Милан Балинда - Вашингтон - САД
Pola veka od smrti Ernesta Hemingveja
Boravak Gabrijela Garsije Markesa u Njujorku kao dopisnika novinske agencije, gde se sa suprugom i sinom obreo početkom 1961. godine, jedva je trajao pet meseci. Maja meseca iste godine Garsija Markes je podneo ostavku u kubanskoj Prensi latina…
Za Markesa i njegovu mladu familiju povratak u haotičnu Kolumbiju nije bila opcija. Meksiko je bio daleko stabilnija zemlja, progresivnija i sa mnogo više mogućnosti za rad i normalni porodični život.
Garsija Markes je odlučio da će od Njujorka do Meksiko Sitija Mersedes, Rodrigo, koji je tada imao manje od dve godine, i on putovati autobusom. To je bio jedini način da prođu kroz američki Duboki Jug, a naročito je hteo da upozna severni deo države Misisipi, krajolik koji je bio pozadina priča i romana Vilijema Foknera. Prošli su kroz Karolinu i Džordžiju, Alabamu, Misisipi, Luizijanu i Teksas, a odatle su ušli u Meksiko da bi konačno stigli u Meksiko Siti nakon 20 dana putovanja, 2. jula 1961. godine.
Dan kada su Markesovi stigli u grad Asteka bio je isti dan kada je Ernest Hemingvej okončao svoj život hicem iz sačmarice. Gabo je odmah napisao komentar o Hemingvejevoj smrti koji je objavljen 9. jula u prestižnom časopisu Sijempre! (Uvek!). Prilog je nosio naslov Čovek je umro prirodnom smrću.
M. B.
Gabrijel Garsija Markes: Čovek je umro prirodnom smrćuIzgleda da je ovoga puta istina: Ernest Hemingvej je mrtav. Vest je ganula, u suprotnim i udaljenim krajevima sveta, njegove kafanske poslužitelje, njegove vodiće u lovu, njegove toreadorske pripravnike, njegove taksiste, nekoliko propalih boksera i ponekog penzionisanog revolveraša.
U međuvremenu, u mestu Kečum, Ajdaho, smrt dobrog komšije jedva da je bio jedan tužni lokalni događaj. Leš je ležao šest dana u mrtvačnici, ne da bi mu se odale vojne počasti, već u očekivanju nekoga koji je lovio lavove u Africi.
Telo neće biti izloženo pticama grabljivicama, zajedno sa ostacima smrznutog leoparda na vrhu neke planine, već će mirno počivati na jednom od tih preterano higijenskih groblja Sjedinjenih Država, okruženo prijateljskim leševima. Ove okolnosti, koje toliko liče na stvarni život, obavezuju da se ovog puta poveruje da je Hemingvej zaista umro, u trećem pokušaju.
Pre pet godina, kada se njegov avion srušio u Africi, smrt nije mogla biti istinita.
Spasilačke ekipe pronašle su ga veselog i pripitog, na nekom proplanku u džungli, nedaleko od mesta gde je skitala jedna familija slonova. Sama Hemingvejeva dela, čiji heroji nisu imali pravo da umru pre nego što bi izvesno vreme pretrpeli gorčinu pobede, unapred su odbacivali takvu vrstu smrti, više sa filmova nego iz života.
Sada, za razliku, šesdesetdvogodišnji pisac, koji je prošlog proleća dva puta bio u bolnici podvrgnut lečenju jedne od bolesti starijih, pronađen je mrtav u svojoj kući s rasparčanom glavom od jednog hica iz sačmarice za lov na tigrove. U prilog hipotezi samoubistva postoji tehnički argument: njegovo iskustvu u rukovanju oružjem odbacuje mogućnost nesrećnog slučaja.
Nasuprot te hipoteze ima samo jedan književni dokaz: Hemingvej nije odavao pripadnost rasi ljudi koji izvrše samoubistvo. U njegovim pričama i romanima, samoubistvo je bilo kukavičluk, a njegovi su likovi bili herojski isključivo u funkciji svoje drskosti i fizičke srčanosti.
Ali, u svakom slučaju, tajna Hemingvejeve smrti je u potpunosti pitanje slučajnosti, jer su se ovog puta stvari dogodile ispravno: pisac je umro kao najobičniji od njegovih junaka, i pre svega za te sopstvene junake.
Za razliku od iskrenog bola boksera, istakla su se ovih dana dvoumljenja literarnih kritičara. Centralno pitanje je koliko je Hemingvej zaista bio veliki pisac i do kog stepena zaslužuje lovorike koje je on sam smatrao običnom anegdotom, slučajnim događajem u čovekovom životu.
U stvarnosti, Hemingvej je bio samo jedan znatiželjni svedok i to više individualnih akcija nego ljudske prirode. Njegov se junak pojavljivao u bilo kom delu sveta, u bilo kojoj situaciji i na bilo kom nivou socijalne skale, tamo gde je bilo potrebno boriti se strastveno, ne toliko da bi se preživelo koliko da bi se dosegla pobeda. Pri tome, pobeda je bila samo jedno nadmoćno stanje fizičkog umora i moralnog dvoumljenja.
Bez sumnje, u Hemingvejevom svetu pobeda nije bila predodređena najjačem, već najmudrijem, sa znanjem naučenim iz iskustva. U tom smislu bio je idealista. Samo nekoliko puta u njegovom obimnom delu pojavila se situacija gde je brutalna sila prevladala nad znanjem. Mala riba, ako je bila mudra, mogla je da pojede veliku. Lovac nije pobeđivao lava zato što je bio naoružan puškom, već zato što je u detalje poznavao tajne svog poziva, a najmanje u dva slučaja lav je poznavao svoje bolje.
U Starcu i moru – priča koja izgleda da je sinteza mana i vrlina autora – jedan usamljeni ribar, iscrpljen i gonjen lošom srećom uspeo je da pobedi najveću ribu na svetu u jednom sukobu koji je bio više pitanje inteligencije nego snage. Vreme će takođe pokazati da je Hemingvej, kao manji pisac, zbog poznavanja ljudskih motiva i tajni svog zanata pojesti mnoge velike pisce,.
Jednom, u jednom novinskom intervjuu, sročio je najbolju definiciju svog književnog opusa poređujući ga sa ledenim bregom gigantske mase koji pliva po površini: jedva da čini jednu osminu celokupne zapremine i neuništiv je zahvaljujući sedam osmina koje ga podržavaju ispod vode.
Prodornost Hemingveja upravo se oslanja na tajnim znanjima koja održavaju na površini jedno objektivno delo, direktne i jednostavne strukture, a ponekad ona obuhvataju i samu dramatiku.
Hemingvej je pričao isključivo samo ono što je video svojim očima, uživano i pretrpljeno ličnim iskustvom, koje je bilo, na kraju krajeva, jedino u šta je mogao da veruje. Život mu je bio neprekidno i riskantno učenje njegovog zanata, u kome je bio iskren do granice preterivanja: trebalo bi se upitati koliko je puta kao pisac izlagao život opasnosti da bi jedan jednostavni gest nekog njegovog junaka bio istinit.
U tom smislu, Hemingvej nije bio ništa više, ali ni ništa manje, od onoga što je hteo da bude: čovek koji je u potpunosti bio živ u svakom aktu svog života. Njegova je sudbina na neki način bila sudbina njegovih junaka, koji su imali samo trenutnu hrabrost, na bilo kom mestu na Zemlji, i koji su bili večni zbog vernosti onih koji su ih voleli.
Ovo je, možda, najpreciznija dimenzija Hemingveja. Najverovatnije da ovo neće biti kraj nekoga već početak nikoga sličnog u istoriji svetske literature. Ali je prirodna ostavština jednog blistavog ljudskog primerka, dobrog i izuzetno poštenog radnika, ta koja možda zaslužuje nešto više od jednog mesta u međunarodnoj slavi.Sa španskog preveo Milan Balinda
Tako je pisao HemingvejSve dobre knjige slične su po tome što su istinitije nego da su se stvarno dogodile, a nakon što završiš s čitanjem neke od njih osetićeš da se sve to dogodilo tebi, a kasnije da ti sve to pripada; dobro i loše, oduševljenje, kajanje i tuga, ljudi i mesta i kakvo je vreme bilo.
Nema pravila kako se piše. Ponekad to dođe lako i savršeno. Ponekad je kao bušiti stenu i potom rasturiti je eksplozivom.
Volim da pišem. Ali pisanje nikada nije postalo lakše izvodljivo i ne možeš očekivati da će se to dogoditi ako pokušavaš da postigneš nešto bolje od onoga što možeš da uradiš.
Nema tu nikakvog simbolizma. More je more. Starac je starac. Dečak je dečak i riba je riba. Ajkule su samo ajkule, ni bolje ni gore. Sav taj simbolizam o kome svet govori je sranje.
Nemoj da zaboraviš da staviš vremenske prilike u tvoju prokletu knjigu – vreme je vrlo važno.
Počeo je da govori o mom pisanju i ja sam prestao da slušam. Smuče mi se oni koji mi u lice govore o mom pisanju.
Mogu da pišem kao Tolstoj i postignem da knjiga izgleda duža, mudrija i sve ostalo. A onda se setim da je to bilo ono što sam uvek preskakao kod Tolstoja… Ne volim da pišem kao Bog. Uvek je to zbog onoga što nisi nikada uradio da kritičari misle da to ne možeš da uradiš.
Čitava moderna američka literatura proističe iz jedne knjige Marka Tvena zvane Haklberi Fin. Ako je čitaš moraš da staneš tamo gde je crnja Džim ukraden deci. To je pravi kraj. Ostatak je samo varanje. Ali to je najbolja knjiga koju smo ikada imali. Celokupno američko pisanje dolazi od toga. Nema ničega pre. Nije bilo ičega toliko dobro od tada.
„Razmišljao sam o Dostojevskom“, rekoh. „Kako čovek može da piše tako loše, neverovatno loše, a da ti probudi duboka osećanja?“
Pisanje i putovanje ti proširuju zadnjicu ako ne misao, a ja volim da pišem stojeći.
Moja navika nikada nije bila da pijem nakon ručka, niti pre pisanja, niti za vreme pisanja.
Izmislio sam svaku reč i svaki događaj u Zbogom oružju osim možda tri ili četiri događaja. Svi najbolji delovi su izmišljeni. Takođe, 95 odsto od Sunce se ponovo rađa je čista imaginacija. Stavio sam stvarne ljude tamo i kontrolisao šta su radili. Sve sam izmislio.
Većina živih pisaca ne postoji. Njihovu su famu kreirali kritičari kojima je uvek potreban genije sezone, neko koga u potpunosti razumeju i osećaju se bezbedno da ga hvale, ali kada ti fabrikovani geniji umru, neće postojati.
Smatram, vrlo jednostavno, da kritičar ima pravo da piše o tvom radu sve što želi bez obzira na to koliko može da ne bude u pravu. Takođe smatram da kritičar nema pravo da piše o tvom privatnom životu dok si živ. Govorim o moralnom pravu; ne legalnom pravu… Javno psiho-analiziranje živih pisaca zasigurno je invazija privatnosti.
Pisanje je nešto što ne možeš da uradiš toliko dobro kao što bi to moglo da bude. To je stalni izazov i uvek je teže od bilo čega drugoga što sam uradio ranije – zato to radim. Usrećuje me kada ga dobro odradim.
… ja volim rat. Svakoga dana i svake noći postoji velika mogućnost da budeš ubijen pa nećeš morati da pišeš. Moram da pišem da bih bio srećan, bez obzira da li sam plaćen ili ne. Ali to je užasna bolest da bi se s njom rodio. Ja volim da radim to. Još gore. To ga pretvara od bolesti do poroka. Potom, ja volim da uradim bolje od bilo koga koji je to ranije radio, pa se to sada pretvara u opsesiju. Opsesija je strašna stvar…
Posle knjige emocionalno sam iscrpljen. Ako nisi onda nisi u potpunosti čitaocu preneo emocije. U svakom slučaju to je način koji meni odgovara.
Izbor i prevod sa engleskog Milan Balinda