Документи   Саопштења   Догађаји   Линкови Београдски међународни сусрети   Управа   Издања


KЊИЖЕВНЕ НОВИНЕ, септембар - октобар 2010.

 

И З С А Д Р Ж А Ј А

- Гости Београдског сусрета писаца

- БошкоЛомовић: Фиреров глобализам

- Драшко Ређеп: Неисторијска времена "Књижевних новина"

- Књижевни разговори: Миленко Д. Јовановић и Мирко Магарашевић

- Сава Бабић: Феномен Хамваш

- Политички памфлет Радоја Домановића

- Из историје психијатрије

 

На трагу варки-црномарки

Део разговора између Mиленка Д. Јовановића и Мирка Магарашевића који открива суштину значаја Анкете о српској поезији од 1970. до данас и која још увек траје на страницама Исидоријане.
Реч-две о позиција Р.Лазић, Ч.Симића, М.Пантића и В.Огњеновић. Проблем
“Просвете” и “најлепших стихова”. СОС: Мир-Јам!


М. Д. ЈОВАНОВИЋ: У доба ”Мило-
срдног анђела”, дакле равно пре
једне деценије, у књижевном збор-
нику Исидоријана 6-7, чији сте уредник, по-
кренули сте Анкету о стању српске поезије у
последње три деценије 20. века (и после), која
се, заједно са реаговањима на резултате Ан-
кете проширила и на прву деценију 21 века,
све до дана данашњег. Као модератор у Ан-
кети, водили сте са учесницима ”невидљиви
дијалог”, уплитали се својим питањима и ко-
ментарима о текстовима већине учесника како
би Анкета добила на динамици, и како би се
дошло до суштине траженог. Из свега казаног
у тој Анкети видим приличну поларизацију
књижевних произвођача поезије и критике,
пуно супротстављених мишљења и ставова. О
намерним и ненамерним учесницима са пре-
фиксом НЕ(учесницима) Анкете, позваним и
непозваним на то ”бојно поље” не бих да тро-
шим мождане неуроне.
Моје питање Вама г. Магарашевићу своди
се на две-три речи:
Зашто, коме, чему?
И одмах затим, у post scriptum-u, питање на
које не морате да одговорите.
Мислите ли да је постигнут циљ, после то-
лико напора и залагања и, да су, рецимо, пес-
ници почели да пишу зрелије, а критичари се
манули и оканули ”хвалидбеног клишеа” (ваш
термин)?

МАГАРАШЕВИЋ: Опростите, али Ви ка-
жете да сам у Анкети Исидоријане водио
”невидљиви” дијалог. Тај дијалог са учес-
ницима у Анкети није био ”невидљив”, био
је врло видљив. Мени је профил исказа
сваког учесника Анкете говорио понаособ
о сваком учеснику више него што је сваки
заступљени саговорник претпостављао да ће
остати ”непримећено”! Један број анкетира-
них добијао је, осим основних пет, водећих
питања, и нека потпитања, уколико је било
разлога и основа да му се та потпитања упу-
те, и уколико се слутило да је њихов примар-
ни део одговора дат ”напрсло” или ”напукло”,
тј. неубедљиво, недоречено или неискрено,
офуцано или шаблонски. А било је свега!
Моје модераторство је у том погледу било
посвећено свему битном што треба да буде
видљиво, а не невидљиво! (Каква је сврха
од невидљивости у Анкети?) Наравно да је
то унело сасвим, како и сами кажете, неоче-
кивану динамику у Анкету. А неће Вам бити
тешко да процените колико је то битно. Јер
скоро све наше анкете углавном су неинспи-
ративне и досадне, незанимљиве за читање
и шаблонски вођене, почев од некадашњих,
повремено сингуларно пласираних, по Ле-
топису и којекуде, или којекаквих ”Окру-
глих столова” за којима се најчешће причало
”округло па на ћоше”, па све до оних него-
ваних клишеа лажно лагодних, налицкано
биполарних разговора који се повремено,
изненађујуће анемично, воде чак(!) и на стра-
ницама ”Књижевног магазина” садашњег:
Погледајмо само рубрику ”Трибина СКД”,
Са Видом Огњеновић разговарао Михајло
Пантић (број 85-86, 2008, стр. 16-20) где тај
тобоже садржајни разговор почиње оваквим
реченицама:

М.П.: ”Добар дан, драга Видо. Не треба пре-
више тражити повода за разговор са Вама...”
нашта ће В.О. на почетку првог одговора на-
глашено ведро узвратити:
В.О.: ”Добар дан, професоре. Драго ми је
да попричам с вама...”, а тај се благоугодни,
титуларно осетљиви разговор завршава -
mutatis mutandis – патетично ведрим рече-
ницама:
”У име хуманих разлика ја (мисли се:
М.Пантић) Вас (мисли се: В.Огњеновић) срдач-
но поздрављам и захваљујем Вам се на овом
и сваком (sic!) будућем разговору. Мислим
(наставља Пантић) да ће када добију писану
форму, бити још бољи, а и овако је био нада-
хнут.(sic!) Уживао сам (наглашава Пантић) у
њему. Хвала вам, драга Видо.”
Занимљиво: како разговор почео – тако
га и завршио. Лепо и сасвим зашећерено,
нашта ће госпођа узвратити равном мером:
”Хвала и Вама, драги професоре.” Садржај
тог разговора није премашио квалитете
ословљавања.
Нас из ових пар увоштањених цитата
једино може мучити дилема зашто се оглаше-
ни професор M. П. обраћа поштованој саго-
ворници са час малим, па час великим словом
л. заменице ”Ви”, ”Вас” и ”вам”, а она њему
(скоро увек) са великим ”Ви” и ”Вама”!?

Е, па сад покушајте да упоредите овакву и
сваку сличну врсту ”садржајних разговора”
са динамиком оних анкетних исказа који се
појављују у анкетним расправама и текућим
реаговањима на Анкету Исидоријане. Разли-
ке су, ако се не варам, очигледне.
Други одговор на онај део Вашег питања
о томе да ли је Анкета Исидоријане помог-
ла да песници боље пишу, а да се критичари
ману поступака хвалидбеног клишеа, е, тај
одговор не можемо баш одмах добити ни Ви
ни ја, јер Анкета још увек траје и – прем-
да има свести о самом обиму Анкете – још
увек нема довољне дистанце према суштини
значаја те Анкете да би њен смисао и улога
у потпуности били објективно сагледани.
Штавише, неки учесници су том Анкетом
или збуњени, или задовољни, или негодују
међу зубе, или се чак и кају што нису учество-
вали, а чујем да неки и жале што су ту прили-
ку својевољно пропустили па ми последњих
месеци шаљу сигнале да би се и ”покајали” но
да је сад касно: не могу себи допустити лук-
суз да се попишмане и то јавно покажу јер би
тиме сами наружили ружичасту слику коју
о себи – више од свега - воле да гаје! Дакле
Анкета Исидорјане вођена је колико зарад
нашег књижевног данас, толико и ради нашег
културног сутра, а једнако и у име будућих
генерација! Да ли сте задовољни исцрпношћу
овог одговора?

М.Д.ЈОВАНОВИЋ: Ја јесам, али државна
песникиња Радмила Лазић очигледно није
била задовољна, што је показала и у свом
опсежном чланку као реакцију на спро-
ведену Анкету. Читао сам Лазићкин текст
и Ваше реаговање на њ. Можда сте обоје
у праву, како се узме. Мене је једино бу-
нио онај Радмилин дуализам мишљења. У
свом реаговању на Анкету поред осталих,
Госпођа необично хвали критичарски дух
Михајла Пантића. Касније, кад јој Пантић,
као председник Комисије за доделу тзв. на-
ционалних пензија није изашао у сусрет да
је предложи за нац. пенз., поетеса је у листу
Новости изјавила – отприлике ово: параф-
разирам – Њој много више значи мишљење
једног Чарлса Симића о њеној песничкој
вредноти него неког критичара Пантића.
Многи песници наши уздају се у Чарлса и
његов суд као у неку икону, која, ето, кад
каже да! то значи да! И тачка. Како смо само
наивни, јел’ да? Но, дозволимо женама да
мењају своје мишљење, оне су ипак нежнији
пол. Но, да се вратимо предмету.

M.Д.Јовановић (изнова): Шта мислите
– да се запутимо мало уназад – о подража-
ваоцима оне струје српског песништва коју
репрезентује Дучић? То Лазићка свакако није.
У том подражавању Дучићу они епигони што
мисле да га песнички досегну и пресегну, виде
ли смртну опасност свог песничког позива
или више воле те дучићевске кићанке да би се
свидели каквом академском старцу или по-
литички подобном критичарском жирију, као
да не знају да стил израста из несвесног и да
се не може остваритивољом? Чини ли Вам се
да ново српско песничко поље изгледа калеи-
доскопски шарено: 1000 цветова, а ни једна
ружа са трном и мирисом на једну лирски(?)
пропадљиву стварност нашег битисања?

МАГАРАШЕВИЋ: На ово вишеслојно
питање већ сте и сами дали добар део одго-
вора! Цвеће песничке минорности цвета на
све стране око нас: почев од пашњака “Про-
светине” серије ”Најлепши стихови” где од
самих корица све личи ко јаје јајету из којих
не искаче ни Еурека! ни Абраксас! Знамо
те ауторе и те наслове. Добро је што тамо,
“међу најлепшимa”, срећом ипак нема ни
Христића, ни Миодрага Станисављевића, ни
Чудића, ни Милоша Комадине, ни Немање
Митровића, ни Николе Вујчића, ни Раше Ли-
ваде који се, на срамоту наше савремености
закаснело, скоро пред смрт појавио изван
те, тужно запечаћене ”серије најлепших”. Јер
када се заиста добар песник заглави међу ма-
лима и осредњима, онда сви мали и осредњи,
скоро нехотично, добијају бар нешто на “ве-
личини”, а појединачна, oнa ређа песничка
величина увек губи на себи! То је стара изда-
вачка клопка! Joш једна варка-црномарка!
Кренула баба на вашар па завикала из свег
гласа: Ај, бре! Ко је међу вама најбољи? А
сијасет јој одмах углас узвраћа: “ја, па ја, па
ја!” Ал најбољи неће да се јави. Види баба
подвалу, ал баби је ионако свеједно коме ће
врата да отвори! Тако је и код наших, нека-
да ”великих издавача”. То је тек само један
од многих разлога зашто потенцијални чи-
талац (кријући чуђење и гађење) бежи од
такве збрке ”најлепших” песничких понуда
што за последицу има препуне “Просветине”
магацине, а затим и продају стубова песнич-
ких књига за банку-две, јер у посткомуниз-
му, тај магацински простор у коме леже све
те – не само песничке!! – некупљене књиге,
кошта сироту “Просвету” више него што
се јавно зна! Скупља дара него масло! Зато
“Просвета” и јесте стално на рубу економ-
ске пропасти (ако у међувремену већ није и
пропала?!) Уложене паре враћају се у изда-
вачку касу према следећем односу – сваких
уложених пет стотина штампарских динара
спрам за (можда) продате књиге враћених
десет-до-тридесет! Ни ”Сабрана дела на ме-
тар” не пролазе много боље! Па молим Вас,
који Фонд Министарства културе може да
плати такву “издавачку политику”? Е, онда
треба да се појави нека ТВ-серија на сентиш-
тему типа Мир-Јам па да се нешто мало пара
у издавачкој мртвој трци некако намакне и
поврати – ако већ не може другачије, онда
– бар преко новинских киоска између Кнез
Михаилове и Славије!

(Из књиге Миленка Д. Јовановића Бревијар
за будне очи која је пред објављивањем)

 

ОДЛАСЦИ

Врстан преводилац Jован Радин Пејанов (1946-2010)

уз Јоана Флору и Марјану Ште-
фанеску понајбољи је преводи-
лац српске књижевности на румун-
ски језик. Преводио је живу класику
и савремене српске писце.Његови
преводи Црњанског – трилогија „Ли-
рика Итаке“, „Стражилово“ и „Днев-
ник о Чарнојевићу“ – сврставају
Пејанова у ред најзначајнијих пре-
водилаца Црњанског на било ком
језику! „Антологија српске авангар-
де“ објављена у румунском часопи-
су „Ватра“ једно је од најширих и
најпотпунијих представљања наше
авангарде у свету.

С друге стране, био је и врстан
румунски писац који је своје прозе
потписивао са Јоан Радин.Нима-
ло случајно, овај је писац високо
оцењен у утицајној историји ру-
мунске књижевности Лауренција
Улића.

Један је од ретких српских писа-
ца који је са лакоћом писао и пре-
водио за две земље читалаца, како
би то рекао наш Никита Станеску.

Уметник и дипломата

Слободан Кречковић (1946-
2010
) био је редак уметник
међу дипломатама, пес-
ник и сликар – крупна фигура на
осетљивом тлу српско-румунских
односа. Подсећамо да се 1989.
године нашао у самом жаришту
румунске револуције где је као
конзул био и рањен. Службујући
у Темишвару знатно је допринео
унапређењу односа између наша
два народа, а нарочито јачању
српско-румунске књижевне и кул-
турне узајамности.


 Крај странице