Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, март 2009.
ИЗ САДРЖАЈА:
Српски језик – један или
више језика
Изабрана дела Радослава
Братића
Филозофија и поезија – разговор са Луком Прошићем
Пет грчких песника
Књижевна, музичка, ликовна и филмска критика
Проза, поезија, путопис, мали есеј, белешке, хроника...Божидар Мандић
Призори смиреног (II)Нумера 3.
Док пишем на писаћој машини обично ми се
угаси ватра.
Волим писаћу машину јер се из ње још
чују ауторски откуцаји текста.
Текст је светиња.
Секира ми служи да нацепам дрва.
Тестера да одрежем цепанице.
Једино кожух навлачим на своје тело да ме за-
штити од насртаја хладноћe и људи.
Биљке не вређају. Животиње греју. Ваздух нас
недри.
Вода нас спаја.
Једино човек...
Стари хасид је причао: „Кад сам био млад же-
лео сам да напишем књигу и насловио сам је Адам.
Сада кад сам пред крај живота драго ми је да нисам
написао ни једну реч”.
Хасид, макар био и стар, није ништа сазнао о
човеку.
Док шетам по растерећеној ливади једино што
бих желео да поручим стварности: „Човече, бежи од
множине”.
У окружењу стабала нико није инфериоран.
Нико не пати. А док патњом живи свој дах, барем,
пази да патњу не запрља.
Знам да ништа нисам досегао о знањима
даждевњака.
Он је весео.
Радостан.Нумера 4.
Недостаје љубав. Доброте ни за лек – а већ и сам
видим колико сам зависан од наведених флоскула.
Не звуче добро, а требају нам. Па, добро! Усуђујем
се...
Опет ћу их исказати нe у својој немоћи већ, баш,
онда када пожелим да будем њихов менаџер.
Почело и начело.
Снег прија свима који имају чисту савест. И то
је вест.
Купите беспотрештине, научите да не купујете
и не продајете, наилази тренутак, или – бљесак,
свете обичности.
Киша замењује мисију снега.
Пакао настаје у дубина тамодaлеке сопствене
мисије. Кад смо наги, искрени, раскожени – сви, ми
– можемо себе препознати на иконама пакла.
Јабука иструли када поред ње поставимо помо-
ранџу.
Нико ме није разумео док сам само писао о
природи. Мислили су – тај није додирнуо бетон и
стакло.
Били су у праву.
Зими су ноћи беле.
Кроз моја врата дува мраз. Смрзавам се и
стављам капу на главу док спавам.
Лепо је, а ружно. А ја мислим да заштитим теме
само зато да не бих оштетио ум. А, у ствари, записао
сам причу тешког подношења хладноће са добрим
одбиром година које су се нанизале...Нумера 5.
Текст мора имати слободу. Писати... писати... и
никад не погледати у оно што си записао. Светост
наилази без контроле пресудног значења „ја”.
Нисам смео да гледам у дубину јер је снег све
прекривао. Све се задубило.
Тон.
И звуци нису више били музика, него надрас-
тање стварности.
Ритам се ваљао по снежним површинама тако
смело да нисам смео да изађем напоље и придру-
жим му се. Сигурније је да идеале не окрњим својим
присуством.
Већ у Нумери 3 записао сам да сваки дан цепам
дрва, али има ли ишта важније у овом месецу. Све-
ти Ловро је ову радњу називао – божански посао и
додао, тада је Бог надохват руке.
На потоку нема страха.
Мој круг кретања је узан, али ја у њему живим
свој живот.
Повезао сам рођење са смрћу и рекао – а сада
или и спавај!
Нема ничег новог у људској души, само су не-
покретни призори нови.
Они уливају наду да свет не пропада тек тако и да
све има свој рок трајања без ингеренција човека.
Ту, где сада живим, још осећам присуство све-
обухватног стања тачке и косе, искривљене линије.
Узбудио ме је јеж који се склупчао и дрема украј
камене куће.
Он није усамљен нити се иког боји, он само упо-
зорава да светлост може да га додирне.Никола Шиндик
Чини добро
Наша кућна змија
болесна је врло
болеснаМукло кутњачи згужвана у углу
млако тули сама туга
је видетиДисање јој дајемо очи
у очи зуб на зуб данима
на смену млитаву јој натежемо
шару благе шапућемо бајке
о принцези и дивљем месу о длаци
у супи и јуначким делима и деловима
предака похрањеним у скривеним
преградама музичких кутијаИ кућна наша змија оживи
разигра се сва
до стропа лако скаче с колена
на колено у окна се не залеће зна
превејана за превару
стаклаСад се моји нешто
тешко буде а
ја више гласа
немамЗбог
Песма ми ледена
:нож
у леђа а срце ми
празноЛице наличја зверим
појим
смлачном отопином твари
дахом и појем појем све
до заласка до
птице репатице кад западне у лет
маслачкових падобранчића
:хаос дослуха
балска вртња понад тмуше иглица
спалих са живог бора спрдња
отрајавања и она
гласник господина Мунка као
жар питом међу меким пахуљама
гаси лед не –
избежног не –
умољивог следа чинова под –
разумевања у ритуалу размене
облика привремености сече
крилом као Харон веслом привијена
уз пресне чињенице живота
таласима
све ближау смрти сан
у сну птица и у птици
усни санНиког
Свет је изгледао тако
једноставан и
бескрајан. Свега
било је и све
ће бити. Ништа
у ничему у нигдини
коначно је скончало.Уз човека човек. Руке
пристојно
за леђима. Болест
верно чека пред вратима
фотографске радње. Чека
своје. Рђа младог меса
не види се. Лица гола као
мирна ватра. Заветрени
спокој.Он је гологлав засуканих
рукава. Тежак
посао је завршио. Циганка
му рекла да ће добити
сина и овај да ће бити
песник. Пара му није било
жао.Веровао је.
Никог више да каже
мени
ко са њим је тога дана
зауставио
време.
АРТУР КЛАРК: ПЕРНАТИ ПРИЈАТЕЉ
Колико знам, никада није постојала ма
каква уредба о забрани држања кућ-
них љубимаца на свемирским стани-
цама. Нико није никада ни помислио да би
таква уредба била потребна – а да је она чак
и постојала, убеђен сам да би се Свен Олсен о
њу оглушио.Чим чујете то имe, сместа замислите Свена
као неког нордијског џина двометраша, снаж-
ног као бик и са гласом у складу са изгледом.
Да је то тако, његови изгледи да добије посао
у свемиру би били мршави; у ствари, био је
то један жилав, онизак чова, као уосталом и
већина раних космонаута, па је без икаквих
проблема задовољио условни лимит од 68 кг
тежине, који је многе од нас приморавао на
држање дијете.Свен је био један од наших најбољих грађе-
винара који је предњачио у компликованом и
за стручњаке резервисаном послу изградње
станице. Сакупљајући челичне греде које су
измешане лебделе у бестежинском простору,
он би их једним лаганим потиском стављао
у успорено кретање, тродимензионални ба-
лет, које би их доводило у њихове прецизне
положаје, где би их он затим спајао једне за
друге у планирану конструкцију. Никада ми
није бивало досадно да га посматрам како са
својим тимом ради на изградњи станице, која
је под њиховим рукама израстала као џинов-
ска склапалица; био је то стручан и тежак по-
сао јер свемирско одело није баш најпогоднија
одећа за рад. Међутим, Свенов тим је имао
једну велику предност над грађевинским еки-
пама које виђате на Земљи како склапају обла-
кодере. Они су ,наиме, једноставно могли ис-
коракнути уназад да би се дивили делу својих
руку, без бојазни да ће при том бити од њега
брутално одвојени силом гравитације...Не питајте ме зашто је Свен уопште желео
љубимца нити зашто је изабрао баш тог. Ја, до-
душе, нисам психолог, али морам да признам
да је његов избор био веома разуман. Кларибе-
лова тежина је била практично занемарљива,
његове потребе за храном су биле незнатне - и
он, што свакако не би био случај са већином
других животиња, није нимало марио због од-
суства Земљине теже.Први пут сам постао свестан Кларибеловог
присуства на станици док сам једном седео у
собичку, у шали називаном мојом канцела-
ријом, проверавајући спискове техничких за-
лиха да бих увидео које артикле ћемо ускоро
потрошити. Када сам зачуо мелодачан звиж-
дук поред увета, претпоставио сам да је дошао
преко разгласа станице и очекивао сам да ус-
леди неко саопштење. Али оно није уследило;
уместо њега, зачула се дугачка и сложена ме-
лодијска фраза, која ме је потакла да погледам
навише, тако нагло да сам при том потпуно
заборавио на угаону греду тик иза моје главе.
Када су звезде пред мојим очима угасле, угле-
дао сам Кларибела по први пут.Био је то мајушан, жут канаринац, лебдео
је у зраку непомично као колибри - али са
много мање напора јер крила су му била тихо
скупљена уз тело. Пиљили смо један у другог
цео један минут; а тада, пре него што сам у
потпуности дошао себи, он направи необичан
лупинг уназад, какав канаринци на Земљи не
би ни у сну били кадри да изведу, и одлете уз
неколико лежерних замаха крилима. Беше
очигледно да је већ научио како да се креће у
одсуству гравитације и да не даје ни пребијене
паре на улагање непотребних напора.У прво време, Свен се уопште није изја-
шњавао као његов газда, а онда то и није више
било важно јер Кларибел је већ постао за-
једнички љубимац. Он га је прокријумчарио
на свом последњем путовању са Земље када се
враћао са отпуста - делом, тврдио је, из чисто
научне радозналости. Желео је да види како
ће се птица понашати када нема тежину а и
даље може да користи крила.Кларибел се одлично прилагодио и чак се
мало и угојио. Све у свему, нисмо имали много
потешкоћа са скривањем нашег неауторизо-
ваног госта када би нам неки угледни званич-
ници са Земље дошли у посету. На свемирској
станици постоји више скровитих кутака него
што бисте их могли избројати; једини проблем
се састојао у томе што је Кларибел постајао
прилично брбљив када би се надурио, па смо
повремено били принуђени да брзо изналази-
мо објашњења необичних писака и звиждука
који су допирали из вентилационих отвора и
складишних преградака. Било је ту неколи-
ко уских незаптивених спојева - али коме би,
опет, пало на памет да на свемирској станици
тражи канаринца?У то време, дежурали смо на дванаесточа-
совној стражи, што и није тако страшно као
што звучи, јер у свемиру вам је и мало сна
сасвим довољно.Иако, наравно, не постоје
‘дан’ и ‘ноћ’ када лебдите у сталној сунчевој
светлости, ипак је упутно држати се времен-
ских навика. И тако је, када сам се тог ‘јутра’
пробудио, било као 6 сати ујутро на Земљи.
Имао сам упорну главобољу и нејасно сећање
на испрекидане, збркане снове. Требала ми је
читава вечност да се одвежем са лежаја, и био
сам само упола будан када сам се придружио
дежурним колегама у кантини. Доручак је био
неуобичајено тих а једна столица је била праз-
на. „Где је Свен?” невољно упитах.„Тражи Кларибела”, одговори неко. „Каже
да не може нигде да га нађе. А он га обично
буди.”Пре него што сам успео да додам да он
обично буди и мене, у кантину уђе Свен. Од-
мах се могло видети да нешто није у реду. Он
полако отвори шаку у којој је лежало клупко
жутог перја; две стегнуте канџице дирљиво су
стршиле у зрак.„Шта се десило?” упитасмо, сви подједнако
потресени.„Не знам”, жалобно одговори Свен, „На-
шао сам га оваквог.”„Дајте да га погледамо”, рече Џон Данкен,
наш кувар-лекар-дијететичар. Чекали смо у
муклој тишини док је он држао Кларибела уз
уво, у настојању да разабере откуцаје срца.Одмахнуо је главом. „Не могу ништа да
чујем, али то не значи да је мртав. Никада ни-
сам ослушкивао срце канаринца”, дода као да
се извињава.„Дај му дозу кисеоника”, предложи неко
показујући на зеленом траком означену боцу
кисеоника у њеној ниши поред врата. Сви се
сложише да је то одлична идеја и Кларибела
брижљиво ушушкаше у маску за лице, довољ-
но велику да му послужи као прави шатор ки-
сеоника.На наше одушевљено изненађење, он одмах
оживе. Сијајући од среће, Свен уклони маску,
а Кларибел скочи на његов прст. Процвркута
мелодију ‘Момци, дођите у бродску кантину’
- али се одмах затим поново сруши.„Не схватам”, јадиковао је Свен. „Шта му
је? То се никада раније није десило.”Током неколико последњих минута нешто
ми се мотало по глави. Мисли су ми тог јутра
биле троме, као да нисам био у стању да зба-
цим са себе терет сна. Осећао сам да би и мени
пријало мало кисеоника - али у тренутку док
сам се спремао да посегнем за маском, пуче ми
пред очима. Појурих ка дежурном инжењеру
и журно рекох:„Џим, нешто са ваздухом није у реду. Ето
зашто је Кларибел угинуо.Управо сам се сетио
како су рудари сносили са собом у јаму кана-
ринце да би их ови упозорили на присуство
гаса.”„Глупости”, узврати Џим. „Аларми би се
сигурно укључили. Имамо два струјна кола
која функционишу неовисно.”„Еее - друго коло још није прикључено”,
подсети га његов помоћник. Џима то као да
пресече: изађе без речи док смо ми стајали у
кругу расправљајући и додајући један другом
боцу кисеоника као лулу мира.Он се након десетак минута врати. Изгледао
је сметено. Десио се један од оних немогућих
случајева: претходне ноћи смо прошли кроз
једно од наших ретких помрачења Земљином
сенком; део пречистача ваздуха се заледио, а
једини прикључени аларм је затајио. Хемијска
и електронска техника вредна пола милиона
долара нас је потпуно изневерила. Без Клари-
бела, ми бисмо били безмало мртви.И тако, ако посетите неку свемирску ста-
ницу, немојте се изненадити ако на тренутак
зачујете необјашњив птичји цвркут. Нема
разлога за панику - напротив, заиста. То ће
само значити да сте чувани двоструко, прак-
тично без додатних трошкова.Превео са енглеског Мирослав Савић
Белешка о писцу: Артур Кларк (Arthur Clarke), поз-
нати писац научне фантастике, рођен је 1917. године
у Енглеској, где је студирао физику и математику на
лондонском Краљевском колеџу. Од 1956. живео је
углавном на Цејлону, односно у Сри Ланки. Њего-
ва прича „Стражар” послужила је као полазиште за
писање сценарија култног филма дотичног жанра
„2001: Одисеја у свемиру” Стенлија Кјубрика. Артур
Кларк је за своја дела, која често дотичу фундамен-
талне аспекте људске егзистенције ширећи тиме гра-
нице научне фантастике као жанра, био одликован
многим књижевним наградама. Осим сценарија по-
менутог филма, његова важнија дела су „2010: Друга
одисеја”, „2061: Трећа одисеја” и „3001: Коначна оди-
сеја”. Преминуо је 19. марта 2008. године у свом дому
у Сри Ланки.
М
Крај странице