Милан Балинда - Вашингтон - САД
Narod ima pravo da zna, novinari imaju pravo da kažuSilovanje sedme sile i Evropska povelja o slobodi štampe
Novinare tuku, ubijaju, zatvaraju i nazivaju «Gebelsovom decom»
Interesantno je da na Kubi, društvu s jednopartijskim sistemom i bez opozicione štampe, već neko vreme oko 25 blogera redovno ažurira svoje internet stranice
Milan Balinda
U subotu 3. oktobra desetine hiljada protestanata okupilo se na čuvenom rimskom skveru Pjaca del popolo u nameri da odbrane slobodu štampe koja se nalazi svakim danom sve više pod pritiskom italijanske vlade. Organizatori su tvrdili da se na trgu okupilo 300.000 ljudi, dok je policija procenila da ih je bilo oko 60.000. Dan pre protesta Silvio Berluskoni, italijanski predsednik vlade, okarakterisao je najavljeni miting kao „pravu farsu“. U poslednjih nekoliko meseci predsednik italijanske vlade izgubio je strpljenje s evropskim medijima, a naročito sa onima koji su objavljivali sve što su mogli o vezama sedamdesetrogodišnjeg premijera sa mladim ženama.
„Ako je kralj go, moramo da kažemo da je go“, izjavio je na trgu Franko Sidi, generalni sekretar Italijanske novinske federacije, dodavši da to važi za svakoga, pa čak i za premijera. Berluskoni je podneo seriju tužbi protiv novina u Italiji, Francuskoj i Španiji, optužujući ih za pristrasno izveštavanje. Rimske novine „La republika“ Berluskoni je tužio samo zbog 10 pitanja koje su te novine postavile, a tiču se njegovog privatnog života. Mnogi među protestantima nosili su majice s natpisom: „Tuži i mene, takođe“.
Berluskonijev stav je da slobodu štampe ne bi trebalo brkati sa slobodom vređanja izabranog političara. Inače, Berluskoni je vlasnik tri od sedam TV kanala koje emituju besplatan program u eter. Njegova vlada ima jak uticaj na zvaničnu italijansku televiziju RAI. Berluskoni je u više navrata sugerisao biznismenima da ne oglašavaju u onim glasilima koji ga napadaju, ali sadašnji italijanski premijer nije prvi šef vlade koji se tužakao sa novinama. Još 1999. godine tadašnji premijer Masimo Dalema, inače bivši komunista, tužio je jednog od najpoznatijih italijanskih karikaturista zato što je u svojoj karikaturi sugerisao da su Dalemini koalicioni partneri na listi mogućih špijuna KGB. Tužio ga je zahtevajući oštetu od tri milijarde lira (oko 1.6 miliona evra), ali je tužba kasnije povučena.
U ovogodišnjem ispitivanju slobode štampe koje tradicionalno sprovodi organizacija „Fridom haus“, Italija je po pitanju slobode štampe okarakterisana kao „delimično slobodna“ i pala na 73. od 195 mesta. Posmatračka organizacija koja prati slobodu štampe, „Reporteri bez granica“, a koja objavljuje sopstvena ispitivanja, kaže da je u Italiji gore nego u bilo kojoj drugoj zemlji Evropske Unije. Interesantno je da se Sjedinjene Države na toj istoj listi nalaze na 36. mestu, a to je dosta bolje nego 48. koje su zauzele prošle godine. SAD se nalaze u društvu Bosne i Hercegovine, Južne Afrike, Tajvana i Španije.
Prvo mesto dele Island, Norveška i Luksemburg, a Iran, Kina, Vijetnam, Kuba i Severna Koreja nalaze se među deset poslednjih.
Teško zadobijena sloboda štampe u Latinskoj Americi takođe se nalazi na značajnom ispitu. I dok neki od novinara koji rade u Latinskoj Americi dobijaju uglavnom anonimne pretnje uperene protiv njihovih života, drugi su pod pritiskom samih vladinih organa.
U avgustu mesecu vlada u Karakasu, Venecuela, zatvorila je 34 novinarska biroa tvrdeći da nisu bila u skladu sa regulacijama. TV stanica „Globovision“, kritična prema predsedniku Ugu Čavesu, nalazi se na pragu da izgubi licencu za emitovanje, dok 29 drugih stanica takođe mogu izgubiti pravo da emituju programe.
U Nikaragvu, početkom prošlog meseca, predsednik Danijel Ortega nazvao je medije iz opozicije „eko kutiju neprijatelja narodnog projekta“. Takođe ih je, uz podršku svoje supruge Rosario Muriljo, koja je vladin šef comunikacija, opisao kao plačenike CIA i „Gebelsovu decu“.
U Hondurasu, nakon što je u 28. juna zbačen predsednik Manuel Zelaja, mediji su počeli da trpe cenzuru i druge vrste pritisaka.
U Kolumbiji, nakon što je magazin „Kambio“ povezao jednog sudiju s italijanskom kriminalnom organizacijom, isti sudija izdao je nalog za hapšenje izdavača tog magazina. Takođe je pokrenuo je pravnu akciju i protiv drugih prestižnih kolumbijskih publikacija kao što su „Semana“ i „El tiempo“.
Napad na slobodu štampe odigrava se i u Brazilu i Argentini. Brazilska štampa je tokom nekoliko meseci pratila skandal u Senatu u koji je bio upleten i bivši predsednik Hose Sarnej. Jedan od njegovih rođaka uspeo je da kod nižeg suda izdejstvuje zabranu da „O estado“ iz Sao Paola objavi najnovije informacije o kriminalnim radnjama bivšeg predsednika i ljudi iz njegovog okruženja.
U Argentini predsednica Kristina Fernandez de Kirčner i njen muž, bivši predsednik, optužili su najveću medijsku grupaciju „Klarin“ za pristrasno izveštavanje. Prošlog 10. septembra oko 200 poreskih agenata upali su prostorije „Klarina“, dok je predstavnik ministarstva poreza tvrdio je da je takva operacija rutinska.
U Boliviji predsednik Evo Morales opisao je štampu zemlje kao najvećeg neprijatelja njegove vlade.
Međutim, nisu svi događaji loši po slobodu štampe u Latinskoj Americi: u Meksiku je potpisana deklaracija koja priznaje slobodu govora i pristup informaciji.
U Čileu „zakon o transparentnosti“, odobren prošlog aprila, omogućuje svim građanima informacije o vladinim ustanovama i policijskim snagama.
Interesantno je da na Kubi, društva s jednopartijskim sistemom i bez opozicione štampe, već neko vreme oko 25 blogera redovno ažurira svoje internet stranice.
U međuvremenu u Turskoj je početkom prošlog meseca došlo do, po mišljenju stručnjaka, oštrog napada na slobodu izražavanja. Taj je napad bio veoma oštar – tačno 2,5 milijardi dolara. Naime, tursko ministarstvo za poreze kaznilo je sa tom sumom medijsku grupu „Dogan Jajin“, konglamerat novina i TV stanica koje su bile vrlo kritične prema vladi premijera Edrogana. Samo mesec dana ranije isto ministarstvo kaznilo je tu grupu sa 500 miliona dolara. Tom konglameratu pripada i „CNN-Turk“, CNN verzija na turskom jeziku u kojoj deonice ima i matična američka kompanija „Tajm Verner brodkasting kompani“. Najvažnije optužbe protiv premijera Edrogana su da gura sekularnu državu Tursku previše u pravcu islama. Nametnuta kazna skoro je ista vrednosti kompanije „Dogan Jajin“.
Evropski stručnjaci i zvaničnici su se oglasili tvrdeći da kad su kazne toliko visoke onda prete zatvaranjem novinske kuće, a tada je to napad na slobodu štampe. Neki analitičari tvrde da ovaj slučaj ima paralelu s ruskim legalnim postupkom protiv Mikaila B. Kodorkovskog, koji je u svoje vreme bio biznisman vredan milijarde, a i politički protivnik Putinov. Godine 2005. Kordokovski je osuđen zbog prevare i poslat u Sibir na izdržavanje kazne od osam godina.
Evropska povelja o slobodi štampe
U Hamburgu su 25. maja ove godine 48 glavnih urednika i vodećih novinara iz 19 zemalja usvojili i potpisali „Evropsku povelju o slobodi štampe“.
U 10 članova Povelje formulisali su principe slobode štampe i njenu nezavisnost od mešanja vlada.
Povelja kaže:
Član 1
Sloboda štampe je neophodna demokratskom društvu. Sve vlade morale bi da proklamuju, štite i poštuju raznovrsnost novinarskih medija u svim njihovim oblicima, kao i njihove političke, društvene i kulturne misije.
Član 2
Cenzura mora biti apsolutno zabranjena. Moraju postojati garancije da je nezavisno novinarstvo u svim medijima slobodno od progona, pritiska i političkog ili regulatornog mešanja vlasti. Štampani i onlajn mediji ne bi smeli da budu obuhvaćeni propisima o izdavanju državnih dozvola.
Član 3
Pravo novinara i medija da prikupljaju i šire informacije ne sme biti predmet pretnji, ograničenja ili kažnjavana.
Član 4
Zaštita novinarskih izvora mora se striktno poštovati. Pretrage redakcija i drugih prostora kojim se novinari služe, kao i prisluškivanje ili presretanje novinarskih komunikacija sa ciljem da se identifikuju novinarski izvori ili da se naruši poverljivost uređivačkog procesa, neprihvatljivi su.
Član 5
Sve države dužne su da osiguraju da mediji uživaju punu zaštitu nezavisnog sudstva i vlasti u obavljanju svog posla. To se naročito odnosi na odbranu novinara i drugog redakcijskog osoblja od fizičkih napada i maltretiranja. Pravosudni organi moraju pažljivo da istražuju i da kažnjavaju svako kršenje tih prava, kao i pretnje uskraćivanjem tih prava.
Član 6
Ekonomski opstanak i nezavisnost medija ne smeju ugrožavati ni država, ni ustanove pod kontrolom države, ni bilo koje druge organizacije. Pretnja ekonomskim sankcijama je neprihvatljiva. Privatne kompanije moraju da poštuju nezavisnost medija i da se uzdržavaju od vršenja pritiska i pokušaja da se brišu granice između reklame i novinskog sadržaja.
Član 7
Država i ustanove pod kontrolom države neće novinarima i medijima ograničavati slobodu pristupa informacijama. Njihova je obaveza da ih podržavaju u njihovom zadatku da obezbede informacije.
Član 8
Novinari i mediji imaju pravo na neometan pristup svim informacijama i izvorima informacija, uključujući i one u inostranstvu. Strani novinari za potrebe izveštavanja moraju bez odugovlačenja dobijati vize, akreditacije i druga potrebna dokumenta.
Član 9
Javnosti bilo koje države obezbediće se slobodan pristup svim domaćim i stranim medijima i izvorima informacija.
Član 10
Država neće ograničavati pravo bavljenja novinarstvom, odnosno ulaska u novinarsku profesiju.
Erenrajhova poruka studentima: novinarska diploma je dozvola za borbu
Barbara Erenrajh, američki novinar i publicista, održala je prošlog maja govor apsolventima novinarstva na Brkli univerzitetu iz Kalifornije. Iz tog govora izdvajamo dva paragrafa koji najjasnije govore kako američki novinari vide sebe same:
„Mi nismo deo elite. Mi smo deo radničke klase, baš tako kako su novinari videli sebe tokom većeg dela američke istorije – kao radna raja. Možemo da budemo nedovoljno plaćeni, mogu da nas zavitlavaju kako hoće, mogu da nas otpuste kada hoće – isto kao i bilo kog radnika automobilske fabrike ili mehaničara, ili hotelsku sobaricu, ili stjuardesu...
Ali postoji razlika: otpušteni automobilski radnik ne odlazi do svoje garaže da bi ručno počeo da montira automobil. Ali mi – novinari – mi ne možemo da prestanemo da radimo to što radimo.
Dok god postoji priča da se kaže, nepravda da se obelodani, misterija da se reši, pronaći ćemo način da to uradimo. Kriza nas neće zaustaviti. Umiruća (novinska) industrija nas neće zaustaviti. Čak nas ni siromaštvo neće zaustaviti, jer smo svi mi ovde na zadatku. To je suština vaše novinarske diplome. Nemojte da mislite da je taj sertifikat neka vrsta ovlašćenja. Smatrajte je dozvolom za borbu.Tokom sedamdesetih godina bilo je to samoljubivo novinarstvo. Sada za nas je gerilsko novinarstvo, a mi se nećemo zaustaviti“.
I novinare ubijaju, zar ne?!
Do sada tokom ove godine potvrđeno je da je ubijen 31 novinar zbog delovanja u toj profesiji. Umrli su ili na mestu događaja koji su «pokrivali», ili je na njih ciljano zbog njihovih izveštavanja, ili zato što su pripadali određenoj novinskoj organizaciji. Osim ovih potvrđenih slučajeva, do sada su ove godine ubijeni još 19 novinara, ali za njihovu smrt u ovom trenutku ne može da se utvrdi da li je povezana s novinarskom profesijom. Nekoliko novinara se vode kao nestali.
Prošle godine zbog svoje profesije ubijeno je 66 novinara, ali rekord pripada 2007. godine kada je ubijeno 93 pripadnika sedme sile i 2006. tokom koje su ubijeni 100 novinara.
Od kako „Komitet za zaštitu novinara“ vodi istraživanja, od 1. januara 1992. pa do 2. oktobra 2009. godine ubijeno je 755 novinara i redakcijskog osoblja. Od toga u 72 odsto slučajeva radi se o ubistvu, u 18 odsto situacija novinar je pokošen u unakrsnoj vatri, a u preostalih 10 odsto radi se o drugim opasnim zadacima.
Medju osumnjičenim 33 odsto pripada političkim grupacijama, 20 odsto vladinim strukturama, 13 odsto kriminalnim grupama, osam odsto paramilitarnim organizacijama...
U 53 posto slučaja upotrebljeno je lično oružje – pištolji i puške. U 13 odsto smrt je uzrokovana artiljerskom paljbom ili napadom iz vazduha. Eksploziv je korišćen u 10 odsto ubistava, a nož u sedam odsto. Novinare ubijaju i golim rukama. Od prebijanja i davljenja stradalo je pet odsto ubijenih novinara.