericom. Znao sam da je to zbog gvajabere. Takva košulja se ne nosi bez odgovarajućeg panama šešira. Odmah sam svratio kod kapadžije Radeta i kupio beli šešir. Bio je nešto manjeg oboda, pa sam dobio popust od 200 dinara. Međutim, i dalje su svi s čuđenjem zurili u mene. Naravno! Ne ide bez tompusa! Nabavio sam cigaru i nastavio niz ulicu. Više me niko nije primećivao.
MILAN BALINDA
(milanbalinda@yahoo.com)