Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, фебруар 2008.
Paulo Koeljo:Bajka za Bozic
Stara legenda kaze da je, nekada davno, u jednoj zemlji, koju danas zovemo Austrija, zivela porodica Buckhard koju sacinjavahu covek, zena i decak.
Bili su zabavljaci i narocito su imali posla o Bozicu: govorili su poeziju, pevali balade starih trubadura, zonglirali da razvesele okupljeni narod...Ali avaj, nikada im ne bi preteklo novca za poklon njihovom malisanu. Otac je, stoga, tesio sina recima: - « Znas li zasto se torba Bozic Bate nikada nije ispraznila, a toliko ima dece na svetu? Zato, sine moj, sto je od torbe pune igracaka mnogo dragocenija torba puna « nevidljivih darova».
I tako, te noci, te radosne Bozicne noci, kada Deda Mraz donosi slogu, srecu, spokoj... kada pokusava da razmrsi zamrseno, kada tamo gde nedostaje ljubavi, posejava nadu... kada tamo gde buducnost izgleda mracna, on donosi svetlost..., a u svako decije srce, lagano spusta semenje vere... u toj noci, nastavljao je otac svoju besedu dok ga je sin netremice slusao, - ne zaboravi nikada, nikada, da kada god mine Bozic, treba da smo srecni sto smo zivi, sto je prosao jos jedan koji smo proslavili... sto je minuo jos jedan Bozic povodom kojeg smo i mi ljudima darivali radost, nasom igrom i nasom pesmom. Radost jeu davanju, sine moj.»
Vreme je prolazilo. Jednoga dana, kao vec poodrastao decak, prolazio je sa ocem i majkom pored velelepnog samostana Melk koju su vredni neimari tek gradili.
- « Oce, da li se secate, - pitao je decak koji je postajao mladic, - da li se secate kada ste mi kao malom pricali pricu o Deda Mrazu i njegovim najdragocenijim nevidljivim darovima ? Mislim da sam upravo sada i ja dobio jedan takav poklon. Kako drugacije da objasnim da se u meni probudila zelja da postanem svestenik, da moj poziv bude poziv Bozijeg sluge. Da li biste mi zamerili da, evo sada, upravo sada, nacinim prvi korak ka mojoj nameri ?
Otac je samo klimnuo glavom. Majka takode. Porodica je postovala sinovljevu zelju.
Vec narednog sekunda, zajedno pokucase na dveri samostana i kaluderi ljubazno i sa mnogo ljubavi primise mladog Buckharda na pocetnicko tihovanje. Slucajno ili ne, bese to bas vece uoci Bozica. I bas tada, te Badnje veceri, dogodilo se cudo u samostanu Melk. Marija, koja nosase detesce Isusa na rukama, resi da te noci poseti samostan.
Poneti ovolikim cudom i cascu, svi kaluderi stadose u red, dugi red, i jedan po jedan poklonise se ispred Bogorodice da odaju pocast Mariji i detetu. Nicice padose na kolena u dugoj koloni.
Jedan po jedan bi ustajali i pokazivali Bogorodici lepote samostana i vestine svoga umeca. Prvi je pokazivo freske koje su ukrasavale to sveto mesto, drugi donese Sveto Pismo, pisano i naslikano rukama kaludera, treci isprica. sva imena svetaca.
Na kraju reda, mladi Buckhard cekao je uznemirno. Njegovi roditelji su bili skromni, behu tako jednostavna porodica, i jedino sto su ga naucili, bilo je da zonglira, da baca po nekoliko loptica u vis, da ih premece iz jedne u drugu ruku, da gleda u onu koja je najvisa tacka ka nebu i da pazi da mu ni jedna ne ispadne.
Izvinjavao se i izvinjavao siroti Buckhard. Pognute glave i rumenih obraza, objasnjavao je da je sin starog zonglera i da ga je sram sto ce okaljati ugled samostana i kaludera.
U dubini srca, on je osecao da bi i on... mozda... mogao... nesto posebno da daruje Bogorodici i Isusu. Otuda nije izdrzao. Pobedio je stid i osecujuci prekorne poglede svoje samostanske sabrace, on je lagano izvadio cetiri narandze iz dzepa i poceo da ih baca i prihvata, jednu, drugu, trecu, cetvrtu... narandze su formirale lepi polukrug u vazduhu, poput oreola... Buckhard gotovo da nije disao strepeci da ne ispusti neku narandzu, plaseci se da bi necim mogao da pokvari ovaj savrseni sklad jave i sna.
U tom trenu, dete Isus poce radosno da pljesce rucicama... Bogorodica pode prema Buckhardu i pruzi mu detesce iz svog narucja. Dete se i dalje neprestano osmehivalo.
I ovde se negde zavrsava legenda. Kaze samo da od tada, od tog cuda, svakih dve stotine godina, ponovo jedan novi Buckhard pokuca na vrata samostana. I noc uoci Bozica, Bogorodici i malenom Isusu u cast, pokaze cemu ga je porodica naucila. I kazu da je to uvek nekakvo cudo, koje lici na oreol... za nekog novog sveca koji je za zivota umeo da ceni nevidljive ali najvrednije Bozije darove.
Paulo Coelho
Translated by /Prevod srpski
Zorica Sentic @ Gordana Vlajic
МУЛТИЕТНИЧКО КОСОВО?!
Косово је мултиетничко.
На њему у слози живе Албанци, Шиптари,
Арнаути и Арбанаси.Независним Косовом задовољне су обе стране.
И албанска и америчка.Америка је била европска колонија.
Сада је обрнуто.На Косову је срушено много
средњовековних здања.
Они који су то учинили
још нису изашли из тог раздобља.Невладине организације оштро су реаговале
на вест да су Шиптари заклали троје Срба.
По њима, назив Шиптари је увредљив.Траже да се одрекнемо дела себе,
да бисмо били део њих.Срби на Косову више не напуштају своје домове.
Не смеју да изађу ни у двориште.Слобода кретања омогућена је на Косову.
Ко жели, може слободно да иде из покрајине.Срећу чине мале ствари.
Зато Америка хоће да створи малу Србију.Траже да се одрекнемо дела себе,
да бисмо били део њих.Ми Срби смо вечито млади.
За свет смо двадесет година лоши момци.Да су нам искрени пријатељи,
види се из тога што су нас бомбардовали
класичним пројектилима.
Атомску бомбу нису користили.Александар Чотрић
KAD SE SRPSKA ZASTAVA NADVILA NAD BELOM KUĆOM
28. jula 1918. godine predsednik Vudrou Vilson je uputio ovu poruku američkom narodu. Ona je čitana u crkvama širom zemlje i objavljena u gotovo svim bitnijim novinama. Srpska zastava je dignuta nad Belom kućom i nad svim javnim zgradama američke prestonice. Poruka je glasila:
NARODU SJEDINJENIH AMERIČKIH DRŽAVA:
U nedelju, 28. dana tekućeg meseca, biće četiri godine od dana kada se hrabri narod Srbije, umesto da poklekne pred proračunatim i bestidnim iznuđivanjima od strane neprijatelja, odazvao na ratnu deklaraciju Austrougarske braneći svoju teritoriju i svoje domove od neprijatelja koji se namerio da ih uništi. Dostojanstven beše njihov odgovor. Tako su se hrabro i valjano usprotivili sili jedne države deset puta brojnije i opskrbljenije resursima od njihove, da su tek nakon trećeg isterivanja Ausrijanaca i reagovanja Nemačke i Bugarske koje su pritekle u pomoć Austriji bili primorani da se povuku u Albaniju. Iako im je teritorija bila opustošena a domovi oskrnavljeni, duh srpskog naroda nije bio slomljen. Premda nadvladani od strane jačeg, njihova ljubav prema slobodi bila je nepromenjena. Divlja sila nije uspela da pomete njihovu čvrstu rešenost da žrtvuju sve zarad slobode i nezavisnosti.
Smatram prikladnim da narod Sjedinjenih Država, koji je posvećen onoj očevidnoj istini, odnosno pravu svih naroda i nacija, kako malih tako i velikih, da žive sopstvene živote i biraju sopstvene vlade, imajući pritom u vidu da su principi za koje se Srbija tako časno borila i ginula isti oni principi za koje se i Sjedinjene Države bore, iskoristi ovu godišnjicu da na podesan način iskaže svoje ratno saučešće sa ovim potlačenim narodom koji je tako herojski odoleo pred nastojanjem germanskih nacija da zavladaju svetom. U isto vreme, ne zaboravimo ni srodne narode Velike slovenske rase – Poljake, Čehe i južno-slovenske narode koji sada, potlčeni i ovladani stranom rasom, žude za nezavisnošću i nacionalnim jedinstvom.
Ovo se ne bi moglo postići na prikladniji način negoli okupljanjem u našim crkvama. Stoga, pozivam narode Sjedinjenih Država svih veroispovesti i uverenja da se okupe u svojim crkvama u nedelju 28. jula ne bi li dali glasa svom saučešću sa ovim podjarmljenim narodom i njihovim srodnicima u drugim zemljama i prizvali Našeg Gospoda Spasitelja da blagoslovi njih i cilj u koji su se zakleli.
Vudrou Vilson, Predsednik
Bela kuća, jula 1918.Prevod: Marija Puslojić
Крај странице