ДОШЉАЦИ МИЛУТИНА УСКОКОВИ
Роман „Дошљаци“ младог Милутина Ускоковића је први српски градски роман за кога је Скерлић написао да је „роман о модерној српској души“ и „један од наших најбољих романа“. Објављен је 1910. године када је Ускоковић имао 26 година а протекли век до данас није много наудио овој Скерлићевој оцени. Иначе, Ускоковић је дипломирао права на Сорбини са темом о царинама, а извршио је самоубиство 1915. године у Куршумлији у 31. години не могавши да поднесе пораз српске војске и рушење свих идеала његове младости.
Основна тема романа је љубав са вечитим питањима која муче сваку младост: како разрешити велику љубав која нема будућност, има ли правих одговора на невина и искрена осећања, јеси ли ишчезли људи чистих срца без задње помисли у својим поступцима и намерама? У роману има много аутобиографских елемената. Романтичарски занос се руши пред самољубљем и себичношћу и борба за личне идеале и егзистенцију.
„Свет неће да разуме шта се крије у нашим срцима“, пише Ускоковић. Милош Кремић се сећа свог најбољег пријатеља који „није хтео ни за длаку да попусти у стварима које су се тицале његових личних интереса. Колико има лицемерног и рачунског у свој тој површној доброти, обзирима, помирљивости и углађеној спољашности“, мислио је.
Памтио је и речи старог искусног новинара: „ Обично најбољи људи падају најниже. Они други, тај велики рестл човечанства, средње душе и обичног срца, они нађу без по муке компромисе између добра и зла, између дужности и страсти, што им допушта да живе без борбе и пораза. Кад падају они се дочекују на ноге као мачке. Они се много не убијају...“
Млади новинар – дошљак је доживео велику љубав садевојком десетак година старијом од себе, али и губитак многих нада, наклоности и веровања.
Он се пита „Да ли има судбине, провиђења, као што верује моја мајка? Оно што ја разумем, гледајући мој живот преко свршених догађаја јасно ми вели да постоји извесна дубока логика ситуације и карактера. Ова логика развоја последице наших радњи, и ако су наши поступци били нечисти, она носи са собом оно што ће нас сломити једног дана“.
Милош Кремић ће доживети завидан успех а изгубити велику љубав (утопила се у Дунаву, као и он сам пет година касније у Топлици), биће на прагу самоубиства и остати без осећања животне радости и среће.
Данас „Дошљаци“ имају и значајну документарну вредност у приказу тадашњег новинарског рада и редакцијске атмосфере, описа делова Београда (Позоришни трг, Москва, Теразије, Римски бунар, шеталишта и променаде, уранак као обичај, зима у Београду, дворишта са становима за издавање, рад у царинарници, кафане у граду и механе на периферији) и визура Ужица те 1910. године.
Вреди га имати и прочитати, нека питања и проблеми живота су вечити.