Милан Балинда - Вашингтон - САД
Na pragu istorijske promene u Beloj kući
Obama pod ideološkom lupom
Tražio je od Amerikanaca da glasaju za njega jer je nameran da «spase svet»
Mada je kao senator glasao sa pozicije levog centra, Obamina ideologija tokom predizborne kampanje nije se jasno prikazala
Pristalice konspiracija insistiraju da bi Vrhovni sud trebalo da pogleda, uz pomoć stručnjaka, u originalnu krštenicu Baraka Obame, jer je «sasvim sigurno» da je sledeći predsednik rođen u Keniji. Po Ustavu američki predsednik mora da bude rođen u Sjedinjenim Državama.
Milan Balinda
Ovih dana svi svojataju Baraka Obamu. Afroamerikanci iz očiglednih razloga, ali isto tako i Latinoamerikanci, američki Jevreji i muslimani, pa čak i američki belci. Ovi poslednji zato što takvim aktom pročišćavaju sebe, svoje rođake i pretke od rasnih predrasuda. Mladi svojataju Obamu, ali i stariji kaskaju za njima. Elita sa Istočne i Zapadne američke obale tvrde da je Barak Obama njihov čovek. Holivud uzvikuje Obamino ime. Za njega su svi liberali i svi koji se nalaze u centru političkog spektra. Obamu takođe usvajaju Italijani, Kenijci, Nemci i Englezi. Mnogi Srbi su takođe na Obaminoj strani. Za sada. Imali uopšte nekoga koji ne voli Obamu? Mnogo njih. Pre svega desničari i ostali okoreli konzervativci. Potom, levičari. Što su više na levici, to su manje za Baraka Obamu. Od desničara se tako nešto i očekivalo, na kraju krajeva nisu ni glasali za njega. Ekstremna levica, poznati i pod imenima kao «radikalni», ili «progresivni», reklamiraju faul. «Obama nas je izdao!», tvrde.
Većina Amerikanaca, Obaminig navijača i glasača, uložili su mnogo emocija u podršku koju su pružili budućem predsedniku Sjedinjenih Država, tako da je za normalno očekivati da će se značajan broj osetiti izdanim i prevarenim ukoliko Obama ne uradi tačno ono što oni očekuju. Kao prvi signal za uzbunu poslužilo je Obamino naimenovanje Rama Emanuela za šefa njegovog kabineta. Emanuel, koji je služio u Klintonovoj administraciji, zasigurno nije «lice nove politike» i glasnik «promena». Senator Hilari Klinton na položaju državnog sekretara (ministra inostranih poslova) definitivno nije u skladu s Obaminim obećanjima da će povući američke trupe iz Iraka i njegovim tvrdnjama da neće samo okončati rat, već i okončati takav način razmišljanja koji je Ameriku i uveo u taj rat. Nema radikalnog levičara, koji drži do svoje reputacije, koji nije napao Obamine odluke o imenovanju svojih najbližih saradnika. Čak su i «ustanovljeni sistemi informacija» zaključili da se Obama pomerio ka političkom centru i da će upravljati zemljom s pozicije desnog centra, ni manje ni više.
Istina je da niko ne zna sa koje će političke pozicije sledeći predsednik delovati. Niko osim, možda, Obame. Njegovi rani kritičari, a i oni koji samo analiziraju raspoloživim podacima, kao da se prećuli ono što je Barak Obama izjavio prošlog vikenda. A to je da on ne sastavlja kabinet i ostale saradnike da bi oni inspirisali njegovu politiku. Podvukao da je on čovek koji će da inspiriše, a posao saradnika će biti tu da tu njegovu politiku sprovode. U suštini, Barak Obama, u cituaciji u kojoj se nalaze Sjedinjene Države, a i ostatak sveta, nema petlju da eksperimentiše sa neproverenim kadrovima. Kabinet je napunio sa «političkim zvezdama», od kojih se očekuju da neće praviti početničke greške, jer za pogrešne poteze, po ubeđenju mnogih, a očigledno i samog Obame, neće biti vremena. Da li će 44. predsednik uspeti da ih obuzda te «političke primadone» u širenju sopstvenih ubeđenja, već je drugo pitanje.
Američka politika, kako unutrašnja tako i spoljna, ne zavisi samo od jedne osobe, pa makar ona bila i stanovnik Bele kuće. Ona je visoka građevina sa razgranatim temeljima. U nju su utkani i lični politički stavovi i pogledi, potom, ostavština prethodne administracije i nepredviđene situacije i krize koje će se neminovno dogoditi. Međutim, slučaj Baraka Obame, i njegovih političkih pozicija, u mnogo čemu je svojevrstan. Mada je kao senator glasao sa pozicije levog centra, Obamina ideologija tokom predizborne kampanje nije se jasno prikazala. Ronald Regan se najviše oslanjao na konzervativno religiozne glasaće, a Bil Klinton je tražio podršku među pripadnicima političkog centra, Barak Obama nije sebe definisao s jasnim ideološkim profilom. Obama je tražio od Amerikanaca da glasaju za njega jer je on nameran da «spase svet». To je zaista široka pozicija koja donosi mnogo glasova, ali će sada svi očekivati da on održi reč i da «spase planetu».
Čini se da će Obama igrati svoju političku igru na dobro označenom terenu: sve što bi otišlo mnogo ulevo, ili mnogo udesno, dovelo bi njegov mandat u nemirne vode. Najverovatnije je da Obama zna da će većina ljudi da shavti to što on radi, kao što su mnogi shvatili da je u svoje vreme, Lindon Džonson mogao da sprovede sve napredne promene mnogo brže, ali da nije hteo da izaziva istu sudbinu koja je zadesila Džona Kenedija. Na kraju krajeva, u američkom društvu niko nije spreman na brze, još manje brzoplete, promene. Tu će igru Obama da odigra «pametno». Hladnokrvan je i, možemo da pretpostavimo, ima zacrtan politički plan, čak i ideološku poziciju. Koliko od svojih namera će uspeti da primeni, ne zavisi samo od njega, a možda ne u najvećoj meri od njega. Sve su ovo, naravno, samo pretpostavke. Isto tako kao što su i pretpostavke onih koji već danas tvrde da će Obama podmetnuti konzervativnu politiku i nazvati je progresivnom.
Najverovatnije je da će tokom prvih godina Obamina politika biti pragmatična. On čak ne mora mnogo toga da uradi. Za početak je dovoljno da kurblom pokrene vozilo američke ekonomije, obezbedi uslove za otvaranje radnih mesta, povuče američku vojsku sa ulica Iraka, pa makar samo u vojne baze, postigne neki uspeh u borbi protiv terorizma, pre svega u Avganistanu, druži se sa svetskim liderima... Ukoliko se dogodi neki teroristički napad na tlu Amerike, onda bi to sasvim promenilo zacrtani scenario. Problemi s kojima se suočava Amerika, a i ostatak sveta, nisu takvi da bi mogli da se eliminišu ideološkim rešenjima. Ipak, Obama je obećao promene. Ključ svih njegovih nastupa tokom predsedničke kampanje bila je reč – promena. Moraće nešto i da promeni. Promene ne zahteva samo američka levica, već i obični građani, pripadnici srednje klase. Bilo bi van pameti pomisliti da Obama tu činjenicu ne uzima u obzir.
Noam Čomski, jedan od kritičara ranoranioca novoizabranog predsednika, u svom izlaganju na Bostonskom univerzitetu (Masačusets institut of tehnolodži) na kome inače predaje, nakon što tvrdi da izbori u Sjedinjenim Državama nisu istinska demokratija, već takmičenje reklamnih agencija, optužuje Obamu zbog izbora saradnika. Njegovo mišljenje o ovogodišnjim izborima možda je najbolje izraženo sledećim rečima: «Dakle, svake godine, reklamna industrija daje nagradu, znate, najboljoj markentiškoj kompaniji tokom godine. Ove godine, Obama je dobio nagradu. Porazio je Ejpl kompaniju. Najbolja markentiška kampanja 2008. godine. Što bi, u suštini, bilo ono što se dogodilo». Čomski se u tom svom izlaganju nije osvrnuo na raspoloženje Amerikanaca kojima je Obama ulio nadu u bolji život.
Jednostavna činjenica je da su glasači reagovali na optimizam, bez obzira da li sam taj optimizam može da se namaže na hleba. Nije samo Obama koji je to razumeo, već je pre njega to shvatio i Ronald Regan. Pre Regana to je znao i Martin Luter King, kao i američki pokret za građanska prava. Ono što je slomilo politiku rasne diskriminacije na jugu Sjedinjenih Država nije bila ni ljutnja ni pesimizam, već nada i verovanje u fundamentalnu pristojnost ljudi i da će oni ispraviti nepravdu. Ekstremni politički aktivisti tvrde, između ostalog, da ako bi izbori nešto mogli da promene, onda bi oni bili zabranjeni. Isto tako, ako bi brzoplete političke analize mogle bilo šta da promene, onda bi i one bile stavljene izvan zakona.
Kraj i početak u Velikom parkuSve je završeno i ponovo počelo u Velikom parku Čikaga, pre 40 godina, završeno je tokom konvencije Demokratske partije 1968. godine. Preko 10.000 ljudi skupilo se 28. avgusta 1968. da protestuju izbor Hjuberta Hamfrija, vicepredsednika Lindona Džonsona, za kandidata demokratske partije na predstojećim predsedničkim izborima. Gradonačelnik Čikaga, Ričard Delej, upozoravao je protestante da se ne okupljaju i nije im izdao dozvolu za miting. Liberarno nastrojeni protestanti uprkos zabrane su se okupili i izazivali policiju. Sve je bilo manje više pod kontrolom sve do 3:30 popodne. Tada je policija krenula na protestante uzvikujući: «Ubi! Ubi!». Građani su sve to gledali na televiziji širom zemlje.
Pre toga Demokrate koji su pobedili na sedam od poslednjih 10 izbora, nakon toga su izgubili 7 od sledećih 10. Amerikancima se nije dopao nastup političkih liberala, slobodna ljubav i košulje sa cvetićima. Nije im se nimalo dopalo kad su protestanti počeli da spuštaju američku zastavu s jarbola u centru Velikog parka. Ti su događaji označili početak kraja američkog liberalizma. Amerika se osećala ugodno u redu i miru, a nered koji su uvodili liberali unespokavao ih je.
Ove su se godine u Velikom parku ponovo sakupili liberalni glasači Demokratske partije, ali ovoga puta da proslave pobedu na predsedničkim izborima svoga kandidata, Baraka Obame. Nije bilo spuštanja zastave, a mitingu je prisustvovao i sam gradonačelnik Čikaga, Ričard Delej, sin onog gradonačelnika od pre 40 godina. Kada je američka ekonomija, zahvaljujući haosu u kojem je delovala, poremetila spokoj Amerikanaca, glasači su odlučili da u Belu kuću pošalju nekoga koji će da interveniše na razuzdanom kapitalističkom tržištu i uvede red u nastali haos. Odlučili su se za politički liberalnog predsednika od koga očekuju da obuzda liberalni kapitalizam. Liberalizam, koji su Amerikanci povezivali pre 40 godina sa zbrkom, sada im se čini instrumentom stabilnosti.
Rasisti zapenušali od srdžbeLičnost 2008. godine, izabrao je «Tajm» magazin, bio je Barak Obama. Po rezonovanju američkih rasista, izbor Baraka Obame za 44. stanovnika Bele kuće, predstavlja tragediju veka. Komentari «predstavnika dominantne rase» preplavili su internet stranice. Dobro poznati ekstremisti, kao što je nekadašnji lider KKK Dejvid Duke, kao i anonimni pojedinci, pronalaze koga da okrive za Obaminu pobedu. Optužuju «bele izdajice», manjine, Jevreje, Republikance... Prvi Afroamerikanac u Beloj kući razbio je rasistički san o podeljenoj Americi.
Proglašavajući Obaminu pobedu kao tragediju, američki rasisti predviđaju rasni rat. Neki kažu da će da se odsele iz zemlje, dok drugi kažu da skupljaju oružje i municiju. Obe grupe tvrde da će Obama u Vašingtonu da posluži kao katalizator u regrutovanju rasista. Belci će listom da prigrle rasističke ideje.
Nije mali broj onih koji okrivljuju Jevreje, jer Jevreji, tvrde oni, kontrolišu američku politiku i medije. Drugi se ograničavaju na tvrdnjama da Jevreji kontrolišu Demokratsku stranku. Treći se drže opšte šeme: «Jevreji su krivi za sve!»
Na internetu mogu da se uoče mnogobrojni pozivi na nasilje. Mada većina izbegava da direktno preti smrću Baraku Obami, svi rasisti hvale mogućnost da ga neko drugi ubije. Kažu da bi to ubistvo bilo idealno ako bi se dogodilo pre inaguracije sledećeg 20. januara.
Pristalice konspiracija insistiraju da bi Vrhovni sud trebalo da pogleda, uz pomoć stručnjaka, u originalnu krštenicu Baraka Obame, jer je «sasvim sigurno» da je sledeći predsednik rođen u Keniji. Po Ustavu američki predsednik mora da bude rođen u Sjedinjenim Državama.