Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, новембар 2008.

Из садржаја:

- Две песме добитника међународне награде
«Богородица Тројеручица» Слободана Ракитића“
- Зоран Милисављевић: Песма награђена “Златном струном”,
Смедерево 2008
- Зафир Хаџиманов: Три песме
- Весна Денчић : Две приче
- Карл-Маркус Гаус (Немачка): Било би штета
не посетити банку семена
- Зорица М. Петровић Мој Џаспер не греши
- Васа Михаиловић: Два записа

Поред тога, овај број објављује и:

• Сећања на Златка Красног 3
• Уз шездесетогодишњицу “Књижевних новина”:
Милисав Савић и Коља Мићевић 4-5
- Књижевни дописи: Драган Мраовић и Петар Сарић 6
• Метафизика Побуне: “Герника” Пабла Пикаса 7
• Алтернативни покрет украјинских песника 7-8
• Толстојева визија жене 18
• С пута: Купање са Одисејем 24... и друге текстове.

 

Међународна награда «Богородица Тројеручица» Слободану Ракитићу“

Богородица Љевишка

Храст и липа, брест и бор,
и бреза – све к теби ходи...
Тужи за тобом свакоји створ
У зраку, на земљи и води.

Славуј и кос, дрозд и плиска,
у модрој купини – сеница.
Небеса се метохијска
плаве од твојих зеница.

Пара и лед, ал снег и жар,
и земља – од постања...
У пољу угар, на фресци гар,
и светла до Бога путања.

Земља и сузе, крв и крст,
спушта се звездана студ.
Над руљом обесном Божји прст
и Божји праведни суд.

Стопа и влат, перо и слова
и пев што ти сву ноћ снујем.
У мноштву туђих гласова,
Госпо, само твој плач чујем.

1999-2005,

Збегови

Збегови, збегови, збегови,
као поцрнели снегови.
Збегови, збегови преко века.
узводно сад тече свака река.
Збегови од урвина до видика,
збегови, збегови дављеника.
Обасјани тек месецом– луком
греје их Богоридица трећом руком.
За брегове заходе збегови
и копне као лањски снегови.

Јул 1999,

Слободан Ракитић

 


Зоран Милисављевић

Награда “Златна струна” за најбољу песму,
Смедерево 2008


Нешто између

Кожа је чудесна творевина
мој унутрашњи простор
видим га.
Одрана с моје руке
постаје метафора,
укочена фотографија,
огледало између два света,
мембрана моје свести,
филтер душе,
стражар без чије дозволе
ништа не улази
нити излази из мене.
Она је моје памћење, језик и говор,
археологија мојих додира,
красте и ожиљци
са сузама у очима.
Окрећем невидљиву страну коже
што гледа моју унутрашњост,
уста не затвара
открива моје тајне рачуне,
моје дно.
Из капи зноја приметих
како се шизоидно мучи,
да ли је део мог спољашњег
или унутрашњег света?

Весна Денчић

Порука

Пет година касније схватила је пору-
ку. Цитат истргнут из приче за коју
није знала да је написана – мада приче
постоје чак и када нису записане – ос-
тавио је утисак. И опет је смешак, као
онда, затитрао на уснама, иако је носио
два потпуно различита значења. То га
је чинило постојаним. Проток времена
претворен у везивно ткиво ништа више
није препуштао случају. Ни осмех више
није био случајан, иако је изгледало као
да се развија сасвим спонтано. Невидљи-
ва нит држала је тренутке на окупу,
уоквиривала ток из којег су девијације
у покушају унапред бивале кажњаване
враћањем на исходиште.
– А зашто сте Ви мачкице, скидали
рукавице, питао је.
– Да осетим топлину, рекла је, гле-
дајући га испод заводљиво обореног пог-
леда.

Опроштај

Дејани
Можда је требало ухватити тај дух у
времену постојања. Снага којом је
зрачила засењивала је благо овоземаљс-
ко. Да, требало је. Требало је ухватити
нит и извести причу горку у времену са-
дашњем, утрошеном на страсну борбу у
којој се унапред победник знао.
*
Те вечери била је посебно тужна. Руку не-
марно спуштених у крило, ноктију загасито
обојених, нудила је одговоре на непостављена
питања. И сваки је деловао подједнако непри-
хватљиво измаштан и реално остварив. Мог-
ла је покренути планине тим својим ноктима,
могла је ископати најтананију мисао и учинити
је приступачном свакодневној употреби.
За нежељене госте точила је медовину оп-
точену златним осмесима, од којих би застајао
дах и крв се ледила у ноћима врелим, када се
зној сливао од болова суспрегнутих до непос-
тојања.
***
Те ноћи постала је светица – достојна спа-
сења душе и постојања.

Весна Денчић


Карл-Маркус Гаус

Било би штета не посетити банку семена

Двадесет осморица седокосих нобе-
ловаца сматрају да би било штета да
напусте овај свет а да за собом не ос-
таве и нешто друго осим резултата њихових
научних истраживања, гомиле новца, неко-
лико имања и уобичајене свите уцвељених
сродника. За њих је трговачко пре-
дузеће које се бави интелектуалним
узгојем човечанства са тежиштем не
на социјалном него на генетичком ас-
пекту тог изазова, права адреса. Пош-
то би организовано полно општење
између девојака, које би се кроз своју
децу желеле уздићи у духовно племство,
и времешне господе представљало мо-
ралну дрскост, да овај пут оставимо
по страни техничке аспекте изво-
дивости тог чина, који би некима од
крунисаних глава несумњиво тешко
пао, депонују дакле ти нобеловци, у
својству онаниста, човечанства ради ,
епрувете са брижљиво покупљеним капљи-
цама насладе у банку семена, верујући да
је њихов дух у њима у потпуности очуван.
Лепљиви садржај тих посуда се, након што
је неко време био чуван замрзнут, убризгава
дамама, које се лично виде одговорним за уз-
гој генија иако не и способним да то на уоби-
чајен начин спроведу у дело, и то шприцама
тако да се при томе не јављају никакве мо-
ралне сметње јер не долази до полног односа.
Лекарима, клиничким порнографистима по-
бољшања расе, наложено је да утврде прави
тренутак за убризгавање и да за садржај сва-
ке епрувете изаберу примерену женску посу-
ду од оних расположивих.Неколико хиљада
таквих генија, који за свој живот не могу за-
хвалити сексуалној пожуди него еугенском
пројекту, већ тумарају овом Земљом, а још
много више их чека, у реагенц-стакленкама
банке семена и у несневаној жудњи њихових
мајки, да угледају светлост дана једног све
бољег и бољег света.
О свему томе је недавно на телевизији
говорио један старац са уредно раздељеном
косом, са строгим наочарима на носу и у као
снег белом радном мантилу, добитник Нобе-
лове награде за физику, за резултате у про-
учавању чврстих тела. Без имало кревељења,
учинио нам је разумљивим зашто он тако
ревносно ради у банци семена на добијању
својих течних телашаца: Било би штета за
мене, рекао је, и у томе свакако има право,
било би штета за њега, а за кога пак не би
било, за двадесет хиљада примерака једног
неименованог, никад виђеног потомства већ
је депоновао своје цењене телесне сокове.Не,
није морао двадесет хиљада пута концент-
рисано циљати у епрувету, два, три пута су
били сасвим довољни, под условом да се кли-
нички савршено очувају и потом економич-
но усаде у пријемчиве материце, за попула-
цију једног градића.
Којег градића? запитаћете се. Где је тај
градић у којем људи не настају из узајамних
љубави него из визије генија којима је стало
до оплемењивања људске расе? Где је дакле
тај градић и како се живот у њему одвија?
Обављају ли ту људи, које је у живот призвао
генијални наследни фактор, своје дужности
радника градске чистоће или саобраћајаца
савесно, предаје ли се и ту у школама латин-
ски, показују ли се ипак, упркос свим очеки-
вањима, управо синови и кћери нобеловаца
као промашаји, и одвија ли се слање назад
тих неуспеха уз рекламацију печата ваља-
ности семена?

Превео с немачког Мирослав Савић

Белешка о писцу: Карл-Маркус Гаус је
пре свега, угледни есејиста. Родио се 1954.
године у Салцбургу, где и данас живи. Из-
давач је часописа “Књижевност и критика“.
Добитник је значајних признања за дела из
области есејистике и критике, међу којима и
награда“Шарл Вејон“ (1997), и „Бруно Крајс-
ки“ (1998). У првом случају одликована је ње-
гова књига есеја “Европска азбука“ а у дру-
гом његова политичка књига“ У неоткривену
Аустрију-посмртни говори и напади“.
М. С.


Зорица М. Петровић Мој Џаспер не греши

Каква гужва! – помисли Ана. Шта ми би да по оваквој врућини, уз
то још у петак, кренем у куповину? Београдски аутобуси, добијени
из донација, опремљени су клима уређајима који се, код нас, не
користе из економичних разлога, па се путници кувају као у претис
лонцу. Успорено кретање возила оставља путнике без дашка ваздуха.
Ана одлучи да прекине куповину и сврати у онај мањи део
ташмајданског парка, иза Правног факултета, да предахне на некој
клупи у хладовини. Нађе једну сасвим одговарајућу и стровали се на њу
као да је неко ту испустио. Скину папуче да расхлади ноге. Жмурила
је са главом забаченом на наслон клупе. Одједанпут се трже. Осетила је
како је нешто топло и влажно голица по стопалима. Усправи се и угледа
једног куцова који је њушио њене влажне табане.
– Еј, куцове! Полако! Стопала ми јесу кувана, али нису за јело!
Куцов јој упути један умиљат поглед накрививши симпатично главу
на једну страну док му је репић каскао лево-десно 360 пута у минути.
При том се облизивао као да је појео најлепше парче меса. Наставио је
да облеће око Аниних ногу, њушећи је све време. Ана се није разумела у
псе богзна колико, али оно што се дало приметити на први поглед, било
је да је овај пас добро негован, чист и просто дражесан. Помиловала га
је по глави и он јој упути тако сладак поглед да је, спонтано, ухватила
његове предње шапе и почела да удара једну о другу као када се са децом
играмо ‘’ташун, ташун, танана’’. Куцов је уживао у правом смислу те
речи и захвално јој лизуцкао час једну, час другу руку.
Ана се осврну лево-десно не би ли видела власника овог неодољивог
створа. Међутим, људи на оближњим клупама бурно су нешто
расправљали не обраћајући пажњу на њих двоје. На једној клупи, доле
наниже, седео је неки млађи човек, њима окренут леђима, и читао
новине. Чинило се да власник није у близини.
Ана је миловала куцова, а овај се просто топио. Била је то, између
њих, љубав на први поглед. А онда куцов стави своје шапе на Анина
колена. Стајао је на задњим шапама и гледао у Ану са пуно љубави. Ана
га нежно помилова по глави, што је он пропратио чуљењем својих дугих
ушију.
– Џаспере, ти си се баш лепо снашао, мангупчино једна! Просто да
ти човек позавиди!
Ана подиже поглед. Сусретоше је два црнаока, која су је гледала
топло и враголасто као да се газда поистоветио са својим псом. Висок,
црномањаст млађи човек стајао је пред њом.
– Имате прекрасног пса. Нисам велики обожавалац кућних
љубимаца, али овај ваш несташко ме је зачас обрлатио.
– Пријатно сам изненађен – рече придошли. – Џаспер, обично, не
склапа познанства тако лако. Пробирљивији је од свога газде.
Ана се поново насмеја и погледа Џаспера који је и даље гледао у њу, не
обраћајући пажњу на свог газду.
– Смем ли да седнем и уживам мало у овом призору. Џаспер ми се,
изгледа , озбиљно заљубио.
Не сачекавши одговор, он се смести на клупу, поред Ане.
– Откуд му то име Џаспер? Први пут сам га чула још као девојчурак,
читајући роман Ребека од Дафне ди Морие.
– Браво! Његова претходна власница, госпођа Родић, дала му је то
име по псу из тог романа. Од ње сам добио Џаспера док је још био штене.
Да ли сте и ви тако романтични?
– Зашто? Зар је грех бити романтичан...
Кад год би прослављали годишњицу брака, Анин супруг не би
пропустио прилику да каже: ‘’Кад сам ја бирао себи супругу, омашио
сам сто посто, и лоше се завршило. Другу супругу изабрао ми је Џаспер.
Мој Џаспер не греши!’’


Васа Михаиловић

Две Србије

Опет се виђамо, драга Србијо, после више
десетлећа. Много си се променила, на боље и на
горе. Али за мене си остала Србија моје младости и
као такву те носим у срцу и мислима већ пола века.
И дан–данас си ми најдражи кут на овој планети.
Само, године растанка учиниле су своје. Свио сам се
у новој земљи, која је постала моја друга домовина.
И сад сам разапет између две љубави.
Па ипак, Србијо, ти си остала моја отаџбина
занавек.

Америка, земља печалбарска

Тако је певао Василије во времја оно. Тако је и
остало. Хиљаде и хиљаде хрле овамо сваке године.
Али неки не да печалбаре већ да уживају у слободи,
коју су изгубили у својој земљи.
И мене бродоломника бура нанела на ове обале.
Овде сам се скрасио и испунио своју судбину.
Али мене не привлаче толико материјалне
благодети, којих је на претек. Мене привлачи златна
слобода. То што ме нико не пита ко сам и одакле
сам, осим кад чују мој чудни нагласак.
Нити за легитимацију, осим кад пребрзо возим.
Ни колико новца зарађујем нити колико имаму
банци. Ни за кога сам гласао. Ни шта ћу од себе
направити кад се за то одлучим.
Таквог печалбарења нигде на свету нема.
Тако и ја певушим ону Василијеву песму, само са
другачијим поимањем.

Зафир Хаџиманов

Брат

Мој брат се разболео.
Рекох му: “Брате,
како да ти помогнем?”
“Болуј са мном.” Рече он.
И ја сам боловао, боловао.
Мој брат се расплакао.
Рекох му: “Брате,
како да ти помогнем?”
“Плачи са мном.” Рече он.
И ја сам плакао, плакао.
Мој брат се уморио.
Рекох му: “Брате,
како да ти помогнем?”
“Умри са мном.” Рече он.
И ја сам умирао, умирао...
Мој брат се пробудио.
Рекох му: “Брате,
кажи, како ти је?”
“Загрли ме,” рече о,
тако сам те ружно сањао.”


Празна песма

Перо крај празног листа.
(Јутро тамани ноћ.)
У мени путника триста,
с којим ћу и где поћ’?
Очи су празне опне,
(Јутро прогања сан.)
У мени снегови копне
и сам сам себи стран.
Празно у празној соби.
(Свиће, а питања још...)
У мени глумци на проби,
играју: “Живот за грош”.

ПОЧЕТАК

На почетку,
уплашен од краја,
кренуо бих,
ал се бојим циља.
Ако викнем –
разнеће ме граја.
Ако ћутим –
убиће ме збиља.
Плакао бих,
ал’ стрепим од смеха.
Молио бих,
ал’ дрхтим од стида.
Ако не дам –
страдаћу без греха.
Ако гледам –
остаћу без вида.
Скочио бих,
ал’ ме стварност вуче.
Пузао бих,
ал’ ме инат дигне.
Докле живим –
са собом се тучем.
А кад скончам–
на почетку стигнем.

ЖИВОТ ЈЕ ЖИВОТ

Живот је живот, пријатељу,
Нека ти буде јасно.
Можеш претећи сва времена,
увек ћеш стићи касно.
Живот је живот, побратиме.
Схвати то, ако можеш.
Људи побегну иза света,
ал’ никуд из своје коже.
Живот је живот, мој друшкане.
Немој да ми се љутиш.
Учиниће те смешним и глупим
када то најмање слутиш.
Живот је живот, мој прикане.
Не знам да ли си знао:
добијаш бескрај и све што си хтео,
тек тада када си пао.
Живот је живот, буразеру.
Слушај када ти кажем.
Сврни – обрни, исто ти дође:
највише свако сам себе лаже.
Живот је живот, мој рођени.
Можда ми нећеш веровати,
док јуриш крупне, значајне ствари,
ситнице ће те покопати.

Mirjana Marinšek Nikolić: “Gernika: Otkrivanje Drugog Neba”

Ako umetnost ima moć da nas razdraži, treba li joj onda, tumačenje? Ono, koje umetnost čini pokornom, poslušnom? Kojim, kako beleži Suzan Zontag, mi pripitomljujemo umetničko delo? Ako je reč o slikarstvu kao kosmičkom činu, inspiraciji koju umetnik crpi iz stvaralačkog i bitnog u životu, nasuprot sili Udesa sveprisutnoj u njemu i u svetu, onda je Pikasova Gernika, metafizička pobuna.
Slika-vizija, Gernika je Pikasov simboličan odgovor na političko-istorijska zbivanja 1937. u jeku Španskog građanskog rata. I kada Fernando Arabal, književnik i reditelj, u svome filmu Drvo Gernike ovaj rat naziva epskim i lirskim, poslednjim ratom romantičara, sanjalačkom vizijom u kojoj se narod bori protiv moćnika, to je arhaizam, stvar koja odgovara prošlosti. A umetnost je tada, priviđajuća paradigma toga stanja.
Kao i Pikasova Gernika, slikarev apokaliptični doživljaj stvarnosti u tadašnjem španskom društvu, njegovo je stvaralačko ispunjenje Udesom.
Slika, to je zbir razaranja. Pikaso, u svom pismu upućenom likovnom kritičaru Zevrosu, beleži „da bi voleo da spreči ljude da ikad vide kako je ona nastajala. Jer kada je naslika, onda je razara. I zašto bi to bilo važno? On samo želi da emocija bude jedina stvar kojom zrači njegova slika.
Ovu presliku pikasovskog zračenja, u zagrebačkom časopisu Zenit (koji je uređivao Ljubomir Micić) nagoveštava prvi put iz Pariza, 1921. književnik Rastko Petrović. U svojstvu likovnog kritičara,on prvi put u nas predstavlja i prikazuje javnosti rad do tada manje poznatog Pabla Pikasa, Španca, umetnika.
“Pikaso, koji se ume izmigoljiti i onda kada svi misle da je sam sebe zarobio, šeta se najvećom lakoćom i kroz kubizam, i kroz ekspresionizam: vreme plavog, vreme roza, vreme crnačke umetnosti, kubizma, i još mnogo je Pikasovih međuvremena“ – beleži Rastko. „Neki ga drže za velikog prepredenjaka, drugi za čoveka, koji besno hrli svom idealu i pokušava na svaki način da mu dostigne. Pikaso je kičmen, zapovednik, u unutrašnjem slikanju vrlo složen, privodeći tu složenost do jedne harmoniske i elegantne prostote. Pikasova je slikarska lepota i zato, što on za svaku granu svog zanata upotrebljava najdirektniji put: komponuje arhitektonski, slika slikarski i crta crtački“.
Evo nas među doskora nepriznate sada svetski priznate! Započinje Rastko svoj prikaz o pomenutoj Izložbi u Parizu, i slikarima kubističkog pravca: Pikasu, Braku, Lotu i skulptorima iste preokupacije Arhipenka, Lipšica, u Rosenberg Rue de la Baum pre osamdeset i sedam godina. Rastko u to vreme – što pominje i Aleksandar Deroko - često posećuje i srdačno je priman u L`Atelier-e slikara Vlamenka, Sutina i Pikasa, o čemu svedoče knjige, časopisi i katalozi sa posvetama ovih umetnika. Kao i poklonjena likovna dela među kojima je crtež – poklon Rastku od Pabla Pikasa iz dvadesetih godina, kao i nadrealistički crtež sa tekstom Maksa Ernsta.
A pet godina nakon Rastkovog, a našeg – Otkrivanja Drugog Neba u Likovnoj Galeriji Artget u Beogradu, i dvadeset sedam godina od povratka iz Amerike Pikasovog remek-dela u Španiju, u nacionalnom muzeju Reina Sofija, susrećem se sa velikim platnom Pikasove slike Gernike. Okružena mnogobrojnim skicama, studijama i kompozicijama koje je Pikaso pripremao za ikonografski sadržaj ovog grandioznog dela. Nedavno je ova maestra, podvrgnuta mnogobrojnim testovima i analizama. Po preliminarnim rezultatima, španski restauratori ukazuju na potrebu preduzimanja specijalnih mera nege i zaštite Gernike. I još važnije, Gernika u ovakvom stanju, kažu stručnjaci, ostaje trajno u Madridu.
Šta je u stvari Gernika? Koje je njeno značenje? I šta ona, ne samo u Pikasovom delu, predstavlja?
U filmu Drvo Gernike, Arabal ukazuje na ovo drvo, kao drvo nade. Simbol Španije je nada, i to je njeno znamenje. Gernika (Gernica y Lumo – baskijska Gernika-Lumo) je inače, malo mesto u španskoj autonomnoj pokrajini Baskija, u kome je zasedala baskijska skupština pod hrastom. Gernikako Arbola, predstavlja simbol slobode ovog naroda.
Posle velikih retrospektivnih izložbi svojih dela u Parizu i Cirihu 1932. Pikaso je počeo da se bavi mitološkim temama. Te godine, prilikom druge posete Španiji, on je našao novi podsticaj za svoju potrebu stvaranja mitoloških znakova koji izražavaju strahovanja naše epohe – temu borbe s bikovima. Bik se prvi put pojavio u nekim njegovim skicama iz 1934. kao znak demonskog gneva. Tajanstven, majstorski bakropis Minotauromahija uveo je zagonetnu figuru Minotaura. Ove skice dobile su 1936. potresnu potvrdu u stvarnosti: u Španiji, gde su u proleće bila izložena Pikasova dela pod kuratorstvom Pola Elijara, izbio je građanski rat.
Početkom 1937. on stvara svoje prvo delo o građanskom ratu, seriju bakropisa pod nazivom San i laž Franka. Pikaso dobija porudžbinu da naslika veliko platno za paviljon Španske republike na svetskoj izložbi u Parizu, čije je otvaranje bilo predviđeno za leto 1937. Tokom priprema za ovu izložbu, uz njega je sveprisutna zagonetna ličnost Dore Mar (srpskog ili hrvatskog porekla (?) umetnice rođene u Parizu, odrasle u Argentini, Teodore Marković, fotografkinje, od oca arhitekte iz Siska, i majke Francuskinje). Još nije ni započeo tu sliku kada ga je, 28. aprila 1937. zatekla vest da su mali i nezaštićeni grad Gerniku bombardovali nemački avioni. Do početka maja, Pikaso je već izradio prve skice za ogromno platno koje obeležava vrhunac njegovih mitoloških radova.
Posle skica za Gerniku, koje je Pikaso uradio olovkom na plavoj hartiji veličine 21×27 cm. a datiraju iz maja te godine, studiju za kompoziciju Gernike je završio crtežom na beloj hartiji, 24×45 cm. Konačna verzija ovog dela okuplja u strogi okvir trouglaste kompozicije – bika, konja i ženu sa svetiljkom (lik Dore Mar(?), motive iz Minotauromahije. Značenje i emocionalna izražajnost znakova konja i bika su dublje urezani u posmatračevom sećanju nego ljudski likovi: tako mitološki znaci patnje i bezobzirne brutalne snage dominiraju delom.
U vreme stvaranja Gernike, Pikaso je stvarao i sliku svoje saputnice, a potom napuštene i ostavljene Dore Mar: Žena koja plače, i Portret Dore Mar (ulje na platnu,1937.). Istovremeno prikazivanje anfasa i profila, na Portretu Dore Mar, ostavlja utisak dvoznačnosti ovog Dorinog (ili Fridinog lika, kakva neverovatna sličnost u životnim i umetničkim sudbinama ovih dveju umetnica!) koji izražava ljudsku (a nadasve njenu) patnju i bol. Pikasova Žena s Gernike, prevazilazi i samu viziju Gernike.

 


 Крај странице