Јосиф Бродски: СВЕТ НЕ УЖИВА ДОБРУ РЕПУТАЦИЈУ
Јосиф Бродски је рођен у Лењинграду 24. маја 1940. године, а умро у Њујорку 28. јануара 1996. Његово поријекло је руско-јеврејско, а сматра се америчким пјесником и есејистом. Као совјетски емигрант од 1972. живио је у САД. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1987. за цјелокупно књижевно стваралаштво.
Ово је део чувеног говора Јосифа Бродског, који је одржао дипломцима Мичигенског Универзитета. (Ан Арбор, децембар 1988. године.)
“Живот је игра са многим правилима, али без судије. Ми сазнајемо како се она игра више посматрајући је, него изучавајући из неке књиге, укључујући ту и Свето Писмо. Зато није ни чудно што многи играју непоштено, тако мало њих побјеђује, а толико много губи.
1. Сада и у будуће, мислим да је разумно да се сконцентришете на прецизност вашег језика
Покушајте да проширите свој рјечник и да се односите према њему као што се односите према банковном рачуну. Удијелите му много пажње и старајте се да повећате своју дивиденду. Циљ овдје није у томе, да то допринесе вашој лијепоречивости у спаваћој соби или професионалном успјеху, мада је касније и то могуће, и није у томе да вас претвори у софистициране говорнике. Циљ је да вам да могућност да се изразите што је могуће потпуније и тачније; једном ријечју, циљ је ваша уравнотеженост. Јер акумулација неисказаног, неизговоренег потенцијално може да доведе до нервозе.
Сваким даном у души човјека много тога се мијења, међутим начин изражавања често остаје један те исти. Способност изражавања заостаје за искуством. Ово погубно утиче на психу. Осјећаји, нијансе, мисли, перцепције, који остају неименовани, неизговорени и недовољно формулисани, сакупљају се унутар индивидуе и могу довести до психолошке експлозије или слома.
Да бисте то избјегли, не морате се претворити у књишког мољца. Потребно је само да купите рјечник и читате га сваки дан, а понекад и књиге пјесама. Рјечници, међутим, имају примарни значај. Има их много свуда около; уз неке долази и лупа. Они су релативно јефтини, а чак и најскупљи од њих (опремљен са лупом) кошта много мање од једне посјете психијатру. Ако и даље намјеравате да посјетите психијатра, обраћајте се са симптомима лексичког алкохолизма.
2. Сада и у будуће, покушајте да будете добри према својим родитељима
Ако вам ово звучи превише као “Поштуј оца и мајку своју”, не мари. Ја само желим да кажем: Покушајте да се не буните против њих, јер ће, по свему судећи, они умријети прије вас, тако да се можете ослободити бар тог осјећаја кривице, кад већ не можете туге. Ако вам је неопходно да се буните, буните се против оних који нијесу тако рањиви. Родитељи су сувише блиска мета (као, уосталом, и сестре, браћа, супруге или мужеви); дистанца је таква да не можете промашити. Бунт против родитеља са свим оним нећу од вас узети ни гроша, у суштини је изразито буржоаски манир јер највише задовољава бунтовника, у овом случају, задовољава га духовно, што му даје сигурност. Што касније пођете тим путем, касније ћете постати духовни буржуј; то јесте што дуже останете скептик, сумњичав, интелектуално незадовољан, то боље по вас. С друге стране, наравно, то нећу узети ни грош има практичан смисао, пошто ће ваши родитељи, највјероватније, завјештати све што имају вама, и успјешни бунтовник ће на крају добити имовину у цјелини – другим ријечима, бунт је веома ефикасна форма штедње. Мада је камата убитачна и, рекао бих, води у банкротство.
3. Покушајте да се не ослањате превише на политичаре
Не само због тога што су непаметни или непоштени, што је најчешћи случај, већ због обима њиховог посла, који је превелики чак и за најбоље међу њима, нити на било коју политичку партију, доктрину, систем или њихове пројекте. Они у најбољем случају могу да унеколико умање социјално зло, али не и да га искоријене. Какво год да је суштинско побољшање, са етичке тачке гледишта, оно ће увијек бити занемарљиво, јер ће увијек бити барем један човјек који неће имати никакве користи од тог побољшања.
Свијет није савршен; Златног доба никада није било и никада неће бити. Једино што ће се десити са свијетом, он ће бити виши, то јест многољуднији, не повећавајући размјеру.
Колико год да вам човјек којег сте изабрали, обећао да ће правилно дијелити колач, он се неће повећати у величини; порције ће сигурно бити мање. У свијетлу тога или боље речено у мраку, морате се ослонити на сопствену домаћу кухињу, то јест управљати свијетом самостално, барем тим његовим дијелом који вам је доступан и у оквирима вашег домета.
Међутим, остварујући то, мораћете такође бити спремни на тужну спознају да ни вашег сопственог колача неће бити довољно; мораћете бити спремни да окусите у истој мјери и благодарност и разочарење. Сада, најтежа лекција за усвајање – не губити вредноћу у кухињи, јер ако сервирате тај колач макар једанпут, створићете масу очекивања. Запитајте се имате ли снаге за такву непрекидну испоруку колача, или је боље да рачунате на политичаре? Какав год био исход тог самочепркања – може ли се свијет ослонити на ваш колач, почните одмах да радите на томе, да све те корпорације, банке, школе, лабораторије, или гдје већ будете радили и чије просторије се загријевају даноноћно и чувају, пусте бескућнике да преноће унутра, барем сада, када је зима.
4. Покушајте да се не издвајате, покушајте да будете скромни
Чак и сада нас је превише, а ускоро ће нас бити много више. Ово отимање за мјестом под сунцем, неминовно се дешава на рачун других који неће да се пењу. То што морате да станете на нечије ноге, не значи да треба да станете на његова рамена. Поред тога све што ћете видјети са те тачке је људско море, плус оне који су као и ви заузели сличну позицију – истакнуту, али притом веома непоуздану: они што се зову богатим и славним. Уопште, увијек има нечег непријатног у томе да човјек има више среће од њему сличног, поготово када тих сличних има на милијарде. Уз то треба додати да богатих и славних у наше вријеме има на гомиле и да тамо, на врху, постаје веома тијесно. Ако желите да постанете богати и славни или и једни и други, нека вам је са срећом, али не предавајте се томе потпуно.
Жудјети за нечим што има неко други, то значи губитак своје јединствености; с друге стране, то наравно, стимулише масовну производњу. Али пошто трчите животну трку само једном, било би разумно да избјегавате најочигледније клишее, укључујући и луксузна издања.
Свијест сопствене изузетности, имајте то у виду, такође подрива вашу јединственост, да не говоримо о томе да сужава ваш осјећај за реалност на ниво већ постигнутог. Гурати се међу онима који, с обзиром на њихов приход и спољашњи изглед представљају – макар теоретски – неограничен потенцијал, много је боље од чланства у било ком клубу. Потрудите се да будете сличнији њима него онима који на њих не личе; трудите се да носите сиво. Мимикрија је заштита индивидуалности, а не одустајање од ње.
Савјетовао бих вам, исто тако, да говорите тише, али се плашим да ћете сматрати да сам отишао предалеко. И не заборавите да је поред вас увијек неко – близак. Нико не тражи од вас да га волите, али трудите се да га не повриједите и да га не узнемиравате много; гледајте да му станете на ногу опрезно, а ако се деси да пожелите његову жену, имајте на уму да то говори о недостатку ваше маште, о вашем невјеровању у безграничне могућности живота или не познавању њих. У најгорем случају потрудите се да се сјетите са какве је даљине – од звијезда, из дубине васионе, можда с њеног супротног краја – стигла молба да то не чините, исто као и идеја љуби ближњег свог као самога себе. Очито да звијезде знају више о сили теже и усамљености него ви пошто су оне – очи жељења.
5. Избјегавајте на сваки начин да приписујете себи статус жртве
Од свих дјелова тијела најбудније пазите на свој кажипрст јер је он жедан осуде. Кажипрст је знак жртве, он је супротност подигнутом средњем прсту и кажипрсту у знак победе, знаку – В. Колико год био одвратан ваш положај, настојте да не кривите за то спољне силе: историју, државу, шефове, расу, родитеље, мјесечеве мијене, ђетињство, касно сједање на ношу итд. Јеловник је опширан и досадан и сама његова опширност и досада довољно су увредљиве да човјек троши своју интелигенцију бирајући са те трпезе. У тренутку кад бацате кривицу на неког другог, поткопавате сопствену одлучност да нешто урадите; може се чак утврдити да прст који оптужује тако махнито подрхтава у случају да та одлучност није довољно чврста. На крају крајева, ни статус жртве није лишен своје привлачности. Он изазива саосјећање, награђује се заслугама, и цијеле државе и континенти се разњежују у сумраку менталних падова престављених као свијест жртве.
Постоји читава култура жртве која се протеже од личних адвоката до међународних зајмова. Упркос на постављени циљ тог система, чист резултат његове дјелатности несумњиво умањује очекивања, када се биједно преимућство узима и проглашава крупним достигнућем. Наравно то има терапеутско дејство и рачунајући на оскудност свјетских ресурса, макар чак хигијенских, трудите се да се томе супротставите. Колико год непобитно био очигледан ваш губитак, негирајте га докле год сте при разуму, све док вам уста могу изговорити „не”.
Уопште, настојте да уважавате живот не само због његове љепоте него и због његових тешкоћа. Оне су дио игре и оно што је добро у њима је то да нијесу обмана. Кад год сте очајни или на граници очаја, када сте у невољи и тешкоћама, запамтите: то живот говори са вама на јединственом њему добро познатом језику.
Другим ријечима, трудите се да будете помало мазохисти: без укуса мазохизма, смисао живота је непотпун. Ако вам то може помоћи трудите се да не заборавите да је људска врлина апсолутна, а не ситна монета; да је неспојива са посебним захтјевима, да се базира на одрицању очигледног. Ако сматрате да је овај аргумент донекле брзоплет, помислите бар на то да сматрајући себе жртвом повећавате вакум неодговорности, којег веома воле да попуњавају демони и демагози, пошто парализована воља не радује анђеле.
6. Свијет у који се спремате да крочите, не ужива добру репутацију
Бољи је са географског него са историјског становишта; кудикамо је привлачнији визуелно него социјално. Он није мило мјесташце у шта ћете се ускоро увјерити, сумњам да ће бити много привлачнији и у вријеме када га будете напуштали. Међутим, то је једини свијет који постоји и не постоји алтернатива, а ако би и постојала, то није гаранција да би била много боља од ове. Тамо су споља џунгле, исто као и пустиње, клизаве падине, блато итд. дословно, али што је још горе и метафорично. Као што је рекао Роберт Фрост: „Најбољи излаз је увијек право”. И још је казао у једној другој пјесми, „да живјети у друштву значи опраштати.” Са неколико запажања управо о овом чину пролажења кроз желио бих да завршим.
Покушајте се да не обраћате пажњу на оне који покушавају да вам живот учине јадним. Таквих ће бити много како по званичној дужности, тако и самозваних. Подносите их ако их не можете избјећи, али чим их се отарасите, тог тренутка заборавите на њих. Прије свега трудите се да не пичате приче о неправичном понашању које сте претрпјели са њихове стране; избјегавајте то ма како био саосјећајан ваш аудиторијум.
Такве приче продужавају постојање ваших противника; врло је вјероватно да они рачунају на то да сте брбљиви и да ћете саопштити то своје искуство другима. Сам по себи, ни један појединац не би требао да упражњава неправичност (или чак правичност). Један на један однос не оправдава напор: вриједан је само ехо. То је главни принцип сваког тлачитеља, било да је под покровитељством држава или се руководи сопственим ја. Зато гоните или гушите ехо, не дозволите догађају колико год непријатан или значајан био, да заузме више времена, него што му је било потребно да би настао.
Оно што чине ваши непријатељи добија свој значај или важност зависно од тога како ви реагујете. Зато пројурите кроз њих или поред њих, као да су жуто, а не црвено свијетло.
Не задржавајте се ни мисаоно ни вербално, не поносите се тиме што сте им опростили или их заборавили, у најгорем случају, први корак је да се заборави. Тако ћете ослободити ћелије свог мозга бескорисног узбуђења, тако могуће да ћете чак спасити те будале од њих самих, јер је перспектива бити заборављено краћа од перспективе бити опроштено. Пребаците канал: не можете прекинути емитовање на тој мреже, али можете барем смањити рејтинг. Таква одлука тешко да би се свидјела анђелима, али ће сигурно задати ударац демонима, а у датом тренутку то је најважније.
Боље је да овдје прекинем. Биће ми драго ако сматрате да је ово што сам вам рекао корисно. Ако не, то указује, да сте за будућност много спремнији него што се могло очекивати од људи ваших година. То је, ја сматрам, такође разлог за радост, а не за забринутост.
У сваком случају, били добро припремљени или не, желим вам срећу, јер вас не чекају у животу само празници, зато ће вам требати срећа. Уосталом, мислим да ћете се снаћи”.
Славица Тимић
Хвала сто сте поделили, сјајан текст.
Срецна нова�� ❤