Милан Балинда - Вашингтон - САД
Зовем се Džounz
Milan Balinda
(milanbalinda@yahoo.com)Beseda
U mladosti sam kopao po starim papirima, računima, knjigama i leksikonima; pretraživao geografske karte; preturao među salvetama u restoranima i zgužvanim papirnim otpacima u korpama za smeće po jeftinim, smradnim, hotelima. Sobe su bile prepune duhova, a dešavalo se da pri povratku zateknem u svom krevetu i žive osobe: protuve i paćenike, bolesne i iznemogle, zarazne, naivne i nevine, stare za koje se nije moglo znati da li su babe ili dede. Međutim, baš su mi ti hoteli, odnosno njihova rasprostranjenost po belom svetu, omogućavali neočekivanu prednost u pohodu na tajne dokumente.
Mnoge mi je neprijatnosti to kopanje po hartijama donelo. Za sve vreme imao sam utisak da me pri tome neko organizovano sputava; tajno udruženje zbijenog ustrojstva, razgranatih pipaka, organizacija koja je bila u dosluhu sa nepoznatim, višim silama, ili je, pak, poznavala najnovija naučna dostignuća. Ni da pomenem da nisam smeo nikome da se poverim. Istina, nikoga ko bi mogao da shvati moje probleme, nisam ni poznavao. A i da jesam...
Jedne neprospavane noći pronašao sam u svom putnom sanduku fotokopiju meni nepoznatog zapisa. Zainteresovao sam se jer mi se učinilo dovoljno neobičnim. Zanemarivši da je taj sanduk bio povelik i da ga nikad nisam pretražio do dna i bio sasvim upoznat s njegovom sadržinom, kažem, zanemarivši to, imao sam utisak da mi je taj komad papira, ta fotokopija podmetnuta. Zašto sam tako mislio? To tada nisam mogao da objasnim. Naprosto, govorilo mi je izvesno osećanje: Osetio sam duh oca.
Moj je otac bio pisac. Književnik. Pripovedač. Pripadao je i literarnoj družini u ono vreme poznatoj pod imenom «Široki vidici». U našoj se familiji govorilo da je jednoga dana odlučio da napusti to udruženje i da je nameravao da za svoju odluku navede narušeno zdravlje. Tetka mi je pričala da je otac noćima sastavljao svoju odstupnu besedu. Govorio je da će da napiše kako ga obuzima tuga na samu pomisao da mora da napusti udruženje; da mu je bilo jasno da sam nikada neće uspeti da se istakne kao značajan autor; da je shvatio da on čak i nije bio dostojan «Širokih vidika» i da ga je samo prevelika sreća povezala s družinom.
Niko u našoj familiji nije ni čuo ni video njegovu besedu, niti je imao ikakvog saznanja šta je u njoj pisalo. Moj otac, nakon što je besedu sastavio i na sastanku družine pročitao, nije nikada više o tome govorio. I nikada, ali nikada, bar koliko je to nama bilo poznato, ništa više nije napisao. Nikada! Čak je prestao da čita literarna dela. I dalje je prelistavao knjige, ali su to bili istorijski spisi, biografije, knjige o motociklima... Voleo je i političke memoare svetski poznatih autora koje je čitao, uglavnom, u originalu.
Fotokopija koju sam pronašao bila je njegova odstupna beseda. Tako je veliki dragulj u našem porodičnom mozaiku legao na svoje mesto. Postalo mi je sve mnogo jasnije. U toj besedi doslovce piše:
„Je’te govna, skribomani!“Neće proći!
Don Karlos razvlači po orguljama tokatu i fugu u d-molu. Sedi u narogušenoj sobi, predano pritiska dirke i drži mozak u tegli. Tegla je poveća i od onih starinskih u kojima su se nekad držali džinovski kiseli krastavci. Stara je jedno sedamdeset godina. Sterilizovana je i bezopasna.
Opasna je rulja koja sa brega kreće sa vilama, namerna da nas raznese. Svakim korakom njihov broj se uvećava geometrijskom progresijom. Dok gomila galopira, pojedinci pokušavaju da matematički argumentuju opravdanost nastupajućeg napada i njegove zakone. Takve udaljuju. Sve one koji se protive nasilju razapinju na ulične svetiljke. Kao opomene vešaju im na grudima natpise „račundžije“. Kamioni osamnaestotočkaši približavaju se sceni i uvredljivo se ponašaju.
Piljarica Dolores pije pivo i podriguje. Čuvši galamu sprema se da bilo koga upita šta se to događa. Do nje sve jasnije dopire galama, ali ona ne razaznaje smisao pojedinih povika. Ruke počinju da joj drhte, te ih prislanja uz svoje obimne butine, nimalo glatke od naslaga sala, pokrivene prljavom keceljom. Štampana reklama na kecelji već više godina nije čitljiva. Nekada je na kecelji, to svi u ulici znamo, belim slovima pisalo: „Frutas para putas“. Dolores je počela da se trese od straha. Baš onako kako je to radila od onog dana kad joj je slepi Huan postavio pivsku bocu na stolicu trenutak pre nego što je ona odlučila da ustoliči svoju pozamašnu zadnjicu. Otvara sledeću bocu piva.
Don Karlos ne čuje, uši su mu u tegli.
Ja, neupućen u borbu protiv mase, hvatam žarač i čekam ih iza vrata. Stanje je krajnje nezavidno. Komšinica oseća napetost i moju odsutnost, te koristi dati trenutak; uvlači se kroz prozor i krade teglu s zelenim paradajzima. Nikada neće saznati da su to bile uši muzičara Karlosa. Primetila je i teglu s karfiolom, pa i nju odnosi. I dok uskim hodnikom balansira s dve tegle, ne sluti, a neće nikada ni saznati, da je u velikoj tegli mozak gospodina za orguljama.
Buljuk se primiće.
Jedanaestogodišnje blizankinje gospođe Zabludovske, koje su se još od malena hranile krpeljima, takođe ulaze kroz prozor. Ugledavši Don Karlosa, skaču na njega i lome mu ruke, zatim ga izvlače napolje i, vukući ga tik uz zgradu, uvlače u podrum gde ga podučavaju sitnom vezu, upotrebi salvete, osnovima plastike i egzotičnom priređivanju cveća, a potom ga prepuštaju pacovima. „Psihopate! Male psihopate!“, viće gospođa Zabludovski, razočarana.
Za to vreme piljarica pada, srozava se iza tezge trljajući rukama butine. Pri tome viće da bi trebalo ubiti, smrviti, iseći na komade, baciti besnim psima, vranama, svinjama da pojedu, bosti velikim ekserima, gurati kolac, kopati oči, seksualno napastovati i uraditi bilo šta što je loše za pojedinca. Potom se momentalno smiruje i ozbiljnim glasom izjavljuje: „One boluju od paranoidne šizofrenije, gospođo Zabludovski“.
Sve postaje komično u neku ruku: nemam više koga da branim, a borbu, koja i nije neminovna, hoću da prihvatim. Ta moja odlučnost nastupila je od onog trenutka kada više nisam bio sasvim uveren u istovetnost napadača. Više to nisu oni koji su bili, već neki drugi. Opkoljen sam. Trafikantkinja mi maše da se sklonim u njen kiosk. Zatim nas dvoje uništavamo inventar u skućenoj trafici. „Ljubav obara police!“, ponavlja sitna prodavačica. Izdaće me duvanski dim», kažem joj smireno dok pripaljujem cigaretu marke „El Dorado“.
„To je dim mira, voljeni moj“, šapuće mi trafikantkinja kojoj sam prečuo ime.
Na samom kraju oglasilo se zvonce. Zvonili su vrlo dugo. Zvonili su dugo i oštro. Tako su mogli zvoniti samo oni - moji neprijatelji, poštar ili smak sveta. Potom su se na nebu ocrtali obrisi Velikog medveda najavljujući večnu spokojnost, ali sam ja znao da je to i varka i zamka.Zovem se Džounz
Tog jutra stigao je preneražen: izgubio je najfinije ćelije mozga.
- A jetra, kako je sa jetrom? – upitao sam ga bunovan.
- Izgubio sam najfinije ćelije mozga – prošaputao je veoma uplašen, ne osvrćući se na moje pitanje.
- Otkuda to tebi? – hteo sam da ga razveselim.
- Najfinije, najfinije – bio je uporan i ponašao se kao da je sve već gotovo, kao da je s njim svršeno.
Tri meseca smo tako zatečeni sedeli ne progovorivši ni reči. Tri sam meseca ćutao i gledao ga uplašenog i obeshrabljenog. Čekao sam na njegov sledeći potez koji čak nije ni najavljivao. Najzad sam rekao, ustajući:
- Pa, hajdemo da ih potražimo.
- Idi po pušku – rekao mi je sa nadom u glasu.
Tražili smo ih na dva različita kraja grada, uvek odvojeno jer se on plašio moje puške koja je, uostalom, bila prazna. Usput sam nalazio na svakojake stvari. Na raznorazne ćelije: fine i one obične, ali isto toliko neobično važne. Nisam mogao da znam koje su njegove, a on, moj prijatelj Puriša, plašio se puške koja je bila prazna.
Viđao sam ga na horizontu, po parkovima i kafanama, a nisam smeo da mu priđem zbog njegovog bezrazložnog straha. Govorili su da je počeo da piše romane i u to uopšte nisam sumnjao. Kažu da je maltretirao konobare i da je jurio neke male i lirski raspoložene žene. Pričalo se da je kupio žičani istrument i da je uzimao časove iz solfeđa. Dva puta ga je milicija i jedanput tajna policija propuštala kroz zasede uplašeni od njegovog visokog Ce.
U tom sam traženju jednom natrapao na pošašavelog kostura koji je tvrdio da je mrtvac i da je umro od smrti. „Od smrti sam mrtav, burazeru!“ Nije umeo da objasni zašto je u ludnici a ne na groblju ili mrtvačnici ili, napokon, u raju. Ta mu se moja pitanja ni malo nisu dopadala, te je odbio da samnom u rekreativnoj sobi igra bilijar. Osetio je da sam nameravao da od njega izvučem neke mrtvačke tajne. Na moja pitanja o zajedničkim osobinama paralelogramova nije hteo da mi odgovori. Samo se značajno smeškao. Da li je poznavao geometriju, ili me je samo varao zagonetnim smeškanjem?
Drugom sam prilikom nabasao na pijanog pesnika, ali on i nije bio zanimljiv. Uostalom, nije bio ni prvi ni jedini koji je tvrdio da je otac Voljenog Vođe bio kafanska pevačica. Na kraju krajeva, on nije bio ozbiljan pesnik. Da jeste, ne bi pretumbavao događaje iz dve različite bajke.
Čim sam ugledao kineskog zmaja, koji je ličio na stonogu, na vrhu brda, znao sam da je Puriša negde u blizini.
- Gde si? – viknuo sam.
- Na drugoj strani brda - odgovorio je. – Imaš li pušku?
- Ne, nemam je više, izgubio sam je na nekoj zabavi – odgovorih mu ne krijući da mi je bilo žao tako lepe puške koja je, ustvari, uvek bila prazna.
Zatim se moglo čuti kako se šunja. Barem sam to ja čuo.
- Šta radiš tamo? – upitao sam ga. – Tražiš ćelije?
- Ne, hvatam crnog zmaja za kraj romana.
- Zašto?
- Prosto, nemam kraja – odgovorio je. – Nemoj nikome da kažeš. Nemoj da odaješ tajnu tehnike završavanja romana.
- Neću – obećao sam. – A zašto ne uzmeš bilo šta? Toga ima na pretek.
- Baš zato! – bi je njegov odlučni odgovor. Tada sam shvatio da biti romanopisac zahteva, osim talenta, i čvrstinu karaktera.
Nakon što je uhvatio kineskog zmaja i zalepio ga na kraj romana, uputili smo se naniže, ka gradu. Ispričao sam mu o ludaku i o pesniku koji je bio sasvim nezanimljiv. Tu smo razmenili utiske jer ih je i on poznavao, i to bolje od mene. Zatim smo razgovarali o finim ćelijama koje nismo pronašli.
- Možda si ih izgubio negde drugde?
- Gubio sam ih svuda.
- A ja? – upitao sam ga uplašen.
- I ti, ali ne toliko.
- Znači, nadrljali smo?!
- Uglavnom, ali ne bi trebalo misliti o tome.
- Hoćeš li ti svoje i dalje da tražiš? – upitao sam ga, jer je on, kao što reče, izgubio veći broj od mene.
- Da, sutra krećem.
Sutradan sam ga ispratio na voz koji je vozio radnike, intelektualce, div-junake, divljake, revolucionare, pesnike, komuniste, kurve, džeparoše, ludake, švercere, turiste i carinike, na kraju. Ispratio sam ga do samog vagona u kome se nalazio kupe za sve one koji traže svoje fine ćelije, po svim mestima kuda su ranije prolazili i gubili ih. Puriša se umotao u vreću za spavanje i legao pod klupu. Delovao je sasvim smireno. Pomislio sam da je šteta što je prošlo vreme tokom kojega su čitani romani pisaca izgubljene generacije, mada je Puriša pisao u ozbiljnijem stilu. Kulturološki je pripadao vizantijskom nasleđu i lepršava pisanja zapadnjačkih romanopisaca nisu ga izuzetno privlačila.
Pomislio sam na Ernesta Hemingveja i pitao se da li je njegovo vreme isteklo. Kompozicija je još čekala na peronu, a ja sam, odlazeći zamišljen, natukao šešir na oči i pucnuo bičem.
- Zovem se Džounz, Indijana Džounz! – šapatom sam vežbao svoju novu ulogu.Milan Balinda
(milanbalinda@yahoo.com)