»Komunikacija je u samoj osnovi bića. Element je i činjenica njegovog postojanja. Nesumnjiva mera hoda i rasta od prvobitne rudimentarne ka moćnoj planetarnoj svesti. Komuniciram (opštim), dakle postojim, dakle stvaram«. - Miroljub TODOROVIĆ, 1973. godine.
“Svet proizvoda ljudskog duha” predstavlja posebnu sferu, pored materijalnog i psihičkog sveta. Tom svetu pripadaju knjige, simfonije, skulpture, avioni, kompjuteri, automobili, četkice za zube, cipele, lonci – svi planirani i svesno smišljeni proizvodi ljudske duhovne aktivnosti. To je objektivan i često nematerijalan svet, u stalnoj interakciji sa materijalnim i psihičkim svetom i zato odlučujući u oblikovanju stvarnosti. Svet u kome je nastao ljudski jezik i kultura i u kome se obavlja nenasilna selekcija ideja i stvaranje novog kroz nenasilnu evoluciju. - Karl POPER, 1985. godine.
INTERAKTIVNOST U ELEKTRONSKOJ KNЈIŽEVNOSTI
Razvoj tehnika komunikacije otvorio je nove “staze” ka čitaocima, slušaocima, gledaocima i “premestio” ih u novo tehnološko okruženje. Informativna mreža Interneta brzo je prevazišla svoju prvobitnu namenu i razvila se u novi medij komunikacije, biznisa, marketinga, zabave, politike i umetnosti. Elektronika je proširila fenomen virtuelnosti i promovisala novi – interaktivnost. Dok je virtuelnost - kao drugačija, emotivnija ili smislenija stvarnost - oduvek ishodište književnosti i oblik u kome se ona otelotvoruje u čitaocu, interaktivnost je postala delatna upotrebom računara i korišćenjem Interneta. Danas, množina tekstova svih vrsta i brojne adrese sa raznovrsnim sadržajima, uz nove mogućnosti elektronske Velike Mreže, sve više stvaraju “višak značenja”, onaj dragoceni agens svakog stvaralačkog delovanja.
Aura intelektualne slobode
Interaktivnost je velika čežnja književnosti još iz starih vremena. Mnoge velike knjige svetske književnosti danas bi nazvali hiper-tekstom – nizovi priča i poema, pripovesti, romana i hronika koje “prizivaju” jedna drugu nadovezuju se, prepliću, ukrštaju i dalje račvaju: od Biblije i Priča iz 1001 noći, preko Uliksa, romana Džon Dos Pasosa i Borisa Pilnjaka, do Borhesove Vavilonske biblioteke i Peščane knjige, Kortasarove Školice i Pavićevog Hazarskog rečnika, da navedem samo najpoznatije u našoj kulturi. Tom krugu preteča pripadaju i sve teorije recepcije (Jausova i druge) koje su istraživale šta se događa sa tekstom i slikom kada se prelome kroz drugi senzibilitet, misaoni sklop i psihički život, sve do čuvene Bodlerove rečenice: Poeziju jedne slike treba da izgrade gledaoci, tvrdnje Marsela Dišana: Upravo gledaoci stvaraju sliku i Blanšoa: Čitanje je drugo stvaranje.
Čuveni ruski filozof Nikolaj Berđajev piše 1914. godine esej sa indikativnim naslovom “Kraj Evrope” u kome izričito predviđa: “Evropa će prestati da bude centar svetske istorije, jedini nosilac najviše kulture. Težište Zapadne Evrope će se verovatno preneti još dalje na zapad, u Ameriku… ” i nastavlja:
“U religijskom mišljenju je opšte mesto postalo shvatanje da mašina ubija duh, ali je pronicljivija ta istina da mašina ubija materiju i kroz negaciju donosi oslobođenje duha. Vlast tehnike i mašine označava prelaz od organskog života na organizovan život. Raskidom tela i duha rađaju se nova organizovana tela, organizacija zavisi od organizatora, ali inercija može da utiče na organizatore i da ih potčini sebi…”
Godine 1936. nemački filozof Valter Benjamin piše značajan esej “Umetničko delo u doba tehničke reproduktivnosti” u kome razvija metaforu “aure”. To je trag u duševnom životu, senzibilan otisak trenutka, koji se ne nalazi ni u pogledu ni u samom predmetu, već u međuprostoru, u njihovom odnosu.
Interaktivnost, kontekst i novo značenje koje delo / predmet time stiču, dobili su teorijsku bazu i filozofsko-psihološko objašnjenje pre no što su se stvorili tehnološki preduslovi da »oslobođeni duh« i »aura« ne budu samo izuzetni fenomeni već svakodnevica kreativnog stvaranja.
Godine 1963, kada je objavljen »južnoamerički Uliks« – »Školice«, Kortasar objašnjava svoju veliku čežnju za interaktivnošću koju je pokušavao da ostvari u klasično štampanom romanu : »Od svojih čitalaca pravim saučesnike, očekujući u zamenu njihovu mentalnu slobodu, njihovu intelektualnu slobodu pred onim što baš tada čitaju. To je… molba za izjavu unutrašnje nezavisnosti svakog pojedinca umesto stanja hipnoze u koje je klasična književnost skoro uvek htela da stavi čitaoca«.
Još 1973. godine pesnik i tvorac signalizma, Miroljub Todorović piše u tekstu »Komunikacija – biće – mišljenje« reči koje imaju značaj objave Novog i koje mogu da se navedu i kao deo manifesta Velike Mreže:
»Komunikacija je u samoj osnovi bića. Element je i činjenica njegovog postojanja. Nesumnjiva mera hoda i rasta od prvobitne rudimentarne ka moćnoj planetarnoj svesti. Komuniciram (opštim), dakle postojim, dakle stvaram«.
Osamdesetih godina prošlog veka austrijski filozof Karl Poper izdvaja “svet proizvoda ljudskog duha” u posebnu sferu, pored materijalnog i psihičkog sveta. Tom svetu pripadaju knjige, simfonije, skulpture, avioni, kompjuteri, automobili, četkice za zube, cipele, lonci – svi planirani i svesno smišljeni proizvodi ljudske duhovne aktivnosti, kojima danas, nesumnjivo, pripada i Internet. To je objektivan i često nematerijalan svet, u stalnoj interakciji sa materijalnim i psihičkim svetom i zato odlučujući u oblikovanju stvarnosti. Svet u kome je nastao ljudski jezik i kultura i u kome se obavlja nenasilna selekcija ideja i stvaranje novog kroz nenasilnu evoluciju. Interaktivnost Interneta, na kome se neprekidno suočavaju različita mišljenja i tačke gledišta o svemu, bez hijerarhijskog centra koji ih usmerava, bezmalo je idealno ostvarenje Poperovog interaktivnog i kreativnog sveta ljudskog duha.
Poetika interaktivnosti
Računar, ta »dijabolična mašina« sa samog kraja drugog milenijuma, pojavila se tačno na stogodišnjicu »nezamenljive« pisaće mašine. Svoju prvobitnu namenu – da računa – vrlo brzo i lako je prevazišao. Njegove memorije i operativni sistemi nisu “napunjeni” matematičkim znanjima i formulama već beskrajima “jina i janga”, “svetlosti i tame”, “+ i -“ - neuglednim binarnim kodovima 01010101… koji brzinama svetlosti stvaraju takoreći beskrajne nizove, na ekranu prikazane kao znak ili slika. Ima u tom činu magije koja imitira praelemente sveta i podseća na nizove ćelija biološkog koda, dok svetlosnim brzinama nadoknađuje nedostatak večnosti.
I dok su se prethodni inovativni pronalasci – štampa, pisaća mašina, fotokopiranje – događali izvan stvaralaštva, posle njega ili kao njegova mehanička ispomoć, elektronika je zašla u sam čin kreacije, a svojim virtuelnim mogućnostima i u sam trenutak “otkrovenja” i fluidnost vizije.
Senzibilost i duhovnost čitaoca više nisu zarobljene u njegovoj ličnosti i »getoizirane« sa krajem teksta. Interaktivnost ruši te prepreke i kroz pitanja, komentare, iskazana mišljenja ili kreativno učešće povezuje srodne ličnosti / tekstove, a magnetizam tog »metafizičkog dodira« privlači slične ili, po principu kontrasta, drugačije tekstove. Interaktivni e-tekst nikada nije završen, u njemu sve postoji i sve je moguće jer se uvek može nastaviti. Tekst tako postaje Re-Aktiv Tekst. On stiče moć.
Na recepciju klasično objavljenog dela utiču mnogi činioci i posrednici: izdavači, knjižari, biblioteke, kritika, marketing… Čitalac više ne uspostavlja odnos sa delima “ po sebi” već suočava druge recepcije sa svojim horizontom očekivanja, stvorenim najvećim delom pod njihovim uticajem. U elektronskom književnom delu čitalac je mnogo bliži izvornom delu, oslobođen prethodnih posrednika i nametnutih očekivanja i predrasuda, sa izvanrednom mogućnošću da odmah reaguje na tekst.
Interakcija je nov izazov za čitaoca, ali isto tako i za pisca. Umesto »hipnotičkog teksta« ili teksta sa kojim će se čitalac identifikovati, pisac teži »otvorenom« tekstu koji se može nastaviti, osporiti ili nadograditi. Osnovni zahtevi »Poetike na Velikoj Mreži« svakako su komunikativnost teksta, mogućnost učešća što šireg kruga čitalaca i sažetost teksta - nastavka na nekoliko »ekrana«. Ta fragmentacija teksta koji »ide« u nastavcima – malim celinama, zajedno sa reakcijama čitalaca u vidu komentara, predloga za izmenama - dopunama ili drugačijih viđenja i kontra-tekstova, stvara »strukturu struktura« koja »govori« koliko svojim različitim sadržajima, toliko i kontekstom u kome se oni nalaze, a takođe i samom strukturom u kojoj se centar, odnosno tačka gledišta (»pozicija pripovedača«) stalno pomera.
Kada se posreći piscu, čitaoci postaju aktivni učesnici - koautori delova teksta. Tkz. “sveznajući pripovedač” ovde je duboko zaboravljen detalj iz teorije književnosti. Autor inicijalnog teksta od čitalaca prima pojedinačne predloge, drugačija rešenja, podršku i osporavanja.
Njegovo delo nije nedodirljivi, polubožanski proizvod već mesto “najgušćeg susreta”. To je elektronski pandan “zbijenom kontekstu”, toj “žiži” recepcije koja se, po Edvardu Holu, pojavljuje u najpoznatijim delima svetske književnosti. Razlika je u tome što je “najgušći susret” aktivan, promenljiv i neizvestan, pa samim tim i izazovniji za sve učesnike. Najzad, i ne bez značaja, interaktivni elektronski roman se stvara – struktuira - nastaje iz energije inicijalnih fragmenata i fragmenata-reakcija na njega – nalik na osnovni princip rada samog računara i virtuelnog prostora koji stvara, a koji opet imitira osnovne prazakone sveopšteg stvaranja…
Re-Aktiv Tekst
Novo, koje ipak nije novo – interaktivnost podseća na Sokratov metod pokretanja procesa saznanja kroz pitanja i odgovore, ali primenjen u kreativnom postupku. Zatim, elektronski tekst na Velikoj Mreži ne zahteva određene, kao ni direktno prisutne čitaoce, on je upućen svima koji se uključe tokom desetak i više dana dok u autoru - koautorima traju previranja oko nastavaka. Na Velikoj Mreži nijedno mišljenje nije konačno, svaki učesnik utiče na proces ili na utisak o njemu. Tekst je otvoren i najčešće prevazilazi privatne autoiskaze dnevničko-ispovednog tipa, nad njim lebdi duh dubljih značenja.
Elektronsko književno delo u procesu stvaranja suočava se sa tuđim kreativnim i čitalačkim iskustvima, senzibilitetima, shvatanjima i životnim igrama – da bi postalo virtuelna stvarnost književnog dela i kreativne igre. Davanje, da bi se dobilo; kreativna razmena u kojoj, kao što je to uvek u umetnosti, preovlada ono što je obuhvatnije, celovitije i kreativnije jer ostavlja trajniji pečat.
Mogućnosti »grananja« sadržaja i njegovo pretvaranje u hiper-tekst, oslobađa i autora i čitaoca ograničenja »jednosmernog« teksta. Krećući se istovremeno u više pravaca, pokretan od nekoliko koautora dinamičnim »ritmom montaže«, tekst istovremeno priča više uporednih događaja / pripovesti, u kojima nema privilegovanog centra. To stvara i pomera kontekste i »višak značenja«, osposobljavajući čitaoce i autora za nove recepcije. Tekst raste sa čitaocima i postaje Re-Aktiv Tekst – jedan od dokaza vitalnosti književnosti koja, osumnjičena da je iscrpla teme i tehnike, pronalazi nove moduse opstanka.
Milivoj Anđelković