Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, децембар 2008.
Из садржаја:
Реаговања: Непоуздано сећање Милисава Савића
Годишњице: Исидора Секулић и Милован Глишић
Песници и жртве
Поезија и економија
Проза: Елизавјета Ричи, Вукадин Аћимовић, Марта Мићић, Јадранка Сучевић...
Поезија: Коља Мићевић, Петко Дабески, Стевка Шмитран, Џое Фригери, Андрија Радуловић...
Критика, музички и позоришни живот
Додатак: материјали за годишњу скупштину УКС
SAMO POŠTENO
Mnogo volim da biram. Zaoštrim olovku, opljunem je i zaokružim. Ovo opljuvavanje
olovke nema nikakve veze sa eventualnim pljuvanjem kandidata. Nikako! Njih
pljujem kad ih vidim na televiziji. Ali, i tada se trudim da ih pljunem kada
su u poluprofilu ili kada su okrenuti ledjima. Za svaki slučaj.
A oni ne reaguju. Ćute i rade. Pripremaju me polako da baš njih zaokružim.
Kao u kuhinji u kojoj me vešta kuvarica stavila u pac, pa kad pustim divljinu
– izvoli na izbore.
Šepure se po televiziji, a ja se nakupio pljuvačke. Slušam ih pažljivo i demokratski
pljuckam po njima. I u jednom trenutku odlučim da stvorim kandidata po sopstvenoj
meri. Kako? Uz pomoć kompjutera.
Napravim program i nazovem ga »predsednički kandidat«. I počnem u njega da
ubacujem neophodne osobine koje bi trebalo da ima predsednički kandidat po
mojoj želji.
Fizički izgled: objektivno gledano, najbolja visina je sto osamdeset santimetara,
težina osamdeset kilograma, crna kosa, malo prošarana, oči zelene, šućmuraste,
sportska gradja, cipele broj 44, odelo broj 50.
Bračno stanje: mora da bude oženjen, da ima najamanje troje dece, ženu plavušu
koja ga neće mnogo zamarati pametnim opservacijama, da vešto skriva od komšiluka
bračne svadje, da su deca osrednji djaci kao većina ostale dece, da poštuje
svoje roditelje i slično.
Imovno stanje: da ima onoliko koliko je potrebno da prehrani ženu i troje
dece, da nema besna kola, da ima skroman ali lepo uredjen stan kako bi mogao
ponekad u njemu da se slika za žutu i ostalu štanpu, da ima praznu štednu
knjižicu.
Obrazovanje: srednje, kao većina državljana, da se ne pravi mnogo pametan
i da se ne meša u svoj posao.
Ljubavni život: ovaj deo sam ubacio u kompjuter tako što sam sačekao da supruga
ode u bioskop, pa sam četiri puta zajključao vrata i naslonio komodu na njih.
Onda sam upisao – da ima ljuabavnicu ili da priča kako ima ljubavnicu, a zatim
to uporno demantuje. Glasači mnogo vole takve tipove i kad zaokružuju njihovo
ime ne opljunu olovku.
Kad je došla rubrika – političke sklonosti, upisao sam sledeće: moraju da
mu se svidjaju Nataša Mićić, Neda Arnerić i Dušanka Djogo Antonović, a u obzir
dolaze i Kori Udovički, Ljiljana Blagojević i Ljiljana Lašić.
Ubacio sam još neke sitnice: da voli čokoladu, da ne voli psa u kući, da voli
komedije i ne voli melodrame, da ume da se šali i ne ume da se naljuti na
prijatelje kada ga izdaju, da ume da psuje i ne ume da se bije, da je kleptoman
kad je reč o tudjim ženama. Na ovom mestu kompjuter je dugo zujao, krčao i
na kraju prihvatio moju političku platformu.
Pustio sam malo da se ohladi, pročitao još jednom moja zapažanja o idealnom
kandidatu, zatim sam u kompjuter ubacio sva imena sa poslednjeg popisa, otišao
da skuvam kafu i slušao kako moj računar zadovoljno žvaće podatke. Kad sam
začuo karakaterističan zvuk završne operacije, sa šoljom kafe u ruci, ušao
sam u sobu i na ekranu video jedno ime. Stavio sam naočari.
Pisalo je:Vanja Bulić!
Sagnuo sam se i poljubio kompjuter. Onda sam čuo karakaterističan zvuk, posle
koga je iz proreza u koji se ubacuje disketa izletela pljuvačka i pogodila
me pravo u lice.
Vanja Bulić
PREKO VEZE
Novopridošli su smireno davali podatke Svetom Petru. On je u debelu svesku
beležio poslednje ostatke minulih života.
-Kako ste stigli ovde?
-Preko veze - odgovorih iskreno, a on, uplašen da govorim pod srtresom, vrati
priču na početak.
-Da upišemo prvo osnovne podatke.
-Rodjen sam preko veze. Moju majku su ubacili u salu za porodjaje umesto neke
žene, koja je upravo počela da se poradja.
-Školovanje?
-Učitelj je bio siromašak, pa su mu moji roditelji kupovali neke sitnice,
koliko da preživi. Najviše mu se svideo sat, jer je mogao na vreme da krene
u školu.
-A srednja škola?
-Na sastanku odeljenjske zajednice demokratski je odlučeno koliko maraka košta
pozitivna ocena iz svakog premeta.
-Da li si studirao?
-Upisao sam fakultet na osnovu dobrih ocena iz srednje škole. Moj otac je
smatrao da ne bi trebalo da se iskompleksiram učenjem, jer su deca naših prijatelja
kupovala sedmice i osmice. Moj tata se opredelio za devetke. Malo su skuplje
od osmica, ali ćete priznati da prosek devet deluje impozantno.
-Čudi me da se niste opredelili za desetke kada ste takav kapacitet.
-Mladost ludost. Kad sam shvatio da mi fakultet ide od ruke, upisao sam magistraturu
i potom doktorat. Završio sam u roku, a u medjuvremenu se moj tata sprijateljio
sa profesorima, pa su dolazilii kod nas na ručak.
-Posao?
-Mogao sam da se zaposlim preko oglasa, ali su roditelji insistirali da održimo
porodičnu tradiciju. Primili su me u tatinu firmu, što je prvo iznenadilo
mamu, a zatim obradovalo. Sećam se kako mi je srdačno čestitala i rekla: "Sine,
svaka ti čast".
-Da li si bio ženjen?
-Još uvek sam. Tu je i moja supruga. Došli smo zajedno.
-Kako ste se upoznali?
-Tata je smatrao da njegova firma i firma njegovog najvećeg konkurenta ipak
treba da se udruže. Dogovorili su se da povezivanje firmi krunišu venčanjem
njihove dece, to jest mene i moje ondašnje i sadašnje supruge.
-Imate li dece?
-Imam ih i sada. I oni su došli. I njih sam dobio preko veze. Moja supruga,
koju inače volim, imala je ljubavnika, tako da ja u pravljenju dece nisam
morao ni da učestvujem.
-A sada mi objasnite kako ste to ovamo stigli preko veze?
-Ja sam, znate, duduk za vožnju. I onda je moj tata sredio u policiji da mi
daju dozvolu. Pre pola sata krenem sa porodicom na godišnji odmor i umesto
na more, stignem kod vas.
-Idete u pakao! – reče hladno Sveti Petar.
-Ali, molim vas, tu sam sa suprugom i decom. Mi ne želimo da se odvajamo.
-I oni će sa vama. Nisu baš svi za pakao, ali to činim samo zbog vas.
-Znači – preko veze! – rekoh ozaren božanskom svetlošću koja je ravnomerno
kuljala i iz pakla i iz raja.
Vanja BULIĆ
Коља Мићевић
SONGS & SONNETS
ЗА ЖАКЛИН ДИ ПРЕ
22. aвгуста 2002, поподне.
Жаклин Ди Пре (1945-1987) припада енглеској дубокој, и не
само музичкој, традицији, она је ту традицију узвисила и украсила на свој
начин; захваљујући снимцима које убрзано чинила, знајући да ће јој ускоро
понестати снаге — често и с Данијелом Баренбојмом, својим супругом, за диригентским
пултом кад се радило о каквом концерту за виолончело, или за клавиром кад
је требало да је попрати приликом извођења неке сонате, Бетовенове, Моцартове,
Франкове — њено се одсуство не осећа тако болно, могло би се чак рећи да је
изванредно присутна и да постоји врло оправдан култ који обавија њену личност
и, још више, дело. Због свега претходно реченог, а водећи рачуна о доприносу
Жаклин Ди Пре највећој енглеској музичкој традицији, одлучио сам се за енглески
наслов тих песама. Сам наслов није никаква метафора, него пре технички барокни
термин, Songs & Sonnets за Жаклин ди Пре; тај наслов сам, могу рећи, преузео
од Џона Дона што није незанимљиво и неће толико изненадити читаоца, чим кажем
да сам као уредник серије »Преводи« у Бањој Луци, пре петнаесдтак и више година,
објавио Донове Песме и Сонете у преводу Душка Пувачића, иако смо збирци за
ту прилику наденули метафорички наслов, Предавање о сенци, по једној, како
се то понекад ради, песми из збирке.
I. (Елгаров концерт за виолончело)
Жаклин ди Пре*
стаје на сцену
чију зна цену:
да бар још тре-
нут један мре
у Не-Времену:
оркестар већ крену,
сад више нема ни пре
али ни након!
Да се зна кон
-цертни закон!
Млад ђаво-ђакон
спи ту сплетен у
звучном вретену!
* Жаклин Ди Пре, рођена 26. јануара 1945, ученица Пабла Казалса и Мстислава Ростроповича; супруга аргентинског пијанисте и диригента Данијела Баренбојма, изводила је и снимила сва значајнија дела за њен инструмент, од Баха до модерних композитора, Фредерика Делијуса и Едварда Елгара. Њена звездана каријера окрутно је прекинута болешћу 1972. Умрла је 1987, поштована од Енглеза и свих не само као највећа виолончелисткиња рођена на Острву, него као модел савршеног извођача уопште.
II. (Nevermore)
Како се цакли
сунце у окну:
то је знак ли,
зов? Ко огњу
узе жар, Жакли-
но? Ко цмокну
у давној магли
главу ти погну
-ту бестелесно
низ веселе сно-
ве без сутра?
То вечно idem;
А сузе су тра
-г којим идем.
III. (The Davidov Strad*)
Хајде, Давидове
мој, да Сан нас
љубави дави дове-
к — као и данас!
И тако да из ноте
у ноте тонемо
кроз нове животе,
у све што немо
тамо траје за
и иза тих облика,
та модра језа
и жудња толика
чудна, до дна!
Последња надо
Најзад слободна
у нама, већ надо
-мак мрака у ком
већ јечи језиво оно,
без речи, у све уком-
поновано, — Звоно!
* Једно од два Страдиваријусова виолончела на којима је Жаклин Ди Пре свирала познато је по надимку Давидов, из 1712, и било је дар непознатог мецене. Жаклин Ди Пре га је завештала пред смрт америчком виолончелисти кинеског порекла Јо Јо Ма, рођеном 1955.
IV. (The Little Song)
Да, све сам узела,
ништа пак отела
од своје Музе ла-
кокриле, oд тела
мушког изван
свега, и сна и зла,
када је призван
био несвесно изла
-зећи из љуске
звучне до-ме-не!
Ноте беху уске
за наше успомене!
V. (Дистиси-титраји)
Oн ми је све узео
дo пoтоње сузе o-
ве вечне: то што не
успева да потоне
но пева у ветру ле
-пом кроз суве труле
траве — пусте жице —
поиспод суснежице
која не престаје
да гуши јецаје
који у бескрају,
да, не престају!
VI. (Il Sospiro)
Све он јесте ми дао,
Мој звучни Мида o
Коме само сањах,
Већ умирући за њ, ah!
VII. (Eпитаф)
Tу спи виолончело Жаклине
ди Пре; њиме вас заклиње.
VIII. (Le dialogue musical)
Виолончело: Жаклин ди пре.
Клавир: Данијел Баренбојм.
Клавиру, клавиру,
ноте ми навиру!
Јој, виолончело,
Oвих болно чело!
Клавиру, клавиру,
јеси ли за свирку?
Јој, виолончело,
То је већ почело!
Клавиру, клавир-
у, дођи ми на вир!
Јој, виолонче
-ло, златни конче!
Клавиру, клави-
ру мој плави!
Јој, виолон-
чело, био л’ oн
Плав ил’ црн, јој,
увек је твој!
Клавиру, клав-
иру, још овај став
пре но што
прене се мноштво!
Јој, вио-
лончело, свио
свој сам Сан уз тебе
bolje je da tu zebe!
Клавиру, кла…
нит је пукла…
Јој, ви...
у њој смо сви…
Клавиру, клавиру...
Чекам те на виру!
Јој, виолончело...
То је већ почело!
IX. (Vine Song)
Беже, мој Данијеле,
Пред нама дани-јеле
-нови, нотни снови,
све тражећ вис нови,
oтичу као вину, вину
налик и сада нас вину
против свих одстојања:
душа нам од сто јања-
ди беља и без весеља
безнадежно се сеља-
ка од тебе до-ме-нe
и живи од те промене!
O све то вино неиспи-
јено кад се клоне и спи!
X. (По Баху)
Murre nicht,
lieber Christ!
Нисам ни хт-
ела до Сан чист!
Сваки је стих
Тихи запис, т
-раг извесних
нота, завист
дивна; oжежи,
мој Боже, жи-
ви, јер крњих
хлеб и срце рит
-ма; s notâ, skrit,
umret crnih?
XI. [126-та секунда]
Да, то је трен
Када сечиво
Гудала њен-
ог неизлечиво
пресеца руж
-у ту уснулу
и иде јој дуж
сна усну лу-
ду да дотак
-не како би
oстао кротак
aнђелак кобни.
Коља Мићевић
Уобразиља и рат
Гжегож Латушињски, Сви су тренуци ту и ништа не престаје да буде.
Антологија српске поезије XX века.
Т. I (590 стр.), II (524 стр.) Издавачка кућа „Агава“. Варшава 2008 г.
Гжегож Латушињски, изврстан и заслужан преводилац поезије балканских
народа, саставио је монументалну колекцију српске поезије XX бека у властитим
препевима.
Већ сам наслов антологије, узет из песме најмлађе песникиње, Ане Думовић –
Сви су тренуци ту и ништа не престаје да буде – лепа је формула да се покаже,
како целокупна песничка традиција одјекује у актуелно ствараној и читаној
песми.
А тек у тако префињеној и суптилној композицији песама, коју сачињава
антологија!
Српска поезија – расипна, необуздана, склона ризику – меша и саставља са
собом у једноме времену сва искуства радикалних авангарда XX бека. Мото за
ова
истраживања могу бити речи Момчила Настасијевића:
Амбисе прекорачим / стукне на равном тлу нога. -
То, што је рутинско, уздржава корак поезије, то, што је ризично и непознато,
извор је живе лирике.
Латушињски, захватајући из традиције пољске поезије, сјајно преноси на
пољске верзије песама ове разнобојне стилистике, налази у пољском језику
одговарајуће резонанције, а често, вешто провлачећи се између пољских модерних
поетика, ствара свеже, изненађујуће песничке тоналитете. Као преводилац он
је
оригинални, аутентични пољски песник. Зна да пренесе исто тако мекоћу лирских
запева, као и грубу нежност упрошћавајућих мушких римова. И то чини, јер српска
поезија у истом степену црпе инспирацију из европских авангарда, као и народних
традиција, из фолклора.
Ранија антологија српске поезије, много скромнија по обиму, која обухвата
знатно манији временски период, Носачи реченица. Антологија младе
српске
поезије, у поретку и преводима Јулјана Корнхаузера, објављена је била давно
томе, 1983 године, дакле у благим временима пре нових балканских ратова. Само
неколико песника из оне антологије нашло се у приказиваном делу Гжегожа
Латушињског.
Његова антологија то су два обимна тома, обухвата стваралаштво 155
песникиња и песника, предговори, поговор и белешке о песницима, а све је то
припремио аутор антологије. (Према белешкама имам примедбу: добро би дошла
информација о издатим у Пољској свескама српских песника.) Први том антологије
носи наслов У сјенци ратова и тоталитаризама, други – Из поколења
на поколење.
Књига је изашла у издавачкој кући „Агава“, која има велике заслуге у издавању
књижевности балканских народа.
Наслов првог тома антологије упућује према целој неурози балканске модерне
и савремене свести. Стварно она је обавијена сенком ратова и тоталитаризама.
Песма, која отвара антологију то Химна Милоша Црњанског, у којој
читамо речи,
којих искреност и горка иронија нас потреса:
Немамо ничег. Ни Бога ни господара.
Наш Бог је крв.
Читава ова песма прожета је побуном против свету и против
самом себи, изражава тужбу, искорењивање и крв. Комплементарна је песма Ранка
Јововића Злочин је наше име – осећам у њој страшну, подсвесну мржњу изнесену
из
рата. Сличну етичку визију налазимо у песми Љубомира Мицића Варварску
кајгану –
овде горчина ратних кривњи пројицирана је из Балкана на целу Европу и свет,
у
некој бесној претензији према властитом народу и народима света. Својствену
суму
ове проблематике чини песма Оскара Давича Србија, која поставља питање:
Што
заправо значи темељито упознати своју отаџбину? Да ли је то могуће? Да ли
може
бити песнику дат који год објективизам у том упознавању?
Песници млађих нараштаја доносе ту своје рефлексије. Милан Ненадић у песми
А мени стало до поезије показује драстичан додир поетичности и убитачног
рата.
Радмила Лазић у лирској песми Крива сам исповеда се са осећаја, који
познају сведоци свих масовних окрутности нашег века: што да се учини са
властитом савешћу, кад се имало комфор, да се није учествовало у масакрима?
Српска поезија зна ипак да се дистанцира од ових националних и повјесних
упетљања. Милан Комненић каже у једној од песама:
Прави песници не представљају никакав народ.
Ове тешке тематски ствари видљиве су у антологији, али наравно нису
пресудне у њеном целовитом утиску. Српских песника интересује и свет, и човек
на
том свету у философском, етичком, онтолошком и гнозеолошком смислу.
Како читати и наћи оријентире у тако огромном песничком богатству, ако
човек нема одговарајуће хисторијско-књижевне припреме, кад тако мало знамо
у
Пољској о српској поезији? – У лектиру улазиш као у фасцинирајући лавиринт,
откриваш изненађења, чујеш интригирајуће одјеке из мноштва европских поетика,
задржаваш се у усхићењу над појединим песницима, тражиш сродност и спор међу
њима. Ова радост, коју даје српска антологија, је најважнија корист за читаоца,
а Гжегож Латушињски урадио је све да би нас отворити на ову радост.
Моје рефлексије о појединим песницима ћу почети од Васка Попе. Тај аутор
постигао је огромну, заслужену, међународну славу – чак је постао својствена
митска појава. Био је један од малобројних савремених песника, који су од
фолклора направили неконвенционалну лирику. Пољски читаоци убедили су се у
то
1975 године, када у одличном преводу Анджеја Мандалјана изашла свеска Попе
Споредно небо. Попа васкрснуо специјално изабран репертоар народних,
архетипских
симбола и – слично савременим антрополозима културе – повезао ове симболе
у
занимљив космички систем, који обухвата природне елементе, људска осећања,
егзистенцијалне проблеме.
Предност нових превода Латушињског је у томе, да се Попа показује као
песник необично драматичан, његове логичке конструкције руши унутрашњи немир,
што нису изразито наглашавали досадашњи преводи. Тако се дешава рецимо у
ироничној песми Семе, када у унутрашњом простору човека, пуном памћења
о
погинулим, почињу да пуше „шарени ветрићи” авангардне маште. Или у песми о
грађанским ратовима: Врати ми моје крпице.
Попа је био као свети заштитник многих других српских песника – у
антологији налазимо многе песме о њему и њему посвећене. Можда због тога песници
га воле, да поред њихових многих „ја” – изразитих егзибиционистички потцртаваних
– Попа је темељ тишине и дискреције. И поред његове драматичности.
Други песник добро познати у Европи је Миодраг Павловић. Не кријем да сам
био и јесам под огромним утиском након лектире његове књиге песничких есеја
Митови и поезија. Та свеска изашла је у Пољској 1979 године. Мање су ме узбудиле
песме из збирке Светли и тамни празници – година пољског издања 1980.
Преводи
Гжегожа Латушињског дозвољавају мени веровати, да је то исто тако велики песник
као есејист. Нарочито ме дирнула Богумилска песма, у којој налазим
особите речи
Земљи сам близак, / она боље памти речи но крв
– ако добро ту поруку сам схватио, речи, дакле песма, треба да буде овај
лек, који чисти меморију из
проливене у ратовима крви. Тај песнички хуманизам не би био толико убедљив,
да
није ту био труд Павловића да посегне дубоко у митове човечанства. Од науке
о
митовима направио је он не само средство упознавања архаичних култура, него
и
памети, и истине о човеку.
О другим песницима антологије могу да кажем само неколико импресивних
примедби.
Најпре две слике, које, мислим, допуштају уопштавања везана за целу модерну
српску поезију.
Ево Душана Васиљева, који каже:
Основна је наша боја сива,
као небо јесење,
као дух убице друга.
Ове сугестивне строфе дозвољавају на постављење ризичне тезе, да у српској
поезији имамо ситуацију непрекидног колебања између авангардне надекспресије
шарене уобразиље и грубог сивила, које потиче и са материјалне немаштине,
као и
са сивила савести.
А сада друга слика из песме Душана Матића: све се дешава између два
откуцаја срца. Дакле исто тако од авангардног ескапизма, као и од сивила
савести
може да нас спасе једино лична осетљивост. Али нема у нјој ништа од бега!
Када читамо умну формулацију песника Танасије Младеновића Живот је само
у
нама, пођимо у сусрет животу, онда та сакривена у дубини човека лична
осетљивост
стварно излази у сусрет целом вањском свету!
Освојиле су ме песме Радована Зоговића. Ова носталгична, суптилна и дирљива
поезија сеоског пејзажа подсећа ме на пољских песника са оплемењеном,
драматизованом и сублимираном руралном маштом: Пјентака и Ожога.
У контрасту са сеоском штафажом је песма демонстративно градска, опис
ђубришта на периферији града. То су строфе Љубише Јоцића насловљене: Са
отпада.
Тај конфликт сеоске и градске уобразиље српска поезија дели са поезијама
многих језика и нација наше савремености.
Моју пажњу привукле су две веома интересантне песме Вука Крњевића – У
Брехтовом простору и Хегелплац. То су песнички трактати из области повести
идеја, које се занимају наслеђем марксизма и коренима левичарства. Ове песме
прекорачавају границе политичких емоција, труде се нешто схватити од идеолошких
лажи и истина.
Привукао је моју пажњу и Слободан Ракитић, песник постмодерног,
ишчезавајућег идентитета, двојних и сакривених „ја”.
Од песника млађих генерација, којих стваралаштво попуњава други том
антологије, Из поколења на поколење, најинтересантније учинило се мени све
то,
што стреми ка сажетости, лаконичности. Ово стремљење нарочито је потребно
српској поезији, која је јако спонтана, необуздана, експресивна.
И ево, ту je Ђорђе Сударски Ред и његова гномична, афористичка поезија
искустава – животног и коначног. Са сатисфакцијом сам прочитао у биографској
белешци да је тај песник преводио мајстора лаконизма, нашег Станислава Јежија
Леца!
Ево Нине Живанчевић и Владана Стаменковића. То су аутори, који се баве
својственом философијом ћутања, а баш она, та философија мајка је лаконизма.
Ови интересантни „покушаји са лаконизмом и ћутањем“ налазе код млађих
српских песника материју захваћену из пољске поезије. Особита је ствар, да
неки
од них – Даница Вукићевић, Милан Орлић, Саша Јеленковић – воде песнички разговор
са Тадеушом Ружевичом и Збигњевом Хербертом. Као што се види „чистилиште“
за
песнички говор, да постане смеран, решен сентименталности, не кићен, сличан
томе, који светској поезији поклонили су ови пољски песници, показало се
неопходно…
На крају мојих запажања хоћу да се вратим проблемима авангардне
инспирације. Дакле из интересантног и компетентног поговора Гжегожа Латушињског
доста може се дознати о својственим струјама, покренутим и оваплоћеним од
стране
српских песника: о „суматраизму“ Милоша Црнјанског, о „клокотризму“ Адама
Пуслојића и „сигнализму“ Мирољуба Тодоровића. Звонки, екстравагантни називи
ових
смерова већ сами од себе чиста су поезија! Треба се поклонити одличном
фантазијотворству српских новатора из XX века.
Посебну пажњу обратио сам на визијност Станислава Винавера, који је прогнан
из постојбине смисла. Ово протерање симболички може се приписати и смислу
okrutne повјести…
Алек Вукадиновић, иако рођен1938 године, у неку руку континуира традиције
симболизма из прелома XIX и XX века (Латушињски сјајно то изражава младопољском
стилистиком!). Интересантни су Бранко Ве Пољански, кубистички песник, и Антун
(Туна) Милинковић, инспирисан футуризмом. Постоје надреалисти, као Мони де
Були,
пријатељ Бретона. Овај дугачак и кривудав пут авангарде води према сјајним
песмама Олје Ивањицки, које описују постмодерни свет моменталне комуникације,
медијалних мрежа.
Ако бих морао у једној реченици приказати утиске из лектире огромне,
двотомне антологије Гжегожа Латушињског, рескирао бих следећу мисао:
Модерна српска поезија то је шарена, екстатична уобразиља, коју ратови и
тоталитаризми
приморали на грижње савести, јер она пред повјесном страхотом допушта себи
разнобојност, сликовитост и слободу…
Пјотр Мативјецки
Приказ објављен у варшавском књижевном тромесечнику „Wyspa“ (Оток)
бр.6,
јун 2008 г.
Пјотр Мативјецки рођен 1943 године у Варшави, песник, критичар,
есејист, објавио је осам
збирки песама, двотомну Антологију пољске поезије „Од почетка“, књигу есеја
„Гранични камен“ и монографију „Тувимово лице“. Добио је низ књижевних награда,
између осталих престижну награду пољског ПЕН-Клуба и награду града Гдиња,
а ове
године такође награду Министра културе. Као истакнути познавалац поезије ужива
велики ауторитет и има огроман утицај на формирање књижевних оцена у Пољској.
Крај странице