Документи Саопштења Догађаји Линкови Београдски међународни сусрети Управа Издања
KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, новембар 2007.
Ексклузивни интервју: БЕЛА АХМАДУЛИНА
У ОТАЏБИНИ ЈЕЗИКА
- Госпођо Ахмадулин, како се осећате у УКС ?
- ²Налазим се у кругу писаца, који у мени буде симпатију и добро расположење, јер ја и у московским круговима не учествујем много у дешавањима писаца, у организованом животу писаца. И ја се овде, међу српским колегама осећам изврсно, видим вашу живост и верујем у ваш таленат, не само у таленат Пастернака, Солжењицина ...
- Шта мислите о Србима уопште?
Била је то трагедија за све, када вас је задесило бомбардовање, неодговорно бомбардовање. Јер, ја према Србима и српском језику осећам неку исконску сродност, јер је српски језик тако близак отаџбини језика. И мени је изгледа некада давно капнула на језик и душу кап српске речи, кап древности. А потом сам се ја хранила руском речју, која је моја права реч и ја се држим те руске речи. А реч врло погађа и слух и срце, јер је некако кричећа ка духу и собству.
И ја мислим да је к томе још реч граматички изгађена за слух и душу. И зато, када се гледа наша историја-и филологија игра велику улогу.И управо ти наши специјалисти и стручњаци држе језик ближе души. Мени се много допада зву чање, када кажем СРПСКИ ЈЕЗИК. Та звучност и пролазак гласова ми некако напомињу и стари руски језик... Мени је жао када умире реч исто као да је реч о сабаки, псу и живом бићу уопште. Све је то аист, родина, тј. отаџбина (језика) и све речи, које сам ја узимала у руском језику имају неку патину старине и светости, светости језика... И када ваша глумица Ружица Сокић или
моја пријатељица Милена говоре на српском ја их разумем, моја душа је разуме.
Као да су сестре душе моје. А Ружицу сам упозна пре 4о година и она ме није заборавила. Такве срдачне везе могу поново да васкрсну, јер и у другом народу могу да се нађу блиске везе, блиске душе, многе блиске душе, јер има међу нама неке блиске везе...- Може ли да се преведе блискост...?
... Пошто малопре поменух Пастернака, мислим да је он са других језика и друге душе најбоље превео на руски језик. И ја не могу себе да упоредим с њим. Јер ја знам, да би се остварио тај слух и да би се достигао превод тог слуха за читаоца друге земље треба наравно жртвовати себе, чак заборавити на себе, без некок литерарног помака...само жеља неког жртвовања ради помака помаже при том. А треба имати чиме жртвовати.
За све то је неопходан таленат и отсуство педантерије, да би се ухватила музикалност превода. Јер, стихотворна музикалност не може да се подведе под дресираност. И ту воља преводиоца мора да буде јако изражена и да се преводи све оно што је, рецимо, песник кога преводите имао у виду.
Таленат је при томе, слух је при томе необично важан, а још помаже и
потреба. Јер, када су једног познатог америчког преводиоца питали да ли може да преводи и поезију, а он је одговорио ПОЕЗИЈА ЈЕ ЗАПРАВО СУПСТАНЦА КОЈА СЕ ГУБИ ПРИЛИКОМ ПРЕВОЂЕЊА. Јер, управо се осећање жртве јавља приликом превођења Шекспира, дакле, осећање жртве и тражења оног што можеш при томе да жртвујеш, за шта се опредељујеш. И јадна Кинез је 1 500 година пре нове ере, преводећи са индијског језика рекао да је сваки превод само једна од низа интерпретација оригинала...
... Мада је Бродски за моје преводе говорио да су то чудовишни преводи. Јер, Бродски је увек контролисао преводе и увек их је
кориговао, није дозвољавао могућност грешке. А моје преводе није могао да схвати.Због тога за преводилачки рад Беле Ахмадулине може да се
каже да сви њени преводи улазе у њено дело, сходно оној филозофској
да све интерпретације једног мита улазе у основу тог мита.Владан Ракић
Ршуму, с љубављу . Деда млађи од унука
По целом свету храбро реци: Одрасли нису дорасли деци
(Љ. Ршумовић)Када сам ја био дете, моји родитељи, баке и деке, казивали су ми песме: "Материна маза" (Има дете у селу, име му је Лаза, ал га зову другачије – Материна Маза...), "Гаша" (Гашо, Гашо, лени Гашо, шта ће с тобом бити...), "Купање" (Морамо се купати, прљавштину стрести, нечистоћа привлачи рђу и болести...), "Зимску песму" (Зима, зима – е, па шта је, ако ј зима, није лав! Зима зима – па нека је. Не боји се ко је здрав...).
А када би ме узели у крило, обавезно је ишло: "Ђиха, ђиха, четир ноге. Све четири круте! Ђиха, ђиха, ми идемо на далеке путе".
Дуго сам мислио да је реч о старим, народним, јуначким песмама, намењеним деци, које се преносе с колена на колено. Много година касније сазнао сам да их је написао несретни лекар из Новог Сада, коме је помрла читава породица, Јован Јовановић Змај, кога су од миља сви звали Чика Јова Змај.
Када сам и сам почео да сричем слова, читао сам песме Душка Радовића, Драгана Лукића, Добрице Ерића, Рајка Петрова Нога, Љубивоја Ршумовића...
Песме ових песника слушали смо и на старим грамофонима са плоча, а потом и са касета, у извођењу легендарног Драгана Лаковића и дечјег хора "Колибри". Касније смо волели "Рибљу чорбу" и "Бјело дугме". Више смо слушали радио, него што смо гледали телевизију. Нисмо имали компјутере и мобилне телефоне. Писали смо писма и о празницима слали честитке.
Живели смо у једној великој, лепој, додуше комунистичкој земљи. Били смо слободни, могли смо свуда да путујемо. За Југославију, мада су је неки звали Чехословакија, знали су сви у свету. Тито је отварао сва врата.
Ја сада живим у некој четвртој, петој земљи (од свог рођења), која се и даље смањује.
Својој деци, Лани и Дуњи, читао сам песме Душка Радовића, Драгана Лукића, Добрице Ерића, Рајка Петрова Нога, Љубивоја Ршумовића...
Напамет су научиле стихове: "Био једном један лав...Какав лав? Страшан лав. Нарогушен и љут сав"! (Д. Радовић), "Молим вас , реците отац шта је. Да ли је отац тата или – судија за прекршаје"? (Д. Лукић), "У башти се жути, дрема или куња, и сањиво шушти наша стара дуња". (Д. Ерић), "Шта ја имам од тог света: седи, једи, лези, спавај... Све им моје само смета. Авај, авај, авај, авај..." (Р. П. Ного), "Чини ми се вековима, вук са овцом нешто има. Кад је види како пасе, вук напросто не зна за се..." (Љ. Ршумовић).
Моја деца данас расту у једној малој, поробљеној и опљачканој држави, која још нема своје границе, а кажу да је демократска. Нигде не путују. Стрепим када оду у школу, а поготову када увече изађу у град.
По цео дан седе за компјутером и шаљу СМС поруке. Воле да иду у "Мек" и једу ону грозну, пластичну, америчку храну. Слушају неку страшну, агресивну музику, која разара мозак, на језицима који нису ни мој, ни њихов матерњи, да не кажем српски, јер се то америчким декретом укида, као и ћирилица.
Једино што је остало исто, и што ми улива какву-такву наду – моја деца и даље воле Душка, Драгана, Добрицу, Рајка, Ршума... Читају њихове књиге и чувају их као реликвије...
Када се моје девојчице, Лана и Дуња, посвађају, чујем речи: "Аждаја своме чеду тепа: наказице моја лепа. Шта ће с тобом бити ко зна, лепотице моја грозна".
А када ја закасним кући, због посла или кафане, сетим се стихова: "А свет може да причека: и с фризуром и са ратом, док се једна срећна кћерка наигра са својим татом".
Моја се деца радо враћају књизи, духовитог наслова, "Петорица из српског", у којој су песме Душка Трифуновића, Добрице Ерића, Љубивоја Ршумовића, Моша Одаловића и Драгана Радуловића. Ова књига им је посебно драга због посвете: "Лани и Дуњи од срца", потписа свих песника и цртежа Добрице Ерића.
Ршумову песму "Шта дете није", која почиње стиховима: "Знамо: дете је семе живота. Знамо: читава мала планета. Знамо: наш понос, наша лепота. Знамо: дете је украс света", а завршава речима: "По целом свету храбро реци: Одрасли нису дорасли деци", требало би чешће да читају родитељи, него деца.
Љубивоје Ршумовић (1939, ваљда није почео да крије године), успешно пева већ пола века. Код њега још ништа није пресушило. Иако је деда, млађи је од својих унука. Измишља фазоне и форе. Све му је тандара-мандара. Често каже: "Још нам само але фале", а када се наљути: "Ма шта ми рече". Деци објашњава да се домовина брани лепотом, а на крају им обавезно каже: "Хајде да растемо".
Открио је еликсир живота – медовачу. Уз такву ракију није тешко певати чак ни у овој чемерној Србији.О Светом Јовану, 2007.године
Зоран Хр. Радисављевић
ПИСАЊЕ ПО ПЕСКУ И ВОДИ
Владимир Турбин, дугогодишњи сарадник Михаила Бахтина, познатог руског теоретичара књижевности прве половине прошлог века, забележио је да је Бахтин често говорио и писао о реткој срећи која је задесила његово поколење: видети како се ствара роман – жанр коме је прорицао плодну будућност. Генерација наших писаца рођених уочи и током Другог светског рата – ако потисне дугорочне трауме које то доба ствара – могла би да својим примерима убедљиво «прекрије» то Бахтиново задовољство. Они су у свом животном веку били сведоци не само остваривања једног жанра већ су прошли цео пут који је прошла књижевност током три или четири миленијума постојања. То је јединствена генерација чије су образовање и стваралачки рад почели са таблицом и кредом а завршавају се са екраном и Интернетом.Припадам тој генерацији и сећам се црне таблице са зеленим линијама, малог, округлог сунђера привезаног врпцом и своје прве личне креде, добијених у првом разреду београдске школе «Војислав Илић» као јединог средство за писање. У другом разреду добио сам три свеске и половину графитне оловке. Памтим вечерње писање задатака уз димљиву петролејку. Још увек могу да изведем тада научене вештине: да цртеж или слику залепим без лепка, са брашном размућеним у води и да грешке у тексту избришем куглицом сачињеном од средине свежег хлеба. Но, како је мојих грешака било више него хлеба који се за то могао употребити, грешке су остајале неисправљене и до данас су остале саставни део многих мојих текстова.
Одрастали смо кроз својеврсну усмену пубертетску књижевост. Окупљали смо се око вршњака који су умели да препричавају тада ретке филмове, предратне стрипове о Флашу Гордону и Тарзану, дриблинге и голове са првих великих фудбалских утакмица, ласцивне вицеве и прва сексуална сазнања, али и детаље чувених туча Булбудераца и Душановчана које су имале ненарушиве етичке кодексе часне и фер борбе. Од тада ми је остала навика да чувам сваки лист или половину листа на чијој се полеђини може писати. Сви моји текстови настали су на таквој, специфичној врсти палимпсеста. То је – на моје изненађење – задњих десетак година почело узбудљиво да кореспондира са екраном и интерактивношћу рачунара и Интернета.
Памтим да сам своју прву писаћу машину купио са јединим захтевом: да се њен механички рад што мање чује, оптерећен примедбама породице и непосредних суседа. Кући сам однео малу италијанску портабл-машину ушушкану у плиш а суседи су се убрзо изјаснили: «Раније си штектао, а сада везеш». Код мог првог рачунара Комодора 128 прво што сам приметио је да је потпуно нечујан и да дирке имају кратак ход и реагују на најмањи додир. Данас као власник и свакодневни корисник већ рабљеног али држећег Пентиума, брзог као мисао и нечујног као дух, све чешће помишљам да би проза друге половине двадесетог века, она у коју је Михаило Бахтин полагао толике наде, изгледала другачије да је била ослобођена механичког штектања писаћих машина. Претпостављам да би, на пример, Хемингвејеве приче биле сличније Карверовим, док би Карвер постао претеча данашњег ткз. женског писма.
Но, и поред све лакоће и конфора који екран и програми за обраду текста обезбеђују, не усуђујем се да одмах укуцавам текст. Празнина екрана је дубља и недокучивија од белине хартије. Она тражи чврсту и јасну реченицу и осмишљену структуру, захтева костур да би вам подарила лакоћу његовог попуњавања и естетског обликовања. Скицирам на хартији која једина може да истрпи хаотичност прве идеје, све њене назнаке, наговештаје, наслућивања и мале цртеже који замењују описе. Пишем на полеђинама својих и туђих текстова, оних који су ми некада толико значили да сам се потрудио да их фотокопирам. Ти палимпсести ме држе у дослуху са самим собом и одабраним делима традиције.
Разраде, допуне и измене текста део су његовог укуцавања и док празнину савлађујем реченицама, оне као да пливају по води. Тек целина им даје чврстину, оне тада постају нужност, мост по коме се могу дочепати сутрашњег дана, не зазирући од празнине испод себе. Тада знам, са више или мање извесности, да ли то што сам створио заслужује својеврсно друго – или оно право – издање: да буде отпринтано на хартији.
Наша цивилизација је почела писањем по песку и стигла до стварања на води екрана. У томе је садржана нека неминовност која се не може избећи. Најзад, зар све наше писање није тек покушај да оставимо траг на води Времена и песку Вечности?
Тако, од таблица и палимсеста, до Вода садашњице и наше наде у песак Вечности, и нехотице репродукујемо, у малом и случајном, развој културе. Оне којој припадамо и која је вековима била у центру цивилизације или у тесном дослуху са њим.
Дилема течни флуид екрана или хартија подсећа на најчувеније квазитеолошко питање бивших времена: колико анђела може стати на врх једне игле? Одговор је исти као тема овог скупа: и течни флуид, и хартија. У њима су сви наши анђели, а ту нас ишчекују и сви наши демони.
Миливој Анђелковић
TALENTI I OBOŽAVAOCI
Milan Derventa (50) bio je ugledan književnik. Pisao je romane, pripovetke, eseje... jedino nije pisao pesme. Najslađe mu je bilo u njegovoj kućici na podnožju Kosmaja. Bio je u stanju da provede više dana pišući "od jutra do sutra".
Povremeno bi ga posetila njegova ljubavnica Dorina Lisac.Tog prepodneva, kad je Derventa pio prvu duplu kafu bez šećera, začu se nežan devojački glas: "Gospodine... gospodine..."
Pisac otvori vrata. Bila je to nepoznata, veoma zgodna devojka stara dvadesetak godina. Teško je disala i bila veoma uzbuđena. S puno strepnje gledala je domaćina.
"Izvolite", reče joj poznati umetnik. "Sedite i ne zamerite mi zbog ovog nereda."
"Pa to je umetnički nered. Znate, i ja želim da postanem pisac. Zovem se Milva Jovanović.
Studiram drugu godinu svetske književnosti. Tamo niko ne govori kako se postaje pisac, pa to je strašno..."
"Na fakultetu ti neće niko reći kako se postaje pisac. Više ti se isplati da cepaš karte na ulazu u bioskop, jer se tako stiče životno iskustvo potrebno da bi neko postao pisac. Moj univerzitet bile su tri godine provedene u sanatorijumu Ozren. Mislili su da ću da umrem, a ja sam posle te tri godine imao toliko rukopisa da sam išao od jednog do drugog književnog časopisa nudeći tekstove. Bio sam uporan i posle nekoliko antipatičnih urednika počeo da objavljujem ko nezdrav."
"Nego... ja imam ljubavnicu. Strah me je da naletite jedna na drugu".
Milva se slatko nasmeja. "Gospodine, ja imam svoju sobicu. Biću drska da vas pozovem kao što sam ja došla kod vas".
"Imaš li ti ljubavnika?"
"Nemam".Posle nekoliko dana Derventa je zazvonio na vrata svoje nove prijateljice. Ona ga je dočekala u luksuznoj dekoltiranoj haljini i osmelila se da ga poljubi u usta.
Seli su na njen krevet i nije im trebalo dugo da se raskomote i nagi pripiju jedno uz drugo.
"Ostavićeš ti tvoju ljubavnicu zbog mene! I imena nam se slažu - Milva i Milan!"
"Kad bi ti znala koliko ima problema kad želiš da napustiš bivšu ljubavnicu, koliko ima cike i vriske".Odlazeći, naš književnik je razmišljao: "Šta će mi ovo klinče... Dorina je zrela žena..."
Prolazile su nedelje i nedelje. Milva se čudila zašto se Milan ne javlja i odlučila je da ode na Kosmaj.
Zatekla je Milana i njoj nepoznatu Dorinu u krevetu. Nastao je skandal. Milva mu je uništila skupoceni kompjuter i počela je da ih šamara. Milan je zgrabio nesrećnicu, a Dorina je pozvala hitnu pomoć i policiju.
Istraživanje je bilo ekstremno neprijatno, kako to samo policija ume.Posle ovog događaja Dorina je ostavila slavnog književnika, Milva je ležala godinu dana u "Lazi", a Derventa je potpuno osedeo, prodao vikendicu budzašto i punih tri godine nije ništa napisao.
Danko Stojić
Крај странице