Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, фебруар 2007.

Молимо Вас, уколико нисте измирили претплату за 2006. годину, да то учините на жиро-рачун Удружења књижевника Србије: 245–0015892701024–54, Агробанка Београд, са напоменом: за претплату, а према упутствима датим у импресуму.

Такође Вас љубазно позивамо да обновите претплату за 2007. годину, за појединце 1200, за правна лица 2400 динара, за иностранство 50 еура, авионски 70 еура.

 

Увек и само Косовац, а никако Косовар

Само незнање или амнезија могу бити разлог некритичком прихватању туђе и опаке речи Косовар

Милован Ј. Богавац


Повод за овај напис је информација немачке агенције Frankfurter rundšau дата октобра 2004. године да је „међународна заједница (већ) увела на Космету појам Косовар, не би ли подстакла процес националног заједништва“, као и каснији новински чланци са истом тематиком.
Уместо речи Косовац (Косовци, косовски) у последње време почела се у нашем језику све више устаљивати реч Косовар (Косовари), а да они који је употребљавају и не знају чија је, када је настала и шта је значила. (А да знају клонили би се ње као ватре живе и никада је не би изговорили.) Она се готово одомаћила у говору не само шиптарских и страних новинара, политичара и политичких коментатора, аналитичара и саветника, већ на несрећу и многих наших. Преузимају је из шиптарског, смишљено нам се подмеће уместо наше, језички и лингвистички исправне и лепе речи Косовац (Косовци, косовски). Покушава се да се њом именују сви житељи на Косову и Метохији, а не само Шиптари. Не! Не по сто пута! Хвала им на том дару. Зашто?
Када данас прочитам у новинама или преко радија и телевизије чујем реч Косовар (Косовари) мени одмах у сећању искрсну слике нечувених злочина које су Шиптари-вулнетари и косовари за време фашистичке окупације од маја 1941. до новембра 1944. године починили над српским и црногорским народом на Косову и Метохији. А то је и разлог што ћу покушати да објасним када је та реч настала и шта је значила (за Србе то и сада значи) и да ћу то учинити уз помоћ књиге документаристичке прозе Приче из Метохије (Београд, 1990) књижевника Драгутина Мићовића (Пећ, 1928. – Београд, 1997).
Ваља, из много разлога, на самом почетку истаћи да још нико, не само у књижевности, него ни у историографији и документарној грађи, није тако слободно и критички проговорио о шиптарским злочинима у Другом светском рату над српским и црногорским живљем на Косову и Метохији и коренима њихове мржње и сецесионизма, овом злу које нас је довело до стања у коме се налазимо од 1999. године, као што је он. Ето разлога зашто данас, не само овом аутору, него свима нама и данас одзвањају јасније и снажније страшни окупацијски дани. У његовој прози присутно је трагично доживљавање окупацијске збиље једног националног колективитета над којим су дивљали Шиптари вулнетари и косовари испољавајући сву своју мржњу и бруталност.
Требало је да прође пола века па да се та тема отвори за јавност, за новинарство и литературу и да се коначно сазна да је најмање 14-15 хиљада Срба и Црногораца убијено на Косову и Метохији за време окупације, а не 3-4 хиљаде како се званично и веома стидљиво истицало у ретким приликама. Та количина зла је деценијама скривана. Људи просто нису смели да јавно говоре и пишу о тим зверствима. То је била табу тема о којој комунистима није одговарало да се о томе пише и све је било заоденуто велом тајности. Зато до скорих година наговештавања о таквој тематици у литератури готово да и није било, сем часних изузетака (Божидар Милидраговић). Зар није нечувен апсурд да су немачки и италијански војници често морали да спасавају српски и црногорски живаљ до протеривања, пљачкања, паљевина, мучења и убијања које су вршили вулнетари и косовари, а о свему томе се у авнојевској Југославији није смело ни говорити, а камоли писати, све због „братства и јединства“ и да се не би увредила ова национална мањина.
Да подсетим да су Шиптари 1941. године окупаторе Немце и Италијане примили и прихватили као ослободиоце. Задовољство и одушевљење се изражавало паролама Живео нам отац Хитлер и Живео нам ујак Мусолини. Весеља и оргијања на читавом Косову и Метохији трајала су недељама упоредо са протеривањем, пљачкањем, паљењем и рушењем цркава и манастира, злостављањем и убијањем мирних српских и црногорских сељака. У томе ће се посебно истицати хорде вулнетара, а убрзо за њима и хорде косовара. И док су злочиначке хорде вулнетара регрутоване из редова шиптарских сељака (катундари), косовари, како су себе називали, масовно су пристизали из Албаније.
У Тирани, а и свим местима у северном делу Албаније, од маја до августа 1941. године, одржавани су масовни митинзи и људи позивани да на ослобођено Косово и Метохију иду организовано:
– Браћо, ко хоће да живи и ради нека пође на Косово. Браћо, сви на ноге – Косово нас чека. Тамо су наша браћа. Ујединимо се. Мора да нас буде што више на Косову. Косово нас зове. Одазовимо се. Сада ми правимо историју за хиљаду година...
Овим и сличним речима, које читамо у причама Долазе Италијани... и Крећемо за Југославију..., говорници су завршавали своја обраћања окупљенима на трговима. Програмом о насељавању Косова и Метохије биле су предвиђене и многе друге, као и новчане погодности и нису се жалили милиони и милијарде наполеона. Исувише привлачна је била понуда за проширење „животног простора“ и остварење сна о великој Албанији на рачун Србије (Косово и Метохија и Чамерија) да се не би прихватила и спровела у дело.
Тако је поток према Југославији, односно Србији – Косову и Метохији потекао. Њиме су се кретали једни за другима грађани Албаније, различитог узраста, сами или с фамилијом, различитих занимања... као да иду у „обећану земљу“ или „мали Мисир“: – „Народ навалио из Албаније – чини ти се сви хрле овамо“, каже један јунак из приповетке Отпор, а други из приповетке Зла судбина казује: „И у Албанији ври. Ама, све весело, грувају овамо на Косово и Метохију. Долази војска, чиновници, учитељи, понека сељачка фамилија са по двадес’ роба“.
Тако се за само месец-два око 35 хиљада породица из Албаније обрело по селима и градовима Косова и Метохије да би се разбашкарили по кућама и на имањима протераних Срба и Црногораца и ту остали до дана данашњих. Било је то у прошлом веку, прво од два насилна и брутална насељавања Косова и Метохије од стране грађана Албаније уз свесрдну помоћ окупатора.
Одмах по насељавању одрасли мушкарци су се одреда придруживали домаћим вулнетарима, ступали у редове шиптарске полиције или, што је најчешће био случај, формирали своје посебне хорде назване косовари. Они су се посебно истицали по бестијалним злочинима над нашим људима. Добро се знало, где би се они појавили сејали су смрт, а за собом остављали пустош. Хорде косовара су дејствовале по Косову и Метохији све до ослобођења овог дела наше земље од окупатора крајем новембра 1944. године када ће их заменити балисти.
Сазнања кажу да су се многа зла из окупацијског безвремена, у ствари после ослобођења 1945. године, само кратко притајила да би после злокобног Брионског пленума поново букнула и побрала не тако мале плодове. А онда време као да је стало. Сценарио из мучних дана фашистичке окупације поновиће се на Косову и Метохији половином 1999. године готово до танчина. Дешавања ће се одвијати са идентичним циљевима – протеривање Срба и Црногораца, паљење и рушење српских светиња, друго насилно насељавање грађана из Албаније, пљачкање и убијање српског народа – и истим заштитницима шиптарских злодела, само са новим газдом (прекоокеанским) који је све ово и изрежирао. Зар шиптарски терористи и криминалци нису исто оно што су за време фашистичке окупације били косовари, само сада преименовани у некакву измишљену ослободилачку војску Косова.
И каквог ли само цинизма има у томе што се у последње време у Приштини свим силама упињу да управо том опаком речју косовари, којом су, иначе, Шиптари убице и зликовци себе називали за време окупације, не именују само Шиптари већ и сви остали становници на Косову и Метохији, па према томе и Срби, односно да то буде јединствен назив за све житеље без обзира на националност. Запрепашћујуће је и за неверицу да на ове сулуде намере и предлоге готово и да није било реаговања са наше стране. Због незнања ко су били косовари за време окупације или заборава од чега ми, иначе, одувек патимо. Свеједно шта је у питању остаје збуњеност због неодговарајућег реаговања на ове и сличне провокације какве нам пристижу од садашњих шиптарских државотворних првака, а некадашњих вођа ОВК, који чине све не би ли уз помоћ и свесрдну подршку Амера коначно остварили и утемељили вековни сан о стварању велике Албаније.
Нашао сам за потребно да све ово кажем подсећања ради, као и зато да би они који олако прихватају реч косовар схватили да је за нас, за Србе, та реч не само увредљива, него и нада све веома погрдна, и то тако и толико да погрднија не може бити. Знао је то добро и Сокол Доброши, аутор српскохрватско-шиптарског речника, који је објављен 1953. године у Приштини, у коме нема ни речи Косово, па према томе ни Косовац, Косовци, косовски. Нема зато што би према нашој речи Косовац морао да наведе шиптарску косовар и објасни ко су били косовари за време фашистичке окупације, а да би то избегао он једноставно реч Косово није ни унео у речник као и да је нема у нашем језику. Међутим, у речницима групе аутора из 1974. и 1981. године, који су такође издати у Приштини, налази се реч косовар (kosovár, ~ i m. pl. ~ë Kosovac), али зато нема објашњења да су косовари за време окупације били припадници фашистичких злочиначких хорди састављених од досељених грађана из Албаније. Тако су, уосталом, поступили и код навођења речи вулнетар (vullnetar, ~i m. ~pl. ë dobrovoljac) не објашњавајући да су и то за време окупације биле пљачкашко-злочиначке скупине састављене претежно од башибозука (bashibozuk, ~ u m. ~pl. ~ë bašibozuk, bašibozluk). Али овоме се не треба чудити. Јер, познато је да су шиптарски (квази)научници, нарочито историчари, књижевници, новинари и остали списатељи непријатне тренутке и оптужујуће чиниоце, болне и срамотне за шиптарску националну мањину из доба фашистичке окупације, али и ранијих периода, свесно прећуткивали или презентовали у неодговарајућем светлу, односно лепшем руху. Ослањање на историјска факта увек им је било страно.
Саопштих све ово тек толико да се зна и да многима послужи за наук, нарочито неким нашим неуким и необразованим новинарима и политичарима, боље рећи политикантима и њима подобним, мондијалистима свих фела и занимања и осталим који су до сада ову опаку реч прихватали и употребљавали без имало зазора и стида. Па, ето, ако до сада нису знали, а требало је да знају, када је и како настала реч косовар, као и ко су били косовари, нека им бар од овог часа буде јасно.

Коља Мићевић

„ГЛЕ, МУЗИКА!“

Слутећи да све чешћи сукоби између пијетиста и лутеранаца могу само да се погоршају — иако је био побожан, осећао се потпуно привржен Лутеровим идејама — Бах је готово у потаји одлучио да напусти Милхаузен, град где је био оргуљаш, врло цењен уосталом, у Блазијускирхе, и где је 17. октобра 1707. оженио своју рођаку Марију-Барбару Бах. Није желео да тај одлазак има изглед сукоба с градоначелником и главним вођом пијетиста, тим пре јер су према његовим упутствима, и на његово изричито тражење, управо биле рестауриране оргуље у поменутој цркви. Као и многи други који, у сличним околностима, одлазе, и он је, могло би се учинити, претеривао; чини нам се да бисмо, на њиховом месту, остали; али, одлазак је увек неминован и вероватно једини излаз.
Средином месеца јула 1707. прошле су кроз градска врата, излазећи, чезе на чијем је првом седишту сваки пролазник могао да види Баха, с уздама у рукама, и његову младу супругу с његове десне, а у простору иза њих налазило се оно што се могло назвати путни пртљаг али чији је садржај био пажљиво прекривен великим покровом од платна.
Јак коњ је каскао у равномерном ритму, а Бах је повременим покретима узда и понеким пуцкетањем бича који није ни додиривао сапи коња, давао овоме на знање да је иза њега и да добро зна куда иде.
Млада жена била је ћутљива, можда чак и забринута. Након дуже тишине — која је наступила пошто је Бах одлутао у врт својих звучних облика, да би разрешио неки изненадни контрапунктски чвор — она тихо рече:
— Да ли ће војводин двор бити довољно велик за твоју музику, после Милхаузена бићемо као на селу?
Бах је осмехнут погледа, и можда не прекидајући своју започету сањарију, готово узвикну, звонким, ведрим гласом:
— En musica!
— Шта хоће да каже мој драги Себастијан одговарајући енмусика на моје питање? да је питање било непотребно?
— Питање је било потребно и моја ми га је женица поставила у правом трену. Видиш, драга радозналко, ми ћемо, пре него што стигнемо код војводе, да се зауставимо већ вечерас, уколико не буде никаквих сметњи на нашем путу, у Ајзенаху; већ сам ти рекао да сам рођен у том граду. Када је мој покојни отац, Амброзије, нека га анђели добро пазе горе док му се не придружим, одлучио да ми да прву подуку из свирања на виолини, јер то је био његов инструмент, сео ме је поред себе и, мада сам имао само четири године, написао на нотни папир не неке музичке знаке, него управо то чиме сам ти малопре одговорио на твоје питање: ен мусика. Знао је да нисам у стању да јасно разаберем сва слова, али он ми је те две речи, ен и мусика, јасно изговорио пар пута, тако да сам добро осетио њихов звук и трајање сваког слова. А онда је мој отац додао: »Видиш, сине, ово што сам ти рекао, значи на латинском гле, музика! Али, ако мало измениш распоред слова добићеш том игром једну нову реч, само једну, Исенакум, а то је латинско име овог нашег града Ајзенаха у коме ми, потомци Ханса Баха, боравимо већ два столећа. Постоји уверење, пошто су сви Бахови музичари из генерације у генерацију, да је између имена града и нашег заната овим успостављена веза која нас све чврсто, бар досад, држала на окупу.«
— Значи, Ајзенах је Исаков град!
— Да, и то од давних времена. Ја сам ту очеву причу добро упамтио и дуго времена сам на сваки нови нотни лист исписивао то Ен мусика, а кад је отац умро то се заувек урезало у моје памћење. Зато, село или град, драга моја Барбара, за нас ће све и увек бити само гле мусика! Смири своје забринуто срце...

Почетком децембра 1707. Бах је ушао у службу код вајмарског војводе Вилхелма..., као његов домаћи музичар. То раздобље је било најсрећније у Баховом животу; био је млад, ту се родило седморо деце, а војвода је изванредно ценио његово музичко умеће (није престајао да увећава његову плату). Бах није заборавио обновљене оргуље у Милхаузену и повремено је одлазио у тај град, сад помирен с њим, да свира онима који су волели његове бескрајне импровизације на том инструменту.

Из књиге ЂАВОЛОВА КУЋА,
Историја европске музике
од 1000. до 1900. године.

Модел за кратку причу

Небојша Лапчевић

Сетих се Хаинриха Шлимана. Причу о њему чуо сам у Солуну од Никоса Теодоракиса, градитеља. А њему је ту причу у Никозији испричао Карал Блеген вођа археолошке експедиције Свеучилишта Синсинати. И он је ту причу чуо на обалама Дарданела у насељу Хисарлик од неког старог Турчина коме није запамтио име а коме су преци били бродоградитељи.
Никос ми је поновио неколико познатих чињеница везаних за књиговођу Хаинриха Шлимана: као мали претрпео бродолом, иако није био археолог маштао је да ће пронаћи град из Илијаде, Троју. Чини ми се да је поменуо 1873. кад је Шлиман и открио темеље Троје, и сва Пријамова блага, сребро, злато, накит... А све то је прокријумчарио из Турске у Грчку, и даље, у око осам хиљада комада... Шест откопаних темеља Троје, град који се шест пута дизао из пепела, али га је докрајчила природна сила јача од армије које је предводио Агамемнон...
Испричао и нешто што у тој биографији нигде није стајало а испоставило се да је то можда плод његове маште, или плод једног сна Хаинриха Шлимана, али свакако је давало душу...
– Шлиман романтичар, Шлиман романтичар – понављао је Никос на добром српском језику (студирао грађевину у Београду и напустио на трећој години, сада зидар)
– И ви сте романтик – закључио сам.
– Он је, пркосећи историчарима, ученим археолозима, веровао у свој сан, веровао је да је судбина великодушна и да га је искушавала до краја – говорио је а даху Никос, приличио пијан од жестоког Ууза – Но, морам ти рећи да је Шлиман био прави господин. У уско струкираном пругастом оделу, носећи са собом црвени кофер, са Амстердамске луке укрцао се у брод и пошао у пустоловину. Никос испи на екс још једну чашицу Оуза и прогута комад хладне лубенице чији је сок цурио низ његово лице, па настави – Унутар сакоа, на белој свили носио је запис! Заправо текст читавог „Романа о Троји“ у оригиналу. А сам почетак романа носио је на унутрашњем делу оковратника...
– И записано је: „Беше један краљ по имену Прејамуш, који је био врло богат – говорио сам сигурно, мислио сам да је моје знање важно – Једног дана поче ловити и догоди се да дође на неко лепо острво, коме је с једне стране текло велико море, с друге стране река звана Шанкатуш, с треће стране беше луг врло густ...“
– И даље: „...А с четврте тецијаше море Пелишино“, ела, видиш везује нас исти запис. Е, то ти је чудо, то је вишевековна веза између Троје, Шлимана и мене – то рече и устаде и онако с ногу испи још једну чашицу Оуза показујући ми руком да кренем за њим. Ходали смо ћутке и за неких пола часа стигосмо до обале обрасле боровом шумом. Кроз дрворед назирало се велико античко море бледо плаве боје. Тада Никос стаде испред мене и упита:
– Шта видиш?
– Видим небо, море, обалу са античким темељима – одговорио сам.
– Ела, а сада зажмури! Зажмурио сам.
– Шта сада видиш?
– Видим чудо, видим ове старе темеље и на њима озидане нове грађевине, јеси ли их ти озидао?
– Да, ти видиш оно што сањамо, од сад нећеш знати шта је јава, а шта сан! – доврши Никос и снажио отвори карирану кошуљу да су му сва дугмад одједном отпала.
Отворио сам очи.
На његовим грудима указао се запис натопљен соком од лубенице. Заправо, утетовиран читав Роман о Троји. Помислио сам и ја ћу учинити исто, јер књижевно дело почиње и окончава се митом. Срести се с том књигом иа људском телу даје страшну моћ, даје срастање са Шлимановим сном, да човек постане реч, а реч дело.
Видех колико је ствар проста.
Ако хоћеш да се бавиш неком књигом утетовирај је на груди.
Они који хоће да наставе њену реч морају да те ишчитају. Потом њих мора неко да ишчита ако хоће да наставе реч. И тако даље.
И заправо неко се стално отискује с те Амстердамске луке и свако од њих личи на тебе.
– На Шлимана, исправи ме Никос Теодоракис.
– На Шлимана, потврђујем ја, мада није тачно, то што је тачно.


 Крај странице