Amika.rs

KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, октобар - новембар 2009.


Братислав Љубишић

50. октобарски салон - Трактат о иронији

„На тргу жене
ходају горе-доле,
о Микеланђелу зборе.“
Елиот

Једна реченица из разговора Мие Давид са аутором овогодишњег
Салона, Браниславом Анђелковићем, ме је подсетила на стихове
уваженог песника.“ Стално се претпоставља да се уметност нечим
„бави“ , а заправо се грађани баве уметношћу тако што иду на излож-
бе, читају, гледају, размишљају и разговарају о уметности.”

Признајем, по делима изложеним у Музеју „25. мај” нисам стекао утисак, сем по
једном делу, да смо сучељени са „доколичарском класом“ која, за-
хваљујући, вишку производа може себи допустити луксуз „мировања”
и понирања у проблематику „свакодневне уметности“. Једно је јасно:
жеља уметника је да прену „уснулу лепотицу“ грађанина како би „већ
једном схватио шта се око и у њему догађа“ . Мајаковски је давно на-
писао: „Треба убости малограђанина у стражњицу како би схватио
сутрашњицу!”

Има јако “обојених дела”, али има и „умивених“. Љупких - рецимо оно што у стриповском маниру презентира Жолт Ковач.

Иронија према историји и историчноме је, тако мислим, наставак оног
што је изложбом „О нормалности“ започето у Музеју савремене умет-
ности не тако давне 2005. године. Да континуитет буде наглашенији,
ова изложба је презентирана „преко океана“ и имала „велики успех“.

Иначе, код нас је иронија као средство политичког става била упот-
ребљена још давне 1937. Мирко Кујачић је закуцао цокулу у Уметнич-
ком павиљону како би изразио социјални бунт поводом „економског
стања радничке класе“. Други пример је био 1972. Сликар Флоријан
Хајду је „обесио“ своје слике на дрвеће код хотела „Москве“ - на истом
простору са којег је „бљувао ватру потоњи министар за културу г. Ле-
чић“. Изложба је трајала три-четири дана јер је, признаћете, тада окто-
бар месец заиста био јесењи. Иронија су и „мурали“ - оно што „клинци“
свакодневно пишу по зидовима. Било би крајње непоштено рећи да ту
нема уметности и да су „клинци” неангажовани.

Да ли постоји Историја уметности - постоји као што нам опстају преци на гробљу. То је једна од теза овогодишњег Салона. Два сликара су, користећи традиционал-
ну слику, била некако најдоследнија у истицању свог иронисања: Жив-
ко Грозданић и Биљана Ђурђевић. Осталима је слика „ван домашаја“ ,
мада се још двојица „радо сећају ње“: Јамесдин и Раша Тодосијевић.
Једно је евидентно: нова технологија, филм, потиснула је стару -
позориште. То је круцијална новина која је ове године дефинитивно
инаугурисана.

Не кажем да остварења Желимира Жилника, Бојана
Фајфрића, Олега Новковића и неких других „филмаџија“ нису умет-
ност-то никако. Али, спасавати тзв. уметнички и ауторски филм на
Октобарском салону значи да се и даље не зна шта је Салон, какав нам
треба Салон(читај: какви су нам потребни уметници). Утисак је да се
лепо лута по једном виду савремене уметности. Не кажем да није за-
бавно.

Постоји још нешто на овогодишњем, јубиларном салону - мада
не знам зашто последњих шест манифестација зову О. С. када то очиг-
ледно нису: појава тзв. англосанксонске пропедеутике. Наиме, некакав
Фил Колинс, који се издаје за уметника, снимио је интервју са Албан-
цима-младима и старима-који објашњавају да им је српски језик језик
насиља и да га најмлађи и не знају. Само је једно заборавио у том фил-
му-интервјуу: да каже од када ти Албанци имају школе и Факултете на
свом, матерњем језику, да покаже зграду Универзитета и Библиотеке
у Приштини и још по нешто-рецимо флашу киселе воде и несретног
Мартиновића. Имали би смо комплетан „угођај“ .

Поменуо сам иронију: ето, Зоран Насковски нам на филмски на-
чин прича познати и отрцани виц о генекологу и девојчици која му
нуди демонстрацију свог фалуса, Раша Тодосијевић иронише све што
је прошло кроз његов живот, а Игор Грубић је вешто преузео „корејан-
ска анђеоска крила“ са слике „Уснули дечак“, награда пре две године, и
„прикачио их својим радницима. Духовито, признајем. И помало, како
би Црњански рекао: „суматристички“. Итд.

Додељене су три награде званичног жирија: лауреати су Раша То-
досијевић за животно дело, Катарина Здјелар и Даринка Поп-Митић.
Оно и жири знају зашто. Три награде је понео Владимир Николић за
иронисање атентата на Александра Карађорђевића у Марсеју. Култур-
ни центар је наградио Јамесдина. Али, то није све!

Рекох да је из непознатих разлога ова година проглашена јубилејом
и да се појавио загонетни број 50. Јесте, он би био да су Салони оста-
ли Салони а не вежбаонице за „тело и душу“. Овако смо, захваљујући
томе, добили једну публикацију која свакако није без вредности.
Напротив! Сакупити на једном месту макар и онако како су они - Алек-
сандра Мирчић, Гордана Добрић, Александра Естела Бјелица Младе-
новић и Радоња Лепосавић - урадили, „материјал звани критике О. С.”,
заслужује похвалу. Наравно да је то урађено по њиховој слободној вољи
и ту се никакве замерке не могу ставити. Ко има целокупну докумен-
тацију и потпуни увид? Нико, наравно.

Књига - бревијар је подељена по декадама, има делимичну библиографију, има избор текстова из библиографије-по слободном нахођењу појединца приређивача- и има избор из догађања у том периоду. Занимљиво, али доста неодговорно урађено. Тако је рецимо изложба Ван Гога у Народном музеју 1969. а не као што је
Била - три године раније. Не помиње се капитална изложба „Уметност на
тлу Југославије“, изложбе слика поводом КЕБС-а и Конгреса УНЕСКО-
а, Ликовни уметници чланови САНУ-а, дела из Хамерове колекције...
Не помињу се. чак ни узгред, многобројне емисије београдских ра-
дио станица, телевизија. Чак ни текстови из неких важних гласила,
„Књижевних новина” на пример, за период 2004-2009.

И тако: пројекат „Околности“ или Октобарски салон, ове године
има јасну тезу, мали број уметника (22) и књигу „Пажња-Критика!?“
Мало ли је у времену кризе...

Братислав Љубишић

На седници Управе УКС, одржане
15. октобра ове године, са нескри-
веним задовољством прихваћена је
жеља академика и македонског пес-
ника ГАНЕТА ТОДОРОВСКОГ, уваженог
госта Београдског сусрета писаца и
добитника „Повеље Мораве“, да буде
члан Удружења књижевника Србије.


Одлазак песника

Александар Секулић
Мајстори у кући

Мајсторе затекох
на крову старе куће
мењају сломљен цреп
мајстори на крову
мајстори унутра
мајстори мајстори
ко вас је звао
зашто дирате мој црни кров
на коме стоји рода бела
на коме расте трава кудрава
мој кров у подножју дугог века
зашто сте ми кућу заузели
зашто сте напали
чакићима ексерима
четкама бојама
мајстори мајстори
излазите пустите ме
да сам кућу уређујем
не чују они
укуцавају моје кости
фарбају мојом крвљу
износе из мог срца
намештај стари
неподношљиви мајстори
њих тридесет седе на мени једном
доћи ће кажу чувен гост
ловиће маглу по шумарцима
са твојом ће се кућом сударити
мора да буде као из бајке
ево теби огледало
чешљај смех у њему
лице ти је подупрто
железном тугом
мајстори мајстори
шта сте учинили
то није моја кућа
то мој гост није
то више нисам ни ја

 

Зоран Хр. Радисављевић

Други долазак Христа

У Костолцу
У цркви Светог Максима Исповедника
Отац Александар Михаиловић
Објашњава фреску изнад олтара
Каже
То је представа другог доласка Христа
Када ће сви мртви васкрснути

Води нас у Песнички врт
Кестен Иве Андрића
Трешња Милоша Црњанског
Јабука Десанке Максимовић
Крушка Љубомира Симовића
Шљива Добрице Ерића
Дуња Милована Данојлића
Шептелија Бранислава Петровића

Питам оца Александра
Ако сви мртви васкрсну
Хоће ли се планета распрснути
Под тежином нашег ништавила
Верује ли стварно
У други долазак Христа

Отац Александар каже
Пролетос
У Песничком врту
Прва је процветала
Јабука Стевана Раичковића
28. септембар 2009.

Ђавоље утробе

Бацао сам семе
У ђавоље утробе
Родило се много анђела
Сада стрепим
Ко ће од њих
Постати ђаво
23. јул 2009.

Омча

Ноћу плачем

Ујутру се облачим
Стављам кравату
Омчу око врата
И правим се
Да ми није ништа

Увече
Свлачим одело
Скидам кравату
И правим се
Да ми није ништа

Али
Омча се стеже
Око мога врата
И ја сам сваким даном
Све ближи
Апсолутној слободи
Коју смрт доноси
12. новембар 2007.

Резервни положај

Појео ме живот
Изгубио сам осмех
Нестале ми речи
Огадила ми се кафана
Која ми је све дала
И све узела
Не окрећем се више
Ни за женама

Боље се осећам на гробљу
На сахранама
Него на весељима
На свадбама

Све ми се огадило
Дошао је крај
Повлачим се
На резервни положај
14. јун 2009.


Андреј Базилевски

ГОДИШЊИЦА

1. Покајање

Начелник Тишине кредит ти је дао,
давно. И сад плаћа човек без адресе...
Ако ли се ниси земљом налутао,
папир још мало може да поднесе.

С тобом је свако коме си дужан.
Све жене су – сестре, а мушкарци – браћа:
живе како могу. Опроштај је нужан.
Тада је мука од радости краћа.

Испод плавог неба – зар ти се не чини –
и облака белог налик бојној труби,
ти си зрачак само, проврео у глини,
траг ветра на песку, који се већ губи.

Схватио си? Схваћен? Или привид све је?
Да ли стварно куца срце овог света?
Открила се тајна? Па нестала? Где је?
Вода и камен – ето ти завета.

Надзорник Вечности пустио те мало.
Ти си хтео да све увек буде јасно.
Па добро, поћути, живи преостало,
и почуј реч Божју док још није касно.

2. Нада

И ти си међу нама била –
претешко твоје бреме.
Свећа се скоро угасила,
свима истиче време.
Без огња није лако
спасти душу, не вреди...
Кад узлетиш, полако,
и мене поведи.

3. Малени псалам

Манастир – бела лађа.
Крст свети – правдом сева.
Реч Божја – од свега слађа.
Срце плаче. Душа – пева.

Где ће ко да се скраси
Свевишњи само зна.
Помилуј ме и спаси,
узнеси ме са дна.

Избави ближње моје
из дугог заборава...
Ту, где се тихо поје,
нека ми клоне глава.

4. Светлост

Сав жар земаљски угашен бива,
зупчаници механизма стану.
Ко се у скиту од лажи скрива,
преплавиће га љубав жива.
Ватре љубави наједном плану.

И крст, и звоно, и глас Сина,
све што душе одане збира,
и бела крила светог крина
сјаје у кругу Манастира.

Српски Манастир
Светог Преображења Господњег,
Канада,
април 2008.

С руског превела
Мирјана Булатовић

 

Радомир Рајковић
(1940-2009)

Сводим наду на
праву меру

Сводим наду на праву меру:
ништа ме не изненађује,
ништа ме не спутава.
Крваво сам искрен
у потрази за заблудама.
Страствено патим
за одбеглом истином,
за суштином песме.

Пригодне похвале
изричем

Пригодне похвале изричем
рано остарелим младићима.
Пасивни отпор одавно је
нужан и бесмислен.
Заклињемо се на верност
до очекиваног гроба.
А можда ће претећи смрт
њихова лакомисленост.

Користим право

Користим право
на другачије мишљење
о себи бившем.
То ми нико
не може забранити.
Моја тврдоглавост
не попушта.
Прибојавам се
неуморне самоће.
Одају ме подочњаци.

Тешим се ћутањем

Тешим се ћутањем.
Омета ме тишина.
Склањам се и од сенке
чији сам верни слуга.
Као господар
стални сам ухода.
Немоћан у снази
поносно се подајем
отвореној сумњи.

Одушевци, 12. август 2009.


Иван Ликар

Музеј кестенова
камене птице
све што дотакнем
студен музеја прогута

Снимак
улице реже на мене
сан се одметнуо па јури кроз ноћ
као осмех

Загонетка
црне пахуље вулканизера
негде далеко
у крошњама откуцавају сунца

 

Ристо
Василевски

Убиство
Убио сам ноћас неког у сну. Разлог за то
избледео је с буђењем. Али, имам ути-
сак да ћу читавог живота носити грех
због тог злочина, док ме тај грех сâм на јави не
ослободи кривице.
- Сањам ли више?
- Не!
Чак ни будан!

Жеђ
Жеђ ме одведе до извора затуреног
негде у сећању. Додиром његове
воде спојио сам све просторе неба и
земље, готово свих светова. Умах, нисам знао
где се налазим - на небу, на земљи, или у неком
другом недефинисаном простору!
Сада непрестано имам осећај да испара-
вам, да се, касније, претворен у облаке и киш-
не капи негде стропоштавам и претварам у
извор на коме ће неко други гасити жеђ.
- Препознајем ли њега?
- Не!
- Да ли ме он познаје?
- Не!
Бојим се само да се негде с њим не сударим
и не претворим у нешто мени још мање позна-
то и објашњиво!

Светови
Д.Г. је стално, углавном, на туђим, тек
покошеним ливадама с однетим се-
ном или на туђим, већ животињски
претресеним и прочешљаним сеоским утри-
нама и стрњикама напасао стадо туђих коња,
магараца, говеда, оваца, коза...
У кратким размацима, када стадо није,
нуждом, залазило у забране, посматрао је како
се спајају биљно/биљни и животињско/живо-
тињски свет - један у привременом нестајању,
други у самодржању и настајању.
Д.Г. је имао разумевање и за једно и за друго.

Конкурс за награду “Златно слово”

Часопис за књижевност,
уметност и културу “Акт”
из Ваљева расписује Трећи
конкурс за награду Златно слово.
Награда се додељује за најбољу
књигу најкраће прозе објављену
на српском језику у 2009. години.
Конкурс је отворен до 1. фебру-
ара 2010. године. Потребно је
послати три примерка књиге на
адресу: Часопис за књижевност,
уметност и културу “Акр”; За на-
граду “Златно слово”, Насеље 27.
новембра 10/1; 14000 Ваљево.

Конкурс за најкрећу причу

Часопис “Акт” из Ваљева рас-
писује Седми међународни
конкурс за најрећу причу.
Аутор шаље 3 приче у 3 пример-
ка, под шифром, са разрешењем
шифре у посебној коверти. При-
че не могу бити објављене и не
могу бити дуже од 13 редова.
Рок за слање прича је 15. јану-
ар 2010. године. Додељују се прве
три награде, а од изабраних при-
ча биће штампана књига. Радове
слати на адресу: “Акт”, Насеље 27.
новембра 10/1; 14000 Ваљево.

"Књижевне новине" садрже и бројне друге текстове који су делом пренети у посебне рубрике овог сајта као што су Трибина, Београдски међународни сусрети писаца, Документи, Награде... а већина је остала у "папирном" издању као што су Пушкинови двобоји, Кршићев ратни реквијем, Брежуљци Ђопићевог завичаја, остала проза и поезија, разговори, БЕМУС, прикази књига...

И овај број материјално је помогао МЕГАТРЕНД УНИВЕРЗИТЕТ


Amika.rs