Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, март - април 2010.
И З С А Д Р Ж А Ј А
- Са добитницом НИН-ове награде: Гроздана Олујић
- In memoriam: Момо Капор
Русија и Србија архитекте Николаја Краснова
Два века српског песништва
Паралеле: Ј. Христић и Б. Миљковић
Поезија и проза: Т. Мијовић, А. Навроцки, Д. Стојиљковић,
А. Радуловић, М. Ндије, Ж. Ренар, З. Баба, В. Станисављевић
- Шаркаменац, В. Мишнић, Н. Ћосић, В. Зорић...
Настајање и слава уметничког дела: П. Јовановић: “Крунисање цара Душана”IN MEMORIAM: МОМО КАПОР (1937–2010)
Писац, сликар и хроничар епохе
Након тешке болести, у Београду,
на ВМА, преминуо је 3. марта Момчило
Момо Капор, писац, сликар и новинар,
један од најугледнијих чланова Удру-
жења књижевника Србије и носилац
Повеље за животно дело своје сталеш-
ке организације. Стваралац обимног
опуса, посебног шарма и господства,
велики путник и наратор, свежих мисли
и луцидних опсервација.
Сахрањен је 5. марта у Алеји заслуж-
них грађана на Новом гробљу у Београ-
ду, испраћен од великог броја писаца,
сликара, глумаца, пријатеља и читала-
ца. На комеморацији у Скуштини града
Београда о животу и делу Мома Капора
говорили су Добрица Ћосић, Рајко Пет-
ров Ного и Милош Шобајић. Пре него
су његови посмртни остаци предати
вечности, последњи се од њега опрос-
тио песник Матија Бећковић, луцидно
сумирајући учинак свога пријатеља:
“Написао је као једно удружење књи-
жевника, насликао колико цела ликов-
на академија”. Отишао је писац књига које су нас мењале
и који је, аутоиронијски, стално варирао мит о
себи као о лаком писцу: „Лак писац као што сам
ја, на пример, мора чврсто да се држи зубима за макар нешто стабилно у животу да не одлети небу
под облаке; ја сам изабрао – цигарету” Капор је одиста био писац и сликар једне епохе – једног
полувека, насликаног у живој и раскошној палети наших „најбољих година”, које ће се, на крају,
показати као „дим у очима”, као вијоновски „лањски снегови” и у ветар бачено „време спорта и
разоноде” Писац „Сарајевске трилогије” и „Магије Београда” пригрлио је Вуково људско и
уметничко начело да ваља писати „онако просто, без сваке мајсторије и филозофије, као што би
Србин Србину приповиједао, па читатељ сам нека суди што је за фалу, што ли за куђење”Бранко Стојановић
Читаво књижевно дело
писца и сликара Мома
Капора (Сарајево, 1937
– Београд, 2010), оно рано, озна-
чено етикетом „прозе у трапери-
цама”, односно џинс-прозе и поз-
но, које смо, у студији Момо Капор
– од џинс прозе до прозе у маскирној
униформи (2006), без икакве иро-
није, назвали „проза у маскирној
униформи”, у знаку је трагања
за сликама, мирисима, укусима,
бојама, звуковима, ритмовима и
сензацијама, било јучерашњег,
било данашњег света – јединих
светова о којима је писац Капоро-
вог сензибилитета хтео да пише.
А пошто је већ писао о ономе што
је лично доживео, чуо (сазнао)
или прочитао, он у авантуру
писања никада није кретао сам,
него у друштву својих, наших
и страних књижевних предака,
које је, разумљиво, сам изабрао.
Или су они изабрали њега?
Капорову забавну књижевност
и књижевну фељтонистику, од
почетка 60-их година прошлог
века објављивану по новинама,
емитовану на радију и телеви-
зији, најшира читалачка публика
одмах је препознала и пригрлила
као нешто преко потребно и сав-
ремено, а критика – ако је већ није
прећуткивала, у најбољу ју је руку
доживљавала као врсту књижев-
не гериле, можда и као подзем-
ну књижевност, која заслужује
да буде испљувана и потцењена.
Али, у Капоровом делу сазнаје-
мо понешто и о његовом односу
према тзв. великој, „озбиљној”,
етаблираној књижевности. Тај
однос није ништа мање одбојан.
Наратор(ка) романâ Белешке јед-
не Ане и Хеј, нисам ти то причала
жели да њен роман „буде заиста
једна дебела, фина књига и још да
буде увезана у оригиналну кожу
њених будућих критичара”.
У многим својим текстовима и
књигама Капор је, аутоиронијс-
ки, стално варирао мит о себи
као о лаком писцу…
Одломак из уводног делаФУГА КАПОРИЈАНА
Увек се нађе неко закерало
У тексту „О Београду” (књига Магија Београда,
2008) Капор пише: „И поред свих очигледних пред-
ности Београда над другим градовима, увек се нађе
неко закерало из провинције, које у подне, усред те-
разијске гужве, каже с гађењем: ’Е, не бих живео у
Београду, да ми сваког дана дају по милион!” Најпре,
нити га ко тера да живи овде, нити му ко, уопште,
нуди милион!”Разгледница у креденцу
„Само да прегурам ове луде седамдесете, па да се
смирим. Поново да не путујем нигде, седим у кухињи
са боцом вина, сјеничким сиром и као крв црвеним
парадајзом на коме се топе крупна зрна соли и чекам
да ми неко поново пошаље разгледницу помоћу које
ће ми се креденац у кујни претворити у Нотр-Дам”,
читамо у Капоровој причи „Уметност с ногу”.О Зуки Џумхуру
У Зеленој чоји Монтенегра (1992), која је доживела
више издања, Капор пише: „Зуко је, наиме, био поз-
нат као аутор који је сваки свој текст објавио по више
пута, под различитим насловима и у разним облици-
ма. Састављач његових сабраних дела (…) падао би у
очајање када би утврдио да се половина неке Зукине
књиге лежерно преселила у другу књигу сасвим раз-
личитог наслова, да би касније изронила у облику пу-
тописа у каквом бедекеру или фото-монографији.”Колонисти
Причајући о послератној колонизацији Херце-
говаца и o њиховом одласку у Војводину, Капорова
тетка Косара, „са вечитом цигаром у углу усана, коју
су јој најзад извадили из уста тек кад је престала да
дише”, каже: „Рекоше да свако може повести по јед-
ну козу, али ко је повео двије нијесу му је враћали. А
кад из Автовца стигосмо на зборно мјесто, рекоше
да ћемо доћи до ријеке Саве и да су тамо два брода
– Босански и Славонски, а ми да гледамо да фатамо
славонски јер је већи и бржи.”
(Из цртице „Невесињци”, настале на основу при-
че „Ђавољи куршум”)Телефонски именик
У причи „Испод Леотара”, док чека нови артиље-
ријски напад на Требиње, писац проналази полуиз-
горели телефонски именик и чита чудна презиме-
на… Дерикоња, Дерикрава, Дерикучка, Кољибабић,
Бодирога, Грбо, Пичета, Ликокур, Гузина, Кењало,
Чурага, Дангубић, Дивљан, Џомба, Грзило, Говеда-
рица, Кривошија, Кукрика, Мркоња, Мумало, Па-
ликућа, Пиџула, Рикало, Шупљеглав, Тунгуз, Врећа,
Вукореп, Звијер, Кољиврат…
Ево Капоровог завршног коментара: „Помислих:
кад се овако презивају ови што су у именику, како се
тек зову они што нису имали ни телефона!”Цртеж као лепршава арабеска
Капорови цртежи жена препознатљиви су по
студији косе, која доживљава варијацију из цртежа
у цртеж: узвитлана, премрежена час гушћим час
разабранијим, наизглед хаотичним али брижљиво
вођеним и слаганим линијама-путањама од којих
нас свака влас појединачно уводи у лавиринт пла-
нете-косе и изводи из њега. Колико год различити,
ти портрети, од којих сваки има неку индивидуалну
црту, понекад се доживљавају као варијација једног
истог, вечног лица жене. Као маестрова ода жени,
младости и лепоти. И као похвала женској еман-
ципованости и светскости. Писац Успомена једног
цртача напомиње да га је његов професор Борис-
лав Михачевић у сарајевској Првој мушкој класич-
ној гимназији усмеравао „ка лепршавим, помало
нервозним арабескама грана и лишћа сматрајући
лакоћу у потезу пера највећом вредношћу једног
сликара”.Карактеристика
„Свако од нас (реч је о регрутима који су ишли на
одслужење војног рока, а Капор је служио војску у
Винковцима – БС), носио је у џепу запечаћену црве-
ну коверту у којој је, попут неопозиве пресуде, била
његова карактеристика. Тај коверат се ни по коју
цену није смео отворити. Касније сам дознао шта
је писало у мојој: ’Ситнобуржоаски декадент, егзис-
тенцијалист, антикомуниста који шири западњачке
идеје међу младима, слуша џез у америчком конзу-
лату у Сарајеву…’ – у то време, довољно разлога и за
робију а не само за боравак у пуку у који су војници
и официри слани по казни.”
(Успомене једног цртача)Сарајеву, с љубављу и опраштањем
У књизи Сарајевске приче (Зрењанин 2000, Белеш-
ка о писцу, стр. 217–218) Капор пише: „Пуних триде-
сет година било ми је забрањено да видим свој родни
град, сем са висова Требевића који припада Републи-
ци Српској за коју сам се последњих година борио. То
је данас, вероватно, неки сасвим други град од онога
који сам волео и познавао. Сарајевске приче су начин
да се поново неопажено, као у каквом сну, вратим у
ту своју зелену колевку међу брдима, која ми је за-
увек одузета. Написао сам хиљаде страница, нацртао
више хиљада цртежа и насликао на стотине слика,
покушавајући да откријем магију тог чудног уклетог
града који ме је прогонио са толико страсне мржње.
Враћам му ове приче са љубављу и опраштањем.”Нећу да будем стари писац
„Хелп, нећу да будем стари писац! Нећу да имам
пењоар! Бацићу пет разнобојних пилула које узимам
сваког јутра! Нећу да се о мени пишу дипломски ра-
дови! Знам да знате кад сам се родио, али не знате кад
сам умро. Не знам ни ја. Нису ме још обавестили.”
(Из Исповести)Од чега се праве романи
1.
„Од досаде, од страшне досаде, када живот стане
и када не знате шта ћете са собом па седате за писаћу
машину да учините нешто од својих сати и својих
дана, а испод прстију вам се рађа свет који вас чита-
вог обухвата и увлачи у свој вртлог.”
2.
„Романи се праве од ноћних путовања, такозва-
ним убрзаним возовима на дрвеним клупама треће
класе на којима куња железничар са фењером у кри-
лу, један сељак, покисли војник и једна лепотица у
чија се обла колена заљубљујемо на том ноћном пу-
товању, на коме она излази у Винковцима.”
3.
„… и од пријема на којима се додељује нека на-
града, па једно време потписујем стотине књига, а
када потпишем последњу, заборављају ме у празној
сали где ми љубазна гардероберка доноси пуну чашу
црног вина и колачић преостао од послужења.”
(Одломци из Исповести)
Момо Капор
С ДОБИТНИЦОМ НИНОВЕ НАГРАДЕ: ГРОЗДАНА ОЛУЈИЋ
Заборав је раван смрти
Човек умире два пута: први пут физички, други пут у забораву, када коначно престане да постоји, због чега би се ова сага о Арацкима могла назвати „Књига о сећању и забораву”
Зоран Хр. РадисављевићНИН-ову награду за роман го-
дине, добила је Гроздана
Олујић, светски познати
писац бајки, приповедач и роман-
сијер, антологичар и преводилац, за
књигу поетског наслова „Гласови у
ветру”, који је објавила Српска књи-
жевна задруга у стотом, јубиларном
„Колу”. Гроздана Олујић је почасни
грађанин Осла, почасни члан Универ-
зитета у Ајови (САД), носилац дан-
ског Витешког ордена (Данеброг) за
заслуге на пољу књижевности. Њене
књиге су преведене на 28 страних је-
зика, објављене су у Русији, Украјини,
Кини, Литванији, Енглеској, Фран-
цуској, Шпанији, Мађарској, Белгији,
Финској, Индији, Данској, Холандији,
Словенији, Норвешкој, Пољској, Сло-
вачкој, Чешкој, Румунији, САД, Не-
мачкој...
Гроздана Олујић је рођена у Ерде-
вику. Гимназију је завршила у Бечеју,
а дипломирала је и магистрирала на
Универзитету у Београду, на групи за
енглески језик и књижевност. Почела
је да пише и објављује још у гимна-
зијским данима у Бечеју, а први роман
„Излет у небо“, који је одмах добио
награду за најбољи роман на југосло-
венским просторима (изабран између
157 рукописа), објавила је у двадесет
и другој години. Роман је преведен
на све значајне језике света, преточен
у позоришну представу, а по мотиви-
ма романа снимљен је и чувени филм
„Чудна девојка”. Потом су уследиле
књиге: „Гласам за љубав” (награда за
најбољи кратки роман), „Не буди за-
спале псе” и „Дивље семе”. После дуге
паузе, објавила је збирку прича „Аф-
ричка љубичица”. За причу „Игра”
из те књиге добила је прву награду за
најбољу кратку причу на међународ-
ном конкурсу у Арнсбергу (Немачка).
Готово све приче из ове збирке нашле
су се у антологијама у Немачкој, САД,
Русији, Израелу, Индији, Енглеској,
Француској...
Написала је есеје о Кафки, Прус-
ту, Вирџинији Вулф, превела драме
Арнолда Вескера, Сола Белоуа, Јукија
Мишиме, индијске књижевнице Ам-
рите Притам, роман Вилијама Кене-
дија, али је остала упамћена, пре све-
га, по књигама бајки: „Седефна ружа”,
„Небеска река”, „Дечак и Принцеза”,
„Принц облака“, „Златни тањир“, „Ка-
мен који је летео”, „Снежни цвет“, „Ви-
лењакова тајна”, „Јастук којије памтио
снове”, „Звездане луталице”... За ове
књиге добила је све најзначајније наше
и светске награде, од „Политикиног
Забавника”, до „Младог поколења”
(два пута), „Змајевих дечјих игара”
(два пута), „Златног лептира”, Повеље
за животно дело, „Стара маслина”, на-
граде Светске академије за уметност
и културу (World Academy for Art and
Culture, САД), за најбољу бајку света.
Добитник је и Повеље за животно дело
Удружења књижевника Србије. Њене
бајке су у читанкама у Србији, Црној
Гори и Републици Српској, а роман
„Дивље семе” (Wild Seed), преведен на
енглески, постао је лектира на неколи-
ко америчких универзитета, заједно са
књигама Хесеа, Достојевског, Томаса
Мана, Албера Камија, Сартра, Мора-
вије, Брехта, Јонеска, Пруста, Лорке,
Симон де Бовоар...
Роман „Гласови у ветру”, који кроз
судбину породице Арацки говори о
судбини српског народа у 20. веку, био
је најбољи у великој конкуренцији од
чак 133 романа и добио престижну
НИН-ову награду.
Све се догађа у једној јединој ноћи,
на 17. спрату њујоршког хотела?
– Данило Арацки покушава да
оживи сећање на неколико генерација
својих предака читав један век уназад,
свестан да је заборав раван смрти, јер
човек, заправо умире два пута: први пут
физички, други пут у забораву, када ко-
начно престане да постоји, због чега би
се ова сага о Арацкима могла назвати
„Књигом о сећању и забораву”, при чему
језик игра изузетно значајну улогу, чу-
вајући не само обичаје и традицију дав-
но несталих народа већ и границе нека-
да моћних држава, имена, река, насеља,
због чега добар број америчких градова
(Сијукс Сити, Манитоба) и река (Миси-
сипи, Мисури) носи имена индијанских
племена, која су до доласка белаца на-
сељавала те просторе.
За Данила Арацког Америка је, до
доласка у Њујорк, такође, врста сна,
док не схвати да је „ амерички сан”,
сан који он није у стању да прихвати?
– Последња његова ноћ на 17. спрату
њујоршког хотела у знаку је потребе да
се донесе одлука: отићи или остати ту
где је стигао мимо своје жеље, разочаран
и у брак и у односе на послу, свестан да
он не одлази, већ бежи, гоњен мржњом
управника који жели да склони младог
доктора, што брже и што суровије, и
постане једини господар живота и смр-
ти људи разорених душа. До сукоба два
схватања лекарске етике морало једоћи.
И, дошло је! Полако, змијски је дошло, и
натерало Данила на одлазак из земље,
прво у Немачку, па у Америку, где от-
крива „да нам ни лудила нису иста”!
Али, ипак, решава да ту остане још неко
време у потрази за изгубљеним братом,
ужаснут да „ту негде, иза врата чучи
нови рат, распад вољене земље, полако
губљење себе у забораву”.
Сећање помаже очувању иденти-
тета?
– Данило придаје сећању кључну
улогу у очувању идентитета, у дугој
њујоршкој ноћи покушавајући да раз-
реши тајну несталог брата, али и других
припадника свог племена ишчезлог у се-
обама и ратовима под ледом или на гра-
ни врбе, али живих у његовом сећању
и уперених да преко њега наставе да
трају... Из сећања о детињству у Дому
за децу без родитеља враћајући точак
времена уназад, Данило Арацки враћа и
своје нестале претке чије га сенке прате
од Каранова до Њујорка, постојећи још
само у памћењу Малог Риђег како га је у
детињству звао др Лука Арацки, лекар и
пуковник, који се након Првог светског
рата заклео да су за њега сви будући ра-
тови мртви, а ипак да би заштитио децу
подлетео је под тенк нестајући у пламе-
ну и диму, умирући као ратник, он који
је хтео да буде само лекар, први у низу
Арацких којима се никада неће сазна-
ти гроб, као ни његовој вилински лепој
унуци Вети, која је на прагу 16. године
нестала под ледом, гоњена лудилом не-
ког војника да без престанка лута под-
земним и надземним водама овога све-
та, жива једино у души Малог Риђег и
„Карановском Летопису” преко којег се
сазнаје историја Каранова и најмоћније
карановске породице.
По последњим истраживањима
научника, са неколико светских ин-
ститута, када човек умре остаје душа
тешка 21 грам?
– У том 21 граму све је што постоји,
што је постојало или ће постојати: и
Бог, и Ђаво, и човек! Јер, живот је ве-
лика тајна, а човек није створио „ткање
живота”. У том ткању он је тек једна је-
дина нит, сјај у трави, глас у ветру...Повратак задужбинарства
На додели НИН-ове награде сетили
сте се некадашњих дародаваца и за-
дужбинара у Србији. Верујете ли да ће
се тај лепи обичај поново вратити?
– Можда, мада сумњам. Морало би
много тога да се промени: од закона, који
су задужбинарство после Другог светског
рата збрисали с дневног реда, до себич-
ности која се као рак-рана дуго гајила
у онима који су могли, или би могли, да
помогну развоју талената, уметности и
културе, од чега ни неписмени Милош Об-
реновић није бежао, у времену кад је за-
једно са стварањем државе текао процес
стварања писмености и Вукова језичка
реформа која је задивила не само учења-
ке већ и самог великог Гетеа. Кад они који
имају моћ или новац то схвате - можда ће
се и задужбинарство вратити.
(одломак)Народ вредан поштовања
Шта су о српском народу и о српским народним песмама рекли познати ШвајцарциВук Караџић је у Европи постао славан
превођењем српских епских и лирских
песама из његових збирки а савремени-
цима који су били заинтересовани за историју
постао је познат због своје сарадње са Ранкеом
на његовом делу “Српска револуција” које је
објављено 1829. године, а које на широкој по-
задини, од 1804.године, приказује историју ср-
пских устанака и настајање државе. Уз помоћ
Вука и Ранкеа, српском историјом и поезијом
бавили су се даље Јакоб Буркхарт и Јохан Ја-
коб Бахофен. Буркхарт се од свих словенских
народа посебно посветио ближем проучавању
Срба. Он је видео повезаност између историјског
догађаја битке на Косову пољу 1389. г, историјс-
ке легенде у епској форми и “свих догађаја 19.
века” тј. савремених ослободилачких борби.
Из истог извора, српских народних песа-
ма и нобеловац Карл Шпителер добио је под-
стицај да напише своје дело (“Extramundana”
1881/82) у метрици српске епике. У свом зна-
менитом политичком говору, одржаном по-
четком Првог светског рата, 14. децембра 1914.
г. у Цириху “Наше швајцарско гледиште” упо-
зорио је своје земљаке на строгу неутралност,
како би предупредио цепање своје земље. У
том говору о Србима је рекао: “О вредности и
о праву на живот малих народа и држава ми
Швајцарци, као што је познато, имамо друге
појмове. За нас Срби нису “банда”, већ народ и
то народ са таквим правом на живот и народ
вредан поштовања као било који други народ.
Срби имају славну, херојску прошлост. Њи-
хова народна поезија по лепоти нема равне, а
њихова јуначка поезија је чак изнад свих, јер
тако величанствене епске песме као што су
српске, од Хомеровог доба није створио није-
дан други народ. Наши швајцарски лекари и
болничарке, који су се вратили из балканских
ратова, о Србима су нам говорили са симпа-
тијом и хвалом. Из таквих сведочења ми мора-
мо да формирамо наше мишљење, а не из не-
објективне немачке хушкачке ратне штампе”...
Друго сведочење о српском народу из тог
доба имамо од стране проф. за француску
књижевност на ЕТХ Цирих, Паула Заипела
изнетог у његовом предавању “Данашњи до-
гађаји са становишта романске Швајцарске”
(1915. г). Проф. Зајпел између осталог исти-
че... “3ар нам борба коју велике нације воде за
светску владавину не би требало још јасније
да покажеда се мале земље морају осетити по-
везане посебном заједницом интереса? Нико
не зна шта нам будућност може донети, како
међу овим малим земљама нема ни једне чија
независност не би била у опасности. Зато, та-
кође, не разумем неограничено омаловажа-
вање или чак анимозитет који се у Швајцарс-
кој понекад изражава према Србији. Ја то себи
могу да објасним само утицајем клеветничког
рата у штампи који је већ годинама водила од-
ређена јеврејско-немачка штампа против овог
народа, који је баш сада истом дао тако сјајне
доказе храбрости. Да ли би требало да постоји
уверљив разлог за то да ми Швајцарци жели-
мо уништење српског народа? Ако желите да
упознате његову вредност, онда прочитајте
код Ранкеа опис херојских борби у којим је
овај народ, сасвим упућен на сопствену снагу,
изборио своју независност и збацио турски
јарам. Његова храброст од тада није се смањи-
ла и није ли истом баш сада доказао, пошто је
издржао три страховита рата један за другим.
За људе који на такав начин знају да се бра-
не, требало би осећати поштовање”... “Народ
свињара” каже се само. Па како су некад на-
зивали Швајцарце? Народ кравара! То је био
исти презир великих господара, истих непри-
јатеља. Разлика је само у томе да су Срби про-
тив себе имали уместо пар хиљада, које смо
ми имали код Земпаха и Моргартена, неколи-
ко стотина хиљада. Постоје велике сличности
између некадашње Швајцарске и данашње
Србије. Ја сам имао прилике да се уверим у то,
када сам са овим народом живео две године у
озбиљном часу његове историје. То су горшта-
ци и сељаци једноставних обичаја и ратнич-
ког духа. Они су заиста заслужили право на
опстанак... Ми желимо одржање праведне
равнотеже, да се сваком поједином народу
обезбеди његово место под сунцем, могућност
за слободан развој његових снага. Опасност
која нама прети, јесте та, да било који народ,
који год то био, дефинитивно влада светом....”Избор и превод текстова са немачког
Босиљка МилакараКЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март - април 2010.
Пoврaтaк души
Жaркo ТрeбjeшaнинКaрл Густaв Jунг, Чoвeк и душa
(Aнтoлoгиja Jунг), (прир.) Joлaндa
Jaкoби, прeвoд Бoсиљкa Милaкaрa и
Aнa Милaкaрa, Прoмeтej, Нoви Сaд 2009.Књигa кojу je брижљивo и знaлaчки при-
рeдилa Joлaндa Jaкoби, прeдстaвљa пo
свoм тeмaтскoм рaспoну, бoгaтству идeja и
oбиму (прeкo 500 стрaницa) импoзaнтну aнтoлo-
гиjу, сaчињeну oд oдaбрaних и систeмaтизoвa-
них хиљaду цитaтa из цeлoкупнoг Jунгoвoг дeлa
(1905-1961)! Кaрл Густaв Jунг je нa пoчeтку oвoг
грaндиoзнoг дeлa oдao признaњe свojoj мaрљивoj
сaрaдници рeчимa: „Oвoм књигoм Ви стe сaгрa-
дили спoмeник Вaшe врeднoћe и Вaшeг умeћa
кojи ни у тeшкoм врeмeну нису пoд-
бaцили. Зaхвaлaн сaм зaтo штo сaм
мoгao дaти грaђу зa oвaj мoнумeнт“.
У прeдгoвoру другoм, прo-
ширeнoм издaњу oвe aнтoлoгиje
(oбjaвљeнe 1971), Joлaндa Jaкoби
кaжe дa oвa књигa пружa читaoцу
дубoки увид у цeлoкупнo дeлo Jунгa,
„вeликoг пoзнaвaoцa Душe и вeликoг
пoзнaвaoцa чoвeкa“.
У мoзaички сaздaнoj књизи Чoвeк
и душa, кoja имa мнoгe oдликe eн-
циклoпeдиje, нa систeмaтичaн нaчин
урeђeни су и oргaнизoвaни Jунгo-
ви кaрaктeристични искaзи тaкo дa
слoжeни у цeлину oбухвaтajу гoтoвo свe њeгoвe
нajзнaчajниje идeje, тeoриje и пojмoвe кao штo су:
психa (њeнa прирoдa, устрojствo, функциja), дух,
свeснo, личнo нeсвeснo, кoлeктивнo нeсвeснo, aрхe-
типoви, aрхeтипскe прeдстaвe, симбoли, Сoпствo,
сaн и тумaчeњe снoвa, aнaлитичкa психoтeрaпиja,
сaмoспoзнaja, oднoс мушкaрцa и жeнe итд.
Први, вeлики дeo књигe пoсвeћeн je души. Jунг
нe сaмo дa je психoлoгиjи врaтиo њeн прeдмeт, вeћ
je душу стaвиo нa пoвлaшћeнo мeстo у свoм учeњу,
пoврaтиo joj изгубљeнo дoстojaнствo и уздигao je
дo прeдмeтa дивљeњa и пoштoвaњa. Душa je пo
свojoj прирoди нeштo узбудљивo, тajaнствeнo,
нeпojaмнo и свeтo. Свaки истински пoзнaвaлaц
људскe душe, кaжe Jунг, мoрa признaти “дa oнa
припaдa нajтaмниjим и нajтajaнствeниjим ствa-
римa с кojимa сe нaшe искуствo сусрeћe”. Упр-
кoс нeпрeглeднoм низу нaучних истрaживaњa
душa je и дaљe вeликa, мoждa нajвeћa зaгoнeткa.
„Психoлoшким истрaживaњимa ниje успeлo дa
скину мнoгoбрojнe кoпрeнe сa сликe душe, пoштo
je oвa нeприступaчнa и тaмнa кao и свe дубoкe
тajнe живoтa“, кaжe Jунг. A нa другoм мeсту, Jунг
пишe: „Свa нaукa je, ипaк, функциja душe и свa
спoзнaja je укoрeњeнa у њoj. Oнa je нajвeћe чудo oд
свих кoсмичких чудa“ (Чoвeк и душa, стр. 40).
У aнтoлoгиjи нa удaрнoм мeсту нaлaзe сe и
oдeљци у кojимa су нeки oд рeпрeзeнтaтив-
них Jунгoвих цитaтa o снoвимa и o
нeсвeснoм. Пo Jунгу сaн ниje пуки зaклoн, “фaсaдa”
изa кoje трeбa трaжити нeкo тoбoж скривeнo
знaчeњe. Сaн, тврди oвaj психoлoг, супрoтстaвљajући сe Фрoj-
ду, ништa нe скривa, вeћ, нaпрoтив, oткривa снeвa-
чу симбoличким jeзикoм њeгoвo прaвo душeвнo
стaњe. Сaн je пoрукa кojу нaшe нeсвeснo шaљe нaмa
сaмимa. Oнaj кo схвaти пoруку нeсвeснoг, бoљe ћe
рaзумeти свoje сaдaшњe психичкo стaњe, a и oнo
штo гa чeкa у будућнoсти.
Aнaлизирajући свoje и туђe снoвe, у Jунгoвoм
уму сe рoдилa идeja o пoстojaњу нaдличнoг нeсвeс-
нoг. Кoлeктивнo нeсвeснo прeдстaвљa нajдубљи и
нajмрaчниjи oд свих прoстoрa људскe психe. Oнo
je унивeрзaлни тeмeљ цeлoкупнe личнoсти, свих
њeних душeвних структурa. У њeму, кao у кaквoм
бoгaтoм трeзoру, пoхрaњeнo je духoвнo искуст-
вo хиљaдe гeнeрaциja нaших прeдaкa. Упoзнaти
сaдржaje кoлeктивнoг нeсвeснoг je лeкoвито и
спaсoнoснo, aли истoврeмeнo мoжe бити и oпaс-
нo, трaгичнo.
Oснoвнe jeдиницe трaнспeрсoнaлнoг нeсвeснoг
су aрхeтипoви. Пo Jунгу тo су нaслeђeни, унивeр-
зaлни oбрaсци мишљeњa, oсeћaњa и пoнaшaњa.
Aрхeтипoви су нeвидљиви oквири цeлукупнoг
нaшeг искуствa, a испoљaвajу се у
виду симбoличких сликa нaбиjeних
eмoциjaмa. У дaнaшњем тeхницизи-
рaнoм и дeсaкрaлизoвaнoм свeту гдe
су тeхничкe спрaвe прoтeрaлe бoгoвe
и дeмoнe, aрхeтипскe прeдстaвe су
изблeдeлe, изгубилe свojу мoћ и oстa-
вилe пojeдинцa дeзoриjeнтисaнoг и
бeспoмoћнoг нa милoст и нeмилoст
мнoгим прeтeћим прирoдним,
друштвeним и душeвним силaмa.
«Увeрeн сaм дa je истрaживaњe Душe
нaукa будућнoсти. Психoлoгиja je,
тaкoрeћи, нajмлaђa прирoднa нaукa
и нaлaзи сe тeк нa пoчeтку свoг
рaзвoja. Мeђутим, психoлoгиja je oнa
нaукa кoja нaм je нajпoтрeбниja, jeр
пoстeпeнo сe свe jaсниje испoстaвљa
дa ни глaд ни зeмљoтрeси, ни микрo-
би ни кaрцинoми нису нajвeћa oпaс-
нoст, нeгo je тo чoвeк чoвeку, и тo
зaтo штo нe пoстojи дoвoљнa зaш-
титa oд психичких eпидeмиja кoje
дeлуjу бeскрajнo мнoгo рaзoрниje
нeгo нajвeћa прирoднa кaтaстрoфa»
(Jунг, Чoвeк и душa, стр. 51).
Jунгoвa кoмплeкснa психoлo-
гиja имa зa циљ дa рeвитaлизуje aрхeтипoвe,
дa сaврeмeнoм пojeдинцу пoврaти спoсoбнoст
рaзумeвaњa симбoлa кoлeктивнoг нeсвeснoг -
билo дa сe oни jaвљajу у сну, миту, бajци или
рeлигиjи - кaкo би дoспeo дo унутaрњeг склaдa
и цeлoвитoсти свoje личнoсти. Aнтoлoгиja
Jунг, књигa Чoвeк и душa, инaчe je нaмeњeнa нe
сaмo стручњaцимa, психoлoзимa и психиjaт-
римa, нeгo и свим рaдoзнaлим читaoцимa кojи
жeлe дa упoзнajу зaгoнeтнe психичкe снaгe
кoje нaс пoкрeћу и мрaчнe дубинe људскe душe
– нajвeћe тajнe у свeмиру. Jунгoвe идeje и тeo-
риje дaнaс су свe пoтрeбниje људимa, oнe су
свe ближe уму и срцу сaврeмeнoг чoвeкa. Тoмe
сe нe трeбa чудити, „jeр сaмo нeкo ко je oбузeт
тajнoм Душe кao Jунг, мoжe људe дa дирнe“,
пишe Joлaндa Jaкoби.КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март - април 2010.
Мистерија никад достаЛука Прошић
Ж. М. Г. Ле Клезио, Тужбалица о глади, превод са француског Љиљана Прошић-Краковић, Издавач ИПС, Просвета, Београд, 2009.
Француски писац Жан-Мари Гис-
тав Ле Клезио, добитник је Но-
белове награде за књижевност
за 2008. годину. У образлоњењу Шведске
краљевске академије наука наводи се
да је Ле Клезио “аутор нових праваца,
поетске авантуре и сензуалне екстазе,
истраживач људског рода изван и испод
(граница) владајуће цивилизације”. Ле
Клезио је Нобелову награду добио за ро-
ман Тужбалица о глади.
Оно што је суштинско и што је мис-
терија у овом роману, то је писац поку-
шао да предочи наводећи Рембоове сти-
хове које је узео као мото за цео роман,
али и у својим текстовима на почетку и
на крају овог романа, први је о глади,
а други о Равеловом Болеру. Ако ро-
ман има своју тајну, онда су ови тексти
кључни за ту тајну. А очигледно је да то
роман има, у неком смислу то потврђују
и стихови Артура Рембоа, који нису о
биолошкој глади и глади стомака. То
је пре та онтолошка “глад” и то недов-
ршавање и понављање истог. А с тим је
и то шта се све дешава због тог недовр-
шавања. А увек је то. А онда, с тим је и
то шта је прихватљиво за глад и то што
је везано за глад и за то што јесте, да би
се допунило и одржало, и зато глад има
и тај призвук са нестајањем и смрћу, и
с тим да нас глад, наравно, води у смрт,
ако се не нађе решење и онда, глад је и
покретачка.
Живот носи наравно и невоље и зла.
А, то се показује кад се према томе што
се догађало успостави дистанца, тада се
то испољи, то што је у животу, и у том
дизању изнад самог живота, и та дис-
танца је сам овај роман о реалној глади
у Другом светском рату у вишијевској
Француској, о колаборацији са фашис-
тичком Немачком и о страдању Јевреја,
овде је подсећање и на те мрачне окол-
ности у којима се одвијао холокауст.
Међутим,овај роман треба читати и
због стила, језика и композиције јер је
он у формалном смислу компонован као
Равелов Болеро, посебно кад је у питању
његов темпо. Опет, и Болеро и Ле Клези-
оова Тужбалица о глади имају свој налог
у животу и у томе што сам живот носи
и у томе што је прагматични живот и у
томе што је и најсветлије и сам триумф и
победа и смисао и то што се слави.
Дакле, у питању су и поиетичке осо-
бине овог романа, и посебно Ле Кле-
зиоов “говор” /тим пре што се ради о
преводу на српски/, и његов “говор” је
у једном великом распону, од свакида-
шњег и најједноставнијег, до оног који
је високо софистичан и припада самом
аутору и који је наменио самом себи и
који понекад само он разуме, а понекад
ни он. Дакле, у роману су та два говора,
управо један говор у распонима од сва-
кодневног и најједноставнијег до најви-
шег и најзагонетнијег и најузвишенијег
и најсвечанијег говора. Та два говора су
заједно и то је слично Равеловом Болеру,
у коме се једна мелодија бесконачно по-
навља, али је у томе понављању и друга-
чија, јер се у свакој чувају и све те друге,
а то је тако и код овог писца.
Ако се, дакле, има у виду говор /и је-
зик/ овог писца, онда није у питању само
његов говор /и језик/ у неком граматич-
ком смислу, већ и саме “ствари” о којима
говори и које, како то каже један фило-
зоф, стичу свој “живот” и постојање тек
у речима и у говору.
У преводу Љиљане Прошић-Крако-
вић, којој је француски језик други ма-
терњи језик, готово да се могу у неком
преводилачком “подземљу” осетити
изазови превођења који и нису само
језички, већ и стваралачки. Али, то је
први услов превођења. Али, преводилац
и “прима” текст и у том смислу “сарађује”
са самим писцем и дограђује његов
текст и у томе што је највише осмишља-
вање и домишљање. Зато се и каже да је
понекад сам превод бољи од оригинала,
и то су признавали и писци и песници.
А с тим домишљањем ауторовог текста
и његовом исправљању и кориговању
према неким својим налазима, с тим је и
чување тог ауторовог текста и сл. У раз-
говорима са преводиоцем Ле Клезиеовог
романа могао сам назрети и тај проблем,
наиме да у превођењу, поред присвојања
ауторовог текст као свог текста, имамо
то да преводаилац то чини и на једном
и другом језику и онда добијамо један
текст на два језика и онда се, у томе виде
и та два “језика” који постају блиски по
томе што носе, а то је сам “текст” који се
удвојио.
Љиљана П. Краковић је превођењем
овог романа стварала и један српски је-
зик који је, као код Ле Клезиоа, у распо-
ну од најједноставнијег и свакодневног
до најсвечанијег и најузвишенијег /као
у Болеру/. Верујем да је она то довела до
савршенства и до највеће мере и одмере-
ности, да је нашла најбоља решења и то је
њен Ле Клезио и она сама је то удвајање,
тај текст који призива нова читања овог
романа на српском и на француском.
КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март - април 2010.Интелектуалац, пoлитика и менталитет
Данкo СтojићБojан Joванoвић: Речник jавашлука;
Прoметеj, Нoви Сад, 2009.Свojим дoсадашњим радoм Бojан Joванoвић
(1950) се пoтврдиo каo jедан oд нарoчитo
значаjних српских интелектуалаца. Етнoлoг,
антрoпoлoг, књижевник, редитељ алтернативнoг
филма... Joванoвић ради каo научни саветник Бал-
канoлoшкoг института САНУ.
Oн jе oбjавиo више антрoпoлoшких књига, међу
кojима jе Магиjа српских oбреда дoживела чак че-
тири издања!
Речник jавашлука jе књига есеjа и студиjа кojи
су првoбитнo oбjављени каo кoлумне на странама
Пoлитике и НИН-а. Тo су oштрoумна и критич-
ка запажања на рачун друштвених и пoлитичких
видoва српске средине кojих се аутoр гади и снагoм
свoг ума и дара запажања их анатемише.
Велики речник страних речи и израза Ивана
Клаjна и Милана Шипке дефинише jавашлук каo
спoрo и несавеснo oбављање дужнoсти, немарнoст
у пoслу; неуреднoст, неoдгoвoрнoст, пoвршнoст. Jo-
ванoвић каже да се ради o стању успoренoг живoт-
нoг и раднoг ритма, праћенoг неефикаснoшћу,
лењoшћу, сталним закашњењима и непридржа-
вањем дoгoвoренoг. Тo jе пoнашање кojе каракте-
рише недoлажење у заказанo време и игнoрисање
дoгoвoра. Кoд нас се прећутнo тoлерише зака-
шњење oд петнаест минута.
Joванoвић гoвoри o jавашлуку у кoнтексту мен-
талитета.
Писац jе oбрадиo мнoштвo тема, међу кojима
jе нама биo нарoчитo занимљив есеj Љути нациo-
налнихилисти. Наиме, с jачањем нациoнализма у
Србиjи oсамдесетих и деведесетих гoдина прoшлoг
века, дoшлo jе дo oдређене реакциjе кoд jеднoг брojа
интелектуалаца кojи су oснивали свojа удружења, а
та реакциjа се састojи у критичкoj искључивoсти
према сoпственoj нациjи. Joванoвић каже да oни
у сoпственoм, дакле српскoм нарoду виде искљу-
чивoг кривца за несреће и учињенo злo у грађан-
ским ратoвима. Нациoнални нихилисти, какo
их назива писац есеjа, oбрушаваjу се на темељне
вреднoсти српске културе и традициjе. Joванoвић
никoга не именуjе, али навoди нациoнал-нихилис-
тичке институциjе, каo штo су емисиjа “Пешчаник”
радиjа Б92, дoдатак “Бетoн” дневнoг листа “Данас”,
Центар за културну декoнтаминациjу, Хелсиншки
oдбoр за људска права у Србиjи, Фoнд за хумани-
тарнo правo, странка ЛДП итд.
Joванoвић сматра да нациoнал-нихилисти
oсећаjу и исказуjу идoлатриjу према oнoме штo jе
странo Србиjи.
У студиjи Језички идентитет у раљама
дoгoвoрне науке Joванoвић критикуjе идеjу
jугoслoвенства, иакo Jугoславиjу нису ствoрили
кoмунисти. Прва и друга Jугoславиjа, (нарoчитo
за време Тита), имале су фазе кад су биле веoма
пoштoване. За стварање Jугoславиjе интелекту-
алнo су заслужни такви титани каo штo су били
Joван Цвиjић, Joван Скерлић, Александар Белић
и други, а у пoлитичкoм пoгледу нoву државу jе
пред “свршен чин” дoвеo Никoла Пашић с хрватс-
ким и слoвеначким пoлитичарима.
Владимир Двoрникoвић jе у свojoj славнoj Ка-
рактерoлoгиjи Југoслoвена, oбjављенoj пред Други
светски рат, Jугoслoвене сматраo jедним нарoдoм и
jедним карактерoм, чиjи се припадници разликуjу
у ниjансама, мање или више. Двoрникoвић тo дo-
казуjе с безбрoj примера и разрађеним системoм,
уз oбиље фoтoграфиjа и цртежа.
Двoрникoвићевo и Joванoвићевo схватање у
пoтпунoсти се разликуjу. Joванoвић дoкументo-
ванo, аргументoванo, oдмеренo и мудрo разрађуjе
свojе антиjугoслoвенске идеjе, а у прилoг му иде и
тo штo велика Jугoславиjа више не пoстojи, а Милo-
шевићева “Jугoславиjа” jе тo била самo пo имену.
Међутим, Двoрникoвић ниjе ништа мање му-
дар oд Joванoвића. Научни значаj Карактерoлoгиjе
jе oгрoман и несумњив, али нереалнo jе директнo
називати Jугoслoвене jедним нарoдoм.
Пише Joванoвић o међуградским аутoбуси-
ма, хирoвима шoфера и кoндуктера уз трешта-
ву нoвoкoмпoнoвану нарoдну музику, o тoме да
наши људи бацаjу ђубре где стигну, пљуjу где хoће,
склoни су непрoписнoм паркирању, вoзачи бацаjу
oпушке из свojе пепељаре на трoтoар, а у кафанама
и кафићима пoнекад трешти jака музика дo раних
jутарњих часoва. И oвo су примери jавашлука.
У свojoj критици друштвених пojава аутoр се
бави и шкoлoваним примитивцима. Oн гoвoри o
рoдитељским интервенциjама и кoрупциjи настав-
ника пo шкoлама.
Joванoвић пoмиње Слoбoдана Joванoвића
кojи jе негативнo гoвoриo o пoлуинтелектуалцу;
Диплoмирани примитивац не разуме и не цени
духoвне вреднoсти, jер уместo културе и мoрала
пoседуjе oбиље сирoве снаге и пoлитичке амби-
циjе за бескрупулoзну бoрбу у друштву. Такав тип
jе oбразoван али неваспитан и представља друшт-
вену бoлест. Joванoвић каже да jе тo данас масoвна
пojава. Oн гoвoри o нестручнoсти, безoбзирнoсти,
пoлитичкoj прoтекциjи а ту jе и непoтизам.
Аутoр каже oнo штo jе oчигледнo, да данас
пoстojе приватни факултети За све и свашта. Oн
гoвoри o институциoналнoj фoрми квазинауке.
Нарoчитo jе занимљив текст o ритуалу jавнoг
срамoћења. Пojедини мушкарци су свojе супруге
или љубавнице истеривали гoле на улицу, ваљда
збoг прељубе. Тo нас пoдсећа на сцене из филмoве
Хирoшима, љубави мojа Алена Ренеа и Раjанoва кћи
Деjвида Лина у кojима су жене кojе су се пoдале oку-
патoру шишане дo главе, мучене и пoнижаване.
Joванoвић jе мудар, интелигентан и прoницљив
аналитичар и критичар српскoг менталитета, с
jедним бескoначним дарoм запажања, специjалнo
усмерен на пoлитику и истoриjу. Каo књижевник
oн пише течним и занимљивим стилoм, лишеним
клишеа, фраза и стереoтипа, врлo занимљивo, с
честим мисаoним узлетима.
Речник jавашлука jе нештo више oд збирке нo-
винских кoлумни. Тo jе енциклoпедиjа наших на-
рави, кojа ће временoм дoбиjати на значаjу, а писац
ће jе сигурнo прoширивати.КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март - април 2010.
Поводом 150. година Паје Јовановића
Крунисање цара Душана
Настајање и слава великог уметничког дела
Братислав ЉубишићПоследња деценија 19. века за Ср-
бију је имала изузетан значај. У
њој се догодила абдикација краља
Милана у корист сина, Александра, али
и његов повратак на власт као министра
за војску. Углед Србије у Европи је рас-
тао и чињеница је да су се велике силе
на одређени начин отимали о примат у
„Малој краљевини“. На пољу уметности
и науке, остварени су значајни резултати.
Да ли да се истиче Божа Кнежевић и ње-
гово учлањење у „Хегелијанско друштво“
што је завидно признање његовој мисли?
Или успеси наших уметника у свету - ме-
даље које је добио вајар Ђока Јовановић
и сликар Паја Јовановић у Паризу, 1900,
су врхунац. То је у Србији имало велики
одјек. Истини за вољу, мора се признати
да је то последица умног „вођења страте-
гије“ од стране Валтровића, али и појава
бројних талената који су могли да изнесу
на својим плећима немале захтеве дневне
политике. Идеја да се „поврати слава Не-
мањића“ одавно није „обичан пламичак
који тиња“, већ је то јасан циљ од којег се
није одустајало без обзира на конкретно
неслагање црногорског двора и краља
Николе лично.
Да би спољна политика добила подрш-
ку, требало је утрти пут заобилазно, а то
је значило да се пажња скрене уметношћу!
У ту сврху је искоришћен успех који је
сликар Паја Јовановић доживео на Миле-
нијској изложби „Вршачким триптихом“
и „закаснелом“ сликом „Сеоба Срба“. Већ
идућа година, 1897., при Министарству
народне привреде основан је Одбор за
„Париску изложбу“ која је одређена-1900!
Циљ овог Одбора, који је располагао са
40 000 динара био је да новчаним средствима
потпомогне заинтересоване и те помоћи
вредне уметнике при извођењу њихових
радова за поменуту изложбу у Паризу.
Позвани су Ђорђе Крстић (“Пад Ста-
лаћа“), Марко Мурат („Улазак цара Душа-
на у Дубровник“), Петар Раносовић, вајар
Ђока Јовановић („Милош Обреновић“),
Риста Вукановић и Паја Јовановић. Сви
су они добили „коју хиљадарку“ а Паја 30
000! Истина, он је добио „обештећење“ у
износу од 6 000., али је издејствовао да
му се унапред откупи слика и признају
трошкови за њено настајање. А слика је
била “Крунисање цара Душана у Скопљу
за цара Срба, Грка, Бугара и иних народа
православне вере“! Уважени сликар је
поред осталог, изнео и следеће аргументе:
“Како ће ова слика изложена на великој
Париској изложби бити не само сјајан до-
каз на којем и каквом ступњу стоји наша
сликарска уметност, већ ће она имати
особита значаја и са нашег националног
гледишта, јер би се са овим значајним
историјским моментом у знатној мери
потпомогло једно истинито тврђење да је
град Скопље, доиста српски град; и како
ће се напослетку, репродукцијом саме
слике коју уметник уступа Министарству
просвете и црквених послова, односно
Српској Држави, несумњиво моћи доби-
ти и веће суме од ове коју је израда слике
понудила. “
Тако је ствар стигла до своје реали-
зације. Паја Јовановић је извршењу уго-
ворног посла приступио почетком 1899.
године. Прво је путовао, радио на терену,
у архивама и библиотекама, разгледао
музеје, галерије и цркве, сакупљао грађу,
како историјску тако и фолклорну, нару-
чивао делове одела код скупих бечких кос-
тимографа... И као што је за израду слике
„Сеоба Срба“ имао стручног саветника у
личности Илариона Руварца, тако је сада
саветник био нико други до Стојан Нова-
ковић! Иако је у позним својим годинама
ову слику уметник звао „Проглашење За-
коника цара Душана“ - такве су биле окол-
ности у то време у Југославији – очиглед-
но се ради о „Крунисању“. Уосталом, под
тим именом је слика излагана у Паризу, и
касније у Великој школи у Београду, после
чега је поклоњена Народном музеју на чу-
вање и даље излагање, маја 1901. године.
Истини за вољу, треба подсетити на ову
чињеницу: “Крунисање цара Душана“ је
било у Скопљу, на Ускрс, 14. априла, 1346.
године. Тада је Скопље било српска пре-
стоница. Но, када је Паја давао изјаву,
1955. године, зна се чије је било Скопље
и колико би „неко друго тврђење“ било
могуће. Што се тиче саме слике она је по
свим узусима била „велика“. И због њене
величине-500х390 цм., а избог броја на-
сликаних личности (31)., може се говори-
ти о „импресивном делу“. А да је величина
итекако у оно време имала посебан, поли-
тички значај, не треба наглашавати.
Иако је Паја Јовановић био познат по
„брзини“ рада, ипак је било потребно пет-
наестак месеци да би она постала правим
„(...) огледалом душе Српске политике
и намере“! Поред цара Душана, царице
Јелене и „нејаког Уроша, ту су били на-
Сликани патријарх Јоаникије, Трновски
патријарх Кир Симеон, краљ Вукашин,
велики војвода Оливер, Дејан севасток-
ратор, Кир Герман, игуман Атински, цар
Арсеније Бугарски, Јован Кастриот, дед
Скендербега... Слика је у Паризу добила
„Златну медаљу“, али је уметник морао да
славу успеха подели са још једним Срби-
ном - Ђоком Јовановићем! Његова скулп-
тура књаза Милоша била је изложена на
централном месту и хваљена је много
више него Роденова дела! Поред „Златне
медаље“ оба српска уметника су предло-
жена и за добијање „Легије части“. Но, ту
је администрација-и српска и францус-
ка-затајила: није на време дат предлог и
Председник Републике Француске је већ
„потписао списак награђених“. После
тога, једноставно није било могуће да се
он проширује уношењем нових имена...
Што се тиче самог Јовановићевог сли-
карства, треба рећи да је период између
1890. до 1910. његов врхунац. У том пери-
оду су настала сва његова монументална
дела и највреднији портрети. Истина је
да после Првог светског рата о Паји Јова-
новићу као сликару нема помена. Јесте да
је завладао модернизам у којем се „Бечки
ђак и поклоник историјског стила“ ника-
ко није хтео мешати. Додуше, он је за свој
„Вршачки триптихон“ писао да је „вас
у модерном духу, окупан светлошћу“-
очигледно мислећи на пленеризам који је
управо проистекао из импресионизма и
који никада неће бити његова стилска оп-
сервација. Не, Јовановић је био „саздан“ у
духу какав је владао од Ватоа и Давида до
половине 19. века.
Реконструкција, антика и анегдота-то
су основи ликовне уметности достојни
ње саме. Све друго је експеримент. Када је
око 1920., „рупила на сцену младеж оду-
шевљена Европом и ликовним збивањима
у њој, Паја је сишао са сцене. И то је тре-
нутак да се један његов земљак „обрачуна“
с њим: Урош Предић! Њему никако није
било мило што је заборављен за Париску
изложбу и стрпљиво је чекао своје време.
Но, ипак је закаснио: Пајиној слави и ре-
номеу више ништа није могло да засмета.
Он једноставно није био у центру пажње
и као такав није могао да буде „подвргнут
преиспитивању“. Његово место ником
није било изазов: појам „академски“ који
сасвим добро одређује стил Јовановића,
за младе у трећој деценији 20. века је био
омаловажавајући. Уосталом, тако су про-
шли и много млађи уметници од Паје-
чланови групе „Зограф“ - Настасијевић и
Васа Поморишац...
Да је дело Паје Јовановића било ува-
жавано, навешћу само један суд-Надежде
Петровић, уметнице која је у име модер-
ности-импресионизма и фовизма-умела
жестоко да „осуди“. “Као што слепи гусла-
ри опеваше господство наших краљева и
царева и јунаштво наших јунака и војво-
да, тако и Паја Јовановић својом песнич-
ком душом правог уметника, надахнут
народном поезијом, даде нам у слици то
народно благо, нашу народну поезију. (...)
Он је уметник који својим делима ствара
читаву епоху за себе! “
Иначе, слика „Крунисање цара Ду-
шана“ је имала бурну историју. Уметник
је поред оне „велике“насликао и још три
„мале“: једна се чува у Матици српској у
Новом Саду, а друге две у Народном му-
зеју у Београду. Бројне репродукције, оле-
ографије, преплавиле су српско тржиште.
А да су биле „добар посао“ сведоче много-
бројни судски процеси на којима се дока-
зивало право првенства у репродуковању,
квалитет и много што шта. Такво је било
време што би се рекло...КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ март - април 2010.
Савет 25. књижевног фестивала “Срп-
ско перо” и Народна библиотека Јагоди-
не, поводом Видовдана, расписују
Конкурс за Награду “Српско перо 2010.”Без обзира на жанр (песма, прича, есеј, међу-
жанровска остварења), 1-3 рада дужине до
десет страница, под геслом “Ту, око нас”, у три
примерка (решење шифре са краћом биографијом у
посебној коверти) доставити најкасније до 10. маја
2010. године на адресу Народне библиотеке Јагоди-
не, ул. Кнегиње Милице број 2, 35 000 Јагодина, са
назнаком “за конкурс Српско перо”. Право учешћа
имају сви млади писци до 35 година старости који
своје радове доставе на српском језику. Најуспеш-
нији учесници, по одлуци стручног жирија, биће
обавештени до 15. јуна како би се припремили да
учествују на завршним манифестацијама јубилар-
ног Фестивала који ће трајати од 21. до 26. јуна.
По традицији, током Фестивала биће додеље-
не и књижевне награде “Златни Орфеј” и “Помо-
равски Орфеј”.Поклон “Књижевним новинама”
Руководство ДХЛ – Србија, чији је дугогодишњи генерал-
ни директор мр Дарко Бабић, одлучило је да поклони, у
виду донације “Књижевним новинама” компјутер најно-
вије генерације Intel Celeron, са припадајућим уређајима.
Опрема која је донирана укључује један компјутер чија
конфигурација укључује поред 2 Gb радне меморије, хард
диск од 250 Gb, и TFT монитор са дијагоналом од 19 инча. На
њему су инсталиране легалне и лиценциране најновије вер-
зије оперативног система Microsoft Windows 7, као и Microsoft
Office 2007. Ове апликације омогућавају да се компјутер ко-
ристи за обраду текста и слика, припрему свих врста мате-
ријала за штампу.
Овом приликом желимо да изразимо захвалност генерал-
ном директору ДХЛ-а Дарку Бабићу за разумевање и прија-
тељски гест.
РедакцијаДвоброј поново!
Поштовани,
Материјалне неприлике присилиле су нас, нажалост, да поново штампамо двоброј
“Књижевних новина”, што нерадо чинимо. Али, нужда закон мења. Овим реметимо и из-
давачку динамику нашег листа, сужава се простор за објављивање прилога, а умањује и
актуелност појединих садржаја. Што још више обесхрабрује, бољи дани нису на видику.
Довијамо се како знамо и умемо како бисмо одржали и овакав издавачки ритам. У
томе науму, свака финансијска потпора нам је добродошла. Пре свега, редовно излажење
нашег заједничког листа можете потпомоћи правовременијом претплатом – измирењем
евентуалног заосталог дуга за прошлу и уплатом за текућу годину. Такође, чланови УКС
и плаћањем чланарине, што је и статутарна обавеза. Наравно, и свака друга материјална
подршка нам је добродошла.
Верујемо да ћемо наићи на ваше разумевање.
Редакција
К Њ И Ж Е В Н Е
Н О В И Н Е
Главни и одговорни уредник
Мићо Цвијетић
Редакција:
Радомир Андрић (заменик
главног и одговорног уредника),
Миливој Анђелковић и Бранислав
Вељковић (оперативни уредници),
Ристо Василевски, Драган
Јовановић Данилов, Мирко
Жарић, Петар Зец, Ранко Јововић,
Мирољуб Јоковић, Божидар
Мандић, Ђорђе Николић, Ранко
Рисојевић и Даница Диковић-
Ћургуз
Секретар редакције:
Мирјана Ковачевић
Уметнички лого:
Миле Грозданић
Технички уредник:
Зоран Маринковић
Коректура:
Томислав Јаничић
Штампа:
Драслар партнер, Београд
Лист излази једанпут месечно
Рукописи се примају сваког
радног дана од 11 до 14 часова
Рукописи се не враћају
Телефакс: (+38111) 26 26 278
Телефон: (+38111) 26 27 286
Адреса редакције:
11000 Београд, Француска 7
E-mail:
knjizevnenovineuks@gmail.com
uksrbije@yahoo.com
www.uksrbije.org.yuБрој 1175-1176 Београд, март-април 2010. Година LXII
Е-пошта: knjizevnenovineuks@gmail.com www.uksrbije.org.rs
Цена 100 динара; CG 1,5 ; RS i FBH 2,5 KM; Mak. 80 Den
ISSN 0023-2416 КЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ
Крај странице