Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, јун 2011.
Новица Петковић
CРПCKA КЊИЖЕВНОСТ, ЈЕЗИК И КУЛТУРА
Излагање озбиљне теме добро је, можда, почети нечим што није озбиљно, или бар на први поглед не изгледа озбиљно. Испричаћу једну обичну досетку, за коју нисам сигуран да је Срби нису узели однекуд са стране. Кад су једном упитали стоногу шта ради са својом седамдесет седмом ногом кад покреће тридесет трећу, она се замислила и стала зачуђена и збуњена, није могла ни макац даље. И ми смо у својој сопственој култури налик на стоногу: спонтано се понашамо, служећи се многобројним културним навикама, све док их не уведемо у светло поље свести и не погледамо на њих са стране, као туђим очима, што наше понашање одмах отежава, чини га несигурним. Тако се ми, на пример, искрено чудимо кад први пут видимо како наши непосредни словенски суседи, Бугари, при потврђивању климају главом лево-десно, а не горе-доле, а они се подједнако чуде што ми при одрицању климамо главом лево-десно, а не горе-доле. И ми и они чудимо се заправо културним навикама конвенцијама виђеним споља, туђим очима.
Уосталом, колико ногу стварно има мала ноћна животиња из наше досетке? Судећи по руском језику, има четрдесет, јер се зове сороконожка. Судећи по српском, има сто, јер се зове стонога. А у старогрчком има чак десет хиљада ногу. Превод српске досетке отежан је зато што се на руском језику не може почињати седамдесет седма нога пошто их има само четрдесет. Па ипак, та разлика није по својој природи чисто лингвистичка. Ништа нас ни у једном ни у другом језичком систему не наводи да кажемо управо четрдесет или управо сто ногу. Али нас зато наводи култура. Прецизније речено: то долази од места које у руској култури заузима број четрдесет и у српској број сто. Ови бројеви у двема културама допунски, са додатним симболичким смислом, значе „неизбројиво много“, „немерљиво“.
Сада јe довољно рећи да је наша досетка у суштини књижевни текст, и ми ћемо се већ суочити са једним од најозбиљнијих питања из науке о књижевности. Није случајно што савремена наука о књижевности све чешће полази од малих текстова као што су досетке, шале, парадоксални говорни обрти. Она иде и даље: до идиома, фразеологизама, свих говорних клишеа почев од кратке изреке. А мораће се зауставити на тропима, текстовима од једне речи. Лингвисти све ове јединице посматрају као засебан систем у језичком систему, као неку врсту језика у језику. Зато познавање граматике и речника страног језика није довољно да бисмо разумели његову идиоматику и служили се њоме. Међутим, још у прошлом веку Александар Потебња је сматрао да троп и песнички текст ваља проучавати као хомологне појаве. Не језик сам по себи, него тек тропи и остале поменуте говорне јединице изгледају као надограђене творевине са особитим саставом, значењем и функцијом. И изгледа да управо оне представљају границу између језика и књижевности, или тачније: налазе се на доњој граници књижевности.
Пошто је предмет мог излагања српска књижевност и култура, напоменућy да је почетком века наш изврсни математичар Михаило Петровић тада нову теорију моделовања засновао на односу скупова, од којих један служи као слика на коју се други пресликава, то јест моделује. Издвојио је у култури три области моделовања: у обичном животу, у књижевности и у науци. Али је занимљиво да је при томе полазио управо од тропа. Занимљиво стога што ми заиста у својој култури не осећамо чисто језичко моделовање на аутологијској равни пошто се оно подудара с границама наше културе, она га подразумева, него тек код тропа на металогијској равни. Књижевност се, по свему судећи, појављује на прелазу са аутологијске на металогијску раван. То је њена доња граница. Књижевност произилази из језика подразумевајући га, али га и надилази. Горњу границу Петровић је означио као почетак научног моделовања, кад се појављује „апстрактни тип чињеница, у којима саставци губе свако специфично конкретно значење и своде се на нешто опште и апстрактно, што се може везати за најразноврсније објекте, без обзира на конкретну природу ствари, а да при томе задржи у себи могућност за позитивне логичке дедукције и предвиђања“.
Врло је важно одредити доњу и горњу границу књижевности зато што се на тај начин омеђује њен засебан семиотички простор у култури. Разуме се да је језик медијум књижевности. Национални језик медијум је националне књижевности. Али није сасвим или бар није увек јасно да се њихов положај у националној култури ипак разликује, и да та разлика није неважна за разумевање књижевности. То се нарочито добро види у случајевима кад исти природни језик налазимо у двема културама. Не треба тражити бољи пример од српског језика. Он се досад различито звао: одвојено српски и хрватски, па српски или хрватски, најзад заједно српскохрватски. Данас су називи поново одвојени.
Почетком прошлог века Вук Караџић је као основицу за нови српски књижевни језик узео новоштокавске говоре. То је почетак и нове српске књижевности, па према томе и културе. Око средине века Караџићев нови књижевни језик прихваћен је и у Хрватској. Лингвистичким разлозима у прилог језичком јединству са новоштокавским језгром – који су са чисто научнога становишта неспорни – касније су се придружили и државни када je 1918. године формирана Југославија па до недавнога њеног распада. Ти разлози, међутим, нису били довољни да се паралелно са заједничким називом за језик појави и заједнички назив за књижевност. Никада га није било и увек се говорило о двема засебним књижевностима – српској и хрватској. Као што се увек говорило и о двема засебним културама. Уосталом, није случајно што је језичко раздвајање почињало и најјаче се осећало у нормираноме облику који служи за официјелно општење у култури: два књижевна језика у двема културама. Најмање што сада о књижевности можемо рећи јесте да она улази у културу као њен саставни део, културу која подразумева природни језик, али је над њим надограђена.
Из тако очигледне тврдње – која изгледа као труизам – да је књижевност тесно везана за културу као њен саставни део, проистичу, ипак, важне последице за проучавање, али и за предавање књижевне уметности. Књижевни текст, као што је познато, полифункционалан је као и свако друго уметничко дело: има естетску, сазнајну, психолошку, моралну, социјалну или – да још само њу поменемо – идеолошку функцију. Несумњиво, има књижевних текстова у којима, на штету уметничке целине, претеже једна функција. Али систематска проучавања која узимају у обзир само једну или две функције искривљавају слику о књижевном тексту. Штавише, таква су се проучавања проширивала и на много крупније појаве, све до појединих периода у књижевном развоју. При томе је можда најкарактеристичнији контекст у којем се књижевност проучава. Сматра се да је он довољан: довољно широк. То је, врло често, друштвени контекст. Али је управо он преузак, чак толико да нам не дозвољава да разумемо ни природу књижевног развоја, ни правац који узима, ни његов темпо, као ни неке посебне особине које има национална књижевност, као што је у овом случају српска.
Довољан контекст је много шири. Довољан, разуме се, за разумевање природе књижевности и њенога историјског развоја. То је несумњиво култура јер нам она никада не прикрива, него отвара поглед на однос између језика и књижевности, књижевности и других уметности, књижевности као културне установе према осталим установама од којих се култура састоји. У том ћe се случају и историја српске књижевности посматрати у општем контексту историјског развоја српске културе. У кратком излагању немогућe је упуштати се у обухватнији преглед, нити у ближе анализе. Могуће је дати бар две-три успутне опаске и покоји пример. Тако су, на пример, неки књижевни теоретичари запазили да у националној књижевности посебан значај добија сам почетак – њено заснивање. Он се мање или више митологизује и као митологизован може се враћати, односно ми се њему час несвесно час свесно враћамо. Такав значај код нас има заснивање старе, средњовековне књижевности. Он је – више него што се обично мисли – усмеравала каснији развој српске књижевности и имала удела не само у ранијој него, сасвим неочекивано, и у најновијој књижевности XX века.
На први поглед, томе противречи чињеница да се ниједан комуникативни чинилац који улази у поетику старе књижевности не подудара са тим истим чиниоцем у савременој књижевности. И појам аутора и ауторства, и појам читаоца, и схватање текста, границе која дели књижевне од некњижевних текстова, и однос према традиционалном и новом, и разликовање оригинала и превода, свога сопственог и туђег, све је то пре супротно него што би било слично. Као да је цела лествица вредности преокренута. Уосталом, на то нас подсећа име које је перспектива из старог сликарства добила насупрот перспективи из новог сликарства:она се зове инверзна или обрнута. Али су зато сви поменути чиниоци из поетике истородне у старосрпској, старобугарској и староруској књижевности, односно у свим јужнословенским и источнословенским књижевностима које су наследиле и на словенском тлу развиле византијски модел културе. Ова заједничка подлога, формирана још у средњем веку, омогућује лакше разумевање и узајамно тумачење међу словенским књижевностима. А сама проучавања старих књижевности свакако се могу узети као комплементарна.
Нама данас изгледа да у старим текстовима има мало књижевности: да се уметничко обликовање понекад једва осећа. То, поред свега осталог, долази и од готово синкретичке по типу везе уметности и општег културног модела који је положен у основицу поменутих словенских књижевности. Веза између те основице и каснијег развоја није само непосредна, чисто књижевна, него такође посредно дата у разним облицима наслеђене културе: у сликарству, архитектури, црквеном појању, у заједничкој црквенословенској језичкој залихи, али и у свакидашњем животу. Када су после турских освајања разорене установе старе српске културе, у току неколико векова накнадно је долазило до њенога зближавања с народном културом, до контаминације и узајамног прожимања хришћанских и фолклорних садржаја. Ти облици настали спајањем два типа културе нису довољно проучени, а изгледа помало парадоксално да њихов значај данас боље сагледавамо, после дубоких промена које је донела наша књижевна авангарда из 20-их година. Изразито авангардни писац Растко Петровић изгледа да их је први пажљиво откривао и анализирао у складу с новом поетиком коју је образлагао.
Авангардна књижевност је несумњиво антитрадиционалистичка, али она оспорава канонизовану књижевност и културу наслеђену из XIX века, а открива запостављене, другачије и старије видове културе и књижевности. Тако је и Растко Петровић, први на српском језику, у књижевној реконструкцији и деформацији дао готово цео пантеон старих словенских божанстава у роману Бурлеска господина Перуна бога грома. У групи старословенских прича и у поезији. Временски почетком XX века стилски паралелна појава постоји у више словенских књижевности. У авангардној уметности обично видимо и интересујемо се за апстрактне конструкције, нове поступке, а занемарујемо да су особито у књижевности актуелизоване слике и значења из најстаријих слојева словенског фолклора и мита. Имајући у виду неке српске и нарочито руске писце, прве деценије XX века могле би се с добрим разлозима назвати и временом словенског неомитологизма.
Навешћу два-три ситна детаља код једног од најзначајнијих српских песника XX века Момчила Настасијевића. Само што је он у исти мах и најхерметичкији српски песник. Као што je познато, од француског симболизма, од Стефана Малармеа, херметизам је карактеристична особина модерне поезије. Настасијевићеве песме – настале у време међуратне књижевне авангарде – несумњиво припадају модерној поезији. Али је занимљиво да се неке од тих херметичких песама, као и неке такође херметичке приповетке, уопште нису могле разумети док у њима нисмо препознали врло старе слике и значења који нам дотичу кроз два канала дијахронијског културног памћења: фолклорно-митског и византијско-хришћанског. Премда су понекад одвојено дате, те две врсте слика и значења обично су једне на друге наслојене као у палимпсесту. Ова симбиоза има нешто што је специфично за источни, византијски део Балкана.
Све су приповетке у зборнику Хроника моје вароши тамне. А у једној од најтајнијих, која у почетку изгледа сасвим неразумљива, најзад примећујемо да јој се у средишту налази паничан страх од гнева расрђене земље. Јунаку се у самртном тренутку лице искривило у ироничан осмех, који се тумачи као скврнављење Мајке Земље, у чију се утробу јунак управо враћа. И то изазива колективно страховање од опште пагубе. Овај необичан страх одмах баца извесно светло на један други, женски лик, који се појављује у више приповедака. Приповедач је зове теткицом, уз придевскe именицe матора и лукава. Понекад је именује и као кост и кожа, што већ доста јасно упућује на мртво тело у земљи. Несумњиво, овај Настасијевићев лик повезан је са теткицом у српским народним загонеткама, која такође упућује на земљу. После тога, нимало нас не изненађује што приповедач, идући за теткицом, долази у дотицај с подземним светом који настањују душе умрлих предака. При томе ништа није отворено речено, него се само наслућује у повременим наговештајима. Ми осећамо како нам књижевно обликована језичка фразеологија емитује дифузну, али стару, у заборав палу семантику.
Митска Мајка Земља појављује се и у чудесној песми „Вест“. Она je чудесна већ и по томе што је у њој до савршенства доведено спајање фолклорног и хришћанског: свака слика је с једне стране хришћанска, с друге фолклорна словенска. И сам наслов је двостран: Вест као другу своју страну подразумева Благовест. И новозаветни љиљан, симболички преносилац благе вести да је Христос зачет, у исти мах је само биљка израсла из земљине утробе, али је реже жртвени нож. Али ко је гладан тела и жедан крви тог плода што се зачео у тамној утроби и на светлост света изашао? Она која га је и зачела: митска Мајка Земља, која је и Богородица. На почетку песме земља се појављује као невеста коју оплођује небеско сунце, што нас непосредно упућује на прастари мит о светој свадби, да би онда остала мрачна мајка која прождире свој плод.
Оно што је вероватно најтеже за разумевање Настасијевићеве песме – спајање Мајке Земље и Богородице – мислим да неће бити тешко за књижевне зналце из сродних словенских култура. Јер у свим тим културама постоји у језику и предаји меморисане сличне слике које је Настасијевић развио помоћу савремених књижевних поступака. Уосталом, Борис Успенски је сећање на Мајку Земљу спојену с Богородицом већ нашао код Достојевског, а цео процес спајања описао је на основу обилне грађе из старијих слојева руске културе. Нама су управо његове анализе и помогле као путоказ за боље разумевање Настасијевићеве песме. У огледалу руске културе видело се јасније оно што је било сакривено у једној од најбољих песама српске књижевности.
Разуме се, примери које смо навели и узгред описали нису ни приближно довољни. Али њихова сврха и није да створе целовитију представу о српској књижевности. То би био други и много тежи задатак. Желели cмo једино да покажемо да српску, као и сваку другу националну књижевност, боље разумемо и боље ћемо је проучавати ако je посматрамо у ширем контексту културе којој она припада. А кад од тога полазимо, најмање што можемо рећи јесте да она не припада caмo групи јужнословенских, него свих словенских књижевности које су у своју основицу положиле византијски модел културе. То показује и сав њихов каснији развој, који ce од једне до друге књижевности разликује и по темпу и по многим пojeдиностима, али не и по типу.
У култури, коју можемо схватити као колективну меморију, никада се не заборавља пређени пут целом својом дужином, све до почетнога утемељења. Прекида, дисконтинуитета негде има мање, негде више. Српска књижевност има у свом развоју врло оштре ломове и дуготрајне прекиде. Она такође у себи сажима више разнородних утицаја са стране. Али можда управо зато у њој, што cмo ближе нашем времену, све истакнутије место добијају писци који као Растко Петровић, Момчило Настасијевић и, у наше дане, Васко Попа књижевним средствима активирају све старије слојеве културног памћења. Све док се не дође до онога што сви, из различитих књижевних традиција, лако препознајемо и разумемо јер нам је заједничко. Тако ћe најзад и стонога из наше досетке, која се најпре збунила и укочила, не више инстинктивно, него са пуном свешћy проходати служећи се свим својим многобројним ногама.
Излагање на међународном симпозијуму, одржаном марта 1996. године на Филолошком факултету Московског државног универзитета „Ломоносов“ - Из књиге На извору живе воде, из оставштине, Завод за уџбенике, Београд, 2010.
48. БЕОГРАДСКИ МЕЂУНАРОДНИ СУСРЕТ ПИСАЦА
Наредни, 48. Београдски међународни сусрет писаца, одржаће се од 8. – 12. септембар 2011. и многим местима у унутрашњости.
Сусрет ће отворити министар културе, Предраг Марковић, у Центру Сава у присуству страних и домаћих гостију, представника амбасада земаља учесница, представника верских заједница Србије, представника удружења културе, медија, итд.
Већ у уторак, 6. септембра биће одржана конференција за штампу. За 8. септембар су предвиђени дочек страних гостију у УКС и заједничка вечера. Следећег дана, 9. септембра, програм Сусрета обухвата Свечано отварање у Центру Сава, у 11 сати, пријем у Скупштини Града, у 17 сати, и Међународно песничко вече у 20 сати на Коларцу. Следећег дана, 10. септембра, предвиђена је пловидба Дунавом за стране госте, а затим ће се одржати, у 13 сати, на Летњој сцени на земунском кеју Велики митинг поезије, после кога страни гости одлазе на путовања у унутрашњост, Ваљево, Смедерево, Пожаревац, Костолац, Зајечар, Сомбор, Сремске Карловце, Мокру Гору, Врујце и Мрчајевце, Зворник, Лозницу, итд.
Биће и бројних пратећих манифестација, као што су Шумадијске метафоре, Вече српских писаца из расејања у Дому Културе Вук Караџић, односно театру Култ, изложбе, посете школама и сл.). Међу страним учесницима наћи ће се гости из Немачке, Словачке, Полјске, Италије, Румуније, Француске, Турске, Ирака, Кувајта, Бјелорусије, САД, Канаде, Бугарске, Грчке, Кине, Литваније, Русије, гости из српског расејања, као и гости из бивших југословенских република. Међу страним гостима наћи ће се Фортуна Дела Порта, Моника Ознато и Марија Грација Марамоти из Италије, Ана Бландијана и Андреј Банулеску из Румуније, Филип Дела Фо и Филип Жакоте из Француске, Џенгиз Бекшаш из Турске, Абдуразак Абдулвахид из Ирака, Лејла ал Османи из Кувајта, Едуард Акулин из Бјелорусије, Светлозар Игов из Бугарске, Епаминондас Костандакопулос из Грчке, четири писца из Кине, Морат Каландару из Литваније, Андреј Битов из Русије, наши писци из расејања из Шведске, Румуније, Немачке, Данске, Француске, Канаде. Наравно, и писци из Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе, Републике Српске,
Радослав Војводић
Унутрашњи пуцањ
(есеј)(Бранко Миљковић после педесет година)
Нова времена снише биће нама боље
Химна наизглед нимало тешка
Мало ко је умео те знаке да схвати
Реквијем искуство мртвих орлова
Геније се (Облак у панталонама)
Коцкао у живот никада у ситно
Тако и ђилкош плавушан несташни
Сергеј Црни Човек усред пометње
Нових путева нема без патње
Док не успемо да променимо облике!Кренули смо из Ниша орни наивни
Уз твоје неутешно мутно позвање
„Све ћемо их роде мој препишати“
И потом у Видицима студентским
Уз тајне кодове Песма и истина
Превише заиграли смо у слободи
Елијар – од ње лепше певају сужњи
У Пастернака Орфеј је видовитији
Геније који се јавља у Променама
Проноси Удес у Узвишеној Болести!Памтиш ли сумрак у Кнез Михаиловој
Тајанствену силу која догађаје предвиђа
Увече друштво песника у „Три шешира“
Крилата сцена Буњац Киш ти и ја
Отворени пред новим амбисима
Светиљка са заставом Моћи Више
Незадовољство болом чим проклија
Чупали смо Месец и у вину га испијали
Звезде на челу – сузе распињале ноћи
Неки су живи пророци по улицама падали!Бејаше и огледало препуно светлости
Ми обухваћени том величином и одважни
Пресудиће анђелу у мрежи заспалом
Унутрашњи пуцањ још опседнут сном
Воља није разазнала црне знаке смрти
Дим алкохола у пустоши периферије
У веснику који презире стварносне ограде
То што не доликује положају изабраника
Заљубљеног у апсолутно и кораком
Пресудило је животу оваплоћеним криком!Замагљено градиво унутра се скрило
Како се ослободити језиком трансцендентим
Бесмртност у мраку сакрива сенка
Мука није имала кључ за исијање
Надреална жена са другим недостижна
Крилате идеје испод пузећих звезда пале
Материјал овладао канџама магнетним
Пригушено светло у Киркиним одајама
Песма постаје лажна чим није срећна
Туђе лудило у њој чини нас несрећним!Блок у Дванаесторици разби раван досегнутог
Осећали смо да је Ја и за Нас премало
Нешто друго у боловима се пробијало
Рушећи препреке енергијом што благосиља
Срце у ватри важнијој од циља
Муње су ломиле огледала неумољиво
Најтежа су била мирења са собом
Усхићења животом препијана метафором
Певати патити васкрснути то је Исто
Искусио је смерни бунтовник песник Христос!У октобру 2010.
Мирјана Н. Радованов-Матарић
БЕОГРАД
Киша ме затекла у граду који је
некада био мој.
Сви журе негде да се склоне
само ја
шумове и мирисе упијам
сећања
на давне плљускове моје младости
раскошних платана
расцветаног јоргована
мирис две реке, песка и рибе
дрвећа са Калимегдана
откуцаје срца и одломке мисли
ових људи које знам
и не знам
и града који је још увек мој
али можда ја његова нисам.Ноћу се изненада будим
у кревету који не препознајем
као свој
у кући сазданој од туђих бдења,
изгубљена и поново нађена,
усред шумова тог вечно истог
и увек новог и непознатог града
у чије сам било свој живот
уткала
успомене низала и одлазила
с неминовношћу да се вратим
и део себе оставим
земљи – мајци и људима
пре но што опет одем
гоњена чежњом безименом
као судбином и путоказом:Вратићу се...
У авиону између Београда и Лос Анђелеса,
2005-2006.
Бeoград издалека
Београд је мирис јоргована у априлу
кошава, загрљај двају река подно КалимегданаБеоград су пензионери који играју шаха
а бебе у колицима се сунчају.Продавци новина и минијатура у Кнез Михаиловој
пиљарице из оближњих села
што у каљавим опанцима и белим вуненим чарапама
продају сир на Каленића пијациПси њушкају траву на Врачару
примају миловања и остатке хране
од старица које свраћају
у малу Цркву светога Саве
да упале свећуПлатани пред Народном библиотеком
кестенови у Студентском паркуМирис рибqе чорбе однекуд са Саве
Ратно острво и тајне које у себи чуваБеоград је бурек са сиром и чаша јогурта
код Коларца
за студенте и запослене
сладолед и боза код Пеливана
за заљубљенеБеоград је зграда Албаније
за састанке пословне и љубавне,
Скадарлија за песнике и пијаницеЛиста је недогледна
и непотребна
сви знају шта је
Бели Град на Две Реке
у срцу га носе расејани по светуБеоград је чежња трајна
прва и последња љубав.Пасадена, 2006.
Објављено у Американском Србобрану, Питсбург, Пенсилванија,
16. децембра 2009.
Дунав
Дунав је љубавник веран
Дунав је учитељ смеран,
бајалица и успаванка
симфонија шумова и боја.
Не знате ви шта је Дунав.Дунав је живот вечни
и трајна љубав моја.
Од ране младости сам
с Дунавом друговала
шапат му ослушкивала
смену боја пратила
мирис песка шкољки и риба
дах историје његове удисала.И сад кад сам далеко Дунав и даље
у мени шуми и шапуће
поверава ми тајне само сада јасне
док сунце на западу гасне
и ја с њим.Не знате ви шта је Дунав.
Јесен 2005.
Београд
КЊИЖЕВНЕ
Н О В И Н Е
Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Бојана Стојановић Пантовић
(заменик главног и одговорног
уредника),
Бранислав Вељковић (оперативни
уредник),
Славко Алмажан, Ристо
Василевски, Славомир
Гвозденовић, Милутин Мићовић и
Ранко РисојевићСекретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Припрема за штампу:
Радојица Ђурић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, БеоградЛист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког радног
дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+381 11) 26 26 278
Телефон: (+381 11) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.rs
Крај странице