KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, фебруар 2009.
ИЗ САДРЖАЈА:
О Књижевним новинама после 30 година
Сигнализам 1969-2009
Посланик Иво Андрић у Народној скупштини
Много национализма, мало родољубља – разговор са М. Пајићем
Прве српске песникиње у Америци
Миливој Анђелковић:
ХУНИ АВАНГАРДЕ НА ЕЛЕКТРОНСКОМ НЕБУ
«Материја је сва прожета жељом за игром», записао је Мирољуб Тодоровић у «Песничким дневницима» 1959 – 1968. година. Разни облици у којима се материја испољава очигледни су примери њених духовитих играрија. Електроника је један од новијих примера који то потврђују. Софистицирано – специјализована и минијатуризована материја, посредована људском креативношћу, ствара слике, рукописе, књиге, пројекте. Све оно што је раније тражило много времена и труда за припрему и набавку разноврсног материјала, прибора и алата, као и просторе атељеа или радне собе, сада је под нашим прстима, у ћелијама компјутера и у чвориштима електронске мреже.
Такву или сличну «игру материје» призивао је сигнализам тридесетак година пре него што се она догодила. «Поетика сигнализма» Мирољуба Тодоровића са текстовима од 1959. године то јасно показује. И што је најзанимљивије, сигнализам је призивао та нова «чуда» сличним редом како су се она догађала у развоју електронике: технолошки развој, информатика, комуникација, планетарна распрострањеност, мултимедијалност и интердисциплинарност, тродимензионалност, интерактивност. Посебан значај за електронску уметност представљају текстови «Језичка машина» и «Експлозија свемира – експлозија језика» из 1959 – 1968. године и опсежан текст под насловом «О песничким машинама» из 1969. године. Данас схватамо да су ти текстови комплетни синопсиси за реализацију серија електронско-поетских радова, док је «О песничким машинама» потпуни сценарио.
Тиме чудо престаје да буде ирационално, а сигнализам као планетарни уметнички покрет добија визионарску укорењеност, потврду постојеће свести о значају и могућностима и – «ефектом електронског потиска» - нови замах. Kао што је деценијама бирао и користио боје из туба, «ауто-спреј», пресу за графике, индустријски направљену хартију, писаћу машину, фломастере и хемијске оловке, уметник ће тако употребити и одговарајући програм и усмерити његове могућности у правцу своје визије.
Између поетике сигнализма и «поетике» електронске уметности постоје многобројне унутрашње сличности: жанровска разуђеност; нове уметничке структуре; необавезне стваралачке форме, естетика игре; фрагментарност и креативна отвореност за своје и туђе интервенције; слобода интерпретације; отворени просторе многоструких, истовремених могућности у којима се додирују слобода, игра и креативност; страница ослобођена принуде истог; текст / дело добија тродимензионалност тела у покрету, «ради» допуњујући и мењајући значења и емитује енергију која призива сродне садржаје и скривена значења...
Тако позната »аура« Валтера Бењамина постаје чињеница а дематеријализација уметности све више се одвија у сфери мишљења, уз вишесмерност комуникације, интерактивно - креативни и сараднички однос аутора и читалаца / гледалаца и са вишеструкошћу значења сегмената, целине и структуре, постајући тако уметност света са планетараном рецепцијом и учешћем у стварању.
"Могућности књижевности (на Интернету, примедба М.А) су бескрајне», пише Рејмонд Федерман. «Још нисмо ни почели да их истражујемо, бар не онако како то чине трговци и пословни људи. На прагу смо велике електронске књижевности, баш као што смо на прагу истраживања свемира. Слетели смо на Месец, литератури то тек предстоји."
За 2007- 2008. годину може се рећи да је једна од значајнијих у већ подужој историји сигнализма. Текст / слика / објект који су «добили тело» најзад су слетели на електронски Месец! Догодио се историјски сусрет: «Хуни авангарде» - како је сигнализам Мирољуба Тодоровића назвао Јулијан Корнхаузер, познати професор славистике - ујединили су се са «Хунима електронике»! Изоловани текстови сигналиста на Великој Мрежи добили су четири сталне базе.
Постављен је сајт Мирољуба Тодоровића са сигнализмом као главном темом (http://www.miroljubtodorovic.com и http://www.mtodorovic2.blogspot.com ),
од раније је познат сајт мултимедијалног уметника Андреја Тишме ( http://aaart.tripod.com ) ,
затим интернет-презентација Слободана Шкеровића ( http://www.skerovicpoetry.blogspot.com ),
сајт аутора овог текста ( http://www.amika.rs ),
а најпознатија интернет-адреса наше културе «Пројект Растко» прихватила је сигнализам као посебну програмску целину (http://www.rastko.org.yu/knjizevnost/signalizam ),
са низом веза (линкова) окренутим најзначајнијим ауторима код нас и у свету као што су Јулијан Корнхаузер, Миливоје Павловић, Живан Живковић, Добрица Камперелић, Илија Бакић, Звонко Сарић, Зоран Поповић, Жарко Ђуровић, Џим Лефтвич, Скот Меклод, Давид Баптист Чирот, затим Ана Лонг, Лук Фиренс, Дик Хигинс, Клаус Грох, Руд Јансен, Клаус Петер Денкер, Клементе Падин...
Промоција "Књижевних новина у Новом
Подстицање културних вредности
Књижевни програми јубиларног 40. Празника мимозе почели су 2. фебруара, пред-
стављањем листа „Књижевне новине”, у хотелу Сан Ризорт на Топлој.
Повод за промоцију свакако је чињеница да су уз “Књижевне новине” стасале
многе генерације српских и југословенских писаца и да је ово гласило имало и још има
незаобилазну улогу у српској и југословенској књижевности и култури, али и у број-
ним, помало заборављеним везама “Књижевних новина” и Херцег Новог.Промоција је организована уз
значајан јубилеј - шест деценија
објављивања листа који је 1948.
године основан као орган Савеза књи-
жевника Југославије, а у годинама које
су следиле постао самосталан часопис за
књижевност, културу и друштвена пи-
тања. Књижевне новине сажимају у том
периоду историју југословенске култур-
не сцене, а успостављају бројне и плодне
везе, између осталих градова и са Херцег
Новим.Домаћин промоције, из херцегновске Књижевне заједнице,
Вишња Косовић, професор философије,
песникиња, и афористичар, нагласила
је да се чином промоције Књижевних
новина" у још једном граду који је "кроз своју многовеку историју, био место зна-
чајних културних сусретања” потврђује
да се “култура, као највиши и најдубљи
облик људске продуховљености, темељи
на памћењу, неговању већ створених, али
и препознавању, храбрењу и подстицању нових вредности".„Херцегновска промоција Књижев-
них новина има пуно оправдање јер
су у овом граду и у Београду живели и
стварали а били сарадници Књижевних
новина и Иво Андрић и Стеван Раич-
ковић, Душан Костић и Зуко Џумхур...Први председник Удружења књижевни-
ка Србије био је Симо Матавуљ који је
и у Новом провео деценије радећи као
професор у Српској поморској закладној
школи на Србини”, подсетио је главни и
одговорни уредник Књижевних новина
Мићо Цвијетић, књижевни историчар,
критичар и песник.Бранислав Вељковић, један од уредника, посебну пажњу је посветио представљању редакције и аутора који сада сарађују са листом.
Договорили смо се да редакција буде
стално отворена не само за пријем руко-
писа него и за разговоре, за дружења, па и
разговоре после промоција, рекао је Вељ-
ковић, а потом промовисао и занимљиву
и вредну библиотеку “12 плус 1” .Да су, како је рекла Вишња Косовић
Књижевне новине својеврсни сабиратељ
и презент интелектуалних и стваралач-
ких стремљења, не само на бившим југо-
словенским него и европским и светским
просторима” потврдила је присуством
заинтересована херцегновска публика.
Цео програм, свака изговорена реченица
и сви срдачни аплаузи учинили су жи-
вом и њену мисао да је “култура моћно
дозивање и сусретање горостаса духа
кроз време, од прошлог ка будућем, и бу-
дућег ка прошлом, кроз снажан дослух
са савременошћу.”Казивањем одабраних стихо-
ва и текстова Иве Андрића,
Васка Попе, Десанке Мак-
симовић, Миодрага Павловића,
Стевана Раичковића, Душана Кос-
тића, објављиваних у Књижевним
новинама леп допринос промоцији
дали су глумци Херцегновског по-
зоришта Зоран Тројановић, Мићо
Лаловић и Драгана Крунић, а му-
зиком су програм обојиле профе-
сорице у херцегновској Музичкој
школи виолинисткиње Јелена и
Анита Поповић и кларинетист-
киња Валентина Кулиновић.В. Вујовић
Манојле Гавриловић: Кинески зид
Просух шаку звезда са Кинеског зида,
Месец бели џемпер са рамена скида.Вечерња се светлост претвара у ласте,
облак налик срни са свитањем срасте.Реком плови јесен са четири лађе,
крену према југу и за Шангај зађе.Мени се учини низ кинеско вече,
однекуд Морава жубори и тече.Видим кроз пролеће Београд се светли,
чујем са Авале, где певају петли.Можда то Златибор са олујом снежи,
на крилима ветра низ брегове бежи.Кренули смо зором путем свиле беле,
претворени у звук неке давне стреле,Над Кинеским зидом лети црни соко,
познајем му крило, познајем му око.Душка Врховац: Постоје људи
Постоје људи са којима не мораш
разговарати да би их разумео.
Не мораш их ни виђати,
ни поклоне им слати,
не мораш о њима ни мислити,
радујеш им се када ти,
не тражећи дозволу,
изненадно,
ниодакле,
незвани,
живот бану.Постоје људи којима
не мораш писма писати,
не мораш ни на њихова одговарати,
не мораш им знати кућну адресу
ни матерњи језик,
блиски су ти,
знани,
толико стварни и присутни
да утичу на твоја годишња доба,
на ритам твог стиха,
боју гласа, риму,
избор одеће,
ресторана,
или јела и вина.Постоје људи о којима
не знаш готово ништа,
ништа више
него што знаш о птици
која ти случајно
на трен закрили видик
док забленут одсутним погледом
стремиш у небеса,
недођин,
мислима на доле,
утробу земљину,
као у сопствену,
недокучиви мрак
у срцу светиљке
која ти неком
невидљивом руком ношена
понекад осветљава пут.Постоје људи који ти
обичним e-mail-ом
уместо сијалице
упале мало сунце
на плафону полумрачне собе
у којој већ данима
безуспешно покушаваш
донети одлуку
да ли има смисла
још једанпут спремити доручак,
још једанпут мењати постељину,
још једанпут преметати по мозгу
да ли све то мора
баш тако да се збива
или си ти негде дебело омануо
и сада нема назад,
то ти је што ти је.Постоје људи који ти
у празну чашу на столу,
на којој се нејасно огледају
трагови твојих презрелих усана
и влажност одбегле сузе,
својом недодирљивом руком
сипају најопојније вино
баш у тренутку
када је казаљка
умало склизнула
на ону страну
на којој си обележио
крај свега,
крај света.Постоје људи који у својим мислима,
вукући за собом
своје неодлучне кораке
у бесциљним лутањима
улицама неког свог града
на неком континенту,
очајни од своје туробне свакодневице
и бесмисла који се шири планетом
без наде да се икада заустави,
баш тебе
око свог врата
вежу као шал
од најлепше и најнежније свиле,
и због тог нестварног додира,
због жуте нијансе
кашмирове шаре
на том шалу,
у трену поверују
да није све изгубљено,
да има још,
да има више,
и боље,
и да и није све
тако бесмислено
како се понекада чини.Постоје људи који
твојим обичним речима
осветљавају пут
својим тешким
и тамним мислима,
твојим бледим лицем
зачињавају своју усамљену
суботњу вечеру
и засмејавају / благословено божићно јутрокао да се свет стварно
сваког Божића поново рађа.Постоје људи који
твојим рукама,
којима тако често кршиш прсте,
стежеш их,
ломиш,
и још чешће
уопште не знаш
шта ћеш са њима,
редовно и са љубављу
заливају ситне цветне пупољке
у свеже офарбаним саксијама
на својој тераси,
или у свом врту,
или бојажљиво
приносе нарамке
младе лековите траве
срнама које отмено
и готово нечујно
пролазе њиховим
све теже ухватљивим сном.Постоје људи који,
када се изгубе,
када пожеле да се убију
или макар на час да се сакрију
у бескрају
црне свемирске рупе,
готово у незнању
упиру поглед у небо
да тамо улове
макар један твој
давно загубљени осмех,
и уместо да се удаве
у најдубљем виру
тешко загађене завичајне реке,
једноставно уђу у први бистро,
наруче обично пиво
и приносећи полако чашу
на трен оживелим уснама
нечујно
али побожно
изговоре твоје име.Постоје људи
који су се отуђили
од свих и свега,
и од самих себе
сасвим се отуђили,
одбегли,
самоизгнали се,
све иза себе поништили,
одрекли се прошлог и будућег
одбацивши веру у обоје,
одбацили сећање чак,
али понекад,
ходајући по ивици ножа
коју су годинама лично оштрили,
до лудила,
до судње међе,
до тачке преласка
на ону страну свега,
када им дође да их не буде,
да све престане,
да небо у земљу сиђе
и угаси се и светло прасветла,
прве муње,
једноставно застану на мах,
нешто им се негде помери,
у глави,
у мозгу или стомаку,
ко зна,
чудно се осмехну
и помисле на те.Постоје људи - и - постојиш ти.
Зоран Ђурић: Дај нам светлост да се опробамо
Његошу
Кад промаши човек живот цео
пита себе зашто је живео.
Чак и они што су мртви били
да ли су се од нас одморили
или носе крст наше голготе
Је ли теже њима или нама,
који део крста више слама.
Невидљива ил‘ видљива сени
кад те нема ми смо измишљени.
Ако јесмо чему ове боли,
патње, вика, сузе и ридаји.
Зашто свеће палимо у цркви
ако свето не осветли све то.
Ако јесмо такви какви јесмо
и на овом и на оном свету,
шта уставља те се не спојимо.
Која сила одваја нам мисли.
Кад је исто што смо се ту стисли
к‘о мишеви поплава кад дође.
Небеса нам ту препрека нису,
само страху страх се страшним чини.
Изађимо и спојимо чини
к‘о другари стари кад се виде.
Није важно какво је одело
светло-жуто, поцепано-мокро.
Добри Боже, кад би само мог‘о
да утишаш силину галаме.
У ушима толико ми јечи,
у лобањи к‘о да звона звоне,
бију, туку, лете амо-тамо.
Дај нам светлост да се опробамо.
Вишња Косовић:
Ф И Л О З О Ф С К И
АФ О Р И ЗМИ
• Човјеку великих жеља увјек се чини да су му кораци мали.
• Величина птица мјери се распоном крила, а величина човјека ширином
срца.
• Опекао ме пољубац ваше истине, враћам се у загрљај мојих илузија.
• Стид је као зора, облива руменилом док најављује свјетлост душе.
• Када обуздавамо свој бол и туђи гријех – то је храброст, а када обуздавамо
туђи бол и свој гријех – то је већ мудрост.
• Није добро ћутати између редова.
• Савремени човјек – згодан, одан, продан.
• Највећа опасност за човјека су безгрешни људи и грешно тумачење
закона.
• Полтронство је трговање чашћу тамо гдје части нема.
• Велике мисли су као просјаци и пси луталице – врзмају се по свим
временима и просторима, а само ријетки обрате пажњу на њих.
• Умјетник и просјак су велики посвећеници – умјетник опслужује свој стил,
просјак своју просјачку позу.