KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, децембар 2006.
СВЕТСКИ СИСТЕМ НИКОЛЕ ТЕСЛЕ - визија Интернета
Познати електронски часопис за популаризацију науке “Live science” октобра ове године сабрао је резултате велике интернационалне анкете о највећим умовима савременог доба. Највише гласова добио је Исак Њутн, на другом месту је Алберт Ајнштајн а трећи је Никола Тесла. Потом следе Леонардо да Винчи, Галилеј, Франклин, Моцарт, Едисон, Хокинг, Кеплер, Дарвин, Марија Кири, Бел, фон Браун, Ганди, Чомски и други. Прошле године, у анкети чувеног Дискавери канала, Тесла је изабран међу 100 најзнаменитијих Американаца гласовима из читавог света, па и преко интернет-адресе (сајта) Удружења књижевника Србије и “Књижевних новина” ( www.uksrbije.org.yu ).
Мада је Тесла и раније био светски познат и изузетно цењен, добитник многих научних признања из света, уврштен у Дом славних САД а његовим именом је названа јединица магнетне индукције, сведоци смо да ових дана постаје широко популаран тако да се његово име појављује и тамо где то нисмо очекивали, од имена рок бенда до новог модела аутомобила.Човек који је остварио савршенство
По свему судећи, са сваком протеклом деценијом, постајемо свеснији епохалне важности његових великих открића која нас свуда окружују. Уједно, почињемо да схватамо да неки ( можда и многи?) његови проналасци припадају оној најређој категорији људских производа за које се може рећи да су – савршени.
Први пример је Теслин индукциони мотор који је он сам описао као робустан и јефтин, без комутатора, четкица и прикључака са ротором (до тада неопходних делова сваког мотора) који покрећу и напајају полифазне наизменичне струје. Нетехнички речено: четири навоја жице између којих лебде “крилца” ротора. Сила коју је извукао из природе упућена је да тече двоструким стазама и ствара енергетско поље -– нову силу која покреће све око нас. Ако се притом има у виду да још увек не постоји потпуна дефиниција електричне струје и да је непозната њена суштинска бит (материја, електрони, енергија…?) може се са мало слободе рећи да је Тесла пронашао како да употреби Нешто да би створио Силу која покреће Све и то без било каквих техничко-механичко-кинетичких додатака и помагала. Његов цртеж патента од 1. маја 1888. наличи на савремену графику која плени хармоничним распоредом маса, строгом симетријом и потпуном равнотежом на чврстој основи…
По Теслиним речима кључни део овог генијалног открића (који је решавао више година) догодио се док је, инспирисан заласком Сунца, рецитовао одломак из Гетеовог “Фауста” ( Први део, “Пред градским вратима”) у коме се “други оживљава свет” и “лете крила бестелесна”. Створио је савршено дело блиско уметничком (по експлозији емоција које га прате, потпуној оригиналности, функционалности и складности свих елемената, ослобођено било чега сувишног), које се најпре може упоређивати са устројством свемира. По мишљењу Велимира Абрамовића то је друго највеће откриће у историји људске цивилизације уопште, али док “механички точак” нема потпис проналазача, “електромагнетни точак” енергетске и индустријске производње тај потпис има.
Други сличан изум је економичан пренос енергије високим наизменичним напоном. Он је омогућио да се домет преноса електричне струје, са неколико стотина метара, повећа на више стотина километара, касније и на хиљаде километара. Тиме су највећи природни извори огромне енергетске снаге (Нијагарин водопад и други) постали употребљиви за рентабилну производњу струје и њено коришћење у целој земљи и на читавом континенту.
Да није било финансијских колапса, сталног ометања у раду, рушења кула, спаљивања лабораторија и присвајања изума, Тесла би отишао још неколико џиновских корака – у лаборатији је доказао да је цела планета проводник и да се њене резонанције могу користити и безмало неограничено увећавати. Домете тих сазнања у Теслиној “изведби” ми још увек само можемо да наслућујемо.
За Шекспира је речено да је “измислио људски род” и да би се човечанство могло поново створити на основу карактера у његовим трагедијама и комедијама; за Теслу није претерано рећи да је “измислио савршенство”. Међутим, он се није задовољавао да оствари неки посебан, па био он и савршен, изум већ га је одмах уклапао, као битан угаони камен, у систем проналазака и развоја до несагледивих димензија. Док су се други научници задовољавали првим оствареним резултатима који се могу комерцијализовати и борили да уђу у кругове најбогатијих, Теслу су опседале визије које обухватају читаву планету, човечанство и њихову добробит.
Поред 700 пријављених, од укупно више од 1.000 остварених проналазака, у Теслиним белешкама, плановима и зачетим идејама остала је права ризница коју постепено почињемо да разумевамо. За његов пројект “Светски систем” требало нам је читав један век.Теслин Светски систем је Интернет
Сви аутори, популаризатори, тумачи и хроничари Теслиног дела чије сам књиге успео да видим, Теслин “Светски систем” помињу у неколико реченица или, ако га објашњавају, везују га за радио: “оно што данас називамо радио” или чак то додају у називу “Светски радио систем”. Теслин оригинални назив је “my "World System" of wireless transmission,” односно у преводу “мој “Светски систем” бежичног преноса”. Реч “радио” се не помиње у тексту већ “бежични пренос енергије” – термин који обухвата и радио пренос, али и много више од тога.
Како је дошло до овакве забуне и – виђено из данашњег угла – кривотворења Тесле? Објашњење је, по свему судећи, једноставно, па донекле и разумљиво. Наиме, деценијама су Теслини планови и идеје тумачени познатим научним проналасцима – први је био радио који је, сам по себи, епохалан проналазак. Касније понеки тумач Теслиног дела томе додаје факс, а сада је време да томе додамо и велику светску мрежу бежичног преноса (зачету 1985, са пуним развојем после 1995. године) познатију под именом Интернет. И да, поучени претходним искуствима, на крају додамо скромне три тачке за оно што ће можда тек доћи…
Године 1917. Тесла је добио највеће америчко научно одликовање – Едисонову медаљу. Изгледа да су га говор који је тада одржао (а који је једним делом нашао место у његовој аутобиографији) и обновљено интересовање за њега и његове проналаске мотивисали да напише књигу “Моји изуми” коју је објавио 1919. године. У њој, објашњавајући свој “резонантни трансформатор” који “врши бежични пренос енергије изванредно ефикасно и делотворно” и за који “растојање нема значаја јер се интензитет пренетог импулса не смањује”, Тесла пише:
“Овај изум је био један од многих изума обухваћених мојим “Светским системом” бежичног преноса који сам, по повратку у Њујорк 1900. године почео да комерцијализујем. Непосредна сврха овог мог подухвата јасно је у кратким цртама дата у техничком опису тога времена из кога наводим следеће:” (Тесла је 1904. године објавио посебан проспект под насловом “Светски систем” који је, изгледа, примљен као још једна маштарија тада контроверзног проналазача).
Овде ћемо цитирати делове Теслиног тумачења могућности и свих дванаест карактеристика “Светског система” са нашим коментарима у загради:“бежични пренос”… који “омогућава да се тренутно и прецизно пренесе било који сигнал, порука или знак у све крајеве света” (безмало једна од дефиниција Интернета),
“успоставља везу између постојећих телеграфских, телефонских и других сигналних станица, а да при том ниуколико не мора да се мења њихова садашња опрема” (могућност Интернета да се преко њега телефонира, слуша радио или гледа телевизија, шаље и прима е-пошта, схватљиво је Теслино “везивање” за тада познате и комерцијално занимљиве проналаске),
“пријемник, не већи од ручног сата” (мобилни телефони имају и екран, шаљу и примају поруке, а ускоро ће имати е-пошту и везу са Интернетом)
“до раздаљина које немају других ограничења до оних које својим физичким димензијама намеће сама Земљина кугла” (одлика Интернета).
“вештина индивидуализације” (Теслин изум) …омогућава преношење сигнала или порука потпуно тајно и ексклузивно… не изазивајући и не примајући сметње. Сваки сигнал личи на особу јасног идентитета и практично број станица или инструмената који могу да раде без и најмањег међусобног ометања није ограничен” (примењен делимично код телефонских бројева, а потпуно код електронских презентација (сајтова) и е-поште где је број адреса неограничен, сваки индивидуализиран и неометан другима).
“Прва станица “Светског система” – пише Тесла – … је тако пројектована да без посебних трошкова може обављати огроман број техничких радњи. Међу њима се могу навести и следеће” – и Тесла их наводи:
“(1) међусобно повезивање постојећих телеграфских централа или установа широм света” (омогућено Интерентом),
“(2) успостављање тајне државне телеграфске службе чији рад није могуће ометати” (е-поруке и пошта преко сателита или усмеравана на одбијање од јоносфере; обични корисници шаљу е-пошту и улазе у интернет-мрежу преко комерцијализованих посредника - “провајдера” да би се коришћење Интернета могло наплаћивати),
“(3) међусобно повезивање постојећих телефонских централа или установа на Земљиној кугли” (омогућено Интернетом),
“(4) универзална дистрибуција општих вести путем телеграфа или телефона у служби штампе” (омогућено Интерентом, било да их сами тражите на Мрежи или се претплатите да их добијате као е-пошту),
“(5) успостављање службе на принципима “Светског система” за достављање обавештења искључиво у приватне сврхе” (е-пошта),
“(6) међусобно повезивање рада свих берзи на свету” (омогућено Интернетом, и у непосредном преносу, са увидом у све податке)
“(7) успостављање “Светског система” за дистрибуцију музике итд” (Интернет је, на ужас комерцијализоване музичке индустрије, непресушан извор свих “хитова” који одмах и безмало бесплатно постају својина заинтересованих)
“(8) универзално регистровање времена…” (омогућено и Интернетом)
“(9) преношење широм света знакова, бројева итд, било да су куцани на машини било руком исписивани” (електронски пренос текста, фотографија, слика, рукописа, страница књига преко е-поште, “сајтова” и на друге начине преко електронске мреже)
“(10) успостављање светске службе за потребе трговачке морнарице…” (омогућено Интернетом)
“(11) увођење светског система штампања на копну и мору” (рачунарски штампач – “принтер” и пренос текста и слика Интернетом)
“(12) светски систем за репродуковање фотографија и свих врста цртежа или записа који би се отпремили широм света” (у потпуности омогућено Интернетом).
“На острву Лонг Ајленд изграђено је постројење са торњем високим 187 стопа” – пише Тесла даље – “са сферном куполом пречника око 68 стопа. Ове димензије су биле одговарајуће за пренос практично било ког износа енергије…”
Међутим, после пет година изградње и припрема, 1905. године, Теслу напуштају финансијери а торањ руше почетком Првог светског рата из стратегијских разлога. Потом Маркони региструје патенте на којима почива радио и за то добија Нобелову награду, мада је Тесла још 1893. објавио, а 1897. године пријавио сличан патент и друга решења која користи Маркони.
После вишедеценијске судске борбе, Врховни суд 1943. године, неколико месеци после Теслине смрти, доноси коначну пресуду у Теслину корист и њему враћа звање “оца радио-технике”. Та борба и недостатак финансијских средстава, онемогућили су Тесли да развије свој “Светски систем”. Сам Тесла 1919. године то поглавље аутобиографије “Моји изуми” завршава смиреним, филозофско-пророчанским реченицама: “Мој пројекат је успорен због закона природе. Свет није био спреман за њега. Био је исувише испред свог времена али ће на крају ти исти закони преовладати и претворити га у тријумфалан успех.”
И потпуно је био у праву. Теслин “Светски систем” тек данас, после једног века, постаје потпуно разумљив и делује као фантастично пророчанство у односу на време 1900. године у коме је настао. Наш научник, наравно, није пронашао Интернет, али је већ тада знао да ће основни принципи на којима је темељио свој рад и проналаске, као што су електрична енергија, бежичан пренос електричне и сваке друге енергије до граница које намеће сама планета и могућности коришћења те енергије од стране сваког појединца, створити неку врсту Велике Светске мреже. Његова визија још једанпут је прескочила векове, међупроналаске и неопходне степенице развоја, потврђујући оно што је рекао за себе а што је тада схваћено као маркетиншка досетка великог проналазача: да он не припада двадесетом већ – двадесет првом веку. И опет је био у праву.
Гледајте, узбуђења долазе
Постоје још најмање два нерешена научна проблема код којих ће се, највероватније, показати да је Тесла био у праву. Први је познати СЕТИ програм трагања за ванземаљском интелигенцијом који су 1971. године организовале руска и америчка академија наука. Никола Тесла је један од зачетника ове идеје јер је први предложио коришћење радиоталаса за комуникацију са разумним бићима у свемиру. У његовом дневнику остало је записано да је регистровао правилно “одбројавање” из космоса (један, два пута два, три пута три, четири пута четири…) али оно, нажалост, није снимљено да би се могло разматрати као доказ.
Други је нека врста допуне Ајнштајнове теорије релативности по којој било шта што има коначну масу не може да се креће брже од светлости. Године 1930. Тесла је тврдио да је упутио таласе око Земље брзином од 475.000 километара у секунди и да је утврдио да су космички таласи 50 пута бржи од светлости. Новија научна сазнања се томе делимично приближавају јер допуштају могућност да нешто без масе, зраци или “пакет светлосних таласа” ипак може да буде брже од светлости. То нас подсећа на Теслину препоруку читаоцима његовог проспекта “Светски систем” из 1904. године: “Гледајте, узбуђења долазе!” Одскора, она су почела убрзано да се догађају
Амерички Конгрес 10. јула 1990. године прославио је Теслин рођендан. На свечаности су говорила деветорица конгресмена и сенатор Карл Левин из Мичигена. Таква част у америчкој историји није указана ни једном америчком научнику, чак ни Томасу Едисону или Александру Грејаму Белу.
Архивска грађа из Теслине заоставштине у Музеју Николе Тесле у Београду, на основу одлуке генералног директора Унеска, Коићира Мацуре, 16. октобра 2003. године уписана је у регистар Унеска Памћење света.Данас, Теслино име је све чешће присутно не само у научним већ и у културним, привредним и рубрикама шоу-бизниса, тако да и ту изненађења тек предстоје. Поводи за то су различити:
У свету филма установљена је награда која је названа по Николи Тесли - званични назив: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Награда се додељује уметницима који су постигли изузетне резултате на пољу филмске технике. До сада су је примили: 2005. - Џери Луис, 2004. - редитељ Џејмс Камерон, 2003. - редитељ Џорџ Лукас, Стен Винстон...
Ове године је снимљен филм “Престиж” у коме Дејвид Боуви, легендарни британски музичар, тумачи улогу Тесле, заједно са Хју Џекменом, Кристијаном Бејлом, Мајклом Кејном и Скарлет Јохансон. “Престиж” је режирао реномирани британски редитељ Кристофер Нолан.
Код нас је више сезона међу најгледанијим позоришним представама била поетска драма Стевана Пешића о Тесли, а уметница Марина Абрамовић снимила је 2003. године у Музеју Николе Тесле у Београду видео-инсталације Рачунајте на нас и Рачунајте на нас II, које су инспирисане животом и делом Николе Тесле. Иначе, у Србији Теслиним именом су названи један институт, универзитетска библиотека у Нишу, две термоцентрале, булевар и аеродром у Београду, акцелераторска инсталација у Винчи, а током постојања Републике Српске Крајине Универзитет у Книну је носио његово име.
Можда ће се најзад и у јавности појавити једини Теслин портрет за који је он позирао. Многи уметници су то желели али је само сликарка и принцеза Вилма Љвов-Парлага успела 1916. године да га приволи, сви остали Теслини портрети рађени су према фотографијама. Тесли се тада није допало осветљење у атељеу и сам је начинио аранжман светиљки тако што је светлост филтрирао кроз плаво стакло. Тако је настао портрет у техници уља на платну, познат под називом “Плави портрет”, који је репродукован јануара 1919. године у часопису “Електрикал Експериментер” као илустрација уз Теслин аутобиографски фељтон “Моји изуми” и 20. јула 1931. године на насловној страни часописа “Тајм”.
Тесла је само једном изразио жељу да неки уметник изради његов портрет. Године 1939, 18. августа, упутио је тим поводом телеграм свом пријатељу, познатом југословенском вајару Ивану Мештровићу. Мештровић је стицајем околности израдио Теслину бисту тек 1952. године. Одливци ове бисте чувају се у Музеју Николе Тесле у Београду, у Музеју Лике у Госпићу и у Техничком музеју у Бечу.
Чувени Музеј воштаних фигура Мадам Тисо, њујоршки огранак славне лондонске куће, припрема фигуру Николе Тесле у воску и поставиће је поред Александра Бела, проналазача телефона.
Амерички хард-рок бенд “Тесла” изабрао је то име по нашем научнику - као израз захвалности што нам је омогућио коришћење струје, без које не би постојале ни електричне гитаре.
Најновија вест долази из света индустрије, бизниса и великих профита: америчка компанија "Тесла мотори” је најавила прозводњу електричног спортског аутомобила “Тесла роудстар” за половину 2007. године и унапред продала првих сто комада. Сви који знају алтернативну историју ауто-индустрије и догађања из седамдесетих година прошлог века, познатија под називом “Како је убијен електро-аутомобил”, сигурни су да узбуђења, заиста, тек долазе. Хоће ли се аутомобили са Теслиним именом заиста кретати друмовима или је то један од начина да компанија скупо прода део својих акција моћној ауто-индустрији класичних возила која не жели електро-аутомобиле, сазнаћемо ускоро.Миливој Анђелковић
Пандорина кутија
КАРИКЕ СРПСКОГ ИЗДАВАШТВА
Тек што је завршен 51. међународни сајам књига, отворила се, и то широм, Пандорина кутија из које су покуљали проблеми који већ више од једне деценије урушавају српско издаваштво. Највећи од њих је немање заједничког интереса међу српским издавачима, као ни пословне етике која би помогла да се неспоразуми и разлике ублаже. А добрим делом и због тога што су злосрећне пословне (не)прилике омогућиле последњих година да се многи, иначе врсни књижари, нађу у улози издавача и да са свега неколико објављених књига постану важна карика српског издаваштва. Без озбиљно осмишљене уређивачке концепције, измишљајући топлу воду објављивањем надалеко популарних књига (често, нажалост, без поштовања елементарних стандарда) успевали су да размене с другима своје књиге и представе се на многобројним сајмовима као „успешни издавачи“. А, у ствари, само књижари. Вешти, додуше.
Њима су се, убрзо, придружиле и библиотеке. Уместо да буџетским средствима попуњавају фондове својих библиотека, новац пореских обвезника трошен је на објављивање књига које су потом размењиване. И које је Министарство културе откупљивало за све остало библиотеке. А требало би добро погледати који су наслови објављивани и колико су библиотеке излазиле из домена свог рада. Зарад личних амбиција, краткорочне добити и дугорочне штете.
О медијима и њиховом утицају на формирање читалачког укуса и да не говоримо. Најезда кича и шунда издигнута је у ранг литературе првог реда, а о истинским, аутентичним ствараоцима тек покоји редак, на лично познанство. О поезији, посебно, да и не говорим.
Киоск-издаваштво је употпунило ову слику. У целом свету ове књиге се могу продавати само 1 (један) дан, колико су тазе и новине уз које се књига објављује. Само код нас се овим издањима оставља позамашан простор. И само код нас заузимају 2–3 полице у библиотекама. Вољом оних који креирају културну политику у целини.
Али, ако се на медије не може (можда и не сме) утицати, сви смо очекивали да ће 2000. година донети неки мало значајнији помак. Али, ћорак. И то потпуни.
Прво и основно, ни даље немамо ваљан закон о издавачкој делатности, нити се он налази у припреми, а камоли у скупштинској процедури. А тај закон би могао и морао да реши, уз све остало, и питања киоск-издаваштва, стандарда у изради публикација, укључујући, можда, ограничавање бављења издаваштвом буџетским установама итд. Да имамо закон, можда ниједно упозорење не би ни требало. А коме не одговара законска уређеност и постојање стандарда, лако се да наслутити.
Други крупан проблем јесте непостојање еснафског удружења издавача које би покретало ова питања, реаговало на штетне појаве, прописивало релативно високе стандарде за своје чланове и имало широк утицај заснован не на моћи већ на принципима. Али, овај еснаф је толико подељен управо непоштовањем стандарда и принципа, да се готово не назире начин да се сви уједине око темељних моралних принципа. Међутим, већ се назире фирмирање једног, два или три удружења издавача. Једне ће окупити принципи, друге уски пословни интереси, треће личне амбиције, четврте... Боље и то, да се разврстамо (не и поделимо), него да и даље будемо без удружења.
Можда би једно од њих утицало да се, уз побројане, реши и следећи, крупан, нерегулисан сегмент нашег пословања – јединствена цена књиге. Незаконита, неопорезована и, у крајњем случају, примитивна размена књига, која је многе уличне путујуће трговце претворила у „издаваче“, можда би била заустављена. Ако не и искорењена.
Проблеми у пословању с књижарама и књижарство уопште посебна су тема која захтева и посебну анализу. За издаваче који се уједине нашло би се решење – од јединственог рабата, до повлачења књига из књижара које не плаћају своје рачуне месецима. Чак и годинама.
Дало би се озбиљније утицати и на организацију Међународног сајма књига, а за њега смо, природно, сви највише заинтересовани.
Али, једном ћемо морати да схватимо да простор додељен на Сајму књига није трговачка тезга, већ излагачки простор. На њему се не сме изложити ни продавати књига коју није објавио закупац изложбеног простора. И то под ригорозним мерама, које укључују и тренутно затварање штанда и вишегодишњу забрану учествовања на овој сајамској манифестацији. У том случају, многим „издавачима“ који годинама већ имају завидан простор у прстену Хале 1 било би много и 5 квадратних метара. Штавише, права слика нашег издаваштва би се добро видела и плашим се да она не би била ружичаста и онако шарена како данас изгледа. С друге стране, никако за додељивање изложбеног простора не може бити мерило број објављених издања, ни у складу с тим тзв. „ранг-листа издавача“ коју периодично објављује Народна библиотека Србије. Тај критеријум никако не би требало узимати у обзир, јер неко је већи издавач с 5 добрих наслова него други с 55 оних који не представљају плод осмишљене уређивачке концепције.
Исто тако, на Сајму књига никако не би требало дозволити излагање и продају киоск-издања, која су српској култури учинила немерљиву штету великим уређивачким промашајима, а издавачима представљају више него нелојалну конкуренцију.
Садашњи Савет Сајма књига учинио је низ позитивних корака у том правцу, и то се мора недвосмислено нагласити. Од тога да се удаље из сајамских хала они који су на дрвеним сточићима, између стубова, продавали некакве брошурице и премештање кафана у за то одговарајућа места, све до враћања угледа Сајму књига као културној институцији, са земљом почасним гостом и озбиљно осмишљеним програмима који нас удаљавају од дуго присутне вашарске атмосфере.
Само да се никада не понове Први и Други миленијумски сајам.
У том смислу, Савет Сајма књига би морао озбиљно да анализира протекли, 51. међународни сајам књига и да изађе у јавност не са бројкама које замагљују стварност већ са чињеницама које је разоткривају.
И мора, најпре сaм себи, а потом и јавности, објаснити како су поједини „издавачи“ имали више штандова од оних које им је Савет доделио, односно, да ли је било препродаје штандова. Ако јесте, мора се утврдити ко је у томе учествовао и какве последице ће због тога имати за следећу сајамску манифестацију. Такође, Савет је имао довољно времена да утврди који су штандови били излагачки, а који трговачки, и како да се према таквим учесницима постави на следећем Сајму књига.
Искрено верујем да нико од чланова Савета Сајма није учествовао ни у каквим малверзацијама. Али ако се ништа позитивно не изроди из свега тога, бићу сигуран да сам поприлично наиван.
Али читаоци нису. И не праштају. Зар није довољна опомена што је на овогодишњем, 51. међународном сајму књига било толико мање посетилаца у односу на претходне године да се то могло и голим оком видети?! Још горе, са сцене су нестали неки некада велики издавачи, а ниједан нови се није појавио.
Највише страхујем од тога да ћу овај исти текст моћи мирне душе да потпишем и идуће године. Да ће еснаф издавача остати пасиван. Да надлежна министарства неће прстом мрднути заузета својом дневнополитичком кожом. Да се нико неће забринути ако са сцене нестану још неки велики издавачи. Да ће одлични ђаци за награде на крају школске године добијати књиге које неће пожелети да сачувају. Да домаћи писци неће имати где да објаве своју нову књигу.
Да ће на данашњим књижарама ускоро стајати блештаве рекламе касапница, италијанских ципела и одела... Да ће из Пандорине кутије српског издаваштва излетети нове немани.Милан Тасић
Алекса Шантић
Мати
Мајци Николе Тесле
У грању школских липа весели жагоре врапци,
Врх се звоника жари.
Вечерње звоно зове и већ се у цркву купе
Бедни, болни и стари.
У црном оделу једна старица, уморних црта,
Ступа у тамни кут храма
И усрдно се моли. Спрам ње ликови сјајни
из златног гледају рама.
После вечерње мене, малог певача,
свог знанца,
За руку хвата к’о мати:
„Пођи дер са мном, дете, па ћу ти ораха
крупних
И слатких колача дати.“
Ивица месеца вири. Још само мало па вече
Скинуће наките целе.
Ми се уз степенице пењемо и улазимо
У врата куће беле.
У соби сумрак. На окну дрхтава румен гасне –
За гору сунце је село.
На застртоме зиду удара сахат стари,
и смиље мирише свело.
Ја сам, доле, у углу. Седим и задовољно
Орахе тучем и бројим;
Спрам мене мацан чучи, преде и у ме гледа
Планулим очима својим.
Старица отвара ормар и докле крила ормара
Шкрипућу и к’о да цвиле,
Испод старога рубља вади и на сто слаже
Комад по комад свиле.
И снова Богу се моли и смежуране усне
Шапућу кротко и ти’о:
„О, Бог ти, Никола, дао здравља и дуга века!
Где био, свуд сретан био!“
Он, иза далеког мора, посл’о је свилу ткану
Старици за одело;
И како госпа руком дотакне дарове сина,
У сету утоне цела.
Ја видим: она плаче. И док сјај кандила титра
По њеном сухом профилу;
На сто падају сузе и светлим капима квасе
Тешку и скупу свилу.
И сумрак све више бива. Мирише смиље свело;
Иконостас се зари.
Између прозора, горе на застртоме зиду,
Удара сахат стари.
И тако протичу дневи и тако лагано труну;
Још нескројена одела;
Мада их старица често дрхтавом руком глади
између рубља бела.