Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, април - мај 2011.

Поводом 50 година од Андрићеве Нобелове награде и 110 година
њеног додељивања

Даница Диковић Ћургуз

Андрић и Швеђани

”Са магијом се понекад граничи и на праве подвиге личи рад
доброг преводиоца. Шта је, у ствари, превођење? Вештина и
способност да се читалац узме за руку,проведе кроз пределе и
пространства којима он никада не би прошао, и да му се покажу
појаве и предмети које он иначе не би никад видео ...”
Иво Андрић

Од свега што се у свету говори
и пише о Шведској, највећи
део се односи на Нобелову
награду. Све је занимљиво, спорно,
па и парадоксално. Почев од самог
Алфреда Нобела. Пре свега, у најмању
руку је необично да се награда за мир
додељује из фонда човека који је
епитет једног од најбогатијих људи
тадашње Европе стекао захваљујући
производњи динамита. Одговор је,
свакако, у његовим философским,
духовним и етичким погледима. У
утицају Шелија и дугогодишњим
дружењем са бароницом Бертом фон
Сатнер, која је Нобелову награду добила
1905. После Нобелове смрти.
И ма колико прва загонетка (Нобел)
изгледа решива, за све друге око
додељивања Награде, посебно за мир
и књижевност, то се не би могло рећи.
Често се догађа да Нобел за мир заобилази
најистакнутије миротворце, а
за литературу неке од највећих писаца.
Поред Толстоја, на пример, коме
се Стриндберг због тога извињавао,
мада ни сам није добио Нобелову,
већ анти Нобелову
награду, у новије
време је познат случај Борхеса. И он
је био изазван да једном каже: ”Чини
ми се да постоји чврста скандинавска
традиција да се награда обећа мени, а
додели се неком другом. А традиција
се мора поштовати...”

Посебно су у тешком положају
“мале литературе”, упркос залагању
за њих великог слависте Алфреда
Јенсена, а касније познатог шведског
писца,члана Академије Артура
Лундквиста. Мада Шведска
академија тврди да таква дела нису
запостављена, већ да се студиозно
обрађују она
често стижу преко превода.
Тако је Киш (који би, изгледа,
добио Нобелову награду да није прерано
умро), доспео у Шведску преко
енглеског, а чак и рани Андрић преко
немачког. Ипак, све ово не утиче на
огроман значај и магичну привлачност
Нобелове награде.

Иво Андрић је Нобелову награду,
као што се зна, добио 1961, тек када
се појавила једна изузетна жена преводилац,
Гун Бергман.
Највећа издавачка кућа Бониерс
је 26. августа 1960. године пустила у
прода ју превод Андрићевог романа
На Дрини ћуприја. Kњижевној јавности
и читалачкој публици представљен
је не само писац, који је
”за служио да се сврста у ред нај значај
нијих савремених епских приповедача”
већ и један нови преводилац о
коме се није ништа знало. У чланку
Поглед с моста Јан Јелин пише: “Име
прево ди оца Гун Бергман мени је до
сада било пот пу но непознато. Кажу
да је ово њен први покушај. У том
случају у пи та њу је, свакако, изванредан
деби. Не ко лико појединачних
омашки без начајне су у поређењу са
снагом и маш то витошћу с којом она
обликује Андрићеве замисли.”

A Анели Фридел Агестам, која
је ученица Гун Бергман, а сама је са
успехом превела на шведски језик
неколико млађих српских писаца
(Арсенијевића, Ваљаревића, Милену
Марковић) каже ми у једном
разговору: ”Студирала сам славистику
на Универзитету у Стокхолму.
Руски и пољ ски. Онда се појавила
једна врло необична жена, професор
српског језика, због које сам почела да
учим српски. То је била Гун Бергман.
Веома неконвенционална. Јед ном ногом
у академској професији, а другом
у балету. Успоставиле смо веома леп
контакт, не само професорученик.
Она ми је била узор. Знам да сам мислила:
кад будем имала педесет година
(колико је Гун Бергман тада имала),
желела бих да изгледам и да се понашам
као она.”
Убрзо је Гун Бергман превела и Травничку
хронику, и Проклету авлију, а
њен однос са Андрићем се полако претварао
у право пријатељство. На
жалост, она је и погинула у ауто мобилској
несрећи на путу према Херцег Новом.

Андрић је у Стокхолм стигао 5. децембра
1961. у друштву супруге Милице
БабићАндрић.
Награду је примио 10.
децембра у Концертној дворани, испред
које стоји скулптурафонтана
(Дијана) највећег шведског вајара
Карла Милеса. Можда није потребно
подсећати на речи члана Шведске
академије др Андерса Естерлинга
приликом уручења награде: ”Велико
је задовољство за Шведску академију
да у Вама награди једног вредног представника
оног језичког подручја,које
до сада није било представљено на
лис ти награђених. Уз наше искрене
чес титке, молим Вас да примите
овај знак почасти из руку Његовог
Величанства Краља...”
Иво Андрић се потом обратио својим
говором на француском О причи
и причању, који је касније објављен
у публикацији Нобелова награда, а
може се наћи у његовим Сабраним
делима.

Нобелова награда се састоји од Нобелове
медаље, Дипломе и документа
Скандинавске банке о новчаном износу,
који је Андрић, у два дела, поклонио
родној Босни, за унапређење
библиотека.
Нобелова медаља, која се
налази у Спомен музеју Иве Андрића
у Београду, дело је шведског вајара
и гравера Ерика Линдберга. На злату
је угравиран стих из Вергилијеве
Енеиде, на латинском

“Како је слатко видети људски живот оплемењен
проналасцима”.
Поред уобичајених обавеза, на
традиционалној
приредби Дан
Луције, која
се одржава 13. децембра,
Андрић у Градској кући у Стокхолму
крунише најлепшу девојку kраљицу
светлости, седамнаестогодишњу
Гун Ванстед, а три дана потом отвара и изложбу
посвећену Рабиндранату Тагори.
У јануару се враћа у Београд
и даје изјаву новинару
Политике: ”Веома
сам задовољан пријемом у Шведској...
Поред осталог, нарочито пријатне
утиске носим из посете Универзитету
у Упсали и из сусрета које сам
тамо имао са професорима и студентима.
Ипак, и поред свих тих великих
и узбудљивих задовољстава...,
једно остаје најлепше: вратити се у
своју земљу и својој кући.”
Андрић се касније и лечи у Шведској.
Јављају се нови проблеми са
очима и, по савету лекара,он одлази
у Стокхолм у Каролинску болницу.
У Знаковима поред пута постоји
неколико
записа који се односе на
Шведску.
Један од њих и на ову клинику.
“Један, али огроман прозор: 2,40
са 1,80м. Гледа половином на бледо
летње небо, половином на зеленило
паркова који нас окружују. У даљини,
на обзорју, танки профил кровова и
сиве или зелене куполе. По нечем се
осети близина мора и ширина пространства.
Кад се подигне крило великог
прозора, наваљује као бујица
благ ваздух лепог северњачког лета.
Човек се осећа као да је у лаком али
чврстом кавезу који је обешен на
ивици планинског врха. Ту није само
ширина и слобода ваздуха и простора
него и снага времена и свега што
је око нас и што нам живот чини
богатијим.”

Андреј Јелић Мариоков

ПРОЛЕЋНА ПЕСМА

Потрошачи ваздуха, земички и пива,
Градитељи мостова,
Учитељи скијања,
Морнари са белих крести Арарата,
Постмодернисти у канибалском походу
На последње читаоце поезије
Та радост што вам се
У тесним прсима мрести,
Док уз долине пузи
Немир касног марта,
Побуна чула јесте
И празник јесте љубави обећане!
Једина револуција
Без лажних пророка
И експлозивних справа,
Истинска слобода
У којој ни сиротиња
Неће остати кратких рукава.
Жестоки периферијски момци,
Дувачи стакла,
Свирци, појци, смртини питомци,
Хакери,
Махери,
Машинци и земљоделци
Како вас није стид?!
Шта би за овај април
Дали Стари Грци!?
Атлантиђани тек!!!
Шта ли Инке, Маје и Астеци?
Зграбите за уши
Ово ждребеће, ово кереће,
Ово балаво, дахтаво, чиграво, чупаво,
Ово блентаво зелено чудесо!
Нека вас увис понесу
Шарни цепелини.
Обесни врисак
Са запаљеног рингишпила,
Што продавачицама љубави
Јефтину шминку квари,
Разиграће, излудеће
Чардаш-ноне Мађарица,
Капетане, корморане
И примаше и аласе и чорбаре
На мртвимпјаним тегљачима
И чамцима од Будима до Варне.
Ево однекуд и правих песника!
Ево мајстора за опасне теревенке.
Ево веселих промотера
Катастрофичне будућности.
Са њима иду
Прочитани мађионичари,
Пензионисани гробари,
Џамбаси из Шапца
И одрпанци са златоносног Пека,
Са њима иду хармоникаши
Са кезом на фацу залепљеним,
Путујући глумци
И ћутљиви витезови
За које се мислило
Да су давно изумрли.
Међународним возом стиже
И славни шибицар,
Потпуно равнодушан
Што га на крају тачке
Робијашка порција чека.
Сви они носе
Завејане тргове на длановима,
Сви они носе
Огњене играчке на језику.
Под вихорним заставама,
Чујеш ли гајде, мргуде?
Чујеш ли цимбала,
Пиштаљке,
Рогове и таламбасе?
Кад у сусрет им похрле
Наивни булевари!
Прозрачне становнице
Београдских солитера,
(Од којих се лифтинг-мештри
неће најест’ леба)
По заљубљеним поштарима,
По гачцима и голубовима
Шаљу им пехаре вртоглавице;
Своје усне олистале
У пожаре медитеранске,
Мирис своје пути
Из предела где сунце
Нема шта да тражи!
Припити психијатри
И несносни новинари
Спремни су да их дочекају
Као рођаке које су давно
Одвели свемирски посетиоци.
Јер, они доносе радосну вест
Да и тамо,
Одакле су се срећно избавили,
Још песнике трн-венцима ките!
Грла нових псалмопеваца,
Подмазана у Рајачким пимницама,
Спремна су
За победничке светковине.
Њихови прозукли басови
Размичу градске кланце,
Тектонске плоче,
Глечере и пешчане дине.
На помолу је паника
У ђавољим осматрачницама
Од Бондстила до Пацифика.
Доста је и вашег било
Патетични драмосери.
Ко ће укротити
Живу Божју Искру!?
Ви уображени,
Ви резигнирани,
Ви горки,
Ви горди неталенти.
Са пироманским виолинистима,
Са влашким русалкама
Ако се нисте замерили,
Ево прилике да крилате рибе
За веселим шанком појашете.
Већ сутра
Може бити касно!
Можете се напрасно
На смрт разболети.
Може вам
Јединац погинути
У лажираном рату.
Може вас сопствена сенка,
У по бела дана,
За гушу шчепати.
Могу вас још
И хуље белосветске
За масовне убице извикати!
За кукавце сиње,
Врапце геноцидне.
Могу вам жбире,
Могу вам Жене у црном
У куће уселити.
Одреците се свега
Што чистој ватри налик није.
Изујте ципеле.
Раскопчајте сву дугмад!
Јуурииииш на дрикере,
На брусхалтере,
Рајфове и рајфешлусе!
Најзад слободни,
Као над Дрином супови белоглави,
Изађите на пламењачу голи!
Живљи од ветра у житу,
Од ергеле липицанера у галопу,
Луђи од трбуха плесачице
Пред новим изабраником
Њеног превртљивог срца.
Боголики и плахи,
Синови моји,
Очеви моји,
Можда ће вам,
Већ следећег априла,
Трамвај отфикарити обе ноге,
Можда ће вам се ујак,
Можда ће вам се
Прва љубав обесити!
Не штедите срце.
За кад га чувате!?
Лете скупи сати!
Кос из тмице божурове кљује.
Није живот календар војнички.
Не прецртавајте дане!
Адами,
Ето ваших ева адами!
Ето младе траве!
Ето оног наглог трена непојамног!
Узмите се за руке!
Изађите
На реке јутром зашаптале.
Ако их у вашем граду нема,
Употребите зумбуле,
Обданишта и небеса!
Докопајте маштина кормила.
Никад вам овако
Потаман бити неће!
Идите у Циркус на леду.
Идите на утакмицу.
Купите семенке.
(Ма какве семенке!?)
Кесу сувог грожђа из Коринта,
Па да те Бог види.
(Ако сте већ пали у канџе
Српског лекарског друштва
Те су вам пиће забранили)
Ризикујте!
Ризикујте већ једном;
Спасите престрављено маче
Са трубне раскрснице!
Диван је то поклон
За лепу дружбеницу
Бркатог ватрогасца из Рузвелтове.
Сваком циганчету
На које наиђете,
Купите по качкет,
Буквар и сладолед!
Рођени моји,
Збуњени моји,
Куцнуо је час да се крене
У кооонааачно освајање Авале!
Нико је, пре вас,
На такав начин није освојио.
Отиђите пред Пословну школу.
Однесите цвеће
Наставници информатике.
А онда, ходајући на рукама,
Запросите
Њену нааајгору ученицу.
Та плавојка ће вам се
Већ исте вечери
На Ади Циганлији
Својски одужити:
Ђавао свашта знаде,
Није ђавлу,
Није,
Није лако.
Идите,
Идите у Шам и Тиру!
Идите
Куд вас очи воде и ноге носе,
Идите,
Ма, идите у мичку патерину,
Што казао покојни А. Марошевић
Само ме не гледајте тако
Као да не разумете
О чему говорим.

 

Реч уредника

Формиран је нови редакцијски тим
“Књижевних новина”. исказујем искрену
захвалност на сарадњи члановима
претходног уређивачког састава.
Верујем да ће и даље бити приврженици
нашег заједничког књижевног и
еснафског гласила.
М.Ц.


КЊИЖЕВНЕ
Н О В И Н Е

Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Бојана Стојановић Пантовић
(заменик главног и одговорног
уредника),
Бранислав Вељковић (оперативни
уредник),
Славко Алмажан, Ристо
Василевски, Славомир
Гвозденовић, Милутин Мићовић и
Ранко Рисојевић

Секретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Припрема за штампу:
Радојица Ђурић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, Београд

Лист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког радног
дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+381 11) 26 26 278
Телефон: (+381 11) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs

 


 Крај странице