Милан Балинда - Вашингтон - САД
TRI MEKSIČKE PRIČE Izbor iz zbirke „Najlepši mitovi i legende Meksika“ knjiga će uskoro biti objavljena Adaptirao Milan Balinda
Majka kukuruza (Prekolumbijski mit) Ova legenda priča kako je narod Huičol, zahvaljujući majci kukuruza i jednom srećnom mladiću, prigrlio kukuruz. Narodu Huičolu dojadila je monotona ishrana koju su jeli u ta davna vremena. Jedan lokalni momak, koji je načuo da negde daleko raste biljka s čijim je plodom bilo moguće skuvati mnoga različita jela, odlučio je da krene u potragu. Ugledao je kolonu mrava, koji su običavali da sakrivaju zrna kukuruza, i odlučio je da ih neprimetno prati u njihovom pohodu na kukuruzna polja. Hodao je i hodao za njima dok zbog umora nije klonuo i zaspao čvrstim snom. To su mravi iskoristili i pojeli mu svu odeću. Kada se probudio i shvatio da je go, mladića, koji je bio veoma gladan, savladala je duboka tuga jer nije znao da li će naći hranu, sve dok jedna ptica nije sletela na obližnju granu. Momak je zgrabio svoj luk i zategnuo strelu, ali mu se ptica obratila rekavši mu da se ne usudi da je ubije jer je ona Majka Kukuruza i da je spremna da ga odvede tamo gde kukuruz raste u izobilju. Otišli su do Kuće kukuruza; mladić je tamo upoznao ćerke Majke Kukuruza i oženio se jednom od njih. Mlada se zvala Mazorka Azul (Plavi Klip) i sa mužem je otišla u njegovu zemlju. Kako nisu imali kuću za stanovanje, mladoženja i njegova lepa i slatka žena spavali su po hramovima. Kao čudo, mesta gde su ostajali mladenci punili su se klipovima kukuruza koje je Majorka Azul velikodušno delila svakome koji ih je zatražio; istovremeno im je pokazivala kako spremiti jela, kako sejati i negovati usev kukuruza. Priča se da je velikodušnost Mazurke Azul bila tolika da je nakon što je pokazala sve što je znala o kukuruzu, samlela samu sebe da bi i njeno lepo telo takođe poslužilo kao hrana.
(Maja mit) Živele su u jednom mestu dve žene. Jednoj su komšije nadenuli ime Hkeban, što bi bilo kao – grešnica, a drugu su zvali Uc-kolel, što bi značilo nešto kao – dobra žena. Hkeban je bila prelepa, ali se neumorno prepuštala ljubavnim gresima. Zbog toga su je prezirali pošteni lokalni ljudi i bežali od nje kao od smrdljivice. Mnogo su puta nameravali da je proteraju iz mesta, mada su ipak više voleli da je imaju „pri ruci“ da bi mogli da je preziru. Uc-kolel je osim što je bila prelepa, bila vrla, poštena i skromna i zbog toga je uživala poštovanje čitavog susedstva. Uprkos mnogobrojnim ljubavnim gresima, Hkeban je bila veoma sažaljiva i pomagala je prosjacima koji su dolazili kod nje u potrazi za milostinjom, lečila je bolesne i napuštene, štitila je životinje; bila je čednog srca i smireno je podnosila nepravdu kojom su je obasipali susedi.
Iako telesno podarena, Uc-kolel je bila strogog i nesavitljivog karaktera.
Prezirala je skromne jer ih je smatrala manje vrednim od sebe i nije
lečila bolesne jer ih se gadila. Život Jednog dana komšije nisu videle da je Hkeban izašla iz svoje kuće, nisu je videli ni sledećeg dana, ni sledećeg, a ni narednog... Shvatili su da je Hkeban umrla napuštena; samo su joj njene životinje čuvale telo, ližući joj šake i terajući muve. Parfem koji je namirisao čitavo mesto širio se iz njenog nepomičnog tela. Kada je vest stigla do ušiju Uc-kolele, ona se prezrivo nasmejala: - Nemoguće da leš jedne velike grešnice može da oslobađa bilo kakav parfem – uzviknula je. – Sigurno bi smrdeo na trulo meso. Međutim, kako je bila radoznala, htela je da se sama uveri. Otišla je na lice mesta i osetivši aromu parfema rekla je otežući: - Mora biti delo đavola da bi se prevario svet, - dodavši – ako leš ove loše žene miriše tako opojno, moj će leš mirisati još bolje. Na sahranu Hkebane otišli su samo siromašni koje je ona pomagala i bolesni koje je izlečila, ali svuda kuda je prolazila pogrebna povorka širio se opojni miris parfema, a sledećeg dana njen je grob osvanuo prekriven šumskim cvećem koje je izraslo tokom noći. Ubrzo nakon toga umrla je Uc-kolel; umrla je kao devica i sigurno se njenoj duši nebo odmah otvorilo. Ali, kakvo iznenađenje! Protivno onome što je ona sama, a i ostali očekivali, njen je leš počeo da širi nepodnošljiv smrad, kao smrad trulog mesa. Komšije su to pripisale činu zlog đavola i došli su na njenu sahranu u velikom broju, noseći bukete cveća da bi joj ukrasili grob. Cveće je već sledećeg jutra uvenulo, a komšije su komentarisale da se i to dogodilo po volji prokletog satane. Vreme je prolazilo, a poznato je da se nakon smrti Hkebana pretvorila u sladak cvet, jednostavan i mirišljav, nazvan htabentun. Sok ovog cvetića opijao je slatko kao što je za života opijala ljubav Hkebane. Nasuprot tome, Uc-kolel se posle smrti pretvorila u cvet cakam, što cveta na jednom nakostrešenom kaktusu punom bodlji. Cvet tog kaktusa je lep, ali bez mirisa, naime – miriše neprijatno, a na kaktus je lako ubosti se. Ova lažna žena, pretvorena u cvet cakam, počela je da razmišlja, zavidna, o izuzetnom slučaju Hkebane, dok nije zaključila da se Hkebani nakon smrti dogodilo sve to što joj se dogodilo sigurno zato jer su njeni gresi bili ljubavne prirode. Onda je odlučila da je imitira prepuštajući se ljubavi takođe. Nije joj bilo ni na kraj pameti da sve što se dogodilo kako se već dogodilo bilo zbog Hkebaninog srca, koje se predavalo ljubavi zbog plemenitog i prirodnog impulsa. Prizvavši u pomoć zle duhove Uc-kolel je postigla dozvolu iz pakla da može da se vrati u život svaki put kada bi to zaželela, pretvorena ponovo u prelepu ženu, da bi zavela muškarce, ali sa zlobnom ljubavlju jer je tvrdoća njenog srca drugačiju ljubav nije dopuštala. Dakle dobro, nek znaju oni koji hoće da znaju, da je žena po imenu Htabaj, ona koja proizilazi iz cakama, cveta bodljikavog i krutog kaktusa, ta koja se, kada vidi da neki muškarac prilazi, vrati u život i zaskoči ga u hladovini granja češljajući svoju dugu kosu parčetom kaktusa nakostrešenih bodlji. Ona sledi muškarce sve dok joj ne uspe da ih privuče, osvoji i da ih na kraju ubije u žaru paklene ljubavi.
(Legenda iz Verakruza) Kažu stare priče da je pre više od dva veka, a u poetskom gradu Kordobi, živela jedna čuvena žena, devojka koja nikada nije ostarila uprkos poodmaklim godinama. Niko nije znao čija je ćerka bila, ali su je svi zvali Mulatkinja. Po mišljenju većine Mulatkinja je bila veštica, gatara koja je sklopila ugovor sa đavolom koji ju je posećivao svake noći, jer su mnogi susedi tvrdili da su, prolazeći po ponoći pored njene kuće, videli kako kroz kapke na prozorima i kroz prorez ispod vrata sija neka zlokobna svetlost, kao da u unutrašnjosti jaki požar proždire pokućstvo. Drugi kažu da su đavola videli kako leti iznad krovova kuća prerušen u ženu, ali su ga ipak prepoznali jer su ga odavale njegove crne oči satanskog pogleda, đavolski osmeh njegovih crvenih usana i blještavo beli zubi. Njoj su pripisivali raznorazna čudesa. Kada se pojavljivala u gradu, momci su se, zapanjeni njenom lepotom, prepirali ko će od njih pokušati da joj osvoji srce. Međutim, ona nikada nikome od njih nije odgovarala, sve ih je prezirala i tako je rođeno verovanje da je jedini koji je posedovao njene čari bio gospodar tame. Uprkos svemu tome, ta uvek mlada žena, išla je redovno na pričešće, prisustvovala bogosluženjima, davala milostinju, a svako ko bi je zamolio da mu pomogne imao ju je uz sebe; bila je na pragu kolibe siromašnih i uz krevet samrtnika. Govorilo se da se nalazila na svim stranima, na različitim mestima - istovremeno, a saznalo se da je jednog određenog dana viđena u istom trenutku u Kordobi i u Gradu Meksiku. „Imala je dar posvudašnosti“, rekao je o njoj jedan pesnik. Bilo je sasvim normalno pronaći je i u nekoj pećini, kao i u bolničkoj sobi, ili u stravičnom kućerku na zlom glasu. Neki su je viđali u najogavnijim delovima grada, a neki u nekoj skromnoj sobi u komšiluku, smerno obučenu, priprostog izgleda, opuštenog ponašanja i ne otkrivajući magičnu moć kojom je bila obdarena. Čarobnica je takođe služila kao advokat izgubljenim slučajevima: devojkama bez verenika, ugojenim ženturačama, onima koje su gubile nadu da će pronaći muža, otpuštenima sa posla, damama sa ambicijama da se tunikama i nakitom takmiče sa princezama, penzionisanim oficirima i siromašnim lekarima. Svi su išli kod nje, svi su joj dolazili donoseći svoju utučenost, a ona je sve ostavljala raspoložene, ispunjene i zadovoljne. Zbog toga i dan danas, kada se od nekoga traži neka velika usluga, skoro ili u potpunosti neostvarljiva, obično upitani uzvikne: „Nisam ja Mulatkinja iz Kordobe!“ Slava te žene bila je velika, ogromna. Svuda su o njoj govorili i na mnogobrojnim mestima širom Nove Španije spominjali su joj ime od usta do usta. „U suštini je bila“, kaže isti pesnik, „varalica, mudrac, vračara, izuzetno biće kojem ništa nije bilo strano, koga su svi slušali i čija je moć dostizala takve visine da je savijala zakone prirode... Bila je, na kraju, žena koja bi se u antičkom svetu nalazila među božanstvima, ili najmanje među najpoštovanijim sveštenicama. Bila je medijum, od najpovlašćenije vrste koja je uživala duhovnu školu onog vremena... Velika je žalost što ne živi u naše doba! Kakvom sve čudu ne bismo bili svedoci! Kakva otkrovenja bi uradila u ovo vreme! Koliko prizivanja, koliko duhova ne bi pristigli kroz njen glas! Koliko bi nevernika prestalo da to budu!“ Koliko dugo je trajala slava te žene, vidovnjaka svog vremena i predmet divljenja kasnijih vekova? Niko ne zna! Ono što se tvrdi je da je jednog dana Grad Meksiko saznao da su je doveli iz Kordobe i smestili u mračne tamnice Svete Inkvizicije. Zatim se nešto neverovatno dogodilo, spasla se, Bog zna kako, od nedokučivih tajni Inkvizicije, a to je bio glavni događaj u svim slojevima društva, kao i među brbljivcima po pijacama i u dućanima. Toliko se iz raznih uglova govorilo o njenom uspehu da je i jedna smela osoba čak tvrdila da Mulatkinja nije bila gatalica, ni veštica, ni ništa tome slično i da su joj, zato što je greškom pala u ruke Svete Inkvizicije, dugovali oštetu skoro nemerljivog bogatstva. Ošteta se navodno sastojala u deset velikih glinenih ćupova napunjenih zlatnim prahom. Drugi brbljivac je dopunjavao gornju priču tvrdeći da je u sve bio umešan jedan neugledni udvarač, koji je zaslepljen ogorčenošću lažno optužio Mulatkinju iz Kordobe, samo zato što je ona ignorisala njegova udvaranja. Prošle su godine, sve su izmišljotine zaboravljene, sve dok jednog dana grad nije s iznenađenjem saznao da će se na sledećem ispitivanju koje se spremalo gatara pojaviti sa pogrdnom kapom na glavi i da će nositi zelenu sveću, ali se iznenađenje udvostručilo kada se nekoliko dana kasnije proneo glas koji je tvrdio da je ptičica odletela za Manilu, rugajući se stražarima koji su je čuvali... Tačnije, izašla je na očigled jednog od njih. Kako se to dogodilo? Kakvu je moć posedovala ta žena, da tako namagarči uvaženu gospodu inkvizitore? A kada je pobegla? Tada ili godinama ranije? Niko nije znao. Najčudnija i najapsurdnija objašnjenja kružila su gradom. Bilo je onih koji su tvrdili, dok su prstima pravili znak krsta, da je sve bilo delo samog đavola koji se neprimećeno uvukao u tajne zatvore da bi spasao Mulatkinju. Neko se prisećao onoga da lepa reč otvara... rešetke. Bio je i jedan zlobnik koji je pričao da ljubav pobeđuje sve... i da su oni iz Svete Inkvizicije, kao svi smrtnici i sami sastavljeni od kostiju i mesa. Evo ovde šta se stvarno dogodilo: Jednom je islednik ušao u odvratnu ćeliju gatare i istinski se iznenadio ugledavši na jednom zidu ugljem naslikanu lađu. Onda ga je Mulatkinja iz Kordobe upitala: - Šta nedostaje ovoj lađi? - Nesretna ženo, - odgovorio je islednik – da si htela da spaseš svoju dušu od užasnih kazni u paklu, ne bi bila ovde i uštedela bi Svetoj Inkviziciji i narodu napor da ti se sudi. Ovoj lađi jedino što nedostaje je da zaplovi. Inače, savršena je! - Dobro, ako Vaša blagost želi, ako se čovek potrudi, krenuće, otploviće veoma daleko... – rekla mu je Mulatkinja. - Kako? Da vidim! Mulatkinja je s lakoćom uskočila u lađu koja je, sporo u početku, a potom brzo i punim jedrima, nestala s prelepom ženom prošavši kroz jedan ugao ćelije. Islednik, nem i nepokretan, s izbečenim očima i s nakostrešenom kosom, s otvorenim ustama, preneražen, nije verovao da je sve to video. A posle? Tvrdi onaj pesnik: „Kaže tradicija da je nekoliko godina nakon što se sve to dogodilo postojao čovek, zatvoren u ludnici, koji je pričao o jedrenjaku koji je jedne noći plovio Meksikom noseći ženu uzvišenog držanja. To je bio islednik. O mulatkinji ništa se više nije znalo, osim što se veruje da gori u svetu demona“. Čitaoče, ostavi je u plamenu!
|
