Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јануар 2008.

ОЛИВЕРА ДОКЛЕСТИЋ

РАСТАНАК

Патимо тихо нас двоје, у глуво доба ноћи,
Као два странца изненада затечена на жељезничкој станици,
У некој забити, без свијетла и путоказа.
И као суманути причамо а не чујемо се,
Бранимо се и нападамо, истовремено, оно што нас је довело ту,
У ту недођију,
Нас двоје, два странца, два туђинца,
Ватрених погледа што би рациом да објасне оно што трепери у срцу,
Тихи напад и тиха одбрана,
Узалудне ријечи.
Узалудне твоје слике и меморија до сваког детаља
И мој заборав – за мене је неважно оно што је теби суштина,
Зар је могуће да те не знам?
А ти си мене упознао oнако како си мислио да ја нисам.
Јесмо ли људи?
Не вјерујеш ми да лоше памтим, мислиш да сам немарна,
у свом кошмару истине и измишљеног живи само моја нада,
коју не схваташ,
исто онолико колико ни ја не схватам твоје дуго ћутање.
Hаједном сам изгубила осјећај за тебе,
и оно шта је истина, а шта игра.
Соба са зидовима од огледала,
Како се покренем видим себе,
И тебе видим с кофером како одлазиш,
Изгубљеног погледа док пратиш моја кола
Што нестају у ноћ.
Је ли то коначно да смо странци?
Или смо странци само ову ноћ?
Страх ме, долазе кише, и тај туробни септембар
Мрзим као сваки наговјештај смрти.
Разилазе се наше шине, чујем писак локомотиве,
Ти први утрчаваш у воз без возног реда,
Свиће дан умочен у кишу,
Ми странци свако својим возом идемо на пут.

 

ЕДХЕМ МРЂАНОВИЋ

ТАМО НЕГДЕ, МАМА

Тамо негде на путу
који стрепи,
тамо негде у шумарку
који гори,
тамо негде у мом селу
којег више нема...

Тамо негде настаде скица
моје будућности,
тамо где је моја мама,
тамо где је земља
оца мога...

Тамо, где на листу сада,
где не мирише цвет,
не жубори поток,
на којем воду пише
преци моји и цео свет.

Тамо где димњак
не пуцкета више,
а фуруна око које
деца бдеше, све је хладнија,
и у соби све је тише.

Мама, где је место моје,
где ћу сада да живим,
уз чије ћу скуте
сада да се превијем,
са којег извора да пијем?

Оста ли ишта од оне скице
будућности моје, тамо
где плачу изгорела стабла
на одимљеном пропланку
са барикадом на видику?

 

______ _______________АФОРИЗМИ_________________________

ЂОРЂЕ ЛАТИНОВИЋ

ХУМОРИСТИЧКИ МАНИФЕСТ


ОТАЏБИНА БИ СТАЛА НА НОГЕ, КАД БИ И ВОЂА ЗА ЊУ ПАО.

ДАНАС НАЈБОЉЕ СТОЈЕ ОНИ КОЈИ ЛЕЖЕ НА ПАРАМА!

У ДЕМОКРАТИЈИ НАРОД ЈЕ ОСУЂЕН НА ЧЕТВОРОГОДИШНЈИ МАНДАТ, ШТО ЈЕ ВЕЛИКИ НАПРЕДАК У ОДНОСУ НА ДОЖИВОТНУ РОБИЈУ.

ИЗВУКЛИ СМО ЖИВE ГЛАВE. НИСМО МОГЛИ ВИШЕ.

ИМАМ ВИШАК СТАМБЕНОГ ПРОСТОРА.СТАНУЈЕМ ПОД ВЕДРИМ НЕБОМ.

ПОЧЕЛИ СМО ОД НУЛЕ, А САДА ЈЕ ТО ПОЗАМАШАН ДУГ!

БИЋЕ СКОРО ПРОПАСТ СВИЈЕТА А ОЧЕКУЈУ СЕ И ДРУГЕ ДЕМОКРАТСКЕ ПРОМЈЕНЕ!

КРВ НИЈЕ ВОДА ПА ДА ЈЕ МОРАМО ШТЕДИТИ!

РИМ СУ СПАСИЛЕ ГУСКЕ А И МИ СЕ НАДАМО НЕКОЈ ЖИВОТИЊИ.

ОБЕЋАЛИ СУ НАМ ШВЕДСКИ СТАНДАРД, МАДА БИ СЕ МИ ЗАДОВОЉИЛИ И СА ШВЕДСКИМ СТОЛОМ!

 

Миливој Анђелковић

МАЧ И ДУХ

Поклон призива уздарје. Сличан, приближно исте вредности и намене. Када нешто од тог тројства недостаје, поклон постаје порука. Он нешто говори. Данас, као и у записаној и запамћеној прошлости…

ЗАПАДНИ ПОКЛОН

Крајем 7. века наше ере у средњој Европи нагло се ширила франачка држава. Краљ Карло Падеборн, касније прозван Велики, анексирао је Баварску, припојио Саксонију, повео рат против Словена да их истисне што даље на исток и југ, планирао уништење Аварског царства и потчињавање Лангобардског царства.
Међутим, великој будућој царевини нешто је недостајало. Она ће имати само световну димензију, не и теолошку. А то значи да ће сагласно тадашњем праву “висити у ваздуху” између неба и земље. Називаће се царевина, имаће величину и моћ царевине, али ће и даље бити “западна провинција Византијског царства”. Тадашње правне науке и хришћанска теологија били су сагласни: на овом и оном свету постоји један Бог, једна хришћанска васељена и - једна царевина. А та царевина је већ постојала, наследивши велико Римско царство – Византија.
- У свакој снази и моћи постоји слабост - поучио је краља његов саветник, монах Алкуин. Њега је Карло довео из Британије, заједно са другим ученим људима и поставио за свог саветника и васпитача своје деце. Алкуин је одмах припремио најважније уџбенике и основао Дворску академију. Похађали су је неписмени дворани – а то значи безмало сви – као и сам краљ, који је био међу најслабијим ученицима јер никако није успевао да усклади фини рад писаљке у руци са пламеним жељама у грудима и великим плановима који су бучали у његовој глави.
- Као што је десница Вашег Величанства, толико моћна и непобедива са мачем а немоћна са писаљком – усудио се да каже Алкуин - тако и Византија има пукотине које нагризају њену вековну славу и моћ. Ја ћу их пронаћи – обећао је.
И пронашао је, али не у распореду пограничних тврђава, структури војске или наоружања, већ у самом двору и то на престолу царевине.
- Цар Лав Четврти је умро, царица Ирина чува престо и власт за свог малолетног сина Константина Шестог – наговестио је Алкуин. - Ви имате кћер за удају. Њиховим венчањем Ваше Величанство постаје таст недораслог цара Византије, а остаје једини краљ моћне Франачке. Тада ће само од Вас зависити хоће ли остати два царства или постати једно и ко ће бити његов цар…
Краљ одмах посла преговараче у Константинопољ, а у Ахен дође евнух са двора да види седмогодишњу принцезу Ротруду, звану Еритро и научи је језику и обичајима царевине. Монаси, учењаци и полазници Дворске академије се усплахирише; надметали су се ко ће пре научити грчки, поносни на везу која се припремала. У међувремену, царици Ирини се осладила царска власт. Она схвати да ће краљ Карло бити јачи ослонац њеном сину од ње и нагло прекиде преговоре, а евнух се врати у Константинопољ.
Краљ Карло Падеборн помисли да ће и ово морати лично да обави. Он рат са Словенима препусти својим војсководама и упути се у Константинопољ. Дошао је у помпи и слави највећег западног владара. Извикане лепоте, небеско-плавих очију и густе браде оставио је снажан утисак на светину по улицама. Довео је и донео пребогате дарове: хиљаду британских и још хиљаду словенских робова, а његови поклони су испунили две огромне дворане у двору царице Ирине...
Док је чекао одговор неуморно је обилазио Константинопољ и искрено се дивио хиподрому, бројним црквама, префињеним дворцима, огромним, уређеним и богатим царским поседима... Одговор није стизао и тек је посредним везама сазнао истину: царица Ирина не жели да њен син има тако моћног таста који може да постане јачи сувладар Византије од ње саме…
Краљ Карло Велики је победио у рату са Словенима, потом је у осам великих похода потпуно уништио и опљачкао Аварско царства, затим потчинио Лангобардско царство. Сачекао је да дође 800. година као симбол новог почетка и велике славе и крунисао се за цара. Церемонијал је обављен у Риму, али не по римском већ по византијском протоколу. То је требало да свечаном чину надокнади царски Константинопољ јер је само он могао да подари такву титулу која има и теолошку димензију. Али како два хришћанска царства на земљи не могу бити јер је духовно недељиво, то је Карлово царство, и поред све своје моћи, величине и сјаја, теолошки-правно и даље било тек западна провинција ромејске царевине...
Неуспела веридба није обесхрабрила Карла Великог. Када стиже вест да је славољубива и осветољубива царица Ирина обесправила и ослепела свог сина Константина Шестог и остала сама на ромејском трону, он одмах поче да делује. Овог пута није околишио: затражио је Истру и Беневент од Византије и запросио царицу Ирину за себе, за своју девету жену – да се Исток и Запад споје и да опет једно царство буде!
Царица Ирина је брзо припремила одговор: - Да, једно царство, али чије? Зар онога који је свети чин женидбе већ разделио на осам, а постојеће земаљско царство на два? Царица Ирина, василеус Византије, једине праве хришћанске царевине на Земљи, не намерава да се уда за владара своје западне провинције…
Док је припремала писмо и печатила одговор у летњој палати у Елеутериону, царску Свету Палату у Константинопољу заузимали су завереници. Истог дана они прогласише за цара Нићифора, бившег Ирининог првог саветника. Већ сутрадан ујутру патријарх је новог цара крунисао у Светој Софији. Ломећи се између славољубља и побожности који су је водили кроз живот, Ирина се определи за побожност. Она се приклони новом василеусу као божјем изабранику, благосиљајући тајанствене намере Провиђења које је кажњава за учињене грехе, а цар Карло Велики изгуби сваки интерес за женидбу са њом.

ИСТОЧНИ ПОКЛОН

Двадесетак година касније, између 1400-1403. године, византијски император Манојло Други Палеолог посетио је Италију, Француску и Енглеску тражећи помоћ против Турака који су опседали Константинопољ. У Паризу је Сен-Дениској опатији поклонио украшен рукопис који се приписује Дионизију Ареопагиту, ученику апостола Павла и првом атинском епископу који је умро као хришћански мученик осам векова раније, на самом почетку хришћанске ере. CORPUS AREOPAGITICUM обухватао је пет списа: О божанским именима, О небеској хијерархији, О црквеној хијерархији, О мистичној теологији и Десет писама. На рукопису је био и приказ царске породице: император Манојло Други, краљица, његова супруга Јелена Драгаш, кћи угледног српског феудалца Константина Драгаша и тројица њихових најстаријих синова: Јован, Теодор и Андроник.
Монаси су одмах схватили какву драгоценост имају у рукама. Ирски монах Јохан Скот Ериугена написао је коментаре и тако створио јединствени кодекс средњовековне естетике који од предроманике до постмодерне утиче на уметност и стваралаштво.
У њему се, први пут, открива и дефинише свест о симболичком значењу уметничких форми, о динамичном идентитету савршености и неизрецивој тајни лепоте бића. Тиме је уздигнут значај контемплације, чежње за савршеношћу и целовитошћу, а трагање за апсолутном лепотом «оправдавало» видљиву ружноћу и наказност.
Одбачено је све очигледно, надвладани су чулни привиди. Појавни свет је постао «неслична слика» божанске савршености, а реално, видљиво и ружно «предигра» невидљивог и идеално лепог. Симбол је надвладао видљиву слику а духовно победило материјално, што је касније утицало на целокупну филозофску и теолошку мисао Запада, а највише на његову уметност.

ТРЕЋИ ПОКЛОН

Трећи поклон је пре неколико година промовисан у Бриселу и у Западној Европи: оснива се Музеј Европе са поставком која почиње са 800. годином и репродукцијом увеличане Рафаелове слике на којој Бог крунише Карла за цара, императора и августа "Светог римског царства". До ње је старинска мапа која "објашњава" шта је царство обухватало: десетак држава од Средоземља до Северног мора и од Атланског океана до Паноније. Претпостављам да би се један одељак називао «Косовско наслеђе» у коме би било неколико поштеђених српских манастира и пепељасте сенке оних сто педесет спаљених, порушених или тешко оштећених, такође српских цркава и манастира
Поклон има још једну ману. У њему нема Византије, цело Ромејско царство недостаје. Пет стотина година његове претходне и још толико потоње европске историје! Прича о Карлу Великом треба да прекрије једанаест нежељених векова Другог, Источног римског царства, да сакрије хиљаду година које су сачувале материјални и духовни континуитет Европе од античке Грчке и Рима до Ренесансе. Пљачкање Константинопоља још увек траје, а Карло Велики и даље опходи јужну и источну Европу, све до Александрије, Кипра и Константинопоља, не би ли поверовали да је то његова забачена и заблудела бискупија.
Први поклон, онај Карлов царици Ирини, био је прави царски – много је давао да би све добио. Други, византијски поклон био је јединствен дар духовности чије се зрачење шири далеко у будућност. Шта је трећи поклон којим се дарује Европа? Прагматична мудрост мача чија освета навлачи маску духовности?
Враћамо се на праг митологије и присуствујемо рађању нове Европе из пене и празнине. Раније се историја писала мачем. Данас је неспорно да деструкција губи легитимитет, њу све више замењује доградња. Нова мисија напредује: дограђиваћемо историју све док не израсте Трећи, Северни Рим.

Миливој Анђелковић


 Крај странице